EMIGRANTSKE PRIČE

SKOK
Živim u gradu koji se zove Vičita, u državi Kanzas. Moja prva godina u Americi. Još se nisam navikla. Stalno su mi u sećanju scene sa časova u mojoj školi u Beogradu, sa klizanja u "Sali Pionir" i kupanja na Savi. Ponekad, noću, u san mi dođe tata i ne znam da je umro od raka mozga. Onda mi je lepo, jer se zajedno skijamo u Kranjskoj Gori ili plivamo na plaži u Srebrenu kod Dubrovnika. Kao nekad. Na javi, sada sve to izgleda davno i nemoguće, kao da se nekom drugom dogodilo, a ne meni. Te moje misli i uspomene, pa i snovi, sve to liči na slike iz foto-albuma, slike na kojima su učesnici mladi, lepi i srećni. Ali to više ne postoji i ta devojka na slikama više nisam ja.

Znam da sam se promenila, ali sve se promenilo tatinom smrću i našim dolaskom u Ameriku. Mama je slabo kod kuće, stalno radi, i danju i noću, neke bog-zna-kakve slabo-plaćene poslove: Ne predaje na univerzitetu, kao u Beogradu. Ne piše i ne prevodi, samo se bori da preživimo. Često se tužno nasmeši i kaže mi: "Biće bolje, početak je uvek težak." Ipak, nikad više nije vesela i kao da i sama sumnja u to što govori.

Ja nikoga ne poznajem, pa zato sedim kod kuće i gledam televiziju. Mama kaže da stalno uvrćem jedan te isti uvojak kose i kad me tako zatekne, ona nežno, bez reči, skloni moju ruku iz kose. Reč "depresija" se kod nas u kući nikad nije čula, jer za to nije bilo potrebe. I sada se ne upotrebljava, ali lebdi u vazduhu i veoma je prisutna.

Mamine oči su pune tuge i patnje kad mi nežno skloni ruku iz kose. Nikada me više ne grdi. To mi pada najteže. Pre no što je tata umro, znala je mama da povisi glas i te kako. Znalo se šta se sme a šta ne. Kod mame su pravila uvek bila jasna i najpametnije je bilo ne prilaziti suviše blizu granice koja je delila dozvoljeno od nedozvoljenog. Sada je postala tako ozbiljna, blaga i tiha, kao da ništa što ja govorim ili radim ne može biti pogrešno. Nikada nisam želela da mi se mama promeni. Više bih volela da me grdi. To bi bio normalan život. Sada, sve je tiho kao da mrtvac leži u susednoj sobi. O tati ni jedna ne govori, a znam da obe mislimo. Čujem ja nju noću kako tiho plače. Kao da nikad ne spava. Samo bdije.

Amerika je za nas obe jedan veliki šok. Silni ljudi iz svih zemalja dolaze u Ameriku da im život bude bolji i lakši, a naš je postao neopisivo teži. Sve smo izgubile a ne vidim šta smo dobile.

Isprva nikoga nismo znale. Tražeći stan, mama je srela jednu gospođu iz Škotske udatu za Amerikanca. Pozvala nas je u njihovu crkvu. Mama je prihvatila. Objasnila mi je da je važno da stičemo poznanike i prijatelje.

Ta crkva je bila poptuno drugačija od crkava koje sam dotle znala. Spolja nije ni izgledala kao crkva: nova, moderna zgrada. Unutra su bile drvene klupe a umesto oltara podijum. Iza zavese nalazio se mali bazen dubok do pojasa. Tu se obavlja krštenje (baptizam) potapanjem u vodu.

Posle crkvene službe, bio je zajednički ručak. Vrlo su nas usrdno pozvali i zadržali da ostanemo. Za vreme ručka su nam mnogi prilazili i upoznavali se. Bilo je i omladine. Hrana je bila raznovrsna jer je svaka porodica donela šta je htela. To se zove potluck. Najviše je bilo pečene piletine, salate od seckanog kupusa (coleslaw), krompir salate, voćne salate i raznovrsnih kolača i torti. Pre i posle ručka – molitva. Posle ručka je bio sastanak na kome se govorilo o crkvenom kampu za omladinu. Išlo se na nedelju dana u šumu u planini. Cena, četrdeset dolara. Ja nisam naročito obraćala pažnju šta se govori, pošto sam znala da se to na nas ne odnosi. Mi nemamo četrdeset dolara za takvo nešto. Jedna elegantno odevena starija gospođa je ustala i rekla "I would like to sponsor the new girl" (Htela bih da budem sponsor novoj devojčici). Svi su zapljeskali, gledajući u mene, a meni nije bilo jasno o čemu se radi, jer nisam ni slušala. Mama mi brzo dobaci "Ustani i zahvali se." Ja sam tako uradila i jako pocrvenela, pošto mi još uvek nije bilo jasno šta se od mene očekuje. Možda ni mami nije, ali se i ona zahvalila.

Prišlo mi je nekoliko devojaka i mladića kojima je, kao i meni, bilo oko šesnaest godina. Pitali su me gde sam tako dobro naučila engleski. Govorili su mi kako idu u kamp svake godine, jer je to great fun (vrlo zabavno). Roditelji ne idu, rekoše mi, samo nekoliko odraslih, a svaki dan je krcato ispunjen raznovrsnim zabavama i aktivnostima. Počelo je da me interesuje o čemu se radi, jer ništa nisam znala o crkvenim kampovima.

U međuvremenu, mama je upitala šta je sve potrebno poneti i tek onda sam shvatila da je zabrinuta. Moguće je, ipak, da neću moći ići, a to će, naravno, biti teško objasniti. Rekli su nam da ništa nije potrebno osim odeće, jednog jastuka i jedne presvlake za krevet. Džeparac nije potreban pošto u šumi i u planini nema na šta da se troši. Sve što nam treba biće obezbeđeno.

Mama i ja smo napustile crkvu ošamućene i zbunjene. Nismo znale šta da očekujemo i na šta smo pristale. Mama se nadala da će me društvo mojih vršnjaka razgaliti i osloboditi da govorim više engleski, a ja sam se brinula da me ne ismejavaju zbog stranog akcenta i ko zna čega sve još. Ja sam bila najbolja u razredu iz engleskog a na takmičenju Srbije se plasirala kao druga, ali ovo je sasvim druga stvar.

Sva sreća, nije bilo vremena da se puno brinemo. Trebalo je pripremiti se. Mama je oprala i ispeglala moju odeću i krevetninu, a onda je nastavila i dalje da brine šta bi mi još moglo zatrebati što nemamo ili se nećemo setiti da spakujemo. Navila je budilnik da je probudi u četiri ujutro, jer je autobus kretao u šest ispred crkve. Tu noć smo se obe prevrtale i nastojale da ne probudimo jedna drugu, a ja sam zaspala kad je već trebalo ustajati.

Napolju je bilo još sasvim mračno. Nisam mogla da jedem tako rano, iako je mama insistirala. Od kako sam došla u Ameriku lako sam i često povraćala. Naravno, mama je brinula, jer ja nikad nisam povraćala kod kuće, u Jugoslaviji. Prvo smo mislili da sam umorna od velikog puta, posle da imam stomačni grip, a sve one ostale zabrinjavajuće mogućnosti smo ćutećki brinule svaka za sebe, da poštedimo jedna drugu. Nisam išla kod lekara jer je to ovde skupo, a medicina nije socijalizovana.

Iako je bilo rano i nisam bila gladna, trudila sam se da jedem bar malo, da mami ugodim. Stomak mi se, međutim, nervozno podizao i stalno sam mislila, sad ću povraćati. Ako se to desi, mama će ostati sama i celo vreme brinuti. Ona nije znala da sam čula kad joj je u crkvi jedna žena, školski psiholog, rekla: "Ne treba da se čudite što vam dete povraća. Upravo je izgubila oca, sve rođake i prijatelje, čak i svoju zemlju. Ovo je pretežak korak i za nju i za vas: kao skok u prazno. Povraćanje je jedan od simptoma emotivnog stresa."

Sve se dobro završilo: nisam povraćala. I mama i ja smo izbegavale da govorimo o onome što nam je ležalo na srcu. Trudile smo se da jedna drugoj pomognemo. Ostale smo same i nije bilo nikoga ko bi nas mogao shvatiti, a kamoli pomoći. Tu se za sada ništa nije moglo, samo trpiti i navikavati se. Nije se moglo očekivati da nas drugi shvate, kad ništa slično nisu doživeli. Znala sam da se mama nadala da bi mi ovaj kamp mogao biti od pomoći. Zato sam i išla.

Posle doručka, još jednom smo sve proverile da ništa ne zaboravim. Onda smo krenule. Mračne i puste, ovako rano, ulice su delovale zastrašujuće. Odjednom, na pola puta, mama zastade pred jednom bankom koja je imala prozor za automatsko ulaganje i podizanje novca. Počela je da kopa po svojoj tašni i da se nervira.

"Mama, šta ti treba?" upitala sam zabrinuto. Nešto nije bilo u redu.

"Htela bih da ti dam malo novca." Odgovori kratko, kao da je ljuta.

"Pa, novac nam ne treba." Odgovorih ja začuđeno.

"Ne mogu te pustiti bez i jednog centa," odgovori ona. "Ko zna za šta može da ti ustreba."

"Za slučaj da polupam izlog?" Rekoh ja, trudeći se da sve okrenem na šalu. To je bio uobičajeni izgovor koji je mama koristila kad mi je davala džeparac u Beogradu. Uvek je govorila da mlada devojka mora pri sebi imati dovoljno da plati autobus ili taksi, ako se nađe u neprijatnoj situaciji. Da ne bi ponavljala te razloge, mama bi mi obično tutnula novac u džep i kazala "Za slučaj da razbiješ izlog." Rekla mi je da je to isto njoj govorila i njena majka. Uvek smo se zajedno smejale tom "izgovoru." Nemam pojma da li je iko ikada polupao izlog, ali mi se ta cela ideja uvek sviđala.

Ovoga puta, mama se nije nasmejala na moju šalu i dalje je kopala po praznoj tašni. Onda je izvadila jednu plastičnu karticu i rekla, "Nemam novca pri ruci, ali s ovom karticom bi trebalo da mogu da skinem bar nešto s računa." Na to je počela da gura karticu u sve proreze. Stvari nisu funkcionisale. Ništa se nije dešavalo. Probala je na razne načine i sve više se nervirala. Obe smo potajno brinule da ću zakasniti.

"Mama, meni uopšte ne treba novac ni za šta," ponavljala sam molećivo, nadajući se da ćemo, konačno, krenuti ka crkvi.

"Izgleda da ne znam kako se ovo radi. Nikad ranije nisam probala. Nije mi trebalo," reče mama. Nastavila je i dalje da proba, uporno, očajnički. Po usnama koje su počele da joj drhte, znala sam da je jako nesrećna, ali nisam znala kako da joj pomognem.

"Mama, ne treba mi novac. Znaš da su rekli da nikome neće trebati." I ja sam već bila na ivici suza. Ona je pokušavala još neko vreme, a onda, konačno, prestade. Nastavili smo put bez reči.

Kad smo stigle do crkve, svi su već bili u autobusu. Šofer uze moju malu jugoslovensku putnu tašnu i položi je preko kožnih kofera i velikih sportskih torbi u jarkim bojama koje su već sve bile uredno složene. Onda me mama zagrli. "Čuvaj se, mila moja," reče tiho i poljubi me.

Brzo se popeh u autobus, svesna da nas svi posmatraju. Mama je stajala i pratila me pogledom dok sam tražila prazno sedište i smestila se, a onda mi je mahnula rukom. Autobus je snažno mirisao na plastiku i izmešane parfeme. Ponovo mi se nezadrživo povraćalo.

Znala sam da će mama stajati i gledati za nama sve dok se sasvim ne izgubimo iz vida, a onda će se sama, tužna i zabrinuta, vratiti u naš prazan stančić. Zažalila sam što sam je ostavila. Poslednje što sam videla bile su mamine ogromne, tamne oči. Te oči nisam dugo mogla da zaboravim. Znala sam da je na svu tugu i teškoće zbog tatine smrti, navikavanja na tuđu zemlju, sada dodala još jedno poniženje i tugu što mi po prvi put u životu nije mogla dati "novac za slučaj da polupam izlog."

Kad sam se posle nedelju dana vratila iz kampa, mama je odmah primetila promenu na meni. Široko se osmehnula i pitala me šta se dogodilo. Tražila je da joj detaljno ispričam svaki pojedinačni dan. Tako sam i sama, pričajući njoj, analizirala šta me je to dodirnulo i izmenilo. Dani u kampu bili su jednostavni i bezbrižni. Spavalo se u dve velike sobe: u jednoj devojke a u drugoj dečaci. Muškarci u prizemlju, devojke na spratu. U sobi sa nama su spavali i odrasli: žene s nama, ljudi sa njima. Ujutro se ustajalo rano, brzo obavljala jutarnja toaleta, a onda gimnastika, napolju, za sve. Posle toga doručak, a pre toga molitva. Obično smo svi skupa išli na šetnje po šumi. Pri tome su nas učili praktičnim stvarima kao: kako odrediti strane sveta bez kompasa, naći pitku vodu, gljive i biljke koje se mogu jesti u slučaju potrebe, i slično. U kampu smo imali aktivnosti kao crtanje, slikanje masnim bojama, šah i druge društvene igre, plivanje u bazenu, košarku, odbojku, i slično. Zatim bi došao ručak. Posle ručka, svi u sobu da se odmorimo. U to vreme smo ili čitali, pisali dnevnik, ili spavali. Popodne smo imali čas Biblije: čitali su se pojedini odlomci, analizirali i komentarisali. Svako je imao pravo da pita ili komentariše, a učestvovanje se cenilo.

Posle večere smo obično palili logorsku vatru. To je bilo veoma zabavno. Uvek je bilo ponešto novo, zanimljivo i poučno. Jedno veče, na primer, vaspitačica nam je rekla da svi ljudi, a naročito mladi, imaju dileme, probleme, i odluke koje moraju sami da naprave. Drugi mogu pomoći, ali ne i zameniti nas. Dala nam je vremena da svi malo o tome razmislimo i odaberemo jedan od tih problema koji želimo da razrešimo, onda da se dobro koncentrišemo i skočimo preko logorske vatre. Nije se tražilo da kažemo o čemu se radi, samo da u sebi napravimo odluku o rešenju toga problema.

Vatra je bila poveća, učinilo mi se, i trebalo je dobro skočiti da se uspešno preskoči. Brinula sam se da se ne osramotim, pošto to nisam ranije radila. Ispostavilo se, docnije, i ostali su se, iz istog razloga, osećali nelagodno.

Razmišljala sam o svojoj i maminoj situaciji u Americi, bez tate. Nikad nam nije bilo teže, ali – kako je moja baka Ljubica iz Futoga govorila – "Iz ove kože nikud se ne može." A ovde, u Americi, na svakom koraku se uči:

God,
Grant me the serenity to accept the things
I cannot change,
The courage to change the things I can
And the wisdom to know the difference.

Bože,
Prosvetli me da prihvatim stvari
koje ne mogu promeniti,
Hrabrost da menjam one koje mogu,
I mudrost da ih razlikujem.

Razmišljajuci o svemu tome, odlučih da od sad stvari uzmem u svoje ruke: da sve teškoće shvatim kao izazov i priliku da se prekalim, da pokažem sebi da mogu izaći iz toga kao pobednik; da nikada ne zaboravim da pomažem mami – i drugima – koliko god je moguće. Posle te odluke, pribrala sam se i usredsredila, a onda skočila preko vatre. Kad sam se našla na drugoj strani, dočekao me je pljesak. Bila sam skočila znatno bolje nego što je bilo potrebno. Svi su me grlili i čestitali. Ja sam i sama bila iznenađena i srećna.

Vaspitačica je rekla, "Sad vidite da u sebi imate sve uslove za uspeh. Samo pružite sebi priliku. Verujte u sebe. Eto, ova devojka je, pre nego što je preskočila ovu malu vatru, već preskočila veliki Okean." Svi su zapljeskali, shvativši.

To veče bila sam u centru pažnje: svi su hteli da saznaju sve o meni i o zemlji iz koje sam došla. Bilo je divno sedeti oko vatre i pričati im. Od tog trenutka nadalje bila sam ne samo prihvaćena nego i popularna.

Neprimetno, prestala sam da povraćam. Ni kosu ne uvrćem više. I mami su stvari krenule na bolje.

Nikada više nismo spomenuli incident pred bankom, ali mama sada stalno koristi automatsko ulaganje i povlačenje novca i mnogo se češće smeši.

AMERIČKA PIZZA
Ljudski životi su priča. Sve je priča. "Stvari se dešavaju ne onako kako ih mi planiramo ili želimo, već po nekom sasvim drugom zakonu. Zato nije sasvim tačno da smo mi u potpunosti kovači svoje sreće. Velikim delom jesmo, ali baš taj deo kojim nismo u stanju da upravljamo, u izvesnom smislu je najnedokučiviji i možda najvažniji deo života." Tako je govorila moja mama a ja nisam htela da joj protivrečim. Dobro je što nisam. Sad tek vidim: tada je nisam ni razumela.

Kako se to desilo da smo se mama i ja našle na "divljem zapadu" Amerike? Ko nas je tako odjednom iščupao iz Beograda i presadio u taj zabačeni kutak sveta, mali grad Vičitu u prostranom, ravnom Kanzasu? Ja sam bila srećna u Jugoslaviji. Upravo sam bila napunila šesnaest godina i počela da shvatam koliko je život bogat i pun obećanja. Kao leptir koji se probudio, raširila sam krila i otresla se nepotrebne, preterane stidljivosti. Počela sam da izlazim sa drugovima i drugaricama na klizanje u "Pionir," plivanje na Savu, i igranke na Kalemegdanu. Ustanovila sam da nije teško biti popularan. Pisala sam i objavljlivala moj dnevnik i pesme. Moji radovi su se čitali po školi. Zauzimala sam prva mesta na takmičenjima. Ukratko, život je bio divan.

