Ko ste vi, sive eminencije
Ko ste vi, što meni ne date mira
Gde ste vi, sive eminencije
Gde ste vi, što moj život pod vašom lupom analizirate

Ko ste vi, pripadnici tame
Ko ste vi, što me tako drsko onemogućavate
Gde ste vi, sive eminencije
Gde ste vi, što me za svaku par za moju glupost stopirate

Ko, ko, Ko vam je dao ta prava x 3

Ko ste vi, sive eminencije
Ko ste vi, što meni ne date mira
Gde ste vi, sive eminencije
Gde ste vi, što moj život pod vašom lupom analizirate

Ko ste vi, čuvari dvostrukog morala
Ko ste vi, da mlade ljude u svoje kalupe stavljate
Gde ste vi, sive eminencije
Gde ste vi, što perfidne poteze protiv mene povlačite

Ko, ko, Ko vam je dao ta prava x 3

Znam neke biznismene slicne kao te sto spominjes,ali tu ne mozes nista.
Sistem je jaci od pojedinca,a takvih ima puno koji su se obogatili za vreme Milosevica i u ovoj privatizaciji.
Takodje nemas dokaze niti to smes da im kazes u lice.
Koliki je neciji prag tolerancije zavisi i od godina,karaktera.

Nekog jednostavno ne zanima da se bakce,neko ima svojih problema,
neko ima visok prag tolerancije pa ga to ne pogadja ko tebe,neko je flegman. To ti je isto kao kad udjes u samoposlugu i vidis da radi jedna kasirka a ima tri pulta a guzva je na jednom pultu,neko ce se pobuniti a neko nece obracati paznju. Cini mi se da su stariji ljudi manje tolerantni po tom pitanju u odnosu na omladinu.

Meni se čini da omladina nema nikakve ambicije po ovom pitanju i da na svaki problem poput ovog odgovaraju s "Jebiga, tako ti je to". Bitno je da se zadubi u svoj mali svet.
Zbog nedostatka obrazovanja kao i višegodišnjeg stava njihovih roditelja da se jednostavno pojede svaka fekalija koju nam serviraju, čini mi se da se polako mirimo s situacijom da se ništa ne može promeniti i da se prihvata svačije mišljenje bez pretohdnog racionalizovanja.




http://forum.burek.com/neredi-u-grckoj-t403175.html
http://www.naslovi.net/2009-04-02/rts/generalni-strajk-u-grckoj/1100653
Ista stvar sa Francuskom (ne mogu da pronađem vest), ovi hteli da menjaju nešto (kod nas bilo zanemarljivo) u vezi zdravstvenog osiguranja, pola države stalo i izašlo na ulice.

Odlicna tema, ovo je nesto sto mi se posljednjih mjeseci konstantno vrzma po glavi, pa cu napisati neke oBZervacije.

Prije svega, ja koliko znam, vi ste bar imali taj peti oktobar kad je trebalo milosevica smaknuti, znaci sve se moze, narod je tad izasao na ulice i nesto se desilo.
Mi to nismo imali .. nikad. Ustvari mozda nekad i jesmo, ali ne toliko blizu da se iko sjeca  Nas politicari truju mrznjom i lazima na svakom koraku kako bi neometano mogli da pokradu i ono malo jada od para, jedino kod nas osudjeni kriminalac i dalje vrsi funkciju sekretara fudbalskog saveza .. sredina je nezdrava, ljudi su losi i stalno idemo unazad, bespovratno cini mi se.

S druge strane, nije ni bitno sto ne mogu ja sad povesti cijelu drzavu u rusenje sistema, ali je bitno da nesto uradim u tom svom mikro svijetu, da znam da sam napravila neki pomak; ne za svijet nego za sebe. Ja sam vjeciti buntovnik, svadjalica, jedna glava sto jezika sto se kaze i nikad nisam propustila priliku da kopam i copam tamo gdje vidim propust/nepravdu/neregularnost, a da je u mojoj moci da djelujem. Uvijek sam ja bila ta koja bi stala ispred svih i svadjala sa se idiotima profesorima i raznoraznim vrstama autoriteta, a bogami sam uvijek ja i popila obrazovno-popravnu mjeru, ili kako se to vec zove.

No, to nista nije bitno; ja mozda jesam dobila ukor, nervni slom u najavi ili onaj odvratni osjecaj poslije svega toga kad znas da nisi sam u tome, ali da niko nema hrabrosti da te potapse po ledjima, pa se pitas ko je tu lud i jesi li ovaj put stvarno pretjerao i vise ne znas ni sam sto ti je to trebalo; ali cudno, poslije svakog takvog incidenta, ti isti ljudi bi me poceli gledati drugim ocima, da ne kazem postovati na neki mrzovoljan nacin. I nikad se nisu desile 2 puta iste situacije sa istim ljudima.

