Misticizam


Misticizam (od grčkog, μυω, muo, "sakriti," "načiniti tajnim," "utajiti") je egzistencijalni put religijskog verovanja u postojanje Boga-Istine kao Stvarnosti, mimo čuvstvenih ili razumskih shvatanja takvog bića. Misticizam je lično iskustvo i direktan put ka Bogu-Istini-Stvarnosti, i kao takav predstavlja posebnu vrstu znanja, koje je iznad i izvan svakog naučnog i prema tome intelektualnog znanja. U helenističko doba, misticizam je često bio povezan s vjerskim obredima.

Misticizam je bio veoma značajan za razvoj hrišćanstva i još uvek je snažno prisutan u pravoslavnoj i katoličkoj crkvi.

U islamu, sufizam je oblik mističkog verovanja u krajnju Stvarnost, Istinu, Boga, ili Alaha.

U judaizmu, misticizam je prisutan u učenju Kabale.

Budući da se mnogi elementi misticizma zasnivaju na starogrčkom gnosticizmu, u nekim naučnim krugovima misticizam se često naziva i teozofija, tj. put na sredini između teologije i filozofije.

Hrišćanski mističari [uredi]

    * Sveti apostol Pavle
    * Sveti Avgustin
    * Toma Akvinski
    * Hildegard fon Bingen
    * Franjo Asiški
    * Ernando de Talavera
    * Fransisko de Osuna
    * Huan de Avila
    * Luis de Leon
    * San Huan de la Kruz
    * Santa Tereza Avilska
    * Ignasio de Lojola
    * Ramon Ljulj
    * Ditrih Ekart



Izvor: Wikipedia

---

Misticizam je definisan na različite načine: kao spoznaja krajnje nečulne jednosti u svim stvarima, kao neposredna spoznaja boga, kao umetnost sjedinjavanja sa stvarnošću, kao neposredni dodir ili sjedinjenje sopstva s onim što je veće od sopstva. U zajedničke odlike mističkog iskustva spadaju:

(1) direktno, ničim neposredovano iskustvo

(2) stvarnost ili dimenzije stvarnosti koja se obično ne opažaju, i

3) svest onoga koji to doživljava o dubini ovog iskustva i njegovim posledicama po sopstveni život.

Smatra se da postoje razne etape mističkog iskustva, kao što je petostruka klasifikacija probuđenja, očišćenja, predavanja, prosvetljenja i sjedinjenja. Druga klasifikacija sledi klasičnu trostruku strukturu inicijacije: priprema, iskušavanje//prosvetljenje, povratak. Ova druga klasifikacija ukazuje na to da mističko iskustvo ne iscrpljuje celokupno značenje misticizma. Mistički život, u svojim ličnim i društvenim dimenzijama, takođe , predstavlja jedan suštinski aspekt onoga što se podrazumeva pod misticizmom.

Misticizam je proučavao čitav niz istraživača, uključujući filozofe, istoričare, psihologe, sociologe i antropologe. Filozofi analiziraju mistički jezik i ontologiju; istoričari izučavaju uticaj mistika na religijske institucije i razvoj posebnih mističkih tradicija; psiholozi istražuju mistička stanja svesti; sociolozi dovode u vezu mističke religije i određene vrste ponašanja; antropolozi ispituju mističke aspekte primitivnih religija, npr. šamanizam*.

Misticizam se obično povezuje s religijom ili religijskim tradicijama. Shodno tome, svrha pominjanja hrišćanskih, hinduističkih, jevrejskih, budističkih ili muslimanskih mistika jeste u tome da se jedna posebna klasa ili grupa hrišćana, itd., izdvoji od drugih. Te se grupe ne tako retko formalno organizuju u okviru jedne religijske tradicije pdput sufija* u islamu*, ekstatičkih sekti u hinduizmu* ili monaških redova u hrišćanstvn*, kao što su kartuzijanci*. Mistici se, međutim ne nalaze samo u okvirima religija, bilo istorijskih bilo primitivnih. Na primer, mnoge se pomena vredne savremene figure kao što su Oldos Haksli i Volt Vitmen mogu smatrati misticima, iako oni sami sebe nisu svesno svrstavali ni u jednu posebnu religijsku tradiciju. Prema tome, mada su religija u formalnom smislu i misticizam blisko povezani, ne treba ih nužno i poistovećivati.

1 Misticizam i religija

a Misticizam kao temeljni kriterijum razlikovanja religijskih tradicija

Razni naučnici su tvrdili da su neke religijske tradicije inherentno mističke dok druge to nisu, ili su ovaj izraz koristili na klasifikatorski način. Maks Veber (Max Weber) je, na primer, Budino* učenje o nirvani* i težnju jednog celibatnog monaškog reda za postizanjem tog cilja tumačio kao »onostrani (nezemaljski) misticizam«. Uopšteno govoreći, postoji tendencija da se pravi razlika između »istočnjačkih religija« kao fundamentalno mističkih i zapadnih religija kao u suštini nemističkih. Stejs (Stace), na primer, smatra budizam inherentno mističkim, jer se zasniva na Budinom iskustvu probuđenja, dok u hrišćanstvu naglasak na verovanju pre nego na iskustvu teži da umanji značaj misticizma. Zehner (Zaehner) smatra da je hinduizam mističkiji od hrišćanstva ili islama zato što se ne zasniva na verovanju u transcendentnog boga i ne poseduje snažnu tradiciju dogmatske teologije. Međutim, izgleda da je, usled mnogostrane prirode svih religijskih tradicija, napor da se misticizam uzrne kao glavni kriterijum razlikovanja religija osuđen na frustraciju beskrajnog kvalifikovanja

b Vrste misticizma u okviru određene religijske tradicije

Različite vrste proističu iz interakcije kulturno-istorijskih uslova, normativnog religijskog učenja i ličnosti određenog mistika. Neki istraživači misticizma nastojali su da opišu različite vrste indijskog religijskog misticizma, na primer, kao žrtvene, "' upanišadske* jogi, budističke, i posvećeničke (bhak-ti*). Drugi su analizirali islamski misticizam koristeći kategorije asketa, ekstatičara, antinomista, pesnika i derviša*. Pokušaj razumevanja misticizma u njegovim mnogostrukim oblicima u okviru različitih religijskih tradicija pruža primereniju perspektivu iz koje se može izučavati odnos religije i misticizma, pogotovo stoga sto ozbiljno uzima u obzir istorijsko-kultume dimenzije.