Odjednom, neočekivano, tata umire od raka mozga, i naš život pravi nagli zaokret i strmoglavljuje se u dubinu iz koje ne možemo izaći. Ništa se više ne može prepoznati. Čak i mama, moja mama nije više ona ista. Kao u transu, povlači poteze koji ne liče na nju. Napušta prevođenje i pisanje knjiga, predavanje na univerzitetu, i sve što ju je do tada usrećavalo. Zaključavamo za sobom naš stan i sve što imamo; ostavljamo rodbinu i prijatelje, i odlazimo u nepoznato: preko Okeana, u Ameriku!

Docnije smo, često, o tome razgovarale. Mama kaže da ni sama nije znala šta se dešava s njom; nije ni marila. Bila je izgubila kompas. Kao da ju je neki nevidljivi radar vodio da radi stvari koje niti je razumela niti želela. Tatina iznenadna smrt potpuno je presekla nit našeg dotadašnjeg života i jednom za uvek nas izbacila iz koloseka kome se nikada više nismo mogle vratiti.

Naravno, mi to onda nismo mogle znati, primorane da živimo od danas do sutra. Trudeći se samo da preživimo, da se rana zaceli, a posle ćemo lako. Tako smo verovale. Nadale smo se da ćemo kod uje, kao najbližeg člana porodice (koji je živeo u Americi), naći razumjevanje, utehu, i ponovnu ravnotežu, a onda se, isceljene, vratiti kući u Beograd. Ali ni ujak, ni Amerika, ni život, ništa nije bilo ono što smo očekivale i sve je, kao bujicom odneto, krenulo potpuno novim, nepoznatim pravcem. I nas dve učesnice te drame postale smo nekakve druge dve osobe.

Kažem vam, život piše priče. Mama je u pravu. Kad smo stigle u Vičitu, počele su životne teškoće za koje ranije nismo ni znale da postoje. Pri dugom i mukotrpnom traženju zaposlenja, mami su govorili da je "overeducated" (suviše obrazovana), tako da nije dobila ne samo mesta za koje je imala odgovarajuće kvalifikacije i iskustvo, nego ni ona bedno plaćena za koja se nikakvo obrazovanje ni iskustvo nije ni tražilo. Mama je pokazala svu svoju poslovičnu upornost i snagu volje, ali ni to nije pomoglo. Stalno smo se pitale gde je problem i šta radimo pogrešno. I tako je to potrajalo.

Potajno sam posmatrala mamu: nije to više bila ona snažna, samouverena i uspešna žena, kojoj su se svi divili i zavideli joj, a ja uvek želela da budem kao ona. Bila je to jedna nova, zabrinuta i tužna mama. Naučila je da prikriva obrazovanje i da se oblači bez stila, ukusa i volje, kao i svi ostali, samo da ne privlači pažnju da nije "ovdašnja" i da se ne otkrije da je "overeducated." Omrzla je taj izraz i tvrdila da ne znači nista. Nažalost, govorila je, većina ljudi nije 'suviše' obrazovana nego nedovoljno. Upravo baš u tome i jeste problem.

Umesto jednog dobrog, našla je tri loše plaćena privremena posla koja su joj oduzimala ceo dan i jedan deo noći, a nisu pokrivali stanarinu i hranu za nas dve.

Ja sam išla u školu, a posle škole sam radila u jednom restoranu. Hrana kakvu smo jeli u Jugoslaviji, dobra hrana, sad nam je bila nedostupna, iako je mama kuvala. Pošto nisam imala kola kao drugi đaci, dolazila sam u školu školskim autobusom. Već to me je svrstalo u određenu nižu kategoriju. Nisam nosila cipele koje su koštale sto dolara, ni šorceve sa imenom Glorije Vanderbilt na njima, nego džempere koje je mama plela, farmerke koje sam nasleđivala od mojih sestara od ujaka, i odeću koju sam ili donela iz Jugoslavije ili sama šila. Na odmoru, u školi, svi su ostali jeli u školskoj kafeteriji ili iz automata, ali ja za to nisam imala novaca, pa sam samo ja donosila uvek istu vrstu sendviča u braon papirnoj kesi. Čak sam i kesu čuvala, tako da je mama mogla ponovo da je upotrebi, sve dok nije postala suviše masna i izgužvana. Zbog svega toga, izbegavala sam da budem s drugima za vreme odmora i uopšte. Ni oni se, doduše, nisu grabili za moje društvo.

Na času je bilo lakše. Uvek sam imala domaće zadatke, testove radila brzo i tačno, pažljivo slušala i znala odgovore. Profesori su me isticali kao primer. Nastavnica iz španskog je uvek tražila da ja izgovaram nove, teške reči (naročito one koje su imale u sebi glas "r"), jer ona nije mogla da se otrese svoga američkog izgovora. Đaci su me čudno gledali, neki mi se smejali iza leđa, svesrdno se trudeći da ih čujem. Sigurno su i mene smatrali za "overeducated," kao mamu. A to je pogubno, kao u mitu o Prokrustosu.

U dnu duše bila sam razočarana školom. Bila je suviše laka i nezanimljiva. Većinu predmeta smo znatno ranije i daleko produbljenije učili u Beogradu. Tamo sam uživala i u nastavi i u druženju. I moj i mamin život je, odjednom, postao "the pits," kako se to ovde kaže. Kao da smo, nepažnjom, upale u neku ustajalu baru iz koje se nikako nismo mogle iskobeljati.

Mami je bilo gore nego meni, znala sam, zato i nisam htela da joj otežavam. Nisam joj govorila o svojim problemima. Nije ni ona meni govorila o svojim. Trudila sam se da ne želim ništa što su drugi imali: ni odeću, ni kola, pa čak ni mladića. Svi oko mene su već počeli da se zabavljaju, a mene niko ni jednom nije pozvao da izađemo makar i u bioskop. Pitala sam se da li sam ružna. Glupa? Šta mi fali? U Beogradu sam uvek imala puno drugova i drugarica i nikad nisam imala vremena ni da budem usamljena a kamoli depresivna.

Postepeno, sve moje želje i snovi sveli su se samo na jednu stvar. Htela sam da jedem picu, kao i svi drugi. Sva američka omladina oko mene uvek je jela picu: za ručak, za večeru, čak i za doručak. Za rođendane, piknike, i sve druge društvene prilike kad su se okupljali, naručivali bi picu. Pica je bila sastavni deo života kome sam i ja htela da pripadam.

Doduše, mama je, hoteći da mi ugodi, često pravila domaću picu, ali to nije bilo isto.

Nisam htela da joj to kažem. U restoranima, i to ne onim boljim, jedna pica je bila desetak dolara i mama je smatrala da za te pare može skuvati nekoliko skromnih ali zdravijih ručkova. I dalje sam potajno sanjala o pici, toj restoranskoj pici koja na vrhu ima crvene režnjeve paprene kobasice i sir koji se topi i oteže kao kao guma na praćki. Tu masnu i ukusnu picu htela sam da jedem i ja, kao i sva druga omladina, iako su svi odrasli, a naročito mama, smatrali da to uopšte nije zdrava hrana.

U Jugoslaviji smo, naravno, jeli picu. Jeli smo je i na putovanjima po Italiji. Nikada mi nije ništa naročito značila. Tamo sam volela sasvim drugu hranu. Ovde je pica postala moj nedostižni san, baš ako hoćete i fiksacija.

Jednoga dana, neočekivano, mama je odlučila da me usreći. Najavila je da ćemo ići na picu. Pravu, kupovnu, onu od deset dolara, a ne domaću.

Obukle smo se svečano, kako odavno nismo imale priliku, i pošle u restoran pored koga smo tako često prolazile, ali nikada ranije nismo ušle. Još izdaleka ugledale smo krupna crvena slova "Pizza Hut," koja kao da su se prijateljski smešila i pozivala nas da uđemo. Pri ulazu pogled mi je privukla slika male kućice u kojoj je, baš ovde u Vičiti, i počeo taj multi-milionski biznis sa restoranima po celom svetu: u Rusiji, Japanu, Mađarskoj, možda i na severnom polu i ko zna gde još.

Poznati miris svežeg peciva na čas me zapljusnu i na trenutak prenese u Beograd. Mala pekara u Ustaničkoj ulici isto je tako mirisala svakog jutra, baš u vreme kada sam prolazila kraj nje idući u školu. Pred pekarom su, iz kamiona, istovarane gajbe pune zemički, kifli, đevreka i vekni svežeg hleba, rumenog kao dečja nasmejana lica.

Dok sam ja sanjala o Beogradu, mama je tražila novac po tašni. Brzo sam naručila "Pepperoni and Cheese to go" (sir sa kobasicom, za poneti). Mesecima sam već znala koju picu hoću. Onu na kojoj je kobasica, crvena, masna i paprena, baš kao bunjevačka kobasica koju smo jeli kod moga deda-Baće u Somboru, na salašu. Tu je kobasicu Baća sam pravio i uvek nam davao cele šunke i vence kobasica da ponesemo u Beograd, "da nam se nađe." Volela sam da idem kod Baće na salaš: spavala sam u velikim, mekim dunjama i pila mleko koje je imalo debeli žuti kajmak i mirisalo drugačije nego ono iz naše samoposluge.

Mama j završila sa plaćanjem pice i ja sam uzela veliku braon kutiju sa crvenim slovima "Pizza Hut." U njoj je bio moj dragoceni, dugo snivani, gladni san. Kutija je bila teška i velike masne mrlje počele su odmah da probijaju. Istovremeno, kutija je snažno mirisala na topljeni sir sa maminih sendviča iz naše prostrane i sunčane kuhinje u Beogradu i na pogačice sa sirom koje mi je baka Ljubica često pravila. Pažljivo sam nosila kutiju, pazeći da se ne spotaknem. Potajno, htela sam da je otvorim i odmah počnem jesti, makar malo, samo okrajak. Ali, znala sam da bi to sve upropastilo. Da bih skratila čekanje, počeh s mamom da razgovaram o školi i tako brzo stigosmo do naše zgrade. Nestrpljivo sam se penjala dvadesetak stepenica do drugog sprata. Mama je otključavala staklena vrata koja su vodila na drugi sprat, i propustila me da prođem ispred nje, noseći svoj dragoceni teret ispred sebe. Pica je bila još uvek vruća u mojim rukama i njena zanosna aroma me je činila sve nestrpljivijom. Još par koraka i bićemo u našem malom, sumračnom stanu, iza zatvorenih vrata. Onda možemo konačno početi moju dugo priželjkivanu gozbu.

Kad me je mama pustila ispred sebe, ja zastadoh i okretoh se da propustim prvo nju. Odavno sam naučila da roditelje i sve starije puštam ispred sebe. U tom času teška staklena vrata počeše da se automatski zatvaraju i udariše me odostrag. Bilo je to dovoljno da ispustim veliku kutiju s picom. U letu, kutija se otvori i pica s pljeskom pade licem na dole, na veliki, prljavi brisač za noge.

Ni mama ni ja ne izustismo ni reči. A to je neobično, jer mama najčešće preteruje sa čistoćom. Ako nešto padne na pod, osuđeno je na bacanje. Naročito hrana. Mama je veliki stručnjak za bakterije, koke, bacile, klice, viruse i mikroorganizme svih vrsta. Slušajući moju mamu postaje vam jasno koliko je svet bogat u stvarima nevidljivim ali utoliko sveprisutnijim i opasnijim.

Ja nisam rekla ni reči, jer nije bilo šta da se kaže. Pica, ta divna, sveža, mirišljava, dugo-željena pica, ležala je pred nama raspljeskana na brisaču za noge koji su koristili svi stanovnici na drugom spratu zgrade. Novac koji nismo imali niti smeli da potrošimo, sada je bio ne samo upotrebljen i potrošen, nego bačen, protraćen zauvek. Gledali smo, tako, i mama i ja u tu picu, i ja sam posigurno znala da ona misli: "Eto ti tvoje pice. To ti je tvoja američka pica." Takav nam je, uostalom, bio i ceo život u poslednje vreme.

Namah, ja se pribrah. Bez reči, pokupih picu onoliko koliko se to uopšte moglo, u tu istu kutiju, i unesoh je u stan. Iz ormana izvadih našu najveću, prazničnu činiju i stavih picu na nju. Oprah ruke i sedoh za sto. Pošto sam odsekla dva poveća parčeta, pirnuh malo da ih simbolično očistim, i počeh jesti. Dotle sam mislila: E baš me neće ništa sprečiti da uživam u svome snu. Kad se mama bez reči spusti na stolicu kraj mene, ja je pozvah: "Mama, hajde da jedemo."

I to je bio jedini komentar koji smo potrošili na ceo doživljaj.

ZAPOŠLJAVAMO NASMEJANA LICA
Saša, sine, ustaj. Vreme je da se spremaš, pozvala ga je mama iz druge sobe glasom brižnim i bojažljivim.

Mama, kao mama. Uvek nešto brine. Navio je on veliki porodični budilnik još sinoć, i jutros se probudio pre nego što je sat zazvonio. Sad leži polu-budan, uživajući samo još malo u krevetu koji blago miriše na majčin omiljeni deterdžent. Od kako su došli iz Beograda da žive u Americi, mama je probala sve deterdžente, jedan za drugim, dok nije konačno našla jedan koji je potseća na onaj njen stari, beogradski.

"Jesi li ustao, sine?" Ovog puta glas je dopirao iz neposredne blizine, tik iza vrata.

Saša se osmehnu, sada sasvim siguran da mora bez oklevanja ustati iz kreveta koji je mek i topao, kao majčin glas.

"Naravno, mama, ne brini." Za tili čas skoči i uđe u kupatilo. Tuširanje je bilo jedno od Sašinih sitnih uživanja. Topla voda ga je smirivala i opuštala, spirajući – makar i privremeno – sve brige i nevolje i čineći ga optimističnim. I tata je uvek bio dobre volje i nasmejan, zato su ga svi voleli.

U kuhinji, majka je već spremala doručak i miris prženog hleba i vruće čokolade širio se po kući. Ona je ustajala pre svih jer nije dozvoljavala da im dan počne bez toplog doručka. I tati je spremala specijalnu hranu: zbog visokog pritiska i srčane mane, bio je godinama na dijeti bez masnoće i soli. Nažalost, ni majčina nega, ni pravilna ishrana nisu uspeli da ga spasu.

Pošto se obrijao s posebnom pažnjom, Saša uđe u kuhinju. Majka ga nije čula. Stajala je, okrenuta leđima, propeta na prste, brišući prašinu sa mnogobrojnih teglica za začine i lekovite biljne čajeve. Od malena, Saša je navikao da bez pogovora pije čaj od kamilice za miran san, od lipe za prehladu, nane za dobro varenje, i tako dalje. Mamina lista je bila beskonačna i neprikosnovena. Mama, draga mama. Brine o svakome sem o sebi. Nikad se ne žali, a tako puno radi.

Gledajući u mamine listove, onako s leđa, setio se kako je tata govorio da bi njene noge trebalo osigurati na milion dolara jer su savršenije nego u bilo koje holivudske glumice. Ona bi uvek malo pocrvenela, i udarila ga – u šali – kuhinjskim peškirom ili bilo čime što joj se zateklo u rukama. Kako je trenutno bila bez čarapa, Saša primeti, jasnije nego ikad, gustu mrežu tamnih, nabreklih vena. Na sebi je imala tatine velike papuče, poodavno u stanju raspadanja. Setio se kako je, još doskora, kad je tata bio živ, nosila male, crvene papučice sa potpeticom.

Na njoj je bila i njena svakodnevna domaća haljina, isprana do izbeljenosti. Uvek je blago mirisala na cimet i druge začine. Od kako je pročitala da cimet utiče na dobro raspoloženje, majka je počela da ga stavlja u sve. Kao da je osetila Sašino prisustvo, Gordana se naglo okrete i lice joj se ozari. Sašu zapahnu njen sveži, limunast dah, kad mu priđe i poljubi ga.

"Jesi li mi se naspavao, sine?" Njene plave oči su nežno pretraživale po njegovom licu, izvežbane da uvek pročitaju više nego što joj se kaže. Miris limuna namah podseti Sašu na sve one vruće limunade koje je popio u detinjstvu dok ga je negovala od nazeba i ko zna kojih drugih strašnih bolesti koje povazdan žive u mašti brižnih majki. Mama, mama. Da li će ikada prestati da u njemu vidi dete? Pa, on je sada jedini muškarac u kući!

"Dobro jutro," reče Saša i zagrli je. "Mislila si da ću se uspavati, jel'da?" I sede za već postavljen sto. Mama mu je, slučajno ili namerno, postavila na tatinom mestu. "Ti znaš da ja spavam kao top," nastavi Saša i pogleda je. Znao je on dobro šta je muči. Plaši se da ne zakasni na intervju, a silno je važno da dobije taj posao koji bi mu omogućio da i dalje studira, ali i da radi u restoranu blizu njihove kuće. Tako bi nekako preživeli dok on ne diplomira i ne nađe stalan posao, sada kad nema tate i njegove redovne plate. Naravno, mama mu nipošto neće pomenuti koliko je sve to važno, niti će dozvoliti da se on brine o njihovoj finansijskoj situaciji zbog koje ona niti jede niti spava, stalno uzdišući i potajno plačući u svojoj sobi. A radi se o bednom, čisto fizičkom, prljavom i jadno plaćenom poslu u restoranu najniže vrste. Zna to on, a zna i ona, taj posao nikakve veze nema s njegovim studijama elektrotehnike.

Saša gleda majku, a iz njenih nebesko plavih očiju briga i ljubav stapaju se u jedan moćan, nezadrživ talas koji plavi Sašu i njihovu skromnu, uvek čistu kuhinju. Taj talas se širi po celoj kući, po ulici, i po celom gradu, a onda se prenosi na ceo svet, obuhvatajući sve ljude, životinje i biljke. Mama ima prirodni dar da u svakom trenutku zagrli ceo svet, ne izostavljajući nikoga.

"Ja dobro spavam," ponovi Saša s osmehom, "jer imam čistu savest i dobre ocene." Svesno je pokušavao da je razveseli. Stvarno, njegove ocene su oduvek bile najbolje u razredu. I sada, na univerzitetu, profesor Davis kaže da je Saša prvi u engleskom, iako je jedini kome to nije maternji jezik. Ima talenat za pisanje, mnogo čita, a studira tehniku jer je to bila i tatina želja.