Da se razumijemo; sve to ima neke granice i necu uvijek ici kontra ako su ulozi veliki. A veliki su ako rizikujem zivot svoj ili nekog dragog ili nesto slicno. Recimo, sigurna sam da nikad ne bih mogla da se bavim istrazivackim novinarstvom jer su kod nas takvi ljudi pod stalnom policijskom pratnjom, a meni je egzistencijalna sigurnost ipak na prvom mjestu. Klasican bik.

Medjutim, da li je stvarno toliki problem reci toj kasirki da je neljubazna, da li je problem otici profesoru i suprotstaviti se nekom njegovom misljenju, cemugod, da li je toliki problem zvati policiju svaki put kad vam ispod prozora divljaju debili od djece, da li je toliki problem reci babi koja suta zivotinje po ulici da smiri malo svoju nozicu, da li je problem zvati komisiju ako te profesor uporno obara na ispitu, a ti znas da znas .. itd itd? Ovo su samo neke od situacija s kojima se ja svakodnevno susrecem, naravno, postoje varijacije na temu.

Ne morate bas ici ko bombasi samoubice pred vrata nekog lokalnog mafioze kako biste popravili jednu od vjecitih nepravdi u vasem zivotu, ali mozete da se pozabavite sitnijim ribama koje vam svakodnevno zagorcavaju zivot.

Pratim tu i tamo pisanija dotičnog autora bloga, i zaista mu za veliki broj tekstova skidam kapu, ali ovaj mi nikako nije leg'o.

Prvo što mi je zaparalo uši jeste:
Po toj logici, svi treba da sednemo i prekrstimo ruke, i kažemo - ''E pa jebiga, sjebani smo, šta sad da se radi.''

Neću, ne pristajem na to. Neka je moja generacija sjebana, i prethodne, i naredne, šta meni daje za pravo da se svrstavam među njih? I kakva je to bezvezna generalizacija, čime smo mi to tačno sjebani?

Evo polazim od sebe: rođena sam '87. godine, odrastala u tim famoznim devedesetim, pa nisam ni klošar, ni debil, niti slušam Grand, niti tražim taticu sa džipom. Mi smo zapravo prilvilegovana generacija! Devedesetih smo bili suviše mali da bismo bili svesni svega što se dešava. Ja sam sa mojom bakom stajala u redovima za šećer, i to mi je čak bilo i zabavno, obožavala sam da se muvam po tim redovima, da se provlačim ljudima kroz noge.   Kao da dete zna šta je hiperinflacija...

I bombardovanje... bila sam u šestom razredu i sve što sam znala je da je tamo neki zli Klinton slao avione na nas. Iskreno, jedva da sam i bila svesna svega što se oko mene dešava.

I to je prošlo, i mi smo odrasli, i sad treba da kažemo - ja sam dete iz devedesetih, sjeban sam, jao pusti me.  
Glupost. Ne, nije toliko glupost, koliko je naučena bespomoćnost, koju smo takođe pokupili od starijih.

Sa tim da treba da mislimo svojom glavom se slažem, ali ne vidim kakve veze Mišković ima sa tim. I nije kriv Mišković, krivi su oni koji su mu to dozvolili. On je samo oportunista, ništa manje ni više. Oportunista koji bi gazio po mrtvima. Ni prvi ni poslednji takav ovde, pa taman i da smo svi male pametne usijane glave, opet bi bilo onih koji preskaču sistem, nalaze mu rupe i kroz njih prodiru.

Anarhija? Divan predlog. Dodala bih - mentalna anarhija. Jer o ovoj pravoj možemo da sanjamo. Ko je video anarhiju pod parolom ''hleba i igara''.

Ponavljam, trulež sistema nije i ne sme biti opravdanje za letargiju, pod parolom ''Miško mi je kriv što nisam sposoban da se brinem za sebe''. Pa izvoli ugastiti B92, skinuti se sa neta, izaći iz tople kuće koji ti matorci plaćaju, zaradi koji dinar svojim radom, pa nećeš više kriviti ni Miška ni sistem ni narodnu glupost. Ako kiksneš, krivićeš sebe.

Reče neko ko od sledeće nedelje kreće da radi za državu - za džabe.


Na muci se poznaju junaci.