c Misticizam kao fenomen pojedinca

Mada pojedinačni religijski mistici nasleđuju vrednosti, učenja i praksu sopstvenih tradicija, oni ih takođe i preobražavaju. Prema Šolemovoj (Scholem) analizi, mistici se mogu razvrstati na konzervativne, revolu-cionarne ili nihilističke u odnosu prema sopstvenim tradicijama. Ovi prvi ponovo pronalaze izvore tradicionalnog autoriteta. Njihovo mističko iskustvo pre iznova potvrđuje tradicionalne simbole nego što stvara nove. Revolucionarni mistici, s druge strane, predstavljaju nove oblike razvoja i transformacije tradicije. Nihilistički mistici nalaze se u direktnom sukobu s tradicionalnim religijskim autoritetom, do čega često dolazi usled istorijskih prilika, npr., napadi na gospođu Gijon (Guyon), Majstera Ekharta* ili Baal Sem Tova*. Bez obzira, međutim, kojoj vrsti ili stilu pripadali, mistici igraju jednu oživotvoravajuću ulogu u okvirima svojih tradicija. Ponekad njihovo vođstvo dovodi do stvaranja ili reformisanja institucionalnih struktura (npr. bosonogi karmeliti* sv. Tereze Avilske*. U drugim prilikama, intenzivnost njihovog religioznog života podstiče oživljavanje iskustvenijih i harizmatskijih oblika religijske prakse (npr. Čaitanya*) ili vodi izuzetnim oblicima poetsko/teološkog izraza (npr. Dželaledin Rumi*).

2 Različiti oblici misticizma

Da li je misticizam jedinstven ili mnogovrstan? Da li je mističko iskustvo u suštini istovetno kod svih mistika a varijacije nastaju samo kao posledica istorijsko/kontekstualnih razlika? Ili, da li različiti opisi mističkih iskustava kod hrišćana, budista, Jevreja, hinduista i muslimana ukazuju na fundamentalne razlike u prirodi stvarnosti koju mistici, po svom tvrđenju doživljavaju? Istraživači se tu razlikuju po svojim shvatanjima. Stejs, sledeći tumačenje Rudolfa Ota (Otto), pravi razliku između ekstrovertnih i introvertnih oblika misticizma. Oba ova oblika vode opažanju jednog krajnjeg jedinstva s kojim mistik ostvaruje sjedinjenje ili u kome gubi osećaj ličnog identiteta. Ekstro-vertni tip sagledava jedinstvo odraženo u mnoštvenosti; introvertni tip izveštava o sjedinjenoj svesti koja nadilazi svaku mnoštvenost. Po Stejsovom shvatanju, najviši ili najistinskiji oblik misticizma jeste introvertni misticizam. Njegovi su principi isti u svakom dobu: odstranjivanje svih mentalnih sadržaja, čulnih utisaka, predstava ili pojmova; jedno jedinstvo u kome više ne postoje nikakva razlikovanja.

Ovom se stanovištu upućuje ozbiljan prigovor jer na osnovu jedinstvenog transsubjektivnog iskustva potvrduje postojanje jedinstvene univerzalne svesti. Mada to tumačenje o zajedničkoj mističnoj ontologiji može biti u skladu s nekim pogledom na svet ili religijom koja je po prirodi fundamentalno monistička, ono postavlja probleme pred monoteističke tradicije poput judaizma, hrišćanstva i islama. Zehner se na primer, protivi takvom jednom univerzalnom misticizmu. Mada se slaže s tim da se misticizam zasniva na iskustvu jedinstvenosti, on razlikuje tri osnovna tipa: prirodni misticizam (sve-u-jed-nom); izdvajanje sopstva ili duše iz materijalnog sveta; povratak duše bogu. U ovom prvom, tipičnom za panteizain, sve se doživljava ili sagledava kao izraz jedne stvarnosti ili principa; drugi zalazi s one strane sve opažene mnoštvenosti kao u Šamka-rinom* poimanju sopstva (atman*) ili u poimanju čiste duše (puruša*) odvojene od materije (prakrti*) u sistemu samkhye*; u trećem, predstavljenom hrišćanskim teizmom, duša se obogotvorava, boraveći u Bogu kao večna ideja (vidi Pravoslavne crkve*).

Zehner te tipove shvata i kao etape na mističkom putu. Prirodni misticizam opaža dublje i intimnije jedinstvo u prirodi nego što to ljudi obično doživljavaju. On funkcioniše kao jedna preliminarna intuicija da stvarnost nije ograničena na uobičajeno čulno iskustvo. Postizanje stanja čiste duše oslobođene svake mnoštvenosti predstavlja jednu pročišćujuću etapu, negaciju svih lažnih i iskrivljenih predstava o sebi. Ono služi kao uvod u obogotvorenje, ono direktno, neposredovano iskustvo sjedinjenja s bogom.

Svedočanstva onih koji svoj život sagledavaju s tačke gledišta jednog neposredovanog, sjedinjujućeg iskustva ne potkrepljuju na dosledan način shvatanje o jedinstvenoj mističkoj ontologiji. Varijacije u tim svedočanstvima mogle bi se objasniti pravljenjem razlike između opisa čistog mističkog iskustva, s jedne strane, i s druge, tumačenja tog iskustva koja su neizbežno istorijski i kulturno relativna. Svedočanstva mistika ukazuju na preobražujuće putovanje iz mraka u svetlost, iz očajanja u radost, iz besmisla u ispunjenje ili iz nestvarnog u stvarno. Majster Ekhart (1260—1327), čija je misao uticala na mnoge nemačke mistike XIV veka [npr. Suzo (Suso), Tauler, Rujzbrek (Ruysbroeck)], govori o prevazilaženju stanja stvorenosti kako bi se iščezlo u Bogu; o pročišćavanju putem patnje kako bismo se preporodili u Božjem obličju (Knjiga božanske utehe). Tereza Avilska (1515-1582), veliki španski mistik i karmelitski reformator, u svojoj Autobiografiji opisuje život molitve koji kroz četiri stupnja vodi sjedinjenju s Bogom, a u Unutrašnjem zamku opisuje odnos duše i Boga u terminima sedam odaja ili stupnjeva koji dostižu vrhunac u ekstatičnoj intelektualnoj viziji upoređenoj s duhovnim venčanjem. Ona govori o mističkom preobražaju, koristeći metafore čaure i leptira svilene bube, analogije iz prirode koje ilustruju duboku promenu kroz koju se prolazi pri doživljavanju božanskih stvarnosti (vidi Mistika, hrišćanska*).