Kad su došli u Ameriku, Sašino svedočanstvo iz beogradske gimnazije prevedeno je i upoređeno sa zahtevima američkih škola za njegov upis u školu. Ustanovilo se da je već bio odslušao i položio u petom-šestom razredu gimnazije, sve predmete koji su potrebni za polaganje velike mature. Trebalo je samo da položi ustav SAD, pa se mogao odmah upisati na fakultet. Jezik je savladao još u Beogradu.

"Nismo ni znali kako nam je obrazovanje dobro u poređenju sa ostalim zemljama sveta. A toliko smo ga kritikovali," začuđeno i radosno su komentarisali roditeljii, a Saša je namah stekao još više pouzdanja u sebe i svoje mogućnosti.

Pošto mu je bilo nepunih šesnaest godina, a sve novo i strano, školski psiholog je savetovao da provede godinu ili dve prilagođavajući se na novu sredinu i što više usavršavajući jezik. Posle može birati fakultet po svojoj volji. To se pokazalo kao dobar savet.

U međuvremenu su svi troje počeli da primećuju stvari koje su ih iznenađivale pa i razočaravale. Gradski saobraćaj, na primer, takoreći nije postojao. Par autobusa je išlo samo do centra, i to retko. Znači, kola su bila neophodna. Sa čežnjom su se setili mnogo-kritikovanog beogradskog gradskog saobraćaja i on je sada dobio pravičniju ocenu. Tako je počelo dugo i mukotrpno traganje za poslom i lagano, veoma lagano prilagođavanje na nove uslove.

Pošto je završila s posluženjem doručka, Gordana sede preko puta sina i poče da ga posmatra, zamišljeno pijući čaj. Po ko zna koji put, pogled joj skrenu ka muževljevim fotografijama na zidu: na jednoj, Kosta je držao Sašu starog šest meseci. Dete je već tada silno ličilo na njega. Na većini slika, ako nije bio u krugu porodice, Kosta je bio na konju. Konji, divni rasni konji, oduvek su bili njegova velika ljubav. U Jugoslaviji, pre no što su došli u Ameriku, radio je u spoljnoj trgovini. Često je sudio na međunarodnim takmičenjima i konjskim trkama. U Americi sve to nije više bilo dostupno. Od početka, jedva su sastavljali kraj s krajem. Obreli su se u malom gradu poljoprivrednog Kanzasa gde ni Kostino ni Gordanino iskustvo nije nalazilo primene. Posle dužeg traganja, Kosta je jedva našao posao prodajući rezervne delove za kola, ali njegova ljubav su i nadalje ostali konji. Počeo je da sudi na lokalnim trkama i daje časove jahanja. Tako je upoznao mnoge ljude i postao popularan. Uvek prirodnog, jednostavnog držanja, otvoren i nasmejan, svakoga je poštovao a sam bio skroman. Nije bilo teško zavoleti ga.

Postepeno, susedi i učenici jahanja počeše da ih posećuju. Voleli su da jedu srpske specijalitete i često su tražili recepte. Od Gordane su primali i praktične savete iz baštovanstva i stavljanja zimnice. Saša se u školi brzo istakao kao najbolji đak i svestrani sportista. Život je polako krenuo na bolje, a onda je, odjednom, došao neočekivani udarac.

Gledajući u Sašu, Gordana se pitala da li i on često misli na oca i na njegovu preranu, neobičnu smrt. Jednog jutra, kao obično, Kosta je otišao na posao a Gordana spremala po kući. Kad je telefon zazvonio, radosno je potrčala, sigurna da je to Kosta zove. Namah ju je presekla zla slutnja kad se neki policajac predstavio. Nadala se da nije dobro čula, da je možda pogrešno protumačila strani, engleski jezik kad joj je saopštio da je Kosta umro od srčanog udara, u kolima. Kola su nastavila da jure, skrenula s puta, i razbila se o jedno drvo. Srećom, nikoga nije bio u blizini, pa je on bio jedina žrtva.

I ona i Saša su našli neku tužnu utehu u toj činjenici. Kosta je bio čovek koji ni mrava ne bi zgazio. Uvek je govorio da su mravi vredni i organizovani, sposobni da nose teret veći od sebe. Nalazio je dobar izgovor i protiv ubijanja bubašvaba i paukova. "Sva stvorenja su za nešto korisna i treba ih poštovati," govorio bi Saši.

"Jel' ti prija doručak, sine?" Gordana upita Sašu kad je digao glavu s tanjira i nasmešio joj se.

"I te kako. Znaš ti odgovor, mama, nego pecaš komplimente." Odgovori joj Saša, brišući usta belim salvetom domaće izrade koji je Gordana vešto obrubila sitnom čipkom.

Posmatrajući sinovljeve pokrete, Gordana se u sebi smešila: Sav je na oca. Eto, to mi je sve što je ostalo od Koste, taj sin i lepe uspomene.

Saša je oduvek bio dobro dete. Nikada ništa nije polomio, ništa polupao. Čuvao je igračke i rado ih delio s drugom decom. Roditelje je uvek slušao i pomagao im. Posle Kostine smrti to je postalo još očiglednije. Umesto da izlazi s drugovima, on uveče sedi kod kuće da nju ne ostavi samu, i uči za svoje ispite. Nikad ne traži ništa da mu se kupi, kao ostali mladići. Sad je počeo da nosi i očevu odeću.

Ona srknu malo čaja i zaključi: Mora se priznati, pored sveg truda, nije nam pošlo za rukom u Americi. Ni u čemu nije bilo onako kako smo očekivali i nadali se. Možda zato što smo došli iz velegrada i kulturnog centra u mali grad poljoprivrednog Kanzasa. Još u avionu, pri dolasku, neki Amerikanci su nas pitali, "Why did you choose Kansas? Why the Mid-West, the Bible belt? You would be better off in California." (Zašto ste odabrali Kanzas, srednji-zapad i "biblijski pojas" verske zatucanosti? Bolje bi vam bilo u Kaliforniji). Nisu to onda shvatili. Sem toga, u Kanzasu su imali rodbinu. Docnije se sve razjasnilo.

Prvo, došli su u pogrešno vreme. Američka ekonomija je bila u krizi. Drugo, Kanzas je tih 1960 -ih godina u mnogome bio i ostao "divlji Zapad." Većina stanovništva nije mnogo putovala ni po Americi a kamoli po svetu, i nije osećala potrebu da išta zna o nekakvoj maloj "zemlji na brdovitom Balkanu." Sve je to bilo nešto nejasno i "iza gvozdene zavese," kako su govorili, odmahujući rukom.

Neki ljudi su ih sasvim ozbiljno pitali da li se u toj zemlji "Jugoslovakiji" jedu psi. Ljudi sa stranačkim akcentom su automatski smatrani priglupim. Vicevi koji su se prepričavali najčešće su se zasnivali na tobožnjoj poslovičnoj gluposti Poljaka. Za porodicu Srećković to je sve bilo jedno veliko razočarenje. Niko im u Jugoslaviji nije govorio o kontrastu između američkog ustava – koji je obećavao slobodu i jednake uslove za sve – i čestih incidenata netrpeljivosti prema ljudima druge boje, nacionalnosti i vere – u svakidašnjim ljudskim odnosima. U Beogradu su se gledali dobri američki filmovi, čitali prevodi američkih pisaca i smatralo se da je doba "Čiča Tomine kolibe" odavno prošlo. Pa ipak, literatura je bila jedno, a život drugo. "Mi se još uvek, svakodnevno, borimo za naš ustav," Sašin profesor je naglašavao u svojim predavanjima.

"Prosvećenje je najbolji lek za sve," Gordana i Kosta su trpeljivo ponavljali. "Biće bolje. Početak je uvek težak. Strpljenje se nagrađuje." A Saša bi se smejao i citirao Njegoša: "U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci".

Misleći o svemu tome, Gordana je posmatrala svog jedinca. Kao u vernog psa, njene oči su bile nasmejane i tužne u isto vreme, prateći svaki njegov pokret, pogađajući mu svaku želju. U međuvremenu, Saša je pojeo sve što mu je majka pripremila, iako nije bio naročito gladan.

Ponovo u svojoj sobi, pažljivo se oblačio, spreman da se sukobi sa svim i svačim što mu dan donese. Obukao je čistu, brižljivo ispeglanu košulju, svečano odelo, i – posle malog razmišljanja – stavio kravatu. Tatinu kravatu. Hteo je da ostavi ozbiljan, poslovan utisak.

Kad je završio i vratio se u kujnu, majka ga hitro proceni jednim sveobuhvatnim pogledom i zadovoljno se nasmeši. Isprativši ga do izlaza, poljubi ga u čelo za srećan ishod poslovnog sastanka. Dok je odlazio niz ulicu, tiho pevušeći, znao je da će ga, kao veran pas, posmatrati sve dok ne skrene iza ugla.

I stvarno, tek kad se Saša potpuno udaljio, Gordana se vrati u kuću, sve na njega misleći. Kako bi bilo dobro da dobije taj posao. Blizu je kuće i ne bi mu trebao auto, sad kad ga i tako više nemaju. Kostin se potpuno slupao u trenutku njegove smrti, a njen je tako stari da ga ne vredi opravljati. Zadužili su se oko pogreba i to se mora prvo otplatiti. Zatim lekarski troškovi. Sva sreća, Saša je odličan student pa dobija skromnu stipendiju. Iako je mala, bar stiže redovno.

Mora se priznati, susedi su se poneli lepo kad je Kosta umro. Svi su došli, a neki doneli i ponude u hrani. Došli su i oni koje nismo dotle poznavali. Pitali su da li mogu nekako da pomognu. A kako bi mogli? Svako ima svoje sopstvene brige i potrebe. Ipak, lepo je što su pitali. Ova tragedija ih je zbližila s ljudima. Ako nismo svi jednaki u životu, u smrti se izjednačavamo, zaključi Gordana.

Spremajući po kući, glasno je uzdisala, raspredajući niti svakodnevnih briga i tražeći izlaza iz životnog škripca. Da bi stvar bila gora, ona je izgubila posao u Boingu baš pred Kostinu smrt. Otpustili su osamsto radnika u jednom danu. Ona je radila u noćnoj smeni na sitnim avio delovima. Očekivalo se da počnu otpuštati i inženjere. Njoj, kao sredovečnoj ženi, strankinji sa ograničenim znanjem jezika i nevažećom diplomom prava iz Jugoslavije, bilo je vrlo teško, čak i nemoguće, da nađe posao. Jedno kraće vreme radila je kao čistačica u obližnjem motelu, ali i to je prestalo kad je biznis popustio.

Nije birala posao, nadajući se da će posle biti bolje. Nada joj je pomagala da se otrgne od osećanja poniženja i izgubljenosti među ljudima koji je nisu shvatali, nisu mogli shvatati šta je sve izgubila odlaskom iz svoje zemlje. Oni ništa nisu znali o njenoj zemlji i uvek su u njima videli izbeglice iz neke zemlje gladi, pustoši i zaostalosti. Kad im je pokazivala slike prirodnih lepota i bogatstava Jugoslavije, odmah su izrazili želju da putuju i da sve vide svojim očima. To ju je trenutno ispunjavalo ponosom, ali teškoće su je opet neumitno savladavale. Sve češće se potajno pitala šta im je to trebalo i šta su zapravo dobili ovim dolaskom. A onda bi se, opet, tešila mišlju da će možda Saši biti bolje. Svi kažu, prva generacija se žrtvuje za sledeću. Ako je tako, onda i vredi. Saša zaslužuje tu žrtvu.

Još uvek zadubljena u misli, Gordana polako uđe u spavaću sobu gde je u uglu visila porodična ikona. Spusti se umorno na kolena i poče tiho moliti. Od kako su došli u Ameriku počela se sve više moliti Bogu, bespomoćna da pomogne sebi i porodici kao što je ranije uvek znala i umela. Gledala je u Bogorodicu sa Isusom u naručju i molila joj se kao ženi i majci: "Pomozi mi da odhranim Sašu. Daj da dobije ovaj posao, sačuvaj nas i spasi da preživimo, samo da preživimo."

Posle će biti bolje. Mora biti bolje. Samo da dete izvede na put. Uvek je bio dobar, zaslužio je. Ovde se svi žale na omladinu: piju, puše, drogiraju se, ubijaju sebe i druge u čestim saobraćajnim nesrećama. Sa Sašom nikada nisu imali takvih problema.

Dugo se tako molila, noge su joj se ukočile i jedva se pridigla. Zaboravila je i kad je prestala da se moli i nastavila da razmišlja šta bi mogla da preduzme. U glavi su joj se rojile ideje. Ispunjena novom nadom, ona skoči i dohvati telefonski imenik, te počne brzo listati po poslovnom delu knjige.

U međuvremenu Saša stiže do restorana "Friendly's." Na parkingu ugleda mnogo kola i kamiona. To je dobar znak. Znači, restoran je popularan i treba im više radne snage. Odlučno zakorači u prepunu prostoriju. Vozači kamiona, preplanulih mišićavih ruku, žurno dovršavaju svoj obilan doručak i odlaze. Sitna deca galame i prosipaju hranu po podu, dok roditelji pokušavaju da nahrane bar one najmlađe. Starci i starice sede u uglu, najčešće sami, polako žvaćući male porcije i nečujno nestajući. Zajapurene devojke u jarkim uniformama, brzo zapisuju porudžbine, donose velike poslužavnike sa brdima tanjira, i strpljivo brišu masne, izbrljane stolove. Sve su mlađe od Saše: mahom srednjoškolke. Lepuškaste i mlade, pune energije i entuzijazma, unose neku zdravu lepotu u ovaj inače nelep restoran. Saša zna, omladina nalazi posao jedino po restoranima jer je to težak i prljav posao koji niko neće. Mladi nemaju izbora. Plaća im se, po zakonu, minimalni iznos od par dolara na sat. Posluživanje, rad za kasom, čišćenje svih prostorija i toaleta, iznošenje đubreta, sve spada u njihovu dužnost. A ako su gosti loše volje i nešto zamere, otkaz dobijaju automatski: gosti se moraju zadovoljiti da bi došli ponovo, a radna snaga se lako nađe. Za ovaj posao ne traži se ni iskustvo ni naročita inteligencija, samo neumoran rad i nasmejano lice. To svedoči i oglas na vratima: "Now hiring smiling faces." (Zapošljavamo nasmejana lica).

Saša već podosta zna o intervjuima. Pročitao je sve knjige koje savetuju šta reći, šta uraditi, a šta po svaku cenu izbegavati. Sve je on to primenjivao, i do sada imao veliki broj uspešnih intervjua. Najčešće je imao više obrazovanja i lepše držanje od ostalih. Na kraju je ipak neko drugi dobijao posao. Velika je šteta što se nikada nije znalo zašto, i tako ništa nije uspeo da nauči iz tih neuspeha. Sada je ponovo uložio svu nadu u ovaj intervju. Želeo je da usreći majku. Naradila se u životu i hteo je da joj makar malo olakša život. Mora uspeti. Uspeće. Oseća to. Mama to zaslužuje.

Neki ljudi su mu, doduše, govorili da, nažalost, pri zaposlenju veliku ulogu igra uskogrudost onoga koji odlučuje. Veliki broj, naročito slabije obrazovanih ljudi u ovom kraju zemlje, ne voli strance. Čini im se da im oduzimaju posao, prihvataju sve što se ponudi, pošto ne mogu da biraju. Iako je nezakonito primenjivati diskriminaciju, to je svakodnevna pojava koju je teško dokazati. Saša nikada nije hteo da veruje u to. Verovao je da se uvek bira najbolji kandidat i trudio se da pošteno oceni svoje sposobnosti. Uvek je radio što najbolje može, učio nove stvari i verovao da će mu sve to kad-tad dobro doći u životu. Ameriku svi zovu the land of opportunity, zemlja velikih mogućnosti, i on ima čvrstu nameru da uspe.

Tačno u zakazano vreme, zakuca na vrata prijemne kancelarije i uđe. Uljudno se predstavi dvojici mlađih ljudi od kojih je jedan bio šef, manager, a drugi nije učestvovao u razgovoru već je čitao novine. Mr. Jerks prihvati Sašina dokumenta, baci letimičan pogled na čitko otkucane podatke, a onda mu pokaza red sitnih, oštrih zuba kao u ajkule, i izjavi da neće ni pokušavati da izgovori Sašino čudno prezime.

"That's all right. Everybody calls me Alex. Ništa ne mari. Svi me zovu Aleks," odgovori Saša uljudno.

Intervju je bio kraći nego što je Saša očekivao. Ali, to je moglo da bude i dobar znak. Ako nisu nekoga već našli, onda bi to moglo da znači da im je odmah potreban. Kao i obično, menadžer je rekao da će ga telefonom obavestiti o ishodu, a onda je ustao. Saša mu pruži ruku da se rukuju, ali Mr. Jerks to nije primetio. To u Saše ostavi neku malu, nelagodnu prazninu, jer je uvek voleo da se rukuje posle završenog poslovnog sastanka. Možda se ljudi ovde ne rukuju tako često kao kod nas, zaključi on dok je za sobom zatvarao vrata. U isti mah, glasan, promukao smeh oglasi se u sobi iza njega: "What do you think of this stinking immigrant? He believes he'll get the job because of his tie? Over my dead body." (Šta misliš o ovom smrdljivom emigrantu? Misli da će dobiti posao zbog njegove kravate? Samo preko mene mrtvog). Gadljivo, sa dva prsta, kao mrtvog pacova, Mr. Jerks podiže Sašina dokumenta i baci ih u korpu za otpatke.

Napolju, sunce je blještalo i jarke bile sve boje. Ptice su žagorile, otimajući se o koru hleba na pločniku. U prolazu, jedna devojka pogleda u Sašu i nasmeši mu se. U magnovenju, Saša sve to upi u sebe i oseti snažnu, nezadrživu radost. Uprkos tuge i tegoba, život je veličanstven.

On istrese džepove i nađe taman dovoljno novca da mami kupi jednu ružu.

