Ja imam jedan težak, morbidan ritual sa svojim bivšim kolegama, jednom godišnje mi se skupimo, raskopamo stare rane i gledamo kako krv teče iz njih i onda tu istu krv ispiramo nekim našim suzama koje obično teku iz flaše.

Svaki put to se završi sa obećanjem da je to zadnji put, u toj Pandorinoj kutiji ima svega i svačega, svaki put je okujemo ponovo, i onda svake godine i pored obećanja, svi dođu da vide ko se opametio i nije došao, nažalost to se uvek završi obijanjem trezora i čupanjem svih tih nijansi mraka iz te kutije. To je more oštrih tonova i teških boja.

I tako krene sve ponovo, Vreme opet malo stane i sedne sa nama, i ono nešto popije, i Vremenu smo teški, krenemo da brojimo imena onih koje smo zaboravili, onih koje nismo, ljutimo se na one koji su nas ostavili, ljutimo se na sebe sto nismo ostali sa njima, i tako svi sa njima još jednom umremo, i oni još jednom ožive.

A opet, onaj ko ih je upoznao zna da bi umiranje bila mala, rado plaćena cena da oni ožive.

Malo razbudimo mrtve, malo da im čujemo glas, da im se opravdamo što smo tu gde smo, što nismo tamo gde nismo, malo se sakrijemo iza toga što smo zajedno, što nismo još jedni druge ostavili.

Nekad davno bilo je tu nekih ljudi, vremenom su izvetrili, odnelo ih vreme, negde se pogubili, lako je pogubiti prijatelje, sad vas drže za ruku, za par trenutaka nema ih, našli su neke svoje puteve i vetar im je oduvao jedra na drugu stranu.

Bog nam krade vreme, Vreme vam krade slike, i onda sebe odjednom vidite u praznoj galeriji, i ne znate kako ste tu završili, zidovi su beli, slike koje su nekad bile tu su izbledele, tako svaki put počne, i onda se ja sa svojim kolegama zakačim i sa Bogom i sa Vremenom i jedni drugima oslikavamo plafon slikama onako kako ih se sećamo, svako doda neku svoju boju, svaki umetnik umoči četkicu u onu ranu i od nje pravi boje i za jednu noć vam nacrtaju sve ono sto je izbledelo i ukradeno.