Ovakvo naglašavanje važi i za mistike drugih religijskih tradicija: npr. Rumijeva pesma o bambusovoj svirali koja čezne za danom kada će se vratiti mestu gde je izrasla; Feridedin Atar (Faridaddin Atar, umro 1220) alegorično putovanje ptica kroz šest dolina — potragu, ljubav, razumevanje, neza-visnost i odvajanje, čisto jedinstvo, zaprepašćenje — koje dostiže vrhunac u sedmoj dolini siromaštva i ništavila; Šamkarini stupnjevi samospoznaje počevsi od obuzdavanja čula do vrhunca u utapanju u brahmanu* (samadhi*); Mahadeviyakkino putovanje posvećeničkog asketizma u težnji ka sjedinjenju sa Šivom*; »put bez puta« koji vodi probuđenju (sato-ri*) učitelja zena*; hasidsko* postizanje savršenstva čula kroz cadika* koji zajednicu vodi združenju s Bogom. Ontologija misticizma varira, iskovana kroz dijalektiku jedinstvenog odnosa između pojedinačnih mistika i konteksta u kojima se nalaze. Ti konteksti mogu biti monistički, panteistički ili teistički; mistička se svedočanstva, međutim, bez razlike uklapaju u obrazac putovanja ili puta osvetljenog preobražujućim, neposredovanim, sjedinjujućim doživljavanjem stvarnosti, onoga kroz šta/koga ljudsko postojanje ostvaruje najpunije dimenzije svoje autentičnosti.

Mistički jezik

Izvori za naše razumevanje misticizma su različiti. Tu spadaju izjave, svedočanstva i opisi iskustava za koje se smatra da su mistička; ritualna praksa, fizičko/mentalne discipline i upotreba supstancija koje menjaju stanje svesti, kao i razna tumačenja tih iskustava. Iako su neki naučnici pokušavali da naprave razliku između neposrednih mistikovih opisa sopstvenog iskustva i tumačenja tog iskustva, kriterijumi za takvo razlikovanje su problematični. Jedan opšteprisutni paradoks koji leži u osnovi izučavanja mističkog izražavanja jeste u onom insistiranju mistika da njihovo iskustvo nadilazi uobičajene kategorije poimanja, pa prema tome i jezika. Ako je tako, šta to onda opisuje mistikov jezik? Ili, da li je njegova namena da bude deskriptivan? Svrha mističkih iskaza ne mora u prvom redu biti da opiše bilo neki subjektivni modalitet svesnosti ili neku objektivnu stvarnost već da evocira i preobrazi, da deluje kao katalizator uvida. Ova nas sugestija podseća da za mistika podsticaj da govori potiče iz jednog dubokog iskustva a ne iz potrebe da se odbrani neka definicija ili da se stvori teološki sistem. To što njihov jezik može izgledati paradoksalan ili čak nelogičan ne ukazuje samo na noumenalnu prirodu njihovog iskustva već i na njihovu nameru da kao preobražene ličnosti deluju kao babice mističkog iskustva.

Izučavalac mističke književnosti ostaje zadivljen raznolikošću njenih žanrova i oblika. S usana i iz pera mističara teku poezija, priče, aforizmi, čak i filozofski iskazi. Mada se takav raspon izražavanja opire konačnoj kategorizaciji, sledeća petočlana klasifikacija pružiće jednu radnu shematizaciju: ontološka, simbolička, poetska, dijalektička, narativna književnost.

Većina mistika poseduje svojevrsnu ontologiju, ali neki mistički spisi su po svojoj formi sasvim eksplicitno ontološki. Šamkarin spis Aparokšanubhutti, na primer, može se grubo podeliti na dva dela, prvi, metafizički, o brahmanu, i drugi koji opisuje jogi — put do spoznaje brahmana. Mada Propovedi Majstera Ekharta sigurno nisu lišene metaforičnosti i mada odražavaju kvalitet mističkog iskustva, nekoliko njih su svesno filozofske. S druge strane, Unutrašnji zamak sv. Tereze je po svom obliku suštinski mitsko-simboličan. Njenih sedam odaja pružaju čitaocu jedan simbolički dijagram (mandalu*) putovanja duše ka njenom istinskom sjedinjenju s Bogom. Na sličan način su i kabalisti* (npr. u Zoharu*) mislili na jednom mitsko/simboličkom nivou. Oni su nastojali da u simboličkom obliku uhvate stvarnost živog Boga koji je umrtvljen racionalističkom teologijom srednjovekovnog, rabinskog jevrejstva*.

Ali šta možemo reći o Tagorovom* delu Gatanđali, Mahadeviyakkinoj ekstatičkoj, posvećeničkoj poeziji ili o slikovitim poetskim uzletima Dželaledin Rumija? Slikom, metaforom i poređenjem, rimom i metrom, čitalac biva vođen intuitivnom poimanju Tagorovog susreta s Bogom u izlasku sunca i kapljici rose, Deviyakkine duhovne čežnje za gospodarom belog jasmina (Šivom), i one vatre Ljubavi koja oplemenjuje Rumijevu bambusovu sviralu u delu Mathnavi. Kako samo različito deluje po svom obliku takvo pesničko izražavanje kada se uporedi sa zagonetnom zenovskom pričicom i paradoksalnim koanom* ili jezgrovitim sufijskim izrekama, koji svi ukazuju na jednu dublju stvarnost izvan sebe, poput prsta koji pokazuje mesec. Najzad tu su i priče, neke u autobiografskom ili biografskom obliku, ili možda epizode iz životne priče, paradigme mističkog puta.

Do izvesnog stupnja, ti raznorazni žanrovi mističke književnosti zaista opisuju ono što po tvrđenju mistika predstavlja njihovo iskustvo. Međutim, još je značajnija njihova preobražavajuća uloga. Šamkarina ontologija pruža jedan kognitivni okvir za upražnjavanje joge* i postizanje spoznaje samadhija; zamak sv. Tereze poziva čitaoce da otvore vrata svojih sopstvenih duša kako bi našli Boga; Tagorove metafore vode intuitivnom naslućivanju jedne dublje stvarnosti s one strane promičućih oblika od kojih pozajmljuju svoju sadržinu; zenovski paradoks izbacuje um iz koloseka uobičajenog; grehotni smeh izazvan nekom sufijskom izrekom negira gušeću svest o sebi; a životna priča hasida postaje naša životna priča, preobražujuće, sjedinjujuće iskustvo božanske stvarnosti.