ROZA SPAVAĆICA
Probudila sam se rano i odmah izašla na mali balkon kraj ulaza u moj stan. Tu su mi saksije sa cvećem. Volim da počnem dan posetom biljkama u mojoj maloj bašti. Njihova raznobojna lica okrenuta ka suncu smeše se, razbuđena. Planine u daljini, s vrhovima pokrivenim snegom, još su obavijene jutarnjom izmaglicom. Posmatram palme koje kao stražari, visoke i uspravne, čuvaju našu zgradu. Pokušavam da se vratim unutra, ali vrata su se sama od sebe zatvorila i ja sam se našla napolju u spavaćici i bez ključa. Januar je mesec. U Kaliforniji nije hladno, ali nije ni toplo: ovako bez odeće i u sobnim papučama na bosim nogama. Koliko može biti sati? Ali, ni sat mi nije na ruci. Skinula sam ga sinoć u kupatilu pre tuširanja.

Kuće i zgrade oko mene još spavaju. Moj problem je: nemam ključa a ne znam ničiji telefonski broj sem ćerkin. Doduše, nemam odakle ni da zovem. Da sam pristojno obučena, mogla bih preći preko puta u knjižaru i zvati otuda. Ali ja sam u spavaćici i bojim se da je prozirna.

Suviše je rano da kucam bilo na čija vrata. Svi još spavaju, to je očigledno. Prozori su zamračeni, ništa se ne pomera. Stojim na balkonu i brižljiivo posmatram sve oko sebe, čekajući da se nešto desi. Krajičkom svesti primećujem da nisam ni panična, ni nestrpljiva, ni ljuta, kao što je obično kod mene slučaj. Prvi zakon samo-održanja je sačuvati hladnokrvnost u teškim situacijama. Ovo ipak nije neka katastrofa kao požari, poplave i zemljotresi (Sve sam ih već preturila preko glave). Svesna sam da je moja situacija čak i smešna, posmatrana iz neke druge perspektive. Ne moje, jer ja sam u roza, satenskoj spavaćici sa karnerčićima oko vrata, bez ključa, novca, sata, i mogućnosti da uđem u kuću. Ipak, nešto u meni, deo mene, moj smisao za humor, kaže mi da je to ustvari zabavno jer je izazov, kao testovi inteligencije i snalaženja koje sam zadavala svojim studentima.

Vrlo tiho pokušavam da kucnem na vrata studenta koji stanuje u stanu kraj mene. On odmah otvori vrata i nasmeši mi se. Uvek je ljubazan kad se srećemo na stepeništu. Nije me, doduše, nikada video u spavaćici. Pitam se kome će biti neprijatnija ova epizoda: njemu ili meni. Inteligentan je, sva sreća, pa ne moram puno da objašnjavam. Samo mi treba telefon.

"Uđite. Zašto stojite na hladnoći?" Pruža mi telefon. Uzimam ga i pokušavam, za svaki slučaj, da se okrenem tako da što manje vidi od moje spavaćice, i da ne primeti da nemam donji veš na sebi. Pri tom mislim, ako ne gledam u njega, neće ni on gledati u mene. Neću mu dati razloga. Kradomice provirim u njegovom pravcu. Bila sam u pravu: on je veoma fini mladić. Okrenuo mi je leđa i vrlo predano prevrće po polici s knjigama. Očigledno mu je hitno, baš sada zatrebala neka knjiga. Eto, to ja zovem divan čovek i dobar sused.

Zovem taksi. Kažu mi da siđem i sačekam na ulici, taksi će odmah stići. Ulica je prometna. Pešaka zasad nema, ali automobili ludo šišaju kraj mene. Kao u mučnom snu, stojim na sred ulice u rano jutro i pravim se da ne znam da sam u spavaćici. Jedan žuti taksi prilazi i staje kraj mene. U njemu je mlad, crnpurast vozač koji zeva. Ničim ne pokazuje da je primetio moju odeću. Sedam na zadnje sedište, zgrčeno, da mi u retrovizoru ne može da vidi ništa sem glave. On odmah kreće. Onda mu objašnjavam šta mi se dogodilo. Ništa ne kaže. Zamolim ga da me vozi kod ćerke i dam mu njenu adresu.

"Vi hoćete vratiti se?" On pita.

"Da, odmah. Samo da uzmem rezervne ključeve." Baš nešto mislim: taksisti mora da imaju zanimljiv život. Sigurna sam da često vide i više nego postariju ženu u roza spavaćici. Ovo je, ipak, okolina Los Anđelosa. Veliki grad. Žmurim i pokušavam da se opustim. Sve će biti u redu. Dobro je što se nisam upaničila. Zasad sve dobro radim. Najbolje što mogu u ovoj situaciji. Moja ćerka bi se ponosila, da zna. Ona veruje da ja sve dramatizujem i da sam vrlo emotivna, a ona je drugačija: sređena i racionalna. Ja imam svoje mišljenje, ali najbolje je zadržati ga za sebe, pogotovu kad se radi o sopstvenoj deci. Ako baš morate s nekim otvoreno razgovarati, najbolji su stranci, u parku, na klupi. Ako ste roditelj, razumete me.

Kad čovek ne može promeniti situaciju, može bar promeniti svoj ugao posmatranja. Eto, na primer, sada. Taksista možda nije ni primetio kako sam odevena. Ne zna on da je to spavaćica. Muškarci ne obraćaju pažnju na takve stvari. Možda njegova žena ili devojka ne nosi spavaćice nego pižame. Mnoge žene, naročito mlađe, spavaju u majicama. Ja ne volim majice, ali mogu da se prebacim na pižame. Da sam u pižami, sada bih daleko pristojnije izgledala.

Odjednom, primećujem da je muzika koju slušam u automobilu veoma ugodna. Znači, prisebna sam. Čak mi se i sviđa.

"Je li to radio ili traka?" Pitam vozača. "Takvu divnu muziku već davno nisam čula." I odjednom se prenosim u neko drugo vreme i na drugo mesto. Beograd pre dvadesetak godina. Ruska ciganska muzika u svim boljim restoranima, pogotovo u Skadarliji.

"Moja CD. Muzika jermenska, pevačica ruska." I on mi pruža omot sa slikom crnooke mlade žene, Tanje Popove. Naravno, peva melanholičnu ljubavnu pesmu. Ritam: divan lagani tango. Bože, kako smo to nekada igrali. Zanosno i ludo. Nismo ni znali kako nam je bilo lepo. Sada to izgleda tako davno i sasvim nestvarno.

"Govorite ruski? Vaš akcenat meni poznat. Vi odakle?" pita me taksista.

"Iz Beograda i nekadašnje Jugoslavije. Govorim ruski, čak ga i predajem."

"Ja tože govorju po ruski. Anglijski nikogda ne izučal," nastavi on tečno. A-ha. Engleski nikada nije učio, samo koliko ga po sluhu uči i zapamti. To se primećuje, pomislih. Ali, on mi je to s takvim ponosom poverio, da sam znala da očekuje da ga pohvalim. To vam je kao neki društveni ping-pong: on ne primećuje moju spavaćicu, pa je osnovni red da ja ne primetim njegov engleski.

"Vi sasvim dobro govorite engleski," kažem ja ubedljivo i autoritativno.

Posle toga, naš se razgovor ipak odvija na ruskom. Barijera je uklonjena, i njemu se jezik razvezao. Jermenin je, jedan od mnogobrojnih u ovom delu Kalifornije. Svakodnevno ih srećem kao kelnere, vodoinstalatere, taksiste. U svojoj zemlji diplomirao je ekonomiju, međunarodnu, a sad ne može da nađe posao. Pošto ima ženu i dvoje dece, vozi taksi danju i noću, pa nema ni vremena ni snage da ponovo krene od početka i studira nešto što bi mu donelo bolji prihod.

"Za vas ima nade, mladi ste. Ja sam došla ovamo u zrelim godinama i morala da počnem od početka. Prva generacija emigranata ne prolazi dobro, ali je zato drugoj bolje. Vaša deca neće imati problema." Pokušavam da mu dam nade. Dobro znam kako mu je. Nikada neću zaboraviti svoje dane beznađa, napora nekrunisanih uspehom, nezasluženih poniženja. Doduše, onda nisam živela u Kaliforniji koja je, kažu, daleko otvorenija prema stranim doseljenicima.

Taksista me pita da li radim, i šta. Kažem mu da sam penzionerka. Predavala sam engleski i ruski. Onda se setih da sam imala jednu Jermenku, studentkinju kojoj sam na koledžu predavala engleski. Bila je toliko lepa, da čovek nije mogao skinuti pogled s nje. Jednog dana, na času, zadala sam studentima da pišu o svojoj karijeri, a ona je napisala da radi u "escort službi." Odlično je plaćena: za dve večeri zaradi dovoljno da od toga živi mesec dana s celom porodicom. Imala je muža i malu ćerku.

"Čto eto takoe escort?" Pita me vozač. Zvuči mu mnogo bolje od taksiranja.

"Njen posao je bio da zabavlja bogate poslovne ljude u jednom noćnom lokalu. Igrala je, a kad bi je pozvali za sto, ona bi im se pridružila između tačaka i na kraju večeri."

"Hmmm." Bio je njegov jedini komentar. "Ona bila zamužem, skazali?" Ponovo proverava njen bračni status.

"Da. Bila je udata i imala malu devojčicu. Jednom sam ih upoznala kad je priredila Avonovu izlozbu i prodaju kozmetike u svojoj kući, pa je pozvala i mene."

"Stranno. A muž? On tože bil Jarmenin? ili net?"

"Ne znam da li joj je muž bio Jermenin. Više se ne sećam. Bilo je to pre petnaest godina."

"Ja znaju. On ne Jarmenin. Nevozmožno. Amerikanec možno." Uporno je tvrdio: muž nije mogao biti Jermenin. Amerikanac, moguće.

"Možda ste u pravu. Dete je govorilo engleski."

"A tak, vidite. Ja znal. On Amerikanec." i posle toga je, vidljivo, bio mnogo zadovoljniji.

Usput, vozimo se preko brda. Dug, tesan put vijuga strmo na gore kroz pejzaž pun zelenila. Kuće su skoro izgubljene u cveću, a imaju pogled na Dolinu San Gabrijel. Onda polako silazimo s vrha u grad. Sve je manje prirode a sve više urbanizacije. Kalifornija je prekrasna: bujno zelenilo i raznobojno cveće preko cele godine, Okean, planine i pustinja, sve na domaku ruke. U toj lepoti, nažalost po mnoge, život je veoma skup. Jedan moj prijatelj iz Kanzasa, kad se našao u Kaliforniji, ozbiljno je izjavio "Sad znam kako je u raju."

"Volim ovaj kraj kroz koji prolazimo," omaknu mi se s tugom. Ali, ja sam "Stranac u raju" i mnogo toga ovde mi je nedostupno. Emigranti uvek bolje shvataju smisao "Izgubljenog raja." Sva sreća, priroda je međunarodna. Zato mene sve zemlje podsećaju na Jugoslaviju. Uživati u prirodi, besplatno je. Najdragocenije stvari u životu su besplatne. I to je nešto što ranije nisam znala, jer mi nije ni bilo potrebno. Sve što imamo (naročito ako to dobijemo lako, automatski, kao rodnu grudu, na primer) ne cenimo dovoljno. Moramo je prvo izgubiti. Iz daljine se sve bolje vidi i razume. Pogotovu kad je nepovratno. Naravno, nisam ništa od sveg toga razmišljanja glasno rekla. Naučila sam da ne govorim mnogo, samo zaronim u sebe i u svoje uspomene, kao reka ponornica. Ovde je pustinja blizu. U pustinji, jedini izvor života su ponornice. Priroda nas uči.

Mladi Jermenin, iznenada, promrmlja:

"Kak moja rodina. Prekrasno."

Stigli smo. Ja zazvonih na vratima. Moja ćerka otvori, iznenadi se, i nasmeši mi se direktno u oči. Onda joj pogled skliznu niz moju svilenu spavaćicu i oči postadoše ogromne: "Mama, zaboga, šta se desilo?" Bila je užasnuta.

Nestrpljiva da se vratim u taksi pre no što otkuca sumu veću od moje socijalne pomoći, kratko odgovorih: "Ništa. Samo mi trebaju moji rezervni ključevi."

"Zar ti nije hladno? Hoćeš da te vozim kući? Rado ću platiti taksistu i odvesti te natrag." Mora da je primetila da nemam tašnu. Ali i ja sam nešto primetila: u kući joj plače beba, moje unuče.

"Ne treba. Žurim. Ne brini." Ne znam šta misli o svemu ovome, a nemam vremena da joj objašnjavam. Bilo joj je šesnaest godina kad je iznenada izgubila oca od raka mozga. Baš tada je izgubila i svoju zemlju sa svim što je u njoj znala, imala, i volela. Odrasla je preko noći. Od tada sve shvata i bez objašnjenja.

Pri povratku kući i taksista i ja smo zamišljeni. Ćutimo. Ja samo hoću da stignem kući i da se presvučem. Stigosmo pred moju zgradu. Brzo se penjem na sprat, on ostaje u kolima da me sačeka. Zagrćem mantil preko spavaćice, grabim tašnu i sručujem se niz stepenice. On baš dovršava zevanje.

"Koliko vam dugujem?" Pitam. On mi lenjo pokazuje taksimetar: dvadeset-sedam dolara i pedeset centi. "Da li će trideset dolara biti OK?" Pitam i smešim se. Znam da je napojnica deset do petnaest procenata, ali to je kad ljudi nose kofere i sitnu decu. Ja nisam imala ni svu potrebnu odeću na sebi, a kamoli brojne kofere i sitnu decu. Ipak, bio je taktičan u pogledu moje spavaćice.

"Želim vam uspešan poslovni dan i dosvidania," rekoh i dadoh mu novac.

Vratila sam se u kuću. Presvlačeći se, pogledala sam se u veliko ogledalo u spavaćoj sobi. Bilo mi je suđeno da toga dana doživim još jedno otkrovenje: moja spavaćica je dozvolila da se nazre više nego što sam želela. Tu se više ništa nije moglo učiniti.

Dobro je što to nisam znala.

Misleći o tom celokupnom doživljaju, setila sam se kako je moja majka imala običaj da filozofski kaže: "Ko zna zašto je sve to dobro tako kako je," kad bi se nešto loše ili neprijatno dogodilo. Nisam je shvatala, pa me je ta rečenica nervirala. Morao je da prođe skoro ceo život da shvatim da je bila u pravu.

SKICE IZ AMERIČKOG ŽIVOTA

ANICA
Lana i ja sedimo u Kafeu "Bašta" u Vičiti, jer je to mediteranski kafić, a Lana tvrdi da sam ja prava Mediteranka. Ona je Amerikanka koja voli Evropu i druži se sa strancima (što je u Kanzasu 1980-ih godina retko). Trenutno srče kapučino i smeši se saganovskim "izvesnim osmehom," verovatno sanjajući o toploj i sunčanoj Italiji. Ovde je mračno i surovi kanzaški vetar u vrtlozima nosi suvo lišće i plastične kese, spuštajući ih zatim na neka druga mesta, kao ćudljivo i razmaženo dete koje se igra. U restoranu sve je svetlo i jarko, kao u Italiji. Zidovi su tople krem boje, kao šlag na kafi; zavese pastelne, a velike vaze pune cveća koje obično raste na Mediteranu a ne u Kanzasu, pa još usred zime. Veći od prirodnih, meki akvareli sa lubenicama, breskvama i grožđem vise po zidovima. Ako uopšte ima nešto što ovde nedostaje, onda je to glas Modunja i njegova pesma Volare, o-oh, cantare, o-o-o-oh. To bi jedino moglo da me podmladi i vrati u Beograd 1950-ih godina, kada se taj hit iz San Rema posvuda čuo.

"Nel blu, di pinto di blu..." Sve je oko nas i u nama pevalo, a nebo zaista bilo plavo i prozirno kao oči u novorođenčeta. Bili smo mladi, slobodni i laki, spremni da poletimo (volare, o-oh) i da pevamo (cantare, o-o-o-oh). To je bilo tada. A sada, s dubokim uzdahom rezignirano kopam po svojoj "Cezar salati," ne samo zato što bih više volela da sam u Rimu, nego i zato što, ovde, u Americi, svi nešto pričaju o kalorijama, funtama koje treba skinuti, o prekomernoj debljini i potrebi da se jede zdravo, stvari o kojima nekad, tamo, "preko bare," nismo ni govorili ni mislili, a ipak smo mnogo zdravije živeli. Pa, eto, i ja sam sada nekakva Amerikanka, jedem salatu i to me uopšte ne usrećava.

"Miro, zašto se smeškas? O čemu misliš?" pita me Lana sa nestašnom iskricom u očima. Ona, naravno, ne zna da ima debele penaste brkove od kapućina na licu. Podseća me na TV reklamu "Pijte mleko, prirodni izvor kalcijuma."

Odjednom, sve je tako apsurdno i smešno, da ne mogu da se zaustavim. Kikoćem se neobuzdano do suza, a Lanin ozbiljno-začuđeni izraz jos me više tera na smeh. Oči joj postaju okrugle i krupne kao dva tanjirića. Kad se, konačno, smirim, odgovaram na njeno pitanje:

"Sećam se svoje mladosti. Možda zato što me ona žena, tamo u uglu, podseća na devojku koju sam znala u Beogradu, šezdesetih godina."

Pogledavši diskretno u tom pravcu, Lana mi se uzbuđeno okreće: "Molim te, pričaj mi o njoj. O toj devojci iz tvoje mladosti." Gnjezdi se u sedištu, spremna za podužu priču.

"Zvala se Anica," počinjem zamišljeno. "To je slovensko ime, slično francuskom Anette ili engleskom Annie." I ponovo se smešim. Misleći na Anicu, čovek se mora smešiti. I ona je uvek bila nasmejana.

"Nikada nisam čula to ime," komentariše Lana zainteresovano.

"Anica je bila retko biće: Duše duboke kao Bajkal (otac joj je bio Rus), a srca širokog kao Panonija (majka Srpkinja)."

"Oh, moraš mi sve o njoj ispričati. Zvuči izuzetno." Lana se sva pretvara u znak pitanja.

