Без српског поклона за Дан планете

Потпуног надзора над тим колико загађујемо елементе који творе Земљу, чији се дан слави сутра, још нема, али доступни подаци забрињавају





Kaд се недавно пронела вест да је у српској пшеници продатој Македонији нађено олово, преостало је само да Србију, коју су због заостатка у евроинтеграцијама и ратова из деведесетих година већ називали и рупом на карти континента и извозником нестабилности, прогласе и еколошком црном тачком у Европи и извозником загађења. Наше Министарство пољопривреде порекло је македонске притужбе, тврдећи да оловна пшеница никад не би прошла контролу каквој се храна подвргава пре него што се пусти преко границе. Ваљда је то тачно. Истина је, међутим, и да Министарство прошле године, како кажу у Агенцији за заштиту животне средине, није испитивало, мада је то радило раније, да ли пољопривредно земљиште у Србији садржи прекомерне концентрације тешких метала и осталих материја које нико не би пожелео у свом стомаку јер би на њега „пале” тешко као олово.

„Мисли глобално, делуј локално” је омиљена крилатица еколога – почисти своје двориште и допринећеш опоравку планете, чији се дан слави сутра. На том рођенданском слављу боље да се не појављујемо. Ако је и тачно да не загађујемо ван наших граница, ни за један од наших удела у четири елемента који творе планету нисмо се ваљано побринули – од ватре се слабо бранимо, док воду, ваздух и земљу не умемо од себе да сачувамо.

У 2011. Министарство пољопривреде је још контролисало земљиште и то оно поред аутопута Е75, који води управо до Македоније. На око 400 километара тог друма, на деоници од Београда до границе, половина узорака је узета с њива и из воћњака и повртњака. Олово у прекомерним количинама нађено је у 5,5 процената узорака. Хрома је било три пута више, никла у 28,6 одсто, цинка у једном, а арсена у 1,5 процената.

Анализирана је и пољопривредна земља око Термоелектране „Никола Тесла” у Обреновцу, где је констатовано 90 одсто узорака с повишеним садржајима кобалта и никла. Никла је било превише у 70 одсто узорака из колубарског и костолачког басена. Кобалт је загадио 60 процената узорака из Костолца. Кадмијум је премашио границу у готово 40 одсто узорака из Колубаре и више од 30 процената у Обреновцу.

– Термоенергетска постројења су, уопште узев, највећи загађивачи. Она су и једина која су санирала барем неке од локација које су толико контаминиране да им је неопходна ремедијација, односно дубинско чишћење. Али, ремедираних локалитета је свега 2,4 одсто од њих 332, колико их мора проћи кроз такве захвате. Ту су и локације око погона других врста индустрије – каже Драгана Видојевић, саветник за квалитет земљишта у Агенцији за заштиту животне средине.

Процењује се да би ремедијација свих затрованих локација коштала 470 милиона евра. По закону, трошкови санирања историјског загађења, које је настало пре приватизације, падају на државу, а не на новог власника. Прецизних података нема, али то је вероватно случај с већином локација које захтевају ремедијацију.

Какво је стање земљишта око великих индустријских загађивача, мада неке прелиминарне анализе постоје, сада углавном знамо онолико колико такве компаније саме подносе држави извештаје о својим контролама. Слично је и с водом. Држава нема мерне станице за квалитет река на сваком месту где неко од предузећа која баратају тешким полутантима испуштају своје отпадне воде. Она јесу дужна да обавештавају државу о анализама за које су платиле овлашћене лабораторије. Али, од оних који имају ту обавезу, свега 70, то јест 62 одсто, јесте доставило извештај, при чему је он био потпун само у 17 случајева. Остали образац или нису попунили до краја или су га послали потпуно празног.

– Без потпуних извештаја од свих који их дугују, ми не знамо где се све налазе места с којих индустрија испушта отпадне воде у реке. Зато и не знамо на којим је тачкама најбоље да поставимо наше мерне станице. Оне могу да региструју загађење на некој реци, али то нам не говори да ли је оно потекло из овог или оног погона. Све ово важи и за јавна комунална предузећа, која такође испуштају отпадне воде директно у реке. Само четвртина, односно њих 42, поднела је извештај, а тек 12 је попунило образац до краја – објашњава Дејан Лекић, помоћник директора Агенције за заштиту животне средине.