Pa o tome autor i priča (i to u više tekstova). 
O celom kolektivu koji dopušta da ovakve stvari prolaze.
O stoci o naroda koja je dozvolila da se pojavi neko poput Miška i da krivimo njega za sve.

"Glupost. Ne, nije toliko glupost, koliko je naučena bespomoćnost, koju smo takođe pokupili od starijih."
Kao i o ovome. 


Mene recimo niko ne može ubediti da ono što smo proživeli nismo i zaslužili.
Sloba i ostale pizarije?
Moj otac i majka nisu nikad bili za to, nikad se nisu ložili na ideale (za ideale ginu budale) ali u celom kolektivu, itekako su krivi jer postoji nešto što se zove "kolektivna odgovornost"
Naravno, nikad nisam bio za to da se javno govori pred drugima i alergičan sam kad neko govori da tuđe govno smrdi više nego naše, a govno ko govno... ali među nama, itekako smo zaslužili sve to.
Po nekim pravilima razuma, stranka poput SPS ne bi trebala ni da postoji danas, a ne samo da postoji nego je u Vladi.
Dalje.
Autor je doista napravio neku generalizaciju u kojoj ti (poznavajući tebe) ne pripadaš. Ali kad pogledam svoju generaciju iz osnovne i susedne generacije, niko (zapravo veliki broj njih - izvinjavam se na generalizaciji) od njih nema ambicije.  Glavna stvar im je ižickaju neki keš i da se zapiju za jeftine pare i da zavide onim tatinim sinovima.
Svaka čast izuzecima. Edit: A što se tiče onih malo starijih, mislim da je SF jednom prilikom pričao o tome da postoji masa ljudi u ovoj zemlji koja radi za 20.000 i koja kuka... i jadikuje... i ponovo kuka... i sve je teškooo... ali realno, ništa posebno ne čine protiv toga. U dubini duše se pomire s time.
U mom imeniku postoji preko 700 brojeva. Nije da se hvalim ali ranije sam mnogo češće izlazio i poznavao dosta ljudi, sad sam se skrasio i napravio neki uži krug ljudi koji mi odgovara... od svih ti ljudi koje poznajem... teško pronalazim te izuzetke na koje mislim.


Ali ono što me najviše nervira je naš sistem obrazovanja.
Iskreno verujem u to da učenik nije naučen da razmišlja već da sistematski uči, buba gradivo koje je odavno prevaziđeno i u dobroj meri nepotrebno. I da se plaši da iskaže svoje mišljenje.

A i kad postigneš nešto:

Sve desetke, posla nema



Pančevo - Šta doktorka medicine sa prosečnom ocenom deset može da radi u Srbiji nego da čekajući posao upiše specijalističke studije? Do tog zaključka došla je i Natalija Mladenović koja je koja je bila studentkinja generacije, a na velikim klinikama u Beču, Gracu, Helsinkiju i Beogradu provela više meseci na praksi i stručnom usavršavanju, a sada u situaciji da ne može da pronađe adekvatan posao.

- Posla nema. Od profesora imam preporuke ali oni ne zapošljavaju. Tu su glavni direktori i Ministarstvo zdravlja koje je izdalo preporuku da novih zapošljavanja nema. U martu sam završila fakultet, u međuvremenu završila staž i intenzivno tražila posao ali bez uspeha. Nudili su mi da volontiram na šta sam spremna ali ako je ponuda ozbiljna, pa se u izgled stavi i zaposlenje. Kako takvih ponuda nije bilo upisala sam poslediplomske studije - priča mlada Pančevka pokazujući indeks iz koga „ispadaju desetke“.
U Beču i Gracu tokom studija provela je po mesec dana. Isto vreme bila je i u Helsinkiju gde je učestvovala u projektu transplatacija jetre i bubrega. Kao student imala je više samostalnih radova, a neke je izvodila u Beogradskoj dečijoj klinici u Tiršovoj i Institutu za hematologiju.
- Interesuju me pre svega internističke discipline endokrinologija, hematologija i anestezija. Sada sam upisala specijalističke postdiplomske studije da bih pregrmela sve ovo vreme do novih konkursa za posao. Obaveze su svakodnevne ali popodne. Ako mi se uskoro ne ukaže adekvatna prilika, naravno da razmišljam da posao potražim u inostranstvu - kaže Mladenovićeva.