"Ne znam gde da počnem. Doduše, čekaj dok čuješ celu priču, pa sama prosudi. Kad sam je upoznala, imala je toliko čistote i naivnosti u sebi, da je bila pravo veliko dete, iako joj je bilo dvadeset i sedam godina. U našoj kancelariji niko nije mnogo znao o njoj. Bila je stidljiva i povučena. Kad su druge žene provodile vreme pijuckajući tursku kaficu, češljajući se i šminkajući, ili nadugačko ćaskajući u toaletu, ona je sedela za svojim stolom i radila. Nije se šminkala niti frizirala. Kafu nije pila. Bila je veoma mila sa svakim. Nije kritikovala ni ogovarala nikoga. Uvek bi se spremno ponudila da pomogne, čak i uradi posao drugih devojaka koje su bile suviše lenje da se potrude."

"Je li bila lepa?" upita Lana, ženski-znatiželjno. Predamnom se stvori visoka, zdrava devojka, svetlo smeđe kose i toplih očiju. Slovenskih očiju, kako je moj muž govorio, a nju je voleo više od svih mojih prijateljica. Osmeh joj je uvek bio pomalo stidljiv, a ponašanje tiho i skromno.

"Ja mislim da je bila lepa, ali se muškarci nisu za njom okretali i zviždali."

Lana se znalački osmehuje, a ja nastavljam. "Anica je vodila veoma aktivan, pun život. Stalno je nekuda išla i nečim se bavila. Svraćala bi kod mene, neočekivano, idući na čas joge, u šahovski klub, na neko predavanje ili koncerat. Uvek je negde nešto dobrovoljno radila."

"Pominješ jogu. Zar je joga kod vas bila popularna već šezdestih godina?" čudi se Lana.

"Naravno. Život u Beogradu bio je bogat i raznovrstan. Ne samo zato što smo bili mladi. U društveno-kulturnom smislu, bili smo u centru zbivanja. To mi sada nedostaje."

"Šta su mlade žene, kao ti i Anica, radile u to doba? Čime ste se bavile? Kako ste se oblačile?"

To pitanje me natera da razmislim. Videla sam Anicu i sebe, u čistim, ispeglanim belim bluzama, za radnim stolom, kako prevodimo tekstove sa francuskog jezika, kucamo dugačke tekstove i uzajamno se konsultujemo oko nekih spornih izraza. To od osam do tri popodne, a onda, leti, ne idemo kući, nego prvo na Savu. Kupaći kostim je uvek bio spreman, u torbi.

"Anica je najčešće bila u tamnoj suknji i beloj bluzi. Ja sam nosila šarene, široke, ciganske suknje sa žiponima i cipelama baletankama. Haljine za izlaz bile su mi šivene po meri, uske, uz telo, od sirove svile ili šantunga. Anica je bila skromnija i nije izlazila ni sa kim, koliko je meni bilo poznato. Mi smo to onda zvali 'zabavljanje.' Živela je sa roditeljima, starijim ljudima, u jednoj omanjoj kući u Topčideru. Da si se zatekla u Beogradu, Lana, ti se ne bi osećala strankinjom. Oblačili smo se kao i ceo ostali svet, slušali istu popularnu muziku, često američku, ali i francusku i italijansku. Gledali smo iste američke filmove kao i vi, ali smo mi – zbog blizine – imali na raspolaganju i najnovije evropske. Stizao bi i poneki indijski, kineski ili japanski. U Americi šira publika nema mogućnost da vidi evropske filmove, pogotovu ne dok su još sasvim novi. Meni to nije jasno."

"Znam. U pitanju je novac. Uvek novac. Meni se sada, ovoga časa, zbog tvoje priče, ide u Evropu. Doduše, meni se uvek ide u Evropu." I mi se obe nasmejasmo.

"Čini mi se da je Anica pomalo bila 'Plain Jane'? Ne mislim da budem kritična, ali zvuči suviše jednostavno."

"Ne. Bilo je to posleratno vreme a mi ratna generacija. Mladi i skromni. Nas je daleko više interesovalo da platimo kartu za koncerat ili izložbu, nego da kupimo odeću. Pogledaj na šta omladina danas troši."

"Ne pominji mi, molim te. Na sve osim na kulturne aktivnosti. U najboljem slučaju na odeću, u najgorem na alkohol i droge. Roditelju su pre imali više uticaja na decu. Sada je to nemoguće iz mnogo razloga." Lana se mršti.

"Aničini roditelji su bili konzervativni ljudi, a ona jedinica, poslušna i strogo vaspitana. To su bila druga vremena," pokušavam da objasnim. "Na mojim đacima, sada, ovde u Americi, vidim da je, uprkos blagostanja, omladini život manje lep nego što je naš bio."

"To se slažem. Kažeš, Anica se nije ni sa kim zabavljala?"

"Sve u svoje vreme," odugovlačim ja.

"Mislim da već znam," odgovara Lana spremno.

"Uopšte ne znaš. Glavno tek stiže. Kod kuće, Anica je pomagala i majci i ocu u domaćim poslovima, tako da je znala odlično da kuva, mesi i peče; bavila se baštovanstvom, šila, radila ručne radove... ko zna šta sve još, čak i stavljala zimnicu, pravila džemove i slično."

"Bože moj. Čudi me da je neki muškarac nije zgrabio. Pa ona je bila kao poručena za brak."

"Slažem se. U to vreme tako su nas majke vaspitavale. Danica je studirala jezike, književnost, umetnost, muziku, svirala klavir i slikala akvarele. Mnogo je putovala, dopisivala se sa prijateljima po svetu i oni su je posećivali. Jednu sam Holanđanku i upoznala."

"Pričaj mi. Holandiju želim da posetim." Lana se ponovo gnjezdi u sedištu.

"Zvala se Lineke i bila obla, masne kose i bubuljičava. Nikako nisam mogla da je povežem sa tom divnom zemljom radnih ljudi, vodenica i kanala. Došla je, jednog leta, potpuno bez prtljaga, i Anica je morala da joj da sve, od četkice za zube do džeparca. Naravno, Anica ju je svuda vodila i sve joj pokazala. Sve dok nije iščezla bez traga."

"Šta kazeš? Zar je Beograd tako opasan?" Užasava se Lana.

"Uopšte nije. Lineke je – između ostalih – upoznala i Đoku, našeg kolegu iz kancelarije. On je bio isto tako mastan kao i ona: kosa, bubuljice i celokupna ličnost. Znaš kako su neki ljudi masni i prljavo-ljigavi. On je tako bio sav u osmehu i ljubaznosti, ali neiskreno. Kroz njegovu kancelariju stalno su defilovale neke ženskice, a on odmah zatvarao vrata svoje kancelarije. Drugi niko to nije radio. Ženskice su obično izlazile zabrinute, uplakanih lica. Uopšte, bio je 'zagonetna' ako ne i 'mračna ličnost.' Znaš kako se kaže: 'Čovek može da se smeši i smeši, a ipak da bude nitkov.' Taj mu je opis potpuno odgovarao."

"Smešno ime 'Đoka.' Kao jock. Da li nešto znači?"

"Srpski, Đoka u muškom žargonu znači isto što u američkom Dick ili Peter."

"Oh, pa to mu je ime onda sasvim pristajalo. I šta se desilo s njim i sa Lineke?"

"Ništa neobično. Lineke je jednoga dana nestala bez reči. Anica se brinula, konsultovala jednog rođaka milicionera, a on joj rekao: 'Ja se ne bih puno brinuo, sigurno se ženska malo švalera. Vratiće se kad obavi posao.' I stvarno, vratila se, i to bez objašnjenja, kao da to i nije bila ničija briga, samo njena. Jadna Anica, bila je duboko povređena, pogotovu što njoj takve stvari uopšte nisu bile jasne."

"Jadna devojka. I šta se dalje desilo?" Očigledno, Lana je već zavolela moju Anicu, kao i svi koji su je znali.

"Na kraju leta, Lineke se pokupila i vratila kući. Sad je već imala prtljag. Naravno, Anica joj je od svoje plate nakupovala silne poklone i ne trepnuvši. Tradicionalno srpsko gostoprimstvo. Lineke je sigurno zapamtila svoj boravak u Beogradu."

"Dosta o toj žabi. Šta se dalje dešavalo sa Anicom?"

"Pa, ostala je ona ista dobra i mila devojka. Znaš kako ljudi koji nisu srećni čine sve da usreće druge," raspredam ja svoju omiljenu tezu.

"Nisam sigurna, draga moja. Ne verujem da ljudi koji ne umeju da usreće sebe, mogu usrećiti druge. Zašto Anica nije bila srećna? Imala je sve razloge za to. Ja sam mislila da je bila srećna." To je sad već Lanino tipično američko "pozitivno mišljenje." Ne zna ona slovensku dušu.

"Evo u čemu je stvar. Anica je godinama bila zaljubljena u jednog razvedenog muškarca nekih dvadesetak i više godina starijeg od sebe. Bio je prava trulež, ako mene pitaš. Povukao se u svoju staru, pretrpanu, prašnjavu kuću i nikuda nije izlazio. Dolazila mu je samo nekakva krivonoga, mršava daktilografkinja u visokim, klimavim štiklama. Njoj je bio dao i ključ. Kažu da mu je, tobož, kupovala namirnice i čistila kuću. Čišćenje se nije nigde primećivalo. Stalno su se svađali i on ju je isterivao iz kuće, ali ključ joj nikada nije uzeo niti bravu promenio." I obadve se značajno smejemo.

"To je jasno. Jadna Anica. Sta joj je on uopšte trebao? Sigurna sam da nije bio ni za šta. A depressive loser. Pitam se kako takvi uopšte nađu nekoga, pa još pristojnu devojku kao Anica."

"Znam da je to neshvatljivo. Anica je bila naivna, romantična i plemenita devojka. Verovatno je verovala da ga može promeniti i vratiti u život. Mi žene to često radimo. Kako bi inače svi muškarci došli na red?" Bez komentara, Lana samo klima glavom.

"Znam. Znam. I što je najgore, niko ne može nista da učini dok se zaljubljenica sama ne otrezni. Da li si bar pokušala da joj pomogneš?"

"Naravno, govorila sam i dokazivala, ali ništa nije pomoglo. Konačno sam joj kazala nešto što je odmah prihvatila, ali ja sam se silno pokajala. Anica je bila u njega bezrazložno zaljubljena dok je on bio "mrtav 'ladan". Mrtav u svakom smislu. Pitala me je šta žene rade da privuku muškarca. Mislila je da ja moram znati pošto sam već bila udata. Baš je našla koga da pita. Jedino što sam znala, bile su oveštale stvari, kao tesne suknje, visoke štikle, crni čipkani veš i dobar parfem."

"Šta, zar se crne čipke još uvek koriste? Pa to je, znači, međunarodni recept?" Lana se kikoće, brišući suze. Obadve se nezadrživo smejemo, tako da se ljudi oko nas počinju da mršte i popreko nas gledaju. Niko nije baš toliko veseo u Kanzasu, pa još zimi. Nisu tu čista posla, mora da su mislili.

Kad smo se malo smirile i došle sebi, Lana reče: "Nije mi jasno zašto joj je trebao taj ološ, pa još i da ga zavodi." Gadljivo se mršti Lana.

"Eh, ćud je ženska smiješna rabota,"smejala sam se ni sama ne verujući u to objašnjenje. "Nadala sam se da će se Anica doterivati, početi izlaziti, pa će privući nekog sebi ravnog mladića i osnovati porodicu. Anica je uvek volela decu i male bebe."

"To mogu da razumem. Je li uspelo?"

"U tome i jeste stvar. Jednoga dana dođe Anica kod mene 'da mi se prikaže,' kako se bila izrazila. U to vreme već više nismo radile u istoj kancelariji, pa se nismo tako često viđale. Bila sam zaista zadivljena njenim izgledom: odsekla je kosu kratko i mladalački, imala na sebi haljinu koja je – konačno – otkrivala a ne prikrivala njeno zdravo, mlado telo. Neverovatno, čak je obula i cipele sa visokom potpeticom a, bogami, koristila i neki prijatan parfem." Na to se i Lana i ja znalački nasmešismo.

"Znači, poslušala te je doslovce. Sada su, verovatno, muškarci počeli da zvižde za njom. Oni ništa ne primećuju dok ih ne lupiš po glavi." I opet se počesmo ludo kikotati. Ozbiljni građani nas sve smrknutije pogledavaju. Radoznali, možda i zavidni, i oni bi da se tako neobuzdano raduju po vremenu koje je toliko loše da bi se, iskreno govoreći, moglo nazvati "pasjim" da se ljudi ne plaše da će ih neko prijaviti Društvu za zaštitu životinja.

"Nemam pojma," nastavih. "Nismo stigle da razgovaramo. Veselo je otperjala nekuda i obećala da će doći kad bude imala više vremena."

"Ne verujem da je žurila na sastanak sa tom lešinom od čoveka. Ne bi bila tako vesela, zar ne?"

"Po svoj prilici. Sledeći put sam je srela pred zgradom Pozorišta. Nije dobro izgledala, pa sam je upitala da nije bolesna. Počela je da plače. Brzo je povedoh u mali parkić ispred Doma Armije. Dugo nije mogla da se otvori. Sve je nešto obilazila, kao kiša oko Kragujevca. 'Ne mogu da ti kažem, naljutićeš se,' konačno je prošaputala, gledajući u svoje cipele.

'Gluposti, Anice. Ti znaš da meni smeš sve reći. Hajde, prospi vreću,' ohrabrivala sam je. Pri tome sam mislila: Mogu da zamislim šta je. Sigurno je dockan noću šetala pred njegovom kućom, pa ju je ona saraga od daktilografkinje izvređala. Da mu nije napisala neko plačevno, ljubavno pismo, a on je grubo odbio? Glasno rekoh: 'Ako imaš bilo kakav problem u čemu ti mogu pomoći, ti znaš da ću sve učiniti. A ako je nešto što želiš da ostane tajna, neću te ni pitati.'

'Ja nemam tajne pred tobom. Ja nemam nikoga drugoga s kim mogu o tome otvoreno govoriti. Ali stvar je ozbiljna. Veoma ozbiljna." Anica je govorila tiho i iskreno. Bilo je jasno da joj je teško. Htela sam da unesem malo lakšu notu u celu stvar, pa se našalih:

'Konačno nešto ozbiljno. To nikome ne može škoditi. Govori.'

'Ti ne znaš šta se desilo. Ja sam sve učinila. Sve. Razumeš? To niko ne sme saznati.'

'Ako nisi zadavila daktilografkinju, ostalo je sve u redu,' pokušah i nadalje da igram na tu šaljivu kartu. Ustvari, već sam počela da brinem. Ako sam je dobro shvatila... Ali, ne, to je nemoguće, zaključih u sebi. Danica nikoga nije ni poljubila u životu, a kamoli nešto više. Pogledah je ispod oka, ali ona je držala glavu tako nisko da sem razdeljka ništa nisam mogla da vidim. Jadna Anica. Uvek sam je nešto grdila, nešto ispravljala. Ona nije slušala. Sad kad me je poslušala, vidi šta se desilo. To je sve moja krivica. Zašto sam se uopšte mešala? Nije važno što sam imala dobru nameru. Pravo narod kaže, 'Put u pakao popločan je dobrim namerama.'

Počeh je malo pažljivije posmatrati. Tek sad sam primetila puno detalja: sva je bila nekako izgužvana. Ne samo odeća, nego njena cela ličnost. Imala je oči psa lutalice koga su svi oterali s praga. Ne sme nipošto primetiti da je sažaljevam. Moram joj pomoći.

'I to je sve? Pa šta? Da ne misliš da si originalna? Ako sam te dobro razumela, uradila si nešto sasvim normalno, što ostali svet čini svakodnevno. Nisi maloletnica. Isto tako, od toga se ne umire. E, pa, neka ti je sa srećom. Sad si žena. Što da tebi bude bolje nego nama svima? Imaćeš jednu brigu više, za slučaj da nisi imala dovoljno.' I ja je zagrlih od sveg srca.

Ogroman osmeh olakšanja razlio se, čini mi se, ne samo po licu nego i po celom njenom biću. Reči pokuljaše kao proletnja bujica:

'Toliko sam ti zahvalna. Nemaš pojma koliko mi ovo znači. Ni s kim ne smem da razgovaram o tome, a ništa ne razumem. Veruj mi, morala sam da se odlučim na taj korak. Nije mi bilo lako, ali morala sam konačno da saznam na čemu sam. Svi govore kako seks sve promeni u odnosima. Nikad mi nije bilo jasno šta ta krivonoga daktilografkinja ima što ja nemam. Još uvek mi nije jasno.' Govorila je Anica tužno.

'Uradila sam sve kako si mi kazala. Izgleda da je uspelo, jer on je...ja sam... Ukratko, desilo se. Verovala sam da će se sve izmeniti posle toga. Ali, on me nije čak ni pozvao telefonom. Doduše, on mene nikada nije zvao, nego ja njega, ali... Posle svega, očekivala sam da će biti drugačije. Kad sam mu telefonirala, javila se ona oštrokonđa i rekla da on nije kod kuće. Koješta. On je uvek kod kuće. Zvala sam ponovo, on se javio. Rekao je da sam pogrešila broj. Bilo je to tako ponižavajuće. Ja poznajem njegov glas, a on poznaje moj. Užasno. Sad je još gore nego pre. Sad tek ne mogu ni otići kod njega, jer me, očigledno, izbegava. Ništa ne razumem.'

"Miro, prekini. Ne mogu više to da podnesem. Zadavila bih toga dripca. Ubica. Reci mi kako se sve to završilo." Lana steže pesnice.

"Ne brini, Lana. Život razrešava i teže čvorove." Odgovaram zagonetno, znajući da ću joj na kraju ipak sve ispričati.

"Nisam sigurna. Ne uvek. Dakle?" Lana i dalje insistira.

"Kao što znaš, sve je moguće u životu. Daću ti dva moguća rešenja. Biraj koji ti je realniji. Prvi, ništa se nije dogodilo. Ljudi su ono što su. Ona ga, sigurno, još uvek voli. On je i dalje pasivan. Daktilografkinji to uopšte ne smeta. Kuća mu je i dalje u raspadanju. Kad se jednoga dana sruči na njih, priča će biti završena."

"Koješta. To je nemoguće: suviše Edgar Alan Po-ovski. Nadam se da to nije pravi kraj. A drugo rešenje?" Mršti se Lana negodojući.