Да предузећа уграде у испуст инструмент који би мерио квалитет њихових отпадних вода, све би било белодано. И та обавеза, у начелу, постоји, али рок за њено испуњење није одређен.

Термин до којег би погони који у ваздух испуштају загађујуће материје морали да у димњаке инсталирају опрему за мерење нивоа емисија јесте прописан – 2017. година. Као и на водама, држава има мрежу станица за мерење квалитета ваздуха, али она не може да дефинише из које је тачно фабрике загађење стигло. Предузећа достављају држави рачунице у којима се из врсте потрошених енергената изводи претпостављени ниво испуштања загађења у ваздух. Затим држава проверава да ли су ти улазни подаци тачни. У Агенцији уверавају да се на основу тога може доћи до прилично веродостојне рачунице, али признају да је таква контрола само посредна. А и њихове мерне станице за ваздух, с чијим подацима се опет може само нагађати о кривцу за загађење, тренутно чак и не могу да обраде све параметре полутаната, јер неколико месеци није било новца за њихово одржавање.

– Нужно је да имамо 90 процената сатних вредности с једног мерног места да бисмо саставили поуздан годишњи извештај о стању ваздуха на тој локацији. Пошто неке анализе већ извесно време не можемо да радимо у свим станицама, ове године нећемо имати потпун извештај за све градове покривене мрежом. Свака локална самоуправа у којој ваздух спада у трећу категорију, односно лош је, мора да сачини план мера за побољшање. Досад је план завршио само Бор. Али, велики је посао да се мере осмисле а још је теже да се спроведу. Берлину је за почетак реализације таквог плана требало седам година и изградили су читав саобраћајни прстен око града да би само мало смањили количину суспендованих честица у ваздуху. Не знам како би то у Србији било изводљиво – објашњава Тихомир Поповић, начелник одељења за праћење квалитета ваздуха у Агенцији.

Владимир Вукасовић

-----------------------------------------------------------

Вода зачињена кадмијумом и живом

Не рачунајући војвођанске реке и канале, квалитет водотокова у Србији је, кад се посматрају у целини, у рангу доброг и врло доброг. Ако обратимо пажњу на детаље на појединачним токовима, поглед се квари. На 39 мерних места на рекама прекорачене су максимално дозвољене концентрације кадмијума и живе, које спадају у приоритетне хазардне супстанце. Нарочито забрињавају Рготина, на Борској реци, где је садржај кадмијума 25 пута већи од допуштеног, затим Мартонош на Тиси, који има 20 пута више живе него што би смео, и Багрдан на Великој Морави, где је ниво живе седмоструко прекорачио границу. Још је алармантније што су концентрације хазардних супстанци прекорачене и на већини језера и акумулација, па и оних из којих се градови снабдевају водом.

И кад се погледају притоке река које су доброг и врло доброг квалитета, опет се види да је „ђаво у детаљима”. Лепеница, Деспотовица и Топчидерка, на пример, сврставају се у лоше воде. У Београду, на чијој су територији сливови Саве, Дунава и Велике Мораве, река увршћених у добре и врло добре воде, на 71 проценту мерних места на притокама индекс дугорочног тренда квалитета притока је лош. На још четири одсто је врло лош.

За оцену истинског стања водотока није довољно ни то да ли је погодан за пиће и купање људи. Битно је и да ли је подесан да у њему пливају и пију животиње и заливају се биљке. А међу „одсечцима” наших вода дужих од пет стотина километара и анализираних према тим биолошким параметрима – свега 13,3 одсто сматра се добрим, мерено по стању водених макробескичмењака, рода чији су припадници врло осетљиви и на наизглед неприметне поремећаје екосистема. Све остале испитане површине – рачунајући и оне на рекама које се сматрају за добре и врло добре – на тесту нису прошле.

В. В.

-----------------------------------------------------------

Ваздух лош за половину становника

Са све више закисељавајућих гасова, олова и примарних суспендованих честица које испуштамо, сјајно је што житељи већине српских места ипак удишу ваздух прве категорије. Али, у трећу категорију спадају Београд, Нови Сад, Ниш и Бор и околна места тих градова. Кад се сабере број њихових становника, следи да половина Србије живи на ваздуху у којем загађење није прекорачило само границу, него и нивое који се сматрају подношљивим.