Ono što je najviše boli a o čemu ne progovara je da zapošljavanja ipak ima. Veze su po nepisanom pravilu u Srbiji partijske ili porodične. A Natalija i dalje misli da su desetke i preporuke profesora ono što se računa.
- To o zapošljavanju pitanje je za državu, direktore i dekane. Ako smo se već toliko puta dokazali kao najbolji tokom studija onda bi oni trebalo da se za nas založe - kaže doktorka.
Tokom dela studija primala je državnu stipendiju od 5.000 dinara. U dva navrata dobila je gradsku jednokratnu novčanu nagradu. Oni koji cene njene rezultate predložili su je i za gradsku novembarsku nagradu. Hteli su ljudi da i tako daju primer svojoj deci. Nagradu ipak nije dobila.
- Jasno mi je da se nagrada dodeljuje za rezultate u radu, a ja ipak tek treba da se dokazujem. Ipak drago mi je da su me predložili. Prepoznali su moj trud i angažman a upalo je ljudima u oči da ne mogu da iskoristima svoj potencijal – kaže Natalija Mladenović.
Ona živi sa roditeljima i sestrom koja je diplomirala arhitekturu. Dok traži adekvatan posao izlaz su joj postdiplomske studije kao što su joj u studentskim danima ventili bili aerobik, latino plesovi a posebno tango.

Izvor: Blic


Ono što je najviše boli a o čemu ne progovara je da zapošljavanja ipak ima. Veze su po nepisanom pravilu u Srbiji partijske ili porodične.

E zbog ovoga smo Bambi moja draga krivi i ja i ti i svi ljudi oko nas. Ono što se događa Nataliji desiće se i nama ukoliko se ne složimo svi.
Srbija, zemlja u kojoj je nepotizam nacionalni sport.
Misliš da će Švaba da postavi svog sina kao direktora firme koju je osnovao samo zato što mu je sin? Oće qrac.
Znam iz prve ruke na nekoliko primera da neće.
---

Imao sam plan da otvorim jednu temu koja bi se bavila crnom hronikom u dnevnim novinama i aferama koje se svakodnevno pojavljuju...  i sve to nestane već sledeće nedelje, jedna stvar zameni drugu.
Pita li se neko "Dokle bre više?"
Da li smo stvarno naviknuti da prihvatamo stvari zdravo za gotovo i ignorišemo sve ovo.
Ko se još danas seća onog slučaja kad je trinaestogodišnja Tamara ubijena u Batajnici? Kad je starac ubio ašovom dečaka zbog neuspele ljubavi s njegovom majkom? Prletove afere sa satelitima? Zapaljenog kafića u Novom Sadu jer je inspekciju boleo kurac?
Niko to više ne pominje...

Sledeće nedelje stignu nove vesti koje zamene stare i niko se više ne opterećuje ovakvim stvarima i sve se završava s rečnicom "Strašno strašno..." i pređe se na drugu stranu na kojoj čitamo vesti o estradnim zvezdama i kome su se, jaooo blama, pocepale čarape.


Ceso.

NE ...treba se boriti.
Sta to znaci jedina nada su nam klinci...znaci li to da treba da se prepustimo stihiji...ma cuti moze i gore.
Dokle god bude ovakvih razmisljanja nece biti promena.
Naci resenje u ovom trenutku izgleda nemoguce ...izgleda da ce nam trebati pomoc sa strane.

  text je u celini dobar ,samo je malo dosadan  ....


inache , ne slazem se s autorom u jednoj vaznoj stvari : po mom mishljenju malo je kod nas ljudi koji umeju da slushaju .

 i bash iz razloga shto autor teksta nije obracao  vishe paznje  na matematiku ,"mi" (ko god da je to  ) mozemo samo na tribinama da dishemo punim plucima i da po zidovima iskazujemo svoje mishljenje.

Goa, savrseno razumem sta zelis da kazes, i kako se povodom toga osecas (kakav klise  ).
I ti, i autor bloga i mnogo drugih ljudi u ovoj zemlji, primecuju da ovde nesto debelo ne stima. I to je svima jasno, ne vidi samo onaj ko nece. I vidim i da si revoltiran, sto je sasvim normalno. Svako zdrave pameti moze samo da popizdi, jer svakog coveka (osim manjine privilegovanih) ova drzava pravi budalom.

I vrlo dobro znam to, jer i ja osecam taj revolt. Prvo sam osecala konstantan bes, sad osecam vise tugu... kada vidim i gledam sve to sto si pominjao... i bedu, kriminal, besperspektivnost.

I sta mi, konkretno, radimo da bi to promenili?
Bolje je pitanje - da li mi uopste nesto mozemo promeniti?
Da li je nasa nacija vec toliko u letargiji, da moze da trpi sva govna koja joj se plasiraju kao istine?
Nazalost, jeste. Jer da nije, pobunili bi se.