"Moje rešenje je drugačije. Ti znaš da ja redovno plačem u bioskopima pri sentimentalno-bljutavim filmskim bozama. Uvek hoću srećan završetak, pa makar i zvučao neprirodno. Dakle, Anica je srela jednog inženjera svojih godina na nekakvom planinarskom izletu. Venčali su se i imaju dvoje dece. Srećni su i vole slične stvari: prirodu, muziku, decu, putovanja i ko zna šta sve još. Ukratko, vole život. Normalan život. Danas, ja se ne bih usudila ni pomenuti Anici nekakvu prošlost. Ona se svega toga više ne može ni setiti, toliko je to nemoguće i nezamislivo. Ona je potpuno druga ličnost u jednoj potpuno drugoj priči."

"Eh, to je već bolje," zadovoljno zaključuje Lana. "Možda bi prvi završetak bio bolji u romanu, ali ovo je život."

"Pogodila si, draga moja. To i jeste istiniti završetak. Anica mora da je već baka, jer to se desilo odavno. Onaj njen šmokljan je bio znatno stariji; ne verujem da je živ."

"Pa on nije ni onda bio živ. Doduše, kako je bio pasivan i izbegavao svaku akciju, možda još uvek sedi, pokriven paučinom, u svojoj kući. Ne bi trebalo da budem tako zla, ali ja mrzim pasivne osobe. To su paraziti koji žive na štetu drugih ljudi."

"Ne brini, Lana, život ima i zato lek. Kao reka – moja omiljena metafora – život teče. Ljudi ili plivaju ili tonu..."

"Zaboravljaš, draga moja, izmet lebdi po površini," i mi se obe glasno smejemo, u slavu života.

SOLANŽA MOJA SOLANŽA
Ko je ta žena? Visoka, tamnokosa i zelenooka, u odeći savršeno usklađenoj njenoj celokupnoj pojavi, prošla je kraj mene u nedelju ujutro u crkvi, i uputila se ka praznom sedištu. Za trenutak, egzotičan ali delikatan miris parfema zapahnu me, poigra se mojim čulima, ostavljajući iza sebe snažan i trajan utisak.

"Koji ti je đavo, Džordž? Šta si se uzvrpoljio kao da su ti se mravi razmileli u gaćama?" Upita me moj prijatelj Bob. Dobar čovek i uspešan ekonomista, ali za njega je srce mišić koji pumpa krv po celom organizmu. Ne bi me mogao shvatiti i da sam mu se poverio. Tipičan je neženja i couch potato. Za njega je vrhunac uživanja hladno pivo i fudbalska utakmica na ekranu. Od ležanja na kauču i gledanja televizije, ne samo da mu se kauč ofucao, nego mu i telo sve više liči na krompir: na mestu gde drugi ljudi imaju struk, njegov obim je najveći, i još uvek raste.

Priznajem, ni ja ne izgledam kao Adonis, iako redovno vežbam u Univerzitetskom klubu, plivam u bazenu i pazim šta jedem. Četrdeset i sedam godina mi je, a ponašam se kao bubuljičavi tinedžer. Nedolično je koliko puta sam se okrenuo da pogledam tu bajnu sirenu. Pitam se ko je. Nikada je ranije nisam video u našoj crkvi.

Odavde mogu samo da vidim njen profil: pravilan nos i fino izvajane usne. Nikada me ni jedna nepoznata žena nije toliko magnetski privlačila. Moram saznati sve o njoj. Dok je naša punačka, energična sveštenica držala svoju duhovno-intelektualnu propoved, ja sam preturao po glavi načine kako da priđem mojoj čarobnici. Nisam čuo ni jednu reč, iako obično pažljivo slušam. Sveštenica nam je veoma obrazovana i njena služba nikada nije dosadna. U ovom trenutku, međutim, jedan sasvim drugi ženski profil zaokuplja moje misli. Konačno sam smislio: prići ću joj na kraju službe, kada se svi okupimo oko stola da popijemo kafu. Tako ćemo se sasvim prirodno, nenametljivo upoznati.

Čim se služba završila, požurih ka izlazu gde se već skupljalo naše uobičajeno nedeljno društvo odano kafi i ćaskanju, sačinjeno uglavnom od onih koji nemaju razloga da žure kući. (Niko nas tamo ne čeka, niko sa nama ne dolazi u crkvu i niko nas intimno ne dodiruje za ruku kad sveštenica kaže nešto značajno i neuobičajeno lepo).

Uzaludno sam se okretao: tajanstvena lepotica je nestala, kao da nikada i nije bila ništa drugo nego plod moje mašte. Nije je bilo ni u holu, ni u biblioteci. Brzo izađoh na ulicu i ugledah je kako u daljini promiče između parkiranih automobila. Baš sam šeprtlja, pomislih razočarano. Vratih se u crkvu i otvorih knjigu u koju se nedeljom upisuju gosti i novi posetioci crkve. Bilo je svega dva ženska imena. A ja nisam nikoga primetio sem te zamamne lepotice! Jedna od žena upisala se u knjigu čitkim, skoro dečjim rukopisom: Meri Smit. Nasmeših se: na trenutak sam pomislio da je možda izmislila to svakidašnje ime da prikrije svoj pravi identitet. Odmah odbacih tu pomisao: bila je suviše prefinjena da bi, čak i u šali, izabrala takvo prosto, nemaštovito ime. Ono bolje pristaje udebljalim domaćicama s čoporom slinave dece. One nikada ne skidaju svoje izbledele domaće haljine s džepovima naduvenim od "viklera," dečjih polomljenih igračkica i zgužvanih računa i priznanica.

Drugo ime je više obećavalo: Solanž Holst. Rukopis je bio inteligentan, ispisan, ali sem imena nije bilo ni adrese, ni telefona. To je sasvim ličilo na moju fantom-lepoticu, ženstveno i tajanstveno. Francusko ime a nemačko prezime, brzo zaključi profesor lingvistike u meni. Uostalom, ništa neobično za Ameriku. Pa i moj deda je bio grmalj iz Šlezije a baka holandska plavojka. Upoznali su se u luteranskoj crkvi u Severnoj Karolini.

Amerika je melting pot, jer se u tom velikom kotlu, različite nacije pretapaju, kao metali, u novu kovinu boljeg kvaliteta. Još bolji je savremeni termin, salad bowl. U toj "činiji za salatu" raznovrsno voće i povrće sačuva svoj identitet (i aromu), ali istovremeno pruža jedan sasvim novi, bolji obrok. Ja sam prosvetni radnik, zakljuci Džorž samozadovoljno. Nikakve predrasude neće me sprečiti da se približim ovoj divnoj ženi. Francuskinja ili Nemica, svejedno. Ako je ova čarobnica nemačka sirena Lorelaj, spreman sam da joj zaplovim u susret. A ako je Francuskinja, moja Simon de Bovoar, onda...

"Šta si se ukipio kao Spomenik Slobode?" Munu me Bob u leđa, prilazeći mi odostrag, nasilno prekidajuci moje paperjasto razmišljanje. "Jesi spreman za klopu?" Naime, bilo je vreme da se pođe u kineski restoran u koji smo odlazili posle nedeljnih službi. Sem dobre, zdrave hrane, bilo je tu i ljudske topline, razmene misli i korisnih informacija, stvaranja čvršćih prijateljskih i poslovnih veza. Tu sam se, na primer, nadao da ću imati prilike da pobliže upoznam Solanžu. Upravo zbog nje sada nisam imao vremena za gubljenje. Rekoh Bobu da imam druge planove i on se udalji sa ostalima.

Ja požurih na adresu koju je Meri Smit navela u knjizi gostiju. Kuća je bila nedaleko od crkve, blizu Univerziteta, ali ne u onom delu gde stanuju profesori, nego s one druge strane, gde su kućice zapuštene i neugledne jer je stanovništvo mahom siromašno. To se nije uklapalo. Kad sam stigao kući, pozvah telefonski broj koji je bio naveden uz adresu.

"Ko je to?" Javio se zadihan dečji glas. U pozadini se čuo dečji plač, televizijska reklama, lupa šerpi, lonaca i zaklopaca, i neki žagor neodređenog karaktera.

"Zovem se Džordž. Da li je Meri Smit kod kuće?" Bio sam nervozan: profesor u razgovoru s malom devojčicom. Skoro mucajući, dodadoh: "Mogu li govoriti sa mamom?"

"Ma-ma-a-a," čuo sam kako dete viče. U pozadini, beba se zagrcnu od vriske, a neki ženski glas se poče primicati. Čekao sam ispunjen stidom i strahom, kao da su se moje pobude mogle prozreti preko žice. Činilo mi se da je čitava večnost prošla, večnost u kojoj mi je došlo da prekinem vezu jer sam se plašio onoga što ću saznati ali ipak morao da tragam za tim.

"Halo? Meri Smit na telefonu." Glas joj je bio prijatan, čak i umiljat, ali ipak nije priličio mojoj zelenookoj femme fatale. Bio je skoro dečji, sličan glasu devojčice koja se prva javila.

"Dobar dan. Zovem se Džordž Sims. Član sam crkvenog odbora za goste i nove članove. Izvinjavam se što vas nisam primetio u crkvi. Ja obično pozdravim sve nove goste. Nadam se da nisam prekinuo vaš nedeljni ručak."

"O, ne. Tek treba da ga dovršim, ali deca su nestrpljiva i nemirna. Muž mi je na putu."

"Neprijatno mi je da vas pitam, ali budite dobri pa mi opišite kako izgledate. Možda sam vas i primetio." Pocrveneo sam od stida što je moja na brzinu sklepana laž bila nezgrapna i providna.

"Oh, to je sasvim u redu. Stigli smo kasno i seli u zadnji red. Ja sam omanja plavuša, nažalost punija nego što bih želela, naročito posle poslednjeg deteta. Bila sam s dvoje dece i bebom."

Očigledno se izvinjavala zbog svoga izgleda. Da je samo znala kako sam je namah zavoleo baš zato što je bila punašna plavuša a ne vitka bruneta. Dakle, nije to moja Lorelaj. "Nisam siguran da sam vas primetio, ali biće mi drago da vas i vašu porodicu upoznam sledeće nedelje. Želeo bih da popravim svoju grešku."

"Hvala lepo. Moj muž se vraća iz Tulse, pa ćemo svi doći."

"Drago mi je. Mislim da će vam se naša crkva svideti. Imamo odličan program za decu i omladinu. Sada vas neću više zadržavati. Prijatan vam vikend i doviđenja do sledeće nedelje."

Kada sam spustio slušalicu, osetio sam veliko olakšanje i zadovoljstvo. Saznao sam dosta, ali ne sve. "Solanž, Solanž" ponavljao sam u sebi kao da sam želeo da je duhovno dozovem. Osećao sam da nas neka nevidljiva ali snažna nit povezuje, i da je na pomolu nešto sudbonosno. Verovao sam da Solanža nije udata i da ćemo postati prijatelji, čak i ljubavnici. Sve me je to ispunjavalo neopisivom srećom koju odavno nisam osetio. Čudno, i sama pomisao na nju uzbuđivala me je erotski na jedan potpuno nov način.

Nikada me niko nije ovako snažno privlačio a da se nismo ni poznavali. Verovao sam, tačnije znao, da će ovo biti žena koju sam oduvek čekao i o kojoj sam samo sanjao. Sa Suzanom, na primer, nikada nije bilo tako. Ona me nikada nije fizički privlačila. Bila je veran prijatelj, neko na koga sam se uvek mogao osloniti, ali fizičkog uzbuđenja i romantike među nama nikada nije bilo. I razišli smo se kao prijatelji. Nisam osećao ljubomoru kada se udala za drugoga.

Sa Kleo je, naprotiv, bila sasvim druga situacija. Ona je odabrala mene a ne ja nju. Bilo je to na jednom prijemu gde se dosta pilo. Bila je privlačna kao nordijska boginja, sa zlatnom kosom do pojasa. Nije bila intelektualka i nismo imali puno zajedničkog. Ubrzo mi je postala strast, kao droga, i oboje smo toga bili svesni. Ko zna zašto, brzo sam joj dosadio. Jednoga dana je samo rekla. "Kraj priče." Zabranila mi je da je zovem ili tražim. Dugo mi je trebalo da je prebolim, iako sam znao da je bila neizlečiva alkoholičarka i volela da menja muškarce.

Poslednjih godina nisam nikoga imao. Mnogo sam radio a malo izlazio. Počeo sam da se navikavam na takav život. Zato me iznenađuje što se sada odjednom ponašam kao tinedžer zaljubljen u filmsku glumicu koju nikada neće upoznati. Osećam da je Solanž prefinjena žena kakva se retko sreće na ovom divljem Zapadu. S njom ne bih imao problema koje prosečne žene prave.

Neočekivano, zgrabih telefonski imenik i počeh nervozno listati. Prezime "Holst" bilo je zastupljeno dvanaest puta, ali ime "Solanž" nisam nigde našao. Ili je imala neregistrovan broj, ili je – ne daj Bože – udata. Ovo poslednje sam odmah odbacio.

Celu nedelju sanjario sam o našem susretu, poznansvu i prijateljstvu. A onda, naravno, i ljubavi. U glavi sam pravio svakovrsne scenarije u kojima je takav rasplet bio moguć. Na primer: ona se upravo doselila u Topiku i traži službu. Ja joj pomažem da napiše rezime, upoznajem je sa nekim uticajnim ljudima na faklultetu, tako se sprijateljimo, a ostalo dolazi prirodno. Ili, izlazeći iz crkve, ona padne i povredi se. Ja je vozim njenoj kući, brinem o njoj, kupujem joj hranu u samousluzi, vozim kod lekara, svlačim je i oblačim to nas zbližava, i ljubav se brzo rasplamsava.

Sledeće nedelje, da je ne bih propustio, stajao sam kraj ulaza i pozdravljao sve poznate i nepoznate. Tako sam ugledao Meri Smit s mužem, dvoje dece i bebom u naručju. Izgledala je baš onako kako sam je i zamišljao: jednostavna, mila plavušica, srcastog lica i bezazlenih plavih očiju. Njen muž se nezgrapno muvao oko nje, visok, crn, sa snažnim brkovima i nemirnim rukama koje nisu znale kuda da se denu. Poveo sam ih na sprat i pokazao dečje učionice naše nedeljne škole, a onda im doneo pamflete o našoj crkvi i njenim aktivnostima. Meri mi se zahvaljivala i zaljubljeno gledala u svoga muža-gorostasa, dok je beba na njenim grudima mirno spavala.

Upravo kada sam se vraćao ka ulazu, Solanža uđe. I ovog puta sama. U kostimu boje smaragda, oči su joj bile još zelenije i dublje, kao dva planinska jezera.

"Drago mi je što Vas ponovo vidim, Solanža," rekoh hrabro dok mi je srce uplašeno treperilo kao u ranjene ptice. Strepeo sam da ga ne čuje, tako je bilo glasno.

"Hvala," odgovori ona i mahinalno pogleda na moje ime. "Hvala, Džordž," ponovi, pošto je pročitala malu tablicu s mojim imenom koju uvek nosim kad dočekujem nove posetioce. Glas joj je bio dubok i sonoran. Igrao se po strunama moga celog bića, kao da me njena nežna ruka intimno dodiruje. "I meni je drago što sam ovde." Bilo je to kao da se odavno poznajemo. U mojim sanjarenjima, upravo sam tako i zamišljao naš prvi susret.

"Da li biste želeli nalepnicu sa svojim imenom, gospođice Holst, ili gospođo Holst, ako je to ispravnije?" Pokušavao sam da saznam ono što me je najvise mučilo.

"Oh, meni je svejedno. Kako-god vam odgovara," odgovori ona nehajno i udalji se da nađe sedište. Služba je upravo počinjala.

Moja mučna dilema i dalje je ostala nerešena. Da sam mogao, ljutio bih se na nju. Bio sam siguran da je znala šta radi. Sirena, prava sirena. Tajanstvena i neodoljiva. A ja još uvek nisam znao ni da li je udata. Pokušao sam da nađem mesto blizu nje, ali sve je već bilo popunjeno.

Na kraju službe sam se munjevito našao pri izlazu. Kada je prolazila, rekoh "Da li biste nam učinili čast svojim prisustvom? Posle službe se obično okupljamo uz šolju kafe ili čaja. Tako se družimo. Onda odlazimo u obližnji kineski restoran na zajednički ručak. Smem li vas pozvati da nam se pridružite?"

Pogledom je zaronila u mene, nasmešila se i odgovorila: "Rado. Vrlo rado." I upravo kad mi srce ludo zalupa od neočekivane sreće, ona dodade, "Nekom drugom prilikom." I opet, kao i ranije, nisam znao da li imam razloga da budem ljut, tužan, ili prosto razočaran. Ona je imala neki sebi svojstven način da kaže nešto sasvim hladno i razočaravajuće, a da me pri tome gleda kao da me miluje i ljubi, tako da sam i nadalje živeo u nadi, čak bio srećan.

Kad je otišla, meni više nije bilo do kineske hrane, i još manje do toga da se vratim u svoj prazan stan. Znao sam da je jedna poveća grupa ljudi sa sveštenicom otišla na ručak u obližnji restoran. Bio je to politički gest solidarisanja sa upravom restorana. Restoran je bio glas da je stecište lokalnih homoseksualaca. Konzervativno građanstvo ga je bojkotovalo, pa je biznis trpeo. Inače dobar restoran, bio je pred zatvaranjem. Naša crkva je i ranije aktivno istupala u demonstracijama protiv rasnih i drugih predrasuda još uvek snažnih u središnjem delu Amerike. Bio sam svestan da sam i sâm, u ovom trenutku, davljenik koji se za slamku hvata. Bilo mi je potrebno društvo ljudi, ma gde i ma kako, samo da preživim do sledeće nedelje i ponovnog susreta sa ženom koja zaokuplja sve moje misli. Praznici su mučenje za usamljene. Radni dani se lakše podnose i brže prođu.

I tako, razmišljajući i sanjareći, obreh se u restoranu. Nadao sam se da ću naći bar nekog poznatog iz crkve. Ustvari, našao sam i više no što sam očekivao.