Више од свих осталих материја ваздух трују суспендоване честице и азот-диоксид, које испуштају ауспуси возила, димњаци термоенергетских погона и ложишта за грејање домаћинстава. Жалосни изузетак је Бор, за чије је загађење кривац сумпор-диоксид, чије се дневне дозвољене вредности премашују безмало у половини године. Слично је у Београду са суспендованим честицама, које су границу прекорачиле у више од половине дана. Једва нешто мањи скор забележен је у Нишу. Азот-диоксид је плафон пробијао најчешће у Новом Саду, у 17 одсто дана, мрвицу више него у главном граду. Цела Србија је 2011. продуковала шест процената више азот-диоксида него годину раније – укупно 208,4 гигаграма. Оксиде сумпора смањили смо за 11 одсто, на 279,9 гигаграма, што би требало још више да се спусти од идуће године, до када би требало да буде завршена реконструкција топионице бакра у Бору.

В. В.

објављено: 21.04.2013


Политика

Тешки метали у земљи уместо у фабрикама



Квалитет земљишта су све локалне самоуправе, њих 144, законом обавезане да испитују, али то за сада ради свега седам општина, пошто остале немају новца. Да је више пара, ко зна шта би контроле показале јер већ и у ових седам градова има разлога за бригу. Ни у једном oд њих узорци нису узимани с више од 40 локација, махом оних близу водоизворишта, покрај друмова и у градским парковима. И у релативно ограниченом радијусу, ипак, нађена су незанемарљива прекорачења.

У Београду, тако, никла има превише у 60 одсто узорака узетих са 10 центиметара дубине и 40 процената оних заграбљених са 50 центиметара. Ниво ди-ди-тија је повишен у петини узорака са 10 центиметара и 15 одсто са 50 центиметара. Садржај олова је прекомеран у 15 процената узорака са 10 центиметара.

У Новом Саду никл је премашио границу у 60 одсто узорака. Суботицу загађују превисоки нивои бакра у 15 процената узорака.

Крушевачки стручњаци су нашли вишак никла у чак 85 одсто узорака а већина тих локација је зрела за санацију. У сваком узорку утврђен је претеран садржај атразина.

Oн је нађен у свим узорцима и у Пожаревцу. Тај град има и превише никла у 80 одсто узорака са 10 центиметара. Загађење је, изгледа, још горе што се дубље иде јер никл је прекардашио у чак 85 одсто узорака са 50 центиметара.

Крагујевац мора да смисли шта да ради с прекомерном живом у 40 одсто са 10 и 20 одсто са 50 центиметара, као и никлом у 40 одсто узорака и са 10 и са 50 центиметара. Шта је атразин за Пожаревац и Крушевац, кобалт је за Ужице – има га у сваком узорку, као и никла. Ниво бакра је у том граду повишен у 60 процената узорака, цинк у 40 а хром у 30. За већину локација на којима су нађена та три елемента, као и онима где је констатован превелик садржај никла, нужна је санација.

Неки непријатан постотак сигурно би у статистику додала и држава, само да квалитет земљишта у ширим размерама није почела да контролише тек прошле године а лабораторија неће завршити анализе до наредног месеца. Држава је, преко Агенције за заштиту животне средине, испитала 100 узорака са 78 локација, бираних превасходно према близини погона тешке индустрије. План је да се успостави надзор над 400 локација, од којих ће се са сваке узорци узимати у опсегу 16 квадратних километара, али за то најпре Влада мора да одобри буџет од три милиона динара.

В. В.

-----------------------------------------------------------

Више хиљада пожара годишње

Само у јулу и августу 2012. на територији Србије избило је око 6.000 шумских и пожара на отвореном простору. Тада је причињена материјална штета од 30 милиона евра. До почетка јесени, ватра је прогутала 50 милиона евра. Изгорело је око 20.000 хектара шума. Укупно је прошле године избило 33.000 пожара, од чега 20 великих.