Mistički putevi

Misticizam obuhvata čitav niz mističkih puteva ili pristupa mističkom iskustvu. Mada se neposredno, sjedinjujuće iskustvo na izgled može odigrati i na neki neplaniran i spontan način, religije su ili zacrtavale staze koje do njega vode ili su stvorile takve kontekste koji podstiču njegovo javljanje. U poznatije primere spadaju budistička meditacija, hinduistička joga, ritualni ples*, kao i čitav niz oblika ritualnog i meditativnog pojanja.

Budistička meditacija* se po tradiciji smatrala samim srcem budističke discipline, pogotovo kaluđerskog života. Meditacija pruža sredstva za prevazilaženje slepog prianjanja, što vodi viđenju stvari onakvima kakve stvarno jesu, bez ikakvog emocionalnog ili pojmovnog izobličavanja. To stanje neposrednog uviđanja i razumevanja jeste stanje lične slobode i moralne staloženosti. Budističke meditativne tehnike uključuju svojevrsno usredsređivanje ili sužavanje svesti kao uvod u dinamički proces proširenja svesti. Osam delova klasične joge imaju i sličnosti i razlika u odnosu na ranu budističku meditaciju. Obuzdavanje i usredsređivanje svesti imaju istaknuto mesto u oba metoda; međutim, metafizike ova dva sistema značajno se razlikuju. Rani budizam ne pretpostavlja postojanje bilo kakvog apsoluta kao što je brahman ili večno sopstvo ili duša poput puruše, a iskustvo probuđenja povezano s meditacijom najbolje se može okarakterisati kao neposredovano, sjedinjujuće i povrh svega preobražavajuće.

Mistički putevi mogu takođe biti ugrađeni i u liturgijske i ritualne oblike. Među najpoznatijima je sufijski ritual plesa. Rumi je, na primer, osnovao bratstvo mevlevija ili »vrtećih derviša«, čiji je mistički ples (sama) predstavljao oponašanje poretka nebeskih sfera. Ples kao ekstatički izraz sublimne radosti i sredstvo indukovanja transnih stanja negovali su veliki horasanski sufija, Abu Said (Abu Sa'id, umro 1049), hinduistički svetac Čaitanya i hasidske grupe, da pomenemo samo neke. Još širi značaj kao mistički put ima upotreba pojanja ili ponavljanje neke verbalne formule ili mantre* kao sredstva za usredsređivanje pažnje i evociranja povišenih stanja svesne pozornosti.

Bibliografija:

S. N. Dasguprta, Hindu Mysticism (1959);

S. T. Katz, ed., Mysticism and Philosophical Analysis (1968);

R. Otto, Mysticism East and West (1962), Otovo klasično poređenje Ekarta i Šamkare;

G. G. Scholem, Jewish Mysticism (1941) standardni pregled, On the Kahhalah and lts Symholism (1969), pogl. 1;

W. T. Stace, Mysticism and Philosophy (1960), izuzetno značajno tumačenje jednog zapadnog filozofa, The Teachings of the Mystics (1960), izbor iz različitih tradicija koji treba da opravda Stejsovo tumačenje misticizma;

E. Underhill. The Mystics of the Church (1964), kratak istorijski pregled;

R. C. Zaehner, Hindu and Muslim Mysticism (1969), Musticism Sacred and Profane (1957), jedno veoma hrišćanski usmereno tumačenje.

D. K. Swearer

Jevrejski misticizam

Dogma Kabale

Kabala je jevrejski misticizam,okultno ucenje,koji na drugi nacin proucava Toru (Stari Zavet Biblije,sveta knjiga Jevreja).

Doktrine Kabale su napravljene da objasne:

a) Prirodu Vrhovnog bica
b) Stvaranje Univerzuma I naseg sveta
b) Sudbinu sveta I ljudi
c) Stvaranje andjela I ljudi
d) Vaznost objavljenog zakona

Kabala se u sledecem slaze sa Starim Zavetom:

Jedinstvo Boga,njegova bestelesnost,vecnost,savresenstvo I dobrota,postanak sveta po Bozjoj volji,postanak coveka posle Boga.Pokusava se objasniti nastanak I prelaz iz beskonacnog u konacno,mnogo formi iz jedne,vaznost spiritualnosti,vezu izmedju kreatora I kreature.
U ovoj teozofiji – ex nihilo nihilo fit;duh I vaznost suprotnih polova jednog bica,da nista nastaje iz nicega,pa se nista unistava.

Narednih 7 kabalistickih ideja su vazne za one, koji proucavaju nastanak sveta,sudbinu sveta i covecanstva:

1) Da Bog,Sveti,Vrhovni koji je neshvatljiv,AIN SUPH, grcki apeiros (po Zoharu) nije direktni Stvaratelj sveta;ali da su se sve forme razvile iz praiskonskog izvora,u postepenom nastajanju,jedna za drugom I svaka manje savrsena od one prosle,a poslednjai proizvod je znacaj,lisen savrsenosti.
2) Da sve sto primetimo I saznamo je formirano na sefirotu
3) Da su ljudske duse postojale u visem svetu,pre ovogdanasnjeg
4) Da duse,pre inkarnacije borave u Gornjoj dvorani,ili Riznici,u kojoj se odlucuje u koje ce zemljano telo,uci koja dusa.
5) Da svaka dusa,posle zivota ili vise zivota na Zemlji,mora biti prociscena I stopiti se sa beskonacnoscu
6) Da je jedan ljudski zivot retko dovoljan za dusu da bude prociscena,2 zivota su neophodna da bi se proslo,a ako se ne uspe u drugom zivotu,onda je treci zivot povezan sa nekom drugom,jacom dusom,koja vuce gresnika nagore u dobrotu I cistotu:ovo je sema reinkarnacije ili seljenja jedne duse
7) Da kad sve prapostojece duse,koje su se inkarnisale ovde I koje su dostigle savrsenstvo,zli andjeli ce nestati,a svi zivoti ce biti utopljeni u Bozanstvo,od strane polupca iz usta Svetog.Manifestovani univerzum vise nece postojati,dok ih ponovo ne ozivi Divni FIAT


Smatra se da ove ideje dolaze iz Aleksandrijske filozofije I od Gnostika,a neke dolaze od Pitagoreja,Platonistai iz Budizma I Indijskog Brahmanizma.

Isaac Myer kaze da se Bog moze videti kroz 4 oblika:Beskonacni ili AIN SUP,AIN SUPH;kao AHIH,AHEIE (ja jesam);kao JHVH,koji je bio,jeste I bice;I kao LAHIM,ELOHIM,Bog u prirodi.
JHVH iz Starog Zaveta je Jahve,onaj cije se ime ne izgovora.JHVH je Bozanski ime,tetragramaton.On je apsolutni,bestelesni Bog I Binah,majka svega.

