Bajka i san

Kažu da bajka dolazi iz sna, ili da potiče sa istog mesta sa kojeg se san javlja. Ali svi koji smo u snu bili, znamo, san nije slobodan, u snu se ne događa sve što želimo. Zato je bajka tu, da ispomogne san, da ga dopuni i dovrši. Ono što se u snu prekida, nastavlja se u bajci, u priči. Ima mnogo ljudi, pa i dece, koji malo sanjaju, ili ne pamte svoje snove, ili u snu nemaju mašte; ništa im zanimljivo ne pada na pamet. Njima pomaže bajka, i onaj ko je smišlja. U stvari, retko se sanja nešto nalik na bajku. U snu, izlazimo u neki prostor gde bi trebalo da se pojavi nešto čudesno, neobično, neočekivano, nešto što nam je nekad neko pričao. Ali to ostaje negde ispod ili iznad sna, priviri neka blistava kapa ili čudotvorna ruka, pojuri nas neka utvara, i to je sve. Šta se stvarno dogodilo s nama, ispiričaće nam neko ko to zna, s neke druge strane, iz nekog drugog pamćenja, ispričaće nam onaj ko zna bajke. A takvih nema mnogo. Iako se bajke zovu narodne, i u narodima se pričaju, oni koji zaista umeju da donesu bajku, malobrojni su.

Oni koji poznaju bajke, obično kriju svoja imena. Oni su na ratnoj nozi sa tajnama. Zbog toga i sebe drže u tajni i prećutkuju svoje ime. Ali to ne znači da sede u mraku, ili da u ime mraka govore. Oni borave u svetlosti, u svetlostima želje i slutnje, i nekog drevnog sećanja, koje izlazi na svetlost dana, nevino, kao da se ništa nije desilo od čukun-vremena dedina, do danas. Bajkina priča ne krije da nešto izmišlja, a izmišljanje nije istina. Kad se već izmišlja treba onda mnogo izmišljati, a to nije lako. Treba da mašta liči na samu sebe, a niko ne zna kakva je zapravo mašta. Zato je stalno otkrivamo, u pričama. Na kraju čitanja bajki, vidimo: iz mnogog izmišljanja, rodila se neka istina.

Život se živi iz dana u dan, svakodnevno. Stvarnost je postala svakodneva. Ali i to što svakodnevno vidimo kao stvarnost, ima svoja naličja, svoja skrivena lica. Bajke su lepo naličje stvarnosti.


Miodrag Pavlović

bajka je odraz kolektivno nesvjesnog.isto kao i san.
kako nastaje bajka?
bajka nastaje kada se i ukoliko se smanji velika prica.dakle,onda kada se misli skupljaju,sazimaju,pa se skracuju,pa se sapucu,pa pocinju da zubore,zubore,zubore...i gle?samim tim postaju jasne.prozracne,da tako kazemo.a bajke i postoje zbog tog prozracja.i ni zbog ceg drugog.o nome sto se zna govori se sasvim jasno i kratko.ili se cuti.zato su bajke,i pored zavaravajuce jednostavnosti i naivnosti,najljepsa,naistinitija istina na svijetu.paradoks?i pored cinizma ovog nalicja stvarnosti,ne gube na svojoj atraktivnosti.one stoje na onom problematicnom prelazu izmedju sna i jave.koketiraju i sa jednom i sa drugom.kao i mnogi motivi,koji se cesto mogu sresti u knjizevnosti,motiv teskog razlikovanja sna od jave,javlja se u svim knjizevnostima i kulturama.jer..."zivot je san".ili..."medju javom i medj snom"Laza Kostic.i u svakodnevnom zivotu...tako je nekad tesko razlikovati san i stvarnost.
naljepse bajke dolaze sa istoka.oni znaju da pripovjedaju.njih najljepse pricaju mudraci,vjesci,magovi,pustinjaci,sveci...ona,cak i kad je moderna,izgleda uzasno stara.odatle joj i mudrost.ona nije istina,a opet je istinitija od bilo kakve studije,zamisli ili plana...ona ne zvuci kao odlomak zivota,ali nas natjera da je odzivimo.umjetnici pisu romane.bajke se ne pisu.one se sanjaju,bajaju,caraju...
kako je to lijepo primjetila Isidora Sekulic kada je pokusala da dokuci razliku izmedju zapadne i istocne price...
bajkama se treba vracati.iznova iscitavati.one nam ne dozvoljavaju da nas zivot zarobi...

Bajke su predivne. Tek kada sam počeo da ih čitam ponovo, nakon 20-tak godina vidim koliko su lepe, pune neočekivanih obrta (od zavisnosti od kraja u kojem su nastale) i dobrote.

Ma da bwe, super su, imam neke stare knjige, (Austrijske bajke, Madjarske bajke..)JOsh uvek ih ponekad prelistam, da nekazem procitam..

Bajka je svojevrsni beg od ove grube stvarnosti koja nas gushi i drzi zarobljene u stegama standarnog,opshte prihvacenog,"normalnog"...
Ona shaljivim,ponekad dechjim rechima objasni toliko ozbiljne i "odrasle" stvari da bi nam mozda bar malo bile jasnije...

Ja sam u 2 razredu OŠ dobio Tibetanske bajke i toliko bio oduševljen njihovim načinom razmišljanja da sam je čitao svake 3-4 godine. (još uvek je imam negde)