Годину дана раније, у Србији је у пожарима захваћена знатна мања површина – 503 хектара. Гореле су углавном млађе и разређене шуме. У периоду 1990–2010. највећа ватра је букнула 2007. и то на 16.000 хектара и 2000, на око 8.000 хектара. Највише дрвне запремине изгорело је 2003, 2002. и 2008.

Сектор за ванредне ситуације процењује да би ове године требало примити 500 нових ватрогасаца да би се Србија ефикасније борила с ватреним стихијама. Сада у целој земљи ради 3.000 ватрогасаца спасилаца. Осим већег броја радника, сектор изражава и потребу за новим возилима (возила која су сада у употреби углавном су стара око 25 година) као и за хеликоптерима који би гасили пожаре из ваздуха.

Ј. С.


Политика

Обуздати потрошачку глад

Купујте мало, а када морате да купујете – купујте паметно, порука је „Зелених”, мада није увек јасно шта је паметно и „зелено”





Хоћу ново!

Само што је почео да користи телефон или носи ципеле, потрошач их је већ изгустирао и купује друге. И? Шта је у томе лоше? Зар то није добра вест за економију? За произвођаче јесте, али, упозоравају еколози, не и за здравље људи и очување планете. Брзо и безразложно „трошимо” Земљу, а када је коначно потрошимо, нећемо, као што смо навикли с производима, моћи да купимо другу.

Зато еколошки покрети широм света, па и Србије, апелују на људе да се освесте и схвате шта необузданом производњом и потрошњом раде својој околини и себи. Многобројне организације упозоравају да је данашњи ниво економског раста и потрошње ресурса неодржив. И тврде да је кључ у рукама не само привреде и држава, већ и сваког појединца, који својим одлукама о куповини може да натера произвођаче да се обазриво опходе према животној средини. Испоставило се да ширење еколошке свести није лако: многи су незаинтересовани, државе и власници капитала пре свих, а појединци који желе промене често немају информације о томе шта је стварно еколошки вредно.

– Ако је 20. век био век економије, онда је 21. век – век екологије. Ове дисциплине морају да се помире – каже професор др Вукашин Павловић, предавач на Факултету политичких наука и приређивач зборника „Екологија, религија, етика”, управо објављеног у издању Завода за уџбенике.

– Због људске активности, сваке секунде се испушта хиљаду тона гасова који изазивају ефекат стаклене баште и уништи 3.000 квадратних метара шуме, што значи да годишње нестане шумска површина величине Велике Британије. Човек мора да промени свој став и схвати да од опстанка других врста зависи и његов опстанак.

Зато еколошки покрети саветују људима да „делују локално”, троше мало и да, када морају да купују, купују паметно. Данијел Големан под еколошком интелигенцијом у истоименој књизи подразумева схватање скривене цене производа: еколошке (штета нанета земљи, ваздуху и води), здравствене (токсини који конзумацијом улазе у људски организам) и социјалне (на пример, израбљивање радника у несанитарним текстилним радионицама и на бушотинама нафте). Заговорници промена знају да се пластична кеса разграђује 500 година и зато намирнице носе у цегеру. Многе звезде се прикључују покрету. Шерил Кроу је осмислила дизајн платнене торбе за куповину за један амерички ланац супермаркета, док Ен Хатавеј промовише шоље за кафу и тетрапак за воду од рециклираног картона. У развијеном делу света организују се еколошка венчања и сахране, док се разврставање смећа и рециклажа подразумевају. Еколошка освешћеност је код западњака део њиховог социјалног идентитета и ствар поноса, став због којег се добро осећају. У Србији је у повоју. Обилажење тржних центара још се сматра прогресом и напредном идејом. Како објашњава Биљана Ћалић, дизајнерка рециклираног накита, домаћи купци углавном немају потребу да пазаре овакве модне додатке.

– Људи се интересују за рециклирани накит само ако им се допадне дизајн, дакле, само ако им се модел свиди независно од тога од чега је направљен, док је мало оних који баш желе да купе рециклирано – објашњава Ћалићева.

А да је свест о значају очувања животне средине заиста неразвијена, потврђује и Дејан Загорац из „Еко центра”.

– Овде о екологији размишљамо само после неког инцидента или усред претње заразом – оцењује Загорац.