On je I grupa emacija,koji se zovu 10 sefirota.Oni su duga Bozanstva,ili najvisi avion,iznad ljudskog shvatanja.Grupisanje ovih 10 Bozanskih osobina u Bozansku tetradu,je simbolizovano kroz Yod,Heh,Vau,Heh (YHVH,tetragramaton,Kabalisticki Jahve,ne onaj iz Starog Testamenta,vec izvor tog Boga,cija je jedna strana opisana u Starom Zavetu.Njegovo ime se ne izgovara,jer je pravi zvuk izgubljen,vec se zamenjuje sa Adonai,ADNI.

Kabala

Znanje kabale je moćno. Kroz vekove ezoteristi svih naroda su po ugledanju na jevejsku kabalu stvarali svoje siteme kabale. Najstariji i osnovni tekst kabale je Sefer Jetsirah, tzv. Knjiga formiranja. Postoji verovanje da jevrejski misticizam potiče još od vremena Avrama i da se znanje Sefer Jetsirah-a prenosilo usmenim putem sa kolena na koleno.

Rabi Akibi u 10. veku izneo je na svetlo dana prvu kratku knjigu, pisani dokument Sefer Jetsirah – Knjigu formiranja. Sefer Jetsirah – Knjiga formiranja opisuje osnovnu strukturu kabale, zatim stvaranje univerzuma kroz 22 skrivene staze, 10 sefirota, 22 hebrejska slova alef-bet-a.

U Francuskoj nastala je Knjiga Iluminacija - Bahir u 11. veku n.e.. U Španiji nešto kasnije praktikovao se Zohar. Proterivanje Jevreja iz Španije 1492. doprinelo je da se klasična kabala raširi po celoj Evropi. Aronom Ben Samuel stvorio je nemačku kabalu po ugledanju na Merkabah, naglašavajući magijske reči.

Uopšte rečeno, zapadna kabala je ustvari hrisćanska kabala sa dodacima kao što su alhemija, tarot, magijske reči, astrologija, numerologija, notarikon, temurah, itd, jer mogućnost dodavanja novih aspekata u kabali je laka i neograničena. Zajedničko za sve kabale je želja za mističnim iskustvom ponovnog sjedinjenja sa Bogom. Meditacija, molitva, molitva za druge, mantra, post i ispravno življenje su način za postizanje tog cilja.

Kabala je ključ ka kontroli suptilinih snaga u postizanju istinskog mističnog iskustva u smislu jedinstva. Transcendentalno iskustvo leži iza granica racionalnog čak i iracionalnog uma. Božansko je još više na lestvici duhovnog postignuća. Svoje iskustvo ispričati drugima je teško izvodljivo. To iskustvo se može preneti samo Božanskim sredstvima komunikacije koja leže iznad ili iza drveta života, zato su viši sefiroti slabo pojmljivi.

Drvo života se izražava kroz sefirote u 4 sveta:

Atcilut- arhetipski, Božanski svet, svet emanacije, područje zračenja
Beriah- kreativni svet, svet Arhanđela, područje stvaranja
Jetsirah- formativni svet, svet Anđela, područje oblikovanja
Azijah- manifestovani svet, svet čakri i nadija, fizičko područje

Iza Ketera u svetu Atciluta nalaze se tri reda negativnog postojanja: ništa, beskonačno ništa i beskonačna svetlost. Velovi sadrže i skrivaju nemanifestovane aspekte sefirota, one koje ljudski um teško može da pojmi. Keter je nastao koncentracijom beskonačne svetlosti. On je prva saznatljiva tačka manifestacije. Atcilut pa i Berijah su iza ljudskog poimanja. Njihova struktura se naslućuje kroz izraz sefirota u nižim svetovima. Svet Jetsiraha i Azijaha su nesto bliži za razumevanje.

Drvo života opisuje silazak Božanskog u manifestirani svet. Drvo života sadrži tri stuba na kojima je postavljeno 10 sefirota. Leva strana drveta života - stub strogosti odgovara levoj strani mozga, Pingala. Desna strana drveta života - stub milosti preferira desnoj strani mozga, Ida. Kičmena moždina odgovara srednjem stubu drveta života - stubu ravnoteže, šušumni kanal. Drvo života je spiritualnije u svom gornjem delu. 22 staze koje sadrže 22 slova herbejskog alfabeta povezuju 10 sefirota. Svaki sefirot ima svoj broj.

Sefirot br.1 Keter je Misao,
Sefirot br. 2 Čohmah je Mudrost,
Sefirot br. 3 Binah - razumevanje,
Sefirot br. 4 Česed - milost,
Sefirot br.5 Gevurah - moć,
Sefirot br. 6 Tifaret - slava,
Sefirot br. 7 Necač - pobeda,
Sefirot br. 8 Hod - poistovećivanje sa Bogom,
Sefirot br. 9 Jesod - temelj i
Sefirot br. 10 Malkut - kraljevstvo.

Sefirot Daat - znanje nema broj, nalazi se u ponoru između Čohmaha - Binaha i Česeda - Gevuraha.

Islamski misticizam


Sufizam (lat. sufismus) je zajednički naziv za različite islamske pokrete koji se odlikuju insistiranjem na askezi i misticizmu, odnosno pronalaženju duhovne istine kao krajnjem cilju svakog pojedinca.Naziv se proširio među orijentalistima 19. veka, a koren mu dolazi od arapske reči تصوف tasawwuf.
Sufizam insistira na unutrašnjim aspektima islama, odnosno usavršavanju vere i odricanju od ega, nasuprot insistiranju na pravnim aspektima islama.
Sufisti su organizovani u različita bratstva i sestrinstva (tariqe) koja mogu biti sunitska, šiitska, zajednička ili ne pripadati nijednoj od te dve zajednice.