Već pri samom ulazu, primetih da je restoran pun. Na prvi pogled, nije ni bilo praznih stolova. Paznju mi privukoše umetničke slike i posteri: Ansel Adamsove peščane dune slične nežnim oblinama ženskog tela, aktovi Džona DeAndrea, Rut Bernard i Edvarda Vestona. New age muzika, blaga i isceljujuća kao prolećna kiša, ispunjavala je restoran i stapala se sa neodređenim žagorom ljudskih glasova i zveckanjem posuđa i pribora za jelo. U sredini restorana stajala je omanja grupa koja kao da se pozdravljala, veselo se grleći: dva muškarca i jedna žena. Žena je, meni leđima okrenuta, grlila jednog muškarca, a drugi ih je, smejući se, oboje obgrlio. Izgledali su, svi troje, srećni kao da su zaboravili na postojanje sveta oko njih. Kada su se razdvojili i žena se okrenula, trgao sam se od iznenađenja. Prepoznao sam Solanžu.

Trebalo mi je vremena da se povratim od šoka. Ustvari, ne znam zašto sam uopšte i bio šokiran. Šta ima u tome čudno: žena sreće prijatelje i oni se srdačno grle? Tu, pred celim svetom, znači nikakve intimne tajne tu nema i ja nemam čega da se bojim. Nisam je izgubio. Zašto sam onda osetio taj ubod u srce od koga sam skoro izgubio dah? Oko mene, i u meni, lebdela je ta novo-otkrivena tuga čiji uzrok nisam znao. Kao da se neko saznanje usadilo u mene a ja ga još nisam potpuno shvatao.

Solanžino lice u ovom trenutku bilo je lice žene koju ja uopšte nisam znao. U crkvi je bila tako nedostupno ozbiljna. Sada, ovo njeno ozareno, srećno lice, shvatam, pripada ženi koju nikada nisam upoznao. Ona je srećna bez mene. Da li ću joj se ikada približiti? Da li će se ikada ovako sa mnom smejati? Prošli su pored mene i izašli, a ona me nije ni primetila.

Nisam više mogao ni pomisliti da budem s ljudima, razgovaram o beznačajnim stvarima i pretvaram se da sam bezbrižan. Bio sam na smrt tužan. Okretoh se i izađoh. Pošao sam kući. A gde bih inače?

Ostatak dana sam proveo razmišljajući o svemu. Kad bih samo mogao da ne budem tužan. Ali bio sam izgubljen, ništa nisam o njoj znao, ničemu nisam smeo da se nadam. Bez ikakvog racionalnog objašnjenja, osećao sam da je sve izgubljeno. Ne zato što je grlila drugoga muškarca. Ne zato što je bila u "prokaženom" restoranu. Koješta. I ja sam bio. Očigledno, žena je prosvećena i nesklona predrasudama. To mi, ustvari, jos više odgovara. Znači, sve je u redu. Ništa se strašno nije dogodilo. Ali zašto onda osećam, nešto mi nepogrešivo kazuje: ona je za mene izgubljena.

Naredna sedmica je bila nepodnošljivo duga i mučna. Sva sreća, te subote uveče naša je crkva priređivala singles' dance – igranku za neoženjene i neudate članove. Ja obično ne idem na igranke, to je za omladinu. Ipak, bio sam spreman da idem bilo kuda gde ne bih bio sam i gde bi mi vreme brže prošlo do nedelje. Potajno sam, doduše, brinuo: a čemu li se nadam u nedelju? Preko volje, obukao sam se i otišao do crkve.

Naša crkva, koja i inače ne izgleda kao ostale crkve, smeštena u velikoj dvospratnici, bivšoj kući lekara iz 1930-ih godina, sada je bila polu-osvetljena kao barovi, a velika sala u kojoj se održavaju nedeljne službe bila je zatamnjena. Samo u sredini je visila jedna velika kugla od sitnih ogledalaca. Okretala se i bacala čudno, nestvarno, treperavo svetlo svuda naokolo. Mirijade svetlucavih plamičaka, kao jata sićušnih ribica promicala su po sali, igrajući se po licima ljudi koji su sedeli za stolovima ili igrali u centru. Cela atmosfera bila je nestvarna, skoro sablasna, kao i ta zamračena lica koja bi se – obrtanjem kugle – samo na čas osvetljavala a onda ponovo tonula u mrak. Seo sam na stolicu inače nezauzetog stola u uglu i pokušao da se naviknem na mrak da bih razaznao šta se odigrava.

U sredini prostorije, igralo je nekoliko parova. Neki su bili tesno priljubljeni, njišući se u ritmu sopstvenih srdaca. Drugi su igrali skoro odvojeno, ćaskajući prijateljski, jedva i svesni muzike. Svako u svome snu, pomislih. Samo se jedna silueta okretala sama, slobodna i svoja u ovoj čudnoj atmosferi svetla i tame. Okrećući se u zanosu kao što deca ponekad čine, približavala mi se nečujno, raširenih ruku i polu-usnulih pokreta. U čudu, prepoznah Solanžu. Moju Solanžu.

Bez ikakvog razmišljanja, priđoh joj i uzbuđeno prošaptah, "Neko ko je toliko čaroban kao vi, nikada ne mora da igra sam" i ispružih ruke u pozivu za igru. Ona se brzo, skoro grubo povuče da izbegne moj dodir, i odgovori, "Ne, hvala. Ovo mi baš odgovara." Šokiran i povređen više načinom na koji je to izrekla nego samim rečima, promucah: "Izvinite, nisam mislio, nisam želeo" i ne usuđujući se da bilo šta više dodam, čak i ne znajući šta sam hteo da kažem, povukoh se u mrak i samoću moje stolice u uglu.

Očigledno, napravio sam neoprostivu, ogromnu grešku. Nisam znao šta bih mogao učiniti da je popravim. Nije mi uopšte bilo jasno u čemu je greška. Zašto je bila toliko gruba u odbijanju? Jesam li joj odvratan? Mogla je jednostavno reći da više voli da igra sama, iako je i to čudno. Zašto bi joj bilo tako nepodnošljivo da odigra jednu igru sa mnom? Ja nisam imao nameru da je zagrlim u smislu grljenja, prosto da odigramo jednu igru. Ništa nema uvredljivo u tome. Prevrtao sam sva moguća objašnjenja, zapetljavao se u argumentima, osećao se kao pas koji pokušava da ugrize sopstveni rep na čijem vrhu ga gricka neki uporan i nesnosan insekt. Glava je počela da me užasno boli. Podigao sam se i otišao kući.

Ali pitanje je i nadalje bilo prisutno: kakva je ona žena? Bezdušna sirena koja mrzi muškarce? Shvatio sam, konačno, ja uopšte ništa ne znam o njoj. Sve što sam bio sagradio u svojoj mašti bili su moji sopstveni snovi. Onda se setih Meri Smit i njene blage, slatke naravi. Takva žena je pravi blagoslov bez obzira da li je vitka ili punačka. Takva žena meni treba. Ali, ona je udata. Najbolje žene su sve već udate. I, pošteno, mene žene tog tipa uopšte ne privlače. Tu se ništa ne može. Ko zna, možda sa mnom nešto nije u redu, a ja to ne mogu da vidim. Misli ove vrste, naravno, negovao sam već godinama. One su se vraćale posle svakog neuspeha. Sad sam tek stvarno trčao u krug kao pas koji pokušava da se ugrize za rep.

Znao sam da mi ništa drugo ne ostaje nego da strpljivo posmatram Solanžu. Vreme će pokazati o čemu se radi. Nastavio sam svoj jednolični usamljenički život i nadao se da će vreme zaceliti moje rane. Potajno, naravno, još uvek sam očekivao "da će se nešto desiti." Neki duboki, tamni osećaj u stomaku govorio mi je da me ona nikada neće zavoleti. Da li je to bilo predosećanje, intuicija, ili rezultat doživljenog iskustva sa njom, nisam znao. Ipak, osećanje je bilo snažno i sveprisutno.

Solanž me je i nadalje interesovala, čak i intrigirala, ali više ništa nisam pokušavao. Nisam više ni redovno išao u crkvu. Nekih dana je bilo suviše bolno videti je blizu a tako daleku. U međuvremenu, ona je postala veoma aktivna u crkvi. Uzela je na sebe da uči decu crtanju i muzici. Zasadila je i održavala baštu ispred ulaza u crkvu. Sašila je ljupke zavese u zabavištu za najmlađu decu. Svi su je poznavali i zavoleli. A ja sam još jednom, snažnije i jasnije nego ikada pre, shvatio značenje izraza "slomljeno srce."

Da je ne povredim svojim tužnim pogledom, izbegavao sam je. Jedne nedelje, sasvim neočekivano, dok sam kraj vrata pozdravljao nove goste, ona mi priđe sa osmehom i uruči mi jedan koverat. Mislio sam da je to možda crkveni prilog ili članarina, pa ga nehajno stavih u džep. Na njemu je, međutim, bilo moje ime. Otvorih ga i počeh čitati,

"Dragi Džordž,

Odavno Vam dugujem objašnjenje i izvinjenje. Vi ste dobar čovek: znam da ćete shvatiti i oprostiti. Žao mi je, iskreno žao, ako sam Vas ozbiljno povredila. Vi mene ne znate i ne možete shvatiti kroz šta prolazim. Trebalo je da budem s Vama otvorena još mnogo ranije. Ali, ozbiljni razlozi me sputavaju. Jedno je, međutim, jasno: nas dvoje ne možemo biti bliski. Razlog nije u Vama. Stvorenje kao Vi bi bilo melem za moje srce i dušu, kad bi to bilo moguće. Verujte, nemoguće je. Možda ću jednoga dana moći da Vam sve objasnim. U međuvremenu, Vi ćete sresti ženu koju zaslužujete. Molim Vas, oprostite mi. Nemojte o meni loše misliti.

S izuzetnim poštovanjem, Solanž Holst."

Pismo mi je donelo neizrecivu sreću ali i neopisiv bol; Solanž je bila retka žena, baš kao što sam uvek osećao. Ali ona nikada neće biti moja, i to sam, nažalost, odavno počeo da shvatam. Ovo je sada, zaista, bio kraj. Kraj snova i nadanja.

Docnije sam, slučajno, saznao njenu adresu. Živela je van grada, sama, u jednoj velikoj, starinskoj kući. Nisam sebi dozvolio da se odvezem tamo, iako sam silno želeo. Umesto toga, zamišljao sam je kako nežno gaji cveće i životinje, kako se kreće, bosa, raspuštene kose kroz velike, osunčane sobe, nameštajući cveće u visokim, vitkim vazama; kako sluša klasičnu muziku i zamišljeno gleda kroz prozor u baštu, dok se prozračne zavese lelujaju na povetarcu. O, mogao sam je čak zamisliti kako me ozbiljno gleda i tužno objašnjava zašto ne možemo biti zajedno s očima punim ljubavi neke druge, nadzemaljske vrste. Solanža, Solanža. Moja Solanža.

U međuvremenu je prošla duga, mračna zima i granulo proleće. Ptice su cvrkutale tražeći hranu po mladoj travi koja je stidljivo probijala. Drveće je uznemireno očekivalo dodir toplog sunca i blagog povetarca pa da bukne zelenilom i novim životom. Sve je bilo mlado, novorođeno, spremno za još jedan početak u tom čudesnom, večnom ciklusu prirode. Naša crkva je priređivala svoj redovni, proletnji piknik na travi pred crkvom.

Otišao sam, iako bezvoljno. Drveće oko crkve tek što je zapupilo, a cveće pred ulazom već je otvaralo svoja raznobojna lišca. Solanžina baštica. Nju sam ugledao kako sedi u travi, kao Snežana sa svojim patuljcima, okružena decom koju je učila da pletu venčiće od trave i cveća. Bila je odevena u široku dugačku suknju i belu bluzu sa volanima. Baš kao Snežana.

Obilazio sam okolo, tražeći neko lice koje bih mogao podnositi u svome iščašenom raspoloženju. Posvuda porodice i prijatelji, sedeći na travi, jeli su donetu hranu i živo razgovarali, smejući se.

Pod jednim drvetom, ugledah mog prijatelja Boba s nekolicinom ljudi. Neke nisam poznavao. Ipak se odlučih da im se pridružim. Dok sam se polako spuštao da sednem na travu, jedan mlađi čovek u beloj majici je upravo govorio: "Ne verujem da je u međuvremenu imao operaciju promene pola. Znam ga dobro. On je muškarac, trans-seksualan, kako se to kaže. Pitajte ga, pošteno će vam reći. Muškarac ili žena, to je njegova privatna stvar. Ja znam jedno, Sol je izuzetno pošten i dobar čovek."

"Ali mi ga znamo već pola godine kao ženu. Pogledajte i sami: Solanža je lepa i privlačna žena. I meni je svejedno. Za pola godine učinila je mnogo dobra u našoj crkvi," zaključi Bob odlučno.

Solanža? Moja Solanža?

Nesposoban da se borim sa bujicom misli i osećanja, brzo napustih piknik

STARAČKI DOM: MARGARET
Vratila sam se s dalekog puta, a dočekalo me je isto to blještavo sunce i opojni miris jorgovana, u Vičiti, Kanzas, koje me je grejalo u Beogradu pre dva dana.

Još sam ošamućena od tog dugog leta i razlike od devet sati po kojoj je sada tamo noć sledećeg dana. Glava mi je puna odlomaka misli, razgovora, lica zabeleženih u prolazu, sluh još uvek naviknut na kadence i melodičnost jednog sasvim drugačijeg jezika. Ipak, život traži svoje: sedam u kola, idem da kupim hranu i napunim frižider koji zjapi prazan, miriše na memlu i još uvek besmisleno hladi samo jednu usahlu šargarepu.

Na travnjacima ispred kuća mlade devojčice u svojim egzotično cvetnim šorcevima (kao na slikarskim platnima Carinika Rousseau-a), leže i sunčaju se. Njihova mlada tela skladno pristaju uz sveže zelenilo. Ko zna zašto, odjednom, osećam se srećnom. Možda zato što znam da sam i ja deo te iste prirode i što životni sokovi pevaju u mojim žilama baš kao i u žilama ovog drevnog drveta pred mojom kućom.

Vozeći se kroz Linkolnovu ulicu pokraj Staračkog doma, najednom rešim da skrenem s puta i posetim Margaret. To je jedna starica koja živi u Domu i ja je s vremena na vreme posećujem.

Već pri prvom koraku u zgradi Doma presreće me poznati sladunjavo-truli miris raspadanja, ljudske patnje, i lagane smrti. Prozori u Staračkom domu zastrti su veselim, šarenim zavesama koje ni jedna ruka ne dodiruje. Zidovi su pokriveni slikama čuvenih umetnika koje niko ne primećuje. Ujutro, pod osvane čist i uglačan, a onda i on naglo promeni lice kad starci i starice počnu da pristižu, vukući noge u prevelikim, pohabanim sobnim cipelama, i ispuštajući hranu i predmete iz svojih drhtavih, nesigurnih ruku.

Jednog dana, u uglu sobe, osvanuo je nov, lep drveni kavez sa žutim kanarincem. Nemiran i pomalo zbunjen, kanarinac je uporno cvrkutao, a onda je, postepeno, izraz njegovih sićušnih crnih očiju postajao sve ugašeniji i mrtviji. Sada, njegovo mlitavo telo leži sklupčano u uglu. Niko na njega ne obraća pažnju, kao da je punjena igračka, a ne životinja.

Velika lista aktivnosti istaknuta na zidu trpezarije obećava stanovnicima Doma piknike, takmičenja u bridžu i šahu, časove slikanja i stranih jezika, igranke, izlete u kockarnice Las Vegasa. Sadržaj liste se ne menja, a lista je sve žuća.

Pri ulazu, kažem, "Dobar dan. Kako ste?" Naravno, niko ne odgovara. U toj tišini zvučim neubedljivo i samoj sebi.

Jedna koštunjava starica u ispranoj cicanoj haljinici, sa lopaticama koje probijaju tanku tkaninu, gura invalidska kolica sa ljudskim bićem neodređenog pola i starosti, glave tako nisko oborene da pada između razmaknutih štapova od nogu. Jedan starac, obučen u crno svečano odelo, sa masnom kravatom koja liči na uže presečeno da se starac ne udavi, drži veliku knjižurinu u rukama i šapuće nešto nerazumljivo. Plavooka, slabašna žena, sedi na ivici stare, izlizane sofe i trlja ruke kao Ledi Magbet, silno nezadovoljna rezultatom. Prst na levoj ruci ne izgleda isto kao onaj na desnoj i ona ga neštedimice trlja, nadajući se uspehu.

Svi su zabavljeni svojim sopstvenim svetom, a svetovi nam se ne dodiruju. Konačno ugledam jednu ženu koja izgleda nešto mlađa i zdravija. Možda radi ovde. Uputim joj se sa primedbom: "Primetila sam da vam je svetlost na ulazu upaljena. Možda niste znali." Pažljivo posmatram reakciju na njenom licu. Nema nikakve. "Možda bi neko mogao da je ugasi, da ne trošite energiju."

Smešim se ljubazno, pošto pouzdano znam da im budžet ne dozvoljava rasipništvo i želim da pokažem da shvatam. Istovremeno, znam da je to sitnica koju ne treba ni pominjati u sklopu ostalih, neizmenjivih i znatno važnijih stvari u ovoj ustanovi.

"Nema se kome kazati," odgovara žena beživotno, ne menjajući izraz lica. Njen odgovor mi zvuči suviše jednostavno, ali otkriva i dublje, nadrealističko značenje.

Hodajući niz dugi, prazan hodnik sa zatvorenim vratima na obe strane, čujem samo odjek sopstvenih koraka. Zašto je sve tako tiho? Znam odgovor, jer poznajem Margaret, a Dom je pun istih takvih staraca i starica. Svi izgledaju isto, pa ipak, kad sam prvi put srela Margaret, izdvojila sam je upravo po nečemu što je bilo tako retko i dragoceno.

Pre godinu dana, vozeći se na posao kraj tog Doma, videla sam je kako, duboko pogurena, sedi u invalidskim kolicima, sama i izgubljena u toj bučnoj ulici, po kojoj beskonačno i sumanuto jure automobili.

Bez razmišljanja, umesto da nastavim vožnju, skrenuh desno na mali prazan parking prostor ispred Doma. Smešeći se na usamljenu staricu, rekoh joj, "Zovem se Mirianna. Na putu sam u školu u kojoj predajem. Živim u susedstvu i često vas vidim u prolazu. Čini mi se kao da se znamo."

