Kada bi se svi pojedinačni uspesi udružili, priča bi bila malo drugačija.

Poznat je vic, neću sada da ga citiram, kada se kao razne nacije kuvaju u paklu, pa kao Jevrjei jedni drugima pomažu da izadje pojedinac iz paklenog čabra tako što naprave lanac rukama i puštaju jednog po jednog da se penje i izadje iz pakla. A Srbin kaže djavolu "spusti poklopac", da ne bi mogao niko da izadje.

Tu psihologiju kada savladamo i shvatimo da je svaki uspešan naš pojedinac uspeh i nas kao nacije, a da ga pri tom ne sputavamo, dostićicemo nivo samopoštovanja a zatim i opšteg, tudjeg poštovanja.

Ово ће сваки човек којег спорт не занима казати. И ја то разумем.

Поучко, мислим да су та вређања само док се не охладе главе. Нормална ствар. После их поново хвалимо

Ko srecu ne nalazi u malim stvarima, taj ce biti nesrecan ceo zivot.

Ма да... спортисти освоје неки трофеј и онда сви ми падамо у еуфорију певајући "Игра рок ен рол цела земља Србија" наредних 10 година.   

Јарић је дебил.

Marko smatra da su veliki sportski uspesi negativno uticali na svest ljudi o tome u kakvoj zemlji žive.

- Uspesi koje smo napravili u košarci, tenisu, rukometu, vaterpolu i odbojci najviše su odmogli našem narodu, zbog toga što, uljuljkani time, ne umemo da sagledamo pravu sliku o tome gde se nalazimo i kako živimo. Svaki Srbin sebe gleda kroz nekog sportistu od koga pravi idola i tako stvaramo kolektivni lažni ego i lažnu sliku, onakvu kakva bi trebalo da postoji o nama u svetu, a ne onu kakva jeste. Mislimo da smo broj jedan, a u stvari nismo. Broj jedan su zapravo ti sportisti koji su napravili uspeh iz nekih svojih ličnih razloga - objašnjava suprug Adrijane Lime.

Спортски успеси су нам одмогли да сагледамо реалну слику о себи?

Колико год Срби волели спорт, не може то утицати на искривљен однос према времену у којем живимо и није истина да се народ колективно поистовећује са спортистима. Не бих рекао ни да су ти спортски успеси уљуљкали људе, само су нам подарили мало те скромне "колективне" среће у свом сивилу које нас је задесило у протекле две деценије. Сваки народ се радује успесима својих спортиста и ни по чему с ми ту не разликујемо ни од Грка, ни од Немаца, ни од Шпанаца, ни од Руса, ни од Чеха... То што су спортисти из Србије надаренији за колективне, па и за неке индивидуалне спортове никако не може бити недостатак.

On čak tvrdi da bi bilo bolje da ne postoje sportski idoli koji su stvoreni u prethodne dve decenije.

- Tako bi narod saznao u kakvu su ga situaciju doveli političari i kakav je naš položaj u svetu. Tek tada bismo možda počeli na pravi način da se razvijamo kao društvo - zaključio je Marko Jarić.


Не би било боље. Спорт јесте битан, али не треба претеривати и давати му значај који он у овом случају објективно нема, јер врло мало утиче на реално психолошко и социо-економско стање нације. Свако ко иоле размишља својом главом је и те како свестан какав је наш положај у свету, какви смо ми сами и какви су нам политичари и то никакве везе са спортом нема.

Ali, zar su njihovi licni uspesi zaista nasi?

Mislim... eto, tom Djokovicu... drzava i narod Srbije nisu nista pomogli... sve su finansirali mama i tata...
Kao sto drzava ne da ni onom malom fon Burgu...
A ni taj Tesla se bas nije okoristio... bio je cak jednom u Beogradu...

Не могу баш да повежем твој пост са горе написаним...

Па логично је да људи буду поносни и на све личне успехе спортиста (ако они репрезентују земљу из које долазе), без обзира колико је држава стала иза њих, тј. у коликој мери им јесте или није помогла. То је за неку другу тему, као и ово за Теслу...

Наравно да је успех појединца само његов. Па ипак, тај Ђоковић је Србин. Један од нас. Свакоме са иоле развијеном националном свешћу ће бити драго да види свог сународника како осваја трофеје у конкуренцији многих других. И то је савршено нормално.

Pa upravo to jeste tema...

Koliko mi grabimo tudj uspeh...



Ali, opet... da li treba njegov uspeh da tretira kao svoj?

Па рекох ти да је његов успех само његов и ничији више. Што, јелте, значи да нико не треба да његов успех доживљава као свој.  Што је верујем случај у, ако не целокупној, онда бар изузетно већинској мери. Мораш бити жешћи паћеник па мислити ако је Ђоковић освојио Вимблдон да си и ти освојио Вимблдон...

Највише је људима једноставно драго због тога. А колико им је драго, мислим да то углавном зависи од количине љубави према том спорту.