Izvor: Wikipedia


Sufizam je počeo kao reformistički pokret.Sjaj i bogatstvo osvajanja, preobražaj relativno jednostavnog života Arabije u dvorski život Damaska, ugrožavali su, po mišljenju pojedinih pobožnih muslimana, prvobitnu veru i tkivo zajednice. Kraljevstvo čovjeka, s njegovom usredsređenošću na ovaj svet, izgleda da je potamnilo kraljevstvo Boga, pravu žižu i središte muslimanskog života. U očima sufija, trijumf islama doveo je u opasnost sam islam. Pozivajući na usredsređivanje pažnje na istinu narednog života, a ne na zadovoljstva i blagodeti ovoga, sufije su propovedale poruku jednostavnosti i odvajanje od stvari ovog sveta. Ovom ranom asketizmu pridodat je napor duhovnosti koji je naglašavao ljubav prema Bogu. Sufizam je ponudio emocionalnu, pobožnu stazu ka Bogu. Sufijska nesebična ljubav i služba Bogu dopunjavala je i ponekad predstavljala izazov legalističkom, knjiškom pristupu. Otuda je dobar musliman bio ne samo onaj koji sledi Božiju volju pridržavajući se zakona nego, isto tako, vernik koji teži da, različitim sredstvima, uključujuči intenzivno prizivanje i spominjanje Božijeg imena, a ponekad pesmu i ples, priđe bliže Bogu i iskusi Njegovu prisnost.

Spajanje asketizma i pobožnosti preoblikovalo je sufizam od pokreta relativno male urbane elite u široko zasnovan politički pokret, čije su zajednice privukle sledbenike iz svih društvenih klasa i obrazovnih struktura. Grupe sufija, okupljene oko duhovnog vođe ih učitelja (pir ili šejh), formirali su bratstva ili redove. Od 12. do 14. veka bratstva sufija su od malih dobrovoljnih udruženja organizaciono prerasla u bratstva s međunarodnom mrežom centara širom muslimanskog sveta. Sufije su postali veliki misionari islama, odgovorni za njegovo efikasno širenje.

U Africi i južnoj Aziji islam su širila prvenstveno bratstva sufija, a ne islamske vojske. Sufizam je doneo poruku islama čije su se mistične doktrine i prakse pokazale privlačnim za mnoge i otvorenim za spajanje s lokalnim i regionalnim tradicijama i običajima. Dok je zvanični islam često naglašavao strogo pridržavanje slova zakona, sufizam je predstavljao alternativnu tradiciju, fleksibilnu i otvorenu za asimilaciju i sintezu. Spoljašnji uticaji bili su apsorbirani iz kršćanstva, neoplatonizma, hinduizma i budizma.

Kada je sufizam postao masovan pokret, došao je u sukob sa zvaničnim islamom uleme, čiji su autoritet u zajednici ugrožavali popularnost i uspeh sufizma, koji su istovremeno bili i izazov, jer su se ulema i sufijski šejhovi često međusobno nadmetali za uticaj.

Definicija tesavvufa

Tesavvuf je nauka pomoću koje se poznaju načini pričvršćavanja ljudskih duša, popravljanja ponašanja ( vladanje, ahlak), učvršćenja čovječijeg karaktera kako spoljnog tako i unutrašnjeg sve u cilju postizanja večne sreće.
Tesavuf je nauka kojoj je cilj popravljanje ljudskih srca i njihovo posvećivanje Uzvišenom Allahu i ničemu drugom osim Njemu.

Prema tome, temelj tesavvufa je čistoća srca od nanosa materijalizma, a njegova čvrstina ogleda se u vezi čoveka sa Velikim Stvoriteljem. Zato, sufija je onaj čije je srce čisto u ime Allaha i čija su dela ispravna radi Allaha, pa onda Allah, za uzvrat, njemu daruje Svoju plemenitost. Imam El- Džunejd, da ga Allah pomiluje, rekao je:

 ''Tesavvuf je praktikovanje svakog lepog ponašanja i napuštanja svakog niskog, nedoličnog ponašanja.”

Drugi jedan čovek je opet kazao: ''Sav tesavvuf se sastoji u lepom vladanju, pa ko se prema tebi ispravnije  ljudski ponaša, taj je više pripadnik tesavvufa."

 
Poreklo reči tesavvuf

  Ima mnogo teorija o etimologiji reči tesavvuf. Jedni tvrdeda je to od reči ''sufe'' (runo vune), jer je sufija u odnosu na Allaha kao runo vune, zato što se on posve predaje Uzvišenom Allahu.

Drugi kažu da je to od reči ''sifat'' (atribut, svojstvo) , jer je sufija u celosti okićen lepim svojstvima, a pri njemu nema pokuđenih svojstava.

Jedni opet kažu da je to od rieči ''soffa'' (trem, prostor pred ulazom u džamiju), jer su stanovnici sofe bili sledbenici sufija, kao što ih je opisao uzvišeni Allah kada je rekao: ''Budi strpljiv (u druženju) sa onima koji mole svoga Gospodara.''

Stanovnici sofe jesu prva skupina pristalica tesavvufa jer je njihov  iskreni pobožnjački  život bio najuzvišeniji primer koji su uzdigli sledbenici tesavvufa u narednim stolećima islama.A kaže se da je ta reč izvedena od reči safvet (odabrano društvo, elita), kao što navodi El-Kušejri. Jedni opet kažu: Tesavvuf je u vezi sa oblačenjem odeće od grube vune, jer su sufije volele oblačenje takve odeće da bi time iskazali svoj asketizam, spremnost na život u neudobnim uslovima.

Nastanak tesavvufa kao nauke

Dr. Ahmed Galeš kaže: ''Mnogi se pitaju zašto se poziv u tesavvuf nije širio u početku islama i zašto se to pozivanje  pojavilo tek posle vremena ashaba i tabiina? Odgovor na to je: u prvo vreme islama nije bilo potrebe za takvim pozivanjem, jer su tada bili dobro i potpuno upućeni  u bogobojaznost i oprez od grešenja, i po svojim naravama oni su bili skloni za borbu sa samim sobom i naklonjeni pobožnosti. Na to je, svakako, uticala blizina Božijeg Poslanika, i činili su dobra dela jedni drugima. Zato nije bilo nikakve potrebe  da se oni podsećaju i upozoravaju da treba da se nauče da idu pravim putem,jer su oni praktično bili već na tom putu. Oni su u tom pogledu bili potpuno slični čistokrvnom Arapu, kome je arapski jezik maternji, tako da on može da sroči stih na arapskom jeziku, a da uopšte ne poznaje gramatiku ili poetiku arapskog jezika; sve je to postalo potrebnim kada su se počele javljati jezičke greške i slabosti u izražavanju ili kada su stranci počeli da uče taj jezik, ili kada su nastale potrebe za ovim naukama kao sredstvom za ovladanjem drugim naukama, koje su u međuvremenu nastale i prenosila se u sledeća vremena.

Kada je proteklo više vremena i kada su islam prihvatili različiti narodi, a krug nauke se proširio i podelio među posebnim stručnjacima za svaku granu nauke, pa je tako u prvom veku nastala nauka o šerijatskom pravu, hadis, nauka o nasleđivanju, tefsir, temelji vere i druge.