Sta ja, sta ti, sta svi mi mozemo da uradimo? Osim da pisemo blogove i otvaramo teme na forumima?
Je li mozes da organizujes ljude, je li mozes da napravis revoluciju, ti, ja, iko?

Da moze, evo ja bih bila prva u tim redovima anarhista, i ono famozno slovo A bih na celu svom napisala. Ali ne moze. Zasto ne moze?

Zato sto je ovaj narod toliko vec godinama, decenijama jebavan, i sada se nalazi u nekoj vrsti kome. Koma, najbolji opis stanja svesti ove nacije. Jedino na cemu se radi jeste to da ta koma bude jos dublja, da se stanje samo pogorsa. Meni je dovoljno da potvrdim svoj stav o tome samo da odgledam jedan dnevnik na B92.

Sejanje straha, terora, nepravde, nepotizam, despotska vladavina pod parolom demokratije... nista to nije novo. Ih, otkad se celnici raznih zemalja time sluze... Mislim da su te metode starije i od samog covecanstva, paradoksalno.

E sad, da postavimo stvari ovako:
je li mozes ti nesto da uradis?
Je li mogu ja?
Je li moze Enzo?

Ne. Ne mozemo nista, samo da budemo gnevni. Ne mozemo apsolutno nista, veliko, debelo, dlakavo nista. Jer nas je premalo. Ova veca polovina stanovnista nas je progutala.

Zato sam ja izabrala drugu perspektivu. Jer ovakav gnev nije dobar, moze da dovede do velikih problema. Pa Nice je prs'o, u kakvoj smo li mi tek opasnosti? 

Ja sam izabrala da to ne vidim. Da ne cujem. Ne gledam. ''Imam svoj mali svet, i oko njega kineski zid''. Bukvalno.
Necu moci da se zaposlim? Neka. Ne mogu sad, sto ne znaci da necu moci nikad. A u medjuvremenu cu raditi kao kasirka, prodavacica, konobarica, cuvacu decu. Iako sam diplomirani psiholog. Pa sta?

Kao sto rekoh, biram da ne vidim. Sto ne znaci da nisam svesna. Ali mi je moje mentalno zdravlje bitnije od zdravlja masa, na koju ne mogu uticati. Nazalost.

Treba biti svestan uslova u kojima zivimo, ali se ne opterecivati time, ne predavati se. Najzad, uvek imamo izbor: odlazak odavde. Niko nas ne tera da se patimo... A sta cemo kad otkrijemo ni da preko nije bas sve sjajno kao sto nama izgleda?!

---

Sad se setih i jos jedne stvari, a to je da sam ovih dana ponosna na to sto zivim u Srbiji. Da, zaista, nema ironije.
Ponosna samo sto zivim u naciji paranoika i ludaka, u sklopu sa pricom o svinjskom gripu. Znas kad ces prosecnog Srbina naterati na nesto, da se vakcinise, recimo? Ma nema sile. Taj Srbin jeste glup, jeste primitivan, zatucan, gleda Grand i Seljake, ali ga neces na nesto naterati pa da si pita.

E, a zato te na vrlom Zapadu te itekako mogu naterati. Ili te klepe po dzepu, zatvore te, stave te u karantin.
Eto jedne situacije gde je privilegija ziveti u divljini.

Nas obrazovni sistem, nasi mediji, nasa kultura, nase stanje svesti... mi smo zlato u odnosu na Ameriku, recimo.
Poredjenje ipak mozda nije na mestu, jer je to kao da poredis, sto bi SF rekao, kera i hrcka.

---

Raspisah se, verovatno zvucim i malo konfuzno, jer bih rekla toliko toga, a ne kucam dovoljno brzo  , ali cu na kraju da rezimiram: ne pristajem na to da zivim u govnima, ne pristajem da mislim da sam sjebana, besperspektivna. Ne. Grebacu po podu, gristi i ne jesti ako treba, ali necu biti sivi statisticki broj. Meni niko ne moze zabraniti da se edukujem, da radim na sebi, da radim nesto u svom zivotu.

I moja omiljena uzrecica ovih dana: Volim svakog coveka, za svakog imam malo ljubavi i poneku lepu rec. Masa se, medjutim, jezivo gnusam. Prezirem ih.

Masu ne mozes menjati, mozes samo svoj stav o njoj.
Da li ces biti pojedinac ili masa, na tebi je.