Он додаје да потрошачи својим избором могу да утичу на произвођаче, иначе велике загађиваче средине, да усвоје „зелену” технологију и понуде еколошке производе.

– Проблем је у Србији што се свашта подразумева под еколошким и што свашта може да носи ознаку „еко”. Потребне су нам тачне информације, при чему главну улогу морају да играју организације потрошача и медији, али и држава.

Због утицаја мноштва одговорних појединаца и моћи купаца (новца) да усмери производњу, еколози и даље инсистирају на појединцу и његовим правилним изборима. „Делуј локално” не би требало да буде само фраза, а Катарина Павловић из Зелене омладине Србије верује да то и није тако тешко.

– Можемо почети од једноставних ствари, као што су гашење сијалице у празној просторији или куповина већих паковања, повратне амбалаже и локално произведених производа, јер увоз робе из далеких земаља значи загађење током транспорта – сматра Павловићева.

Она, међутим, каже да осим усвајања извесних навика – не прати аутомобил пијаћом водом, не куповати робу третирану опасним хемикалијама – сваки појединац треба и да тражи да држава донесе нове законе о заштити животне средине, спроводи постојећу регулативу и субвенционише еколошки одговорну производњу.

Међутим, потрага за „зеленим” производима није увек лака. Много је лажи, прикривања и заблуда, чак и у најразвијенијем друштвима. На амбалажи се истиче да артикал нема једну врсту отрова и тиме се забашурује присуство мноштво других. Од купаца се крије да мајица од органског памука може садржати канцерогене боје. Биогориво значи велику потражњу за кукурузом а тиме и поскупљење хране. Радници који су у Бразилу узгајали шећерну трску за биогориво радили су у нељудским, несанитарним условима, готово без надокнаде.

Зато је група хемичара и технолога покренула сајт goodguide.com који корисницима пружа информацију о томе колико је конкретан производ здрав, чист и фер (према радницима). Ови истраживачи прерађују обиље сложених података које приказују кроз оцене од један до десет и три боје: црвено – не купуј, жуто – није најбоље решење, зелено – прилично је добро.

То је еколошка математика. Једначина је компликована, недостаје још много елемената и тачних података, али једно је сигурно: нисмо решили проблем када смо смеће избацили из стана. Овде важи изрека „Кад нешто бациш напоље, напоље не постоји.” Све остаје у кући, на Земљи.

Јелена Стевановић

-----------------------------------------------------------

Без штете људима, животињама и околини

Шта су, у најкраћем, еколошки производи?

– То су производи који приликом производње, промета и одлагања не штете животној средини, животињама ни људима. То значи да се приликом производње хране не користе пестициди, вештачка ђубрива ни генетски модификовани организми, односно да се користе природни и биоразградиви материјали. Запослени морају да производе у одговарајућим условима и примају праведну накнаду за рад – објашњава Катарина Павловић.

објављено: 21.04.2013

Политика

КАРЛОВ УГАО

• Данас је Дан планете Земље. Нека нам је лака земља.

• Више главу не носимо у торби, него у пластичној кеси.

• Сви смо ми Едипи према мајци природи.

• Лед је кренуо, дајте виски.

• Кад посечемо све шуме, нови партизани и четници неће имати где да се крију.

• Човечанство је још помало живо на друштвеним мрежама.

• Данас би и Ноје желео јахту, а не арку.

• Ако умре ова планета, Срби ће на Марс. Одакле су и пали.

• Кад би Месија сада сишао на Земљу, брже-боље би се вратио одакле је и дошао.

• Загађујемо зграду, загађујемо улицу, загађујемо град, загађујемо државу, загађујемо континент, загађујемо планету... Чистимо се одавде што пре.

Драгутин Минић

објављено: 21.04.2013


Политика

их...па наравно да је србија најзатрованија држава на планети

Palanacki mentalitet...kakve veze ima kakvi smo u odnosu na ostale,ja hocu ovo nase da sacuvam,kapiras 

дефиниши "наше" 

и да... не разбацуј се флоскулама ситног мрсомуда константиновића...немаш ти појма шта је паланка а поготову менталитет

samo kad ti znas,o veliki mudrace i borcu za slobodu 

pa nase okruženje,životnu sredinu...