Istorija tesavvufa vidljiva je iz fetve (pravnog rešenja) imama hafiza Muhammeda Siddika El-Gammarije, jer je on, kada je upitan ko je prvi ustanovio tesavvuf i je li on ustanovljen na osnovu nebeske objave, odgovorio: ''Što se tiče pitanja ko je prvi utemeljio tarikate, neka znaš da je tarikat utemeljila Nebeska objava u cjelokupnom sistemu vere Muhammedove, jer je on tesavvuf, bez sumnje, stepen dobročinstva koje je jedan od tri osnovna temelja vere, koje je jedan po jedan Božiji Poslanik učinio i proglasio verom, svojim rečima: 'Ovo je Đebrail, došao je da vas nauči vašoj veri,' a to su: islam (predaja), iman (verovanje), i ihsan je stepen,stajalište samoposmatranjem i gledanjem: '... da obožavaš Allaha kao da Ga vidiš, jer ako ti Njega ne vidiš, On tebe vidi.''

Tesavuf

Misticizam kao osnova duhovnosti

“Ceo misticizam je transcendentan, uzvisen, izvrstan ili neminovan”, pise Tizdel.

“Uzmimo duhovnost kao univerzalnu duhovnu svesnost koja se izrazava na razne nacine. Na primer: kroz molitvu, liturgiju, pesmu i druge vrste muzike, meditaciju, jogu, dijetu ili post, asketsku disciplinu, samokontrolu i kontemplaciju.” (Isto, str. 81,82) “Misticni zivot, unutrasnja kontemplacija ili zrela duhovna budnost i razvitak mnogih darova, to bi se moglo nazvati kapacitetom kontemplativne poboznosti... Ovaj kapacitet je vrlo koristan u podrucju medjureligijskih dijaloga i kooperacije; vrlo je koristan u izgradnji nove civilizacije. Oni je neophodna sposobnost za uspeh dijaloga, saradnje, izgradnje mira i prorecenih aktivnosti.” (Isto, str. 89) Svi ovi ljudski pokusaji nude se da bi dijalog sa mnogoboscima bio uspesan, uvodeci hriscane u spiritizam i pod sotoninu vlast.

“Kao cvet koji raste i otvara se pred svetloscu i toplotom sunca, i mi moramo da rastemo otvaranjem prema svetlosti i bozanskoj istini, dozvoljavajuci da nas one preporode.” (Isto, str. 89) Kljucni problem je u tome sto nas Tizdel ne upucuje izvoru istine koja je otkrivena u nepogrecivoj prorockoj Reci; istine koja je nepomesana sa ljudskim zabludama, otkrivena u karakteru i zivotu Isusa Hrista, vec nas vodi na presusene izvore mnogobozackih religija. Da li mi hriscani pored ciste i proverene evandjeoske nauke treba da trazimo poboznost u asketskom zivotu, paganskoj meditaciji i jogi?

“Duhovnost je dah unutrasnjeg zivota”, nastavlja Tizdel, “unutrasnja budnost kontemplativnog misticizma... Ona je korisna u sprovodjenju globalne etike, podsticanju motivacije, i bice od neprocenjive koristi u izgradnji novog drustva... Ja zaista verujem da postoji mogucnost obnove svetosti, sa kojom dolazi nova kultura i globalno drustvo univerzalne civilizacije sa strpljivim srcem ljubavi. Ako to strpljivo, voljeno srce bude kultivisano u vecem broju ljudi, onda ce univerzalni vek biti rodjen.” (Isto, str 91) Univerzalni vek pre ce stvoriti zbrku nego harmoniju.

Obnoviti ljudsko drustvo je dobar cilj, ali sredstva koja se preporucuju svakako nece dovesti do renesanse, vec potpunog otpada od istine u kojoj se nalazi sila koja menja zivot na bolje. Isus je rekao: “Ako se ko nanovo ne rodi, ne moze videti carstva Bozjega.” (Jovan 3,3) Novorodjenje je neophodno za spasenje, a kako se ono postize? “Kad Bozji Duh osvoji srce, On preobrazava i zivot. Gresne misli se odbacuju, rdjava dela se napustaju; ljubav, poniznost i mir zauzimaju mesto gneva, zavisti i svadje. Radost zauzima mesto zalosti i lice odsjajuje nebeskom svetloscu. Niko ne vidi ruku koja podize teret ili zapaza svetlost koja silazi s nebeskih dvorova. Blagoslov dolazi onda kada se dusa verom pokorava Bogu. Tada sila nevidljiva za ljudsko oko, stvara novo stvorenje po Bozjem oblicju.” (Ceznja vekova, str. 132)
Bog obnavlja i ujedinjuje one koji Mu se predaju, a ne asketizam, paganska meditacija i joga. Apostol Pavle je prorekao “da ce u poslednje vreme odstupiti neki od vere, slusajuci lazne duhove i nauke djavolske”. (1. Timotiju 4,1) “Sto neznabosci zrtvuju, djavolima zrtvuju a ne Bogu! A ja necu da ste vi zajednicari djavolima.” (1. Korincanima 10,20)

Prorocke reci apostola Petra nisu ohrabrujuce za one koji su odlucili da uprkos teskocama ostanu verni Bogu; on, u poslednje vreme, predvidja veliki otpad od istine: “A bese i laznih proroka u narodu, kao sto ce i medju vama biti laznih ucitelja, koji ce uneti jeres pogibli, i odricace se gospodara koji ih iskupi i dovodeci sebi naglu pogibao. I mnogi ce poci za njihovim necistotama kojima ce se huliti na put istine.” (2. Petrova 2,1.2) Sami mozemo proceniti koliko se ovo uklapa u ekumenske smernice. Jedinstvo se postize na stetu istine i spasenja.

“Nijedan sluga ne moze da sluzi dva gospodara”, rekao je Isus, “jer, ili ce jednoga mrzeti a drugoga ljubiti, ili ce jednom biti privrzen a drugoga prezirati. Ne mozete da sluzite Bogu i mamonu.” (Luka 16,13; prevod: dr Carnic) Hristos je rekao: “Ne mozete sluziti dva gospodara,” a ekumenisti misle da mogu. Posledice takve sluzbe, vec danas pokazuju svoje rezultate, a buducnost ce otkriti ozbiljnost, tezinu i pravi znacaj ove velike prevare.
Poziv koji je Isus Navin u presudnom momentu uputio svome narodu, upucen je i nama danas: “Ako li vam nije drago sluziti Gospodu, izaberite sebi danas kome cete sluziti: ili bogove kojima su sluzili oci vasi s oni stranu reke, ili bogove Amoreja u kojih zemlji zivite; a ja i moj dom sluzicemo Gospodu.” (Isus Navin 24,15).

"Vrhunska spoznaja je nešto beskrajno veće od pukog filozofskog znanja. Misticizam je iskustvo, direktno i intimno ikustvo Istine.Nakon što pređe veliko rastojanje na putu znanja, filozofija se umori, pa miruje. Misticizam počinje onda i tamo gde filozofija prestaje. Pošto su lično doživeli spoznaju Istine, vedski proroci su je otkrili svetu.

Razlika između filozofa i mistika leži u činjenici da filozof sa najvećom teškoćom i prilično nesavršeno, sa rastojanja sagledava telo Istine, dok mistik dragovoljno ulazi u samu dušu Istine i tu može živeti koliko god želi. Isto tako, Svevišnji mu je dozvolio da na površinu iznese beskrajno blago duše i podeli ga sa tragaocima za Istinom.

Misticizam poseduje svoj sopstveni jezik. Njegovo ime je intuicija. U njemu nikada ne može biti nikakvih umnih i mentalnih analiza. Mistik sedi na krilima ptice intuicije i leti ka konačnoj Stvarnosti. On kaže da mu je gotovo nemoguće da tumači svoje unutrašnje iskustvo. Ni jedna rieč ni misao ne mogu ispravno oslikati njegovo iskustvo. To je ono što su vedski proroci mislili kad su uzviknuli: 'Šta da kažem, što stvarno da mislim?'. Siroti um i čula nisu više živi, klonuli su u svojoj trci ka Nepoznatom. Konačna misterija univerzuma nije za njih. Nije za njih znanje Onostranog.

Misticizam naglašava sjedinjenje svih duša u univerzalnu dušu. Kada pogledamo univerzum, vidimo ga kao mesto sukoba dobra i zla, tame i svetlosti, neznanja i znanja. Suvišno je reći da je ova borba započela davno pre pojave čoveka i još uvek traje. Svetlost deluje u i kroz dušu koja teži, tama deluje u i kroz dušu koja ne teži. Do stvarnog preobražaja ljudske prirode ne dolazi se strogim asketskim životom, niti potpunim povlačenjem iz sveta, već postepenim i potpunim prosvetljenjem života. Za to je čoveku potrebna težnja. Težnja, i samo težnja, glasnik je prosvetljenja.

Mistično iskustvo je tragaočeva unutrašnja sigurnost u Istinu. Ta sigurnost počiva na otkrovenju. Otkrovenje je unutrašnji uticaj. Unutrašnji uticaj je konačan. A ko poseduje taj uticaj? Ne onaj ko je žrtva nemilosrdne logike, već onaj ko je imao iskustvo i ko sada izrasta u samo to iskustvo. Logika je promišljanje i promišljena istina, što predstavlja ponos konačnog. Misticizam je otkrivanje i otkrivena Istina, što je ponos Beskonačnog. Ako verujemo u misticizam, moramo uvideti da krajnja Istina ne samo da je iznad razuma već mu je i suprotna. Ako u nešto vjerujemo razumom, stupamo na mučenički svet mnoštva. Ali ako u nešto verujemo svojom unutrašnjom, mističnom vjerom, stupamo na put Transcendentalne Stvarnosti jedinstva, koji udahnjuje život i ispunjava ga.

Misticizam nije religija. Misticizam je najuzvišenija težnja koju religija otelovljuje.

Moramo da naučimo da religiozna ekstaza i mistična ekstaza ne igraju istu ulogu u našem unutrašnjem životu. Religiozna ekstaza uglavnom se bavi ljudskim u nama. Ta ekstaza se ograničava na svest tela, disciplinovani ili nedisciplinovani vital, prosvetljen ili neprosvetljen um, čisto ili nečisto srce. A mistična ekstaza nas odmah prenosi u Onostrano, gde nas u zagrljaj prima Večni Život, hrani svehraneća Svjetlost i blagosilja Transcendentalna Istina".

Sri Činmoj


Dakle, meditacija je uobičajena praksa za mistike, a ne obične vernike, jer nije deo ortodoksne religije. Mistik je često bio omražen, jer je odabrao individualni put spasenja, i tako živeo u raskoraku sa službenim dogmama. Napetost između mistike i vladajuće religioznosti bila je prisutna tamo gde je postojalo strogo domatsko učenje.
Međutim, upravo su monasi i mističari tokom vekova bili i ostali čuvari vrhunskih religijskih vrednosti.

Mističko iskustvo opisano je od strane brojnih ljudi različitih vera, a ono što se da uočiti nakon iščitavanja svih tih zabeleženih iskustava jeste da su ona u svojoj biti slična, ako ne ista, i da im je svima cilj isti. Iz toga se mora nadalje zaključiti kako je mističko iskustvo univerzalno. Međutim, naučna saznanja oskudevaju u takvim saznanjima, jer je to, s jedne strane, oblast koja je teško dostupna naučnom duhu, a s druge strane, takva iskustva bivaju zanemarena u naučnoj analizi, jer se smatra da oficijelna vera odgovara svim postavljenim kriterijumima potrebnim za identifikaciju vere. Stoga dragocena svedočanstva duhovnika često ostaju neispitana, iako se smatra da upravo ta neposredna iskustva iskazuju samu bit vere.

Mistika se obično razumeva kao težnja čoveka za nepoznatim, neobjašnjivim i tajanstvenim, odnosno kao čežnja čoveka da se putem neposrednog iskustva stopi sa božanstvom. Mistika se javlja u svim verama, kod svih naroda i u svim epohama, i to u raznim oblicima.
U širem smislu, pridev„ mistički“ označava svako iskustvo koje ljudi tumače kao ono koje ih dovodi u neposrednu vezu s nečim tajanstvenim. Ova iskustva doživljavaju ljudi različitih vera, godina, zanimanja i nivoa obrazovanja.

U konkretnom smislu, iskustvo je mističko ako osoba koja ga doživljava oseća da je u neposrednoj vezi s Bogom.
Etimološki, mistika upućuje na tajnu i uvođenje u tajnu.
Iskustvo mističkog sjedinjenja je retka pojava, ali se i pored toga smatra da sačinjva srž religioznog života, jer to iskustvo stoji na izvoru svih religija.
Po najčešće citiranoj definiciji čiji je tvorac Harold, misticizam predstavlja tip iskustva, put saznanja i stanje svesti