Dok sam to govorila, ustvari vikala, morala sam da se nagnem veoma blizu njenom licu, takmičeći se sa neljudskom bukom saobraćaja.

"A-a-h, profesorka. Ja sam Margaret." I osmeh, mali i slabačak, ali postojan, osvetli joj lice. Bila je zamišljena. Nije puno govorila. Ni ja nisam osetila potrebu da puno pričamo. Bila sam sasvim zadovoljna i mirna tu, usred tog malog parkirališta, s nepoznatom staricom u invalidskim kolicima, dok nas je odgore žestoko peklo kanzaško sunce a huka i buka kola u ludom trku dovodila do rastrojstva. Možda je i bolje što ne možemo razgovarati. Kako bih joj objasnila to što sam stala da s njom popričam kad i sama nisam stigla da se upitam zašto. Ja ponekad pravim hitre, čisto emotivne odluke a i osetljiva sam na ljudsku usamljenost.

Margaret je izustila reč "profesor" na takav način kao da se time sve razjašnjava. Ja zaista volim ovu Margaret, pomislila sam. Ko zna zašto. Uvek sam se družila s ljudima starijim od sebe, a Margaret ima nešto što sam uvek cenila; neki spoj mudrosti i dobrote, toplinu koja zrači iz njenog malog, slabačkog bića. Lebdeo je taj mali plamičak u njenom osmehu, u njenom celom prihvatanju mene, potpuno nepoznate žene, strankinje; u njenom shvatanju svega, bez puno reči objašnjenja i kojekakvih društvenih normi ponašanja.

"Možda ste primetili da imam strani akcenat. Ja sam iz Jugoslavije. Baš sam se vratila iz Beograda. Udovica sam i imam jednu ćerku. Ona živi na Istočnoj Obali."

"I ja imam ćerku," lagano će Margaret. "U Topiki. Invalid je. Imam i sina. Oženjen je. Posećuje me kad može."

"Razumem. Margaret, volela bih da provedemo malo više vremena zajedno. Sada moram ići, ali uskoro ću vas ponovo posetiti."

"To bih jako volela," odgovori Margaret i lice joj se ozari. "Ako imate vremena. Ja imam puno, puno vremena." I ona mi mahnu slabačkom rukom za pozdrav.

"Videćemo se uskoro," odgovorih joj i požurih da ne zakasnim na čas.

Dok sam vozila ka školi, znala sam da ću tog dana predavati bolje i osmišljenije nego inače. Nešto se lepo događalo između mene i te male starice. Osećala sam da me nežno prekriva njen paučinasti, topli osmeh pun ljudskog razumevanja. Bilo mi je kao da čuvam u sebi tajnu koja me štiti od svega, tajnu koja je meni i Margareti jasna, a promiče neprimećena od ostalih ljudi.

Sledećeg puta otišla sam da je posetim jedne nedelje ujutro, dok su se ostali spremali za crkvu. Bila je u krevetu. Sada je izgledala još sitnija i slabačkija, kao neko dete. U razgovoru s njom saznala sam da nema kontrolu nad svojim telom ispod pojasa. Pošto sam već nekoliko godina predavala đacima u invalidskim kolicima, znala sam šta to znači. Isto tako znala sam da službenici u staračkim domovima imaju veoma male plate. Zbog težine posla i male plate, domovi nikada nemaju dovoljno radnika, pa starci i starice koji nisu u stanju da se brinu o sebi, ponekad leže satima dok ih, uveče, ne nahrane i ne operu pred spavanje. Većina tih starih, bespomoćnih ljudi nije u stanju ne samo da se samostalno nahrani i opere, nego ni da kaže šta im je potrebno. Ukoliko ih neko od porodice ne poseti i ne učini to za njih, moraju da leže i strpljivo čekaju da dođu na red. Imućniji i bolji starački domovi, naravno, pružaju više brige i udobnosti.

Shvatajući situaciju i želeći da makar malo pomognem Margaret, ja sam joj odlazila u veoma različita vremena i nenajavljena. Uvek bih ljubazno zamolila dežurnu da je pregleda i presvuče. Po pravilima ustanove nisam mogla da budem prisutna u sobi, ali sam zato stajala pred vratima i čekala. Nikada nisam otišla kući dok taj proces presvlačenja nije obavljen. Nisam se zanosila nadom da sam bila od velike pomoći. Bilo je to, naprotiv, najmanje što sam mogla da učinim za bespomoćnu staricu koja je rodila i odhranila dvoje dece i već zbog toga zaslužila bar neku osnovnu zahvalnost u životu.

U toku mojih sledećih poseta Margaret i ja smo sve manje razgovarale i sve manje nam je to bilo potrebno. Posle tih prvih informacija koje smo izmenjale, mi smo zadržale osećanje uzajamne topline i razumevanja. I sama fizička prisutnost bila je dovoljna da se obe smešimo i osećamo blaženstvo i mir koji ne zahtevaju tumačenje.

Uskoro, Margaret više nije mogla da ustane a telo joj je bilo izbodeno iglama, ispresecano cevima, hranjeno serumima iz bočica. Ja bih je ipak uporno posećivala, malo govorila, ponekad otvorila prozor, i uvek tražila da je presvuku u suvo i čisto rublje.

Što mi je postajala bliža, sve mi je bilo teže i tužnije da je posećujem, jer je naglo kopnila. Znala sam šta to znači. Ipak, bilo mi je nezamislivo da je prestanem posećivati. Da sam bar znala da je još neko obilazi. Ali, nikada nisam nikoga srela.

Kao profesor lingvistike i komunikacija, odavno sam shvatila da ljudsko sporazumevanje više zavisi od svega drugoga nego od reči. Izrazi lica, pokreti, sve to rečitije govori nego reči koje mogu isto toliko da služe za obmanjivanje koliko i za iskrenu komunikaciju. U godinama moje udovičke samoće, kada sam predavala fizički oštećenoj omladini koja često ne može samostalno ni jesti, ni piti, ni govoriti, ni čitati, ni pisati, niti obavljati svoje fiziološke potrebe bez tuđe pomoći, shvatila sam da je uspešna komunikacija ipak moguća ako obe strane to žele i svim silama pokušavaju.

U interesovanju za funkcije mozga, naročito centara za komunikaciju, posmatrala sam i raznovrsne životinje kojima Kanzas obiluje. Često sam s njima pokušavala da uspostavim nemuštu komunikaciju. Hranila sam ih i pojila redovno, nisam im prilazila suviše blizu niti izazivala osećanje da im želim nauditi. Prilazila sam im onoliko blizu koliko su mi dozvoljavali, govoreći im tiho i smireno, da ih zainteresujem. Veverice, mačke, psi, ptice i mnoge druge životinje su mi prilazile s poverenjem i nisu od mene bežale. U toku duge, hladne i snegovite zime uvek bih imala desetak kućica za ptice u dvorištu i na pokrivenoj terasi. Redovno sam ostavljala vodu i hranu i u njima su uvek bez straha živele ptičje porodice. Kad bi jedna otišla, ja bih očistila kućicu i ubrzo se druga spremno useljavala. Čvrsto verujem da živi stvorovi žele da uspostave uzajamno razumevanje i saradnju. To je naročito tačno za ljudska bića.

Margaret i ja smo osećale istinsko poštovanje i toplinu bez nepotrebnih reči. To je postalo jasno kad su joj usta, grlo, grudi i ruke postali trajno izbodeni i isprepletani raznim iglama, cevima i flašicama. Više nije napuštala krevet ni svoju sobu. Telo joj se sušilo i smanjivalo, a ta snažna emanacija razumevanja i topline postajala je sve moćnija. Možda sam, doduše, i ja postajala sve svesnija toga, sve usamljenija i usredsređenija na bezglasnu ljudsku patnju svuda oko sebe, trajno noseći u sebi uspomenu na lagano umiranje moga muža od raka mozga u beogradskoj bolnici. Znajući neminovnost kraja, lekari su mi bili dozvolili da stalno budem kraj njega, da ga hranim, perem i presvlačim. Sporazumevali smo se samo očima jer su mu ostećeni moždani centri na levoj strani lobanje oduzeli moć govora i paralizovali desnu stranu tela. Posle operacije, provela sam četiri meseca s njim posmatrajući ga i nastojeći da pogodim svaku njegovu želju, svesna da mi nikada više neće ništa moći kazati. Polako je slabio, kopnio i nestajao pred mojim očima. Telo se sve vise sušilo u kostur presvučen žutom, kao pergamenat suvom, kožom. Samo su mu oči postajale sve veće i sve izražajnije. Nisam nikada posumnjala da smo se uspešno sporazumevali, iako su lekari bili ubeđeni da on najčešće nije ni znao ko sam ja. To su mi stalno govorili. A ja sam u tih četiri meseca više naučila o životu i smrti, o ljudskim odnosima i komunikaciji, nego ikada pre ili posle.

I danas, posećujući Margaret, sve je to prisutno u meni. Ja samo želim da je vidim i malo joj ispričam o svome putovanju. Ona više ne može da govori, ali zato vrlo intenzivno sluša. To joj je jedina veza sa životom i svetom "napolju."

Stigla sam do njene sobe, zakucala i ušla. Kao i uvek – mrak. Postojala sam malo dok mi se oči ne naviknu na tamu, a onda prišla njenom krevetu. Bio je prazan. U susednom je bio neki muškarac koji je spavao. Da nisam pogrešila sobu? Mora da su je, u mom odsustvu, preselili.

Izađoh napolje i pogledah broj na vratima. Bio je tačan. Potražih dežurnu i upitah je da li je Margaret preseljena u drugu sobu.

"Margaret?" Zamislila se. "Margaret died last month (Umrla je prošlog meseca)."

Praznina. Osećaj praznine i nepovratnog gubitka. Margaret. Margaret. Umrla u mome odsustvu. Žena s kojom nikada nisam puno razgovarala. Žena s kojom to nije bilo potrebno.

Ništa više nije ostalo da se uradi ili kaže. Polako krenuh ka izlazu, prolazeći pored prozora zastrtih šarenim zavesama, kopija čuvenih majstora, i požutele liste aktivnosti na zidu. Pored praznog kaveza u kome više ne peva kanarinac. Svetlo na izlazu – kao i obično – gori, takmičeći se sa blještavim kanzaškim suncem. Sve je tako isto, a sve je tako drugačije. Nema Margaret. Iskrala se nečujno i tiho, kao što je i živela. Margaret. Margaret.

Vraćam se kući u kojoj me niko ne čeka. Sa mnom se uvlači i taj teški, otužno sladunjavi miris iz Doma koji se nastanio u mojoj kosi i na koži, u mojoj odeći, čak i mislima.

Ne verujem da će me ikada više napustiti.

LJUBAV UČI: KUČKA
Blago, zimsko jutro u Vičiti, Kanzas, Dan sv. Valentina. To je Dan ljubavi, kad se šalju čestitke, cveće, i pokloni onima koje volimo. Ulazeći u školu, vidim malu grupicu đaka kako posmatraju psa koji je, u potrazi za ljudima, ušao u školski hodnik i počeo da se mazi. To je veliki pas, boje meda, s krupnim, pametnim očima koje postojano posmatraju najbližu osobu.

Psima je zabranjen pristup u školsku zgradu, ali s vremena na vreme po neki nas poseti iz okolnih kuća. Učenici pokušavaju da ga izvedu napolje, ali to čine preko volje, samo zato što moraju, te im to obično ne polazi za rukom. Pas intuitivno oseća naše unutarnje želje i potrebe bolje nego mi sami, i prema njima se usklađuje. Budući da je senzitivna životinja, on zna koliko želimo da se spustimo na kolena, za trenutak zaboravimo sve, i poigramo se s njim, tim toplim, umiljatim bićem kome je ljubav potrebna isto koliko i nama.

Da bi se životinja uspešno uklonila iz ustanove, obično je potreban neko ko nema osećanja za pse (niti druga živa bića), osoba tipa "dužnost pre svega." Kad se biće takve vrste i raspoloženja pojavi, pas prestane da se šeta dobroćudno vrteći repom, podvije ga između stražnjih nogu s mešavinom tuge i stida, ali i razumevanja, i dobrovoljno se udalji. Ni jedan jedini pas nije nikada lajao ili pravio nered u školskoj zgradi. Psi su pametne životinje, te ni jedan nije imao neprijateljsko držanje. Oni znaju kada su na tuđem terenu i ponašaju se odgovarajuće.

Ovaj pas koji nas je posetio na dan sv. Valentina, divna je, zdrava životinja, dobroćudan i verovatno usamljen. Očigledno u potrazi za društvom. On nema pojma o prazniku ljubavi, jer psi svakoga dana osećaju ljubav. On bi samo hteo da vam liže ruke, da vrti repom, i da vas uporno prati, sve dok ne pokažete neke znake naklonosti prema njemu. A kad to uradite, on se prevrne na leđa, posmatrajući vas molećivo i netremice uporno, tako da i sami zaželite da ga pomazite.

Pitam se, kad nam ljudsko biće pokaže tu istu potrebu, i pokuša da je na neki način izrazi, zašto mi to obično i ne primetimo, ne shvatimo i ne uzvratimo. Da li je moguće da više volimo životinje od ljudi? Životinje je lakše voleti, manje rizično. Ljudska bića umeju da vas povrede gore nego bilo koja životinja.

Možda ljudi ne umeju da izraze svoja osećanja tako jednostavno i slobodno, bez stida i srama, bez straha od odbijanja, kao životinje. Bilo kako bilo, ljudska bića sasvim sigurno ne uzvraćaju s tako iskrenom privrženošću, vernošću i odanošću kao psi.

Sada, međutim, umesto da filozofiram, kleknuću na pod i maziti ovog divnog psa koji je za to spreman.

Ja sam već odavno udovica i živim sama. Celog svog života želela sam da imam psa. To nikad nije bilo moguće. Kad sam bila dete, živeli smo u gradu i mama je smatrala da to ne bi bilo zdravo i "higijenski" (ona je mnogo na to pazila). Kao studentkinja, docnije, živela sam u "tuđem stanu," sa starijim bračnim parom koji nije nikada imao decu a kamoli životinje u kući. Onda sam se udala, imala bebu i živela na desetom spratu jednog solitera. Uvek nešto stoji između nas i naših najdubljih, skrivenih potreba. Prvi (izgleda i poslednji) put u životu dobila sam maleno kučence-novorođenče kad sam već bila udovica, a ćerka mi bila na studijama. Bilo je to kao ponovo imati bebu. Posle šest godina bliskog druženja, moja verna drugarica me je napustila. Jednog jutra, kad sam htela da je nahranim, našla sam je mrtvu. Još uvek mi nedostaje. Kroz taj odnos uzajamne ljubavi, naučila sam, bolje nego ikada, neke istine o životu, neophodne za sreću.

I tako, pošto nemam svoga psa, ja rasipam po malo od neutrošene zalihe svoje ljubavi za te plemenite životinje na svakoga psa koga slučajno sretnem. Moja čežnja i dalje raste i ostaje neutoljena. Želela bih, još uvek, da imam svoga psa. Ili, još bolje: želela bih da budem voljena onako kako samo psi umeju da vole.

Sa ovom toplom životinjom koja se umiljava pod mojim nogama u holu naše škole, ja sam na trenutak zaboravila sve. Odjednom, shvatam: za mene, ovaj pas je upravo pretvorio Dan sv. Valentina u Dan ljubavi. Istovremeno, setih se jednog drugog nezaboravnog doživljaja sa psima.

Desilo se to mnogo, mnogo godina ranije. U jednom drugom mom životu i u drugom svetu: u Zemunu, na Poljoprivrednom fakultetu gde sam predavala, 1970-ih godina. Bila je zima. Neobično hladna, snežna zima. Debeli, beli paperjasti pokrivač prekrivao je žbunje i cvetne rundele u parku pokraj stare, arhitektonski prekrasne zgrade Fakulteta kao i skelet nove, veće i modernije zgrade koja se podizala kraj nje. Građevinski materijal, cevi, pločice i drvo ležalo je posvuda, pokriveno debelim slojem snega. Očigledno, gradnja je zastala zbog hladnog vremena. A hladno je bilo tako da vam se ruka lepila za metal, a ruke, nos i uši brideli i pretili da se smrznu ako nešto hitro ne preduzmete.

Prolazeći kroz park prečicom i gazeći kroz duboki sneg koji nigde nije pokazivao staze, razmišljala sam o pismenom ispitu iz engleskog jezika koji sam upravo ocenjivala. Zabrinjavala me je nebrižljivost mojih studenata s engleskom gramatikom, iako su jezik inače uspešno i brzo savladavali. Odjednom, postala sam svesna nečega, nekog drugog prisustva. Instinkt me je savetovao da se okanem engleske gramatike i obratim pažnju na trenutak ovde i sada. Nešto kao da mi je govorilo: stani, ili produži s više obazrivosti.

Ispred jedne ogromne cevi usred hrpe snega i materijala, ugledala sam kao skelet mršavog, izgladnelog psa. Posmatrao me je uporno, stojeći na oprezu, spreman da skoči. To me je začudilo. Nešto tu nije bilo u redu. Psi se potpuno drugačije ponašaju u mome prisustvu. Onda, zapazih važan detalj: taj pas je bila ženka, i to majka: velike, teške dojke visile su u nesrazmeri sa stomakom koji je, prazan, izgledao kao slepljen za isto tako mršave bokove. I pre no što sam stigla da pomislim: ona ima male, zato je tako preteći spremna na sve, jedno dražesno, malecko kuče, kao bela paperjasta loptica, kotrljalo se prema meni, ili prema svojoj majci, još uvek nesposobno da hoda kroz taj duboki sneg. Bilo je tako mlado, da i bez toga snega ne bi umelo da hoda, valjajući se i prevrćući kao detence koje, znatiželjno i očarano, bauljajući otkriva svoj prvi sneg.

Do suza ganuta ljupkošću prizora, nezadrživo krenuh da zagrlim taj mladi život, da ga prigrlim na grudi, zagrejem i zaštitim od hladnoće. Pogled njegove majke prikova me u mestu. Njene velike, izražajne oči kazivale su mi nedvosmisleno i jasno da će ne samo telom, već i celim svojim izmorenim, izgladnelim bićem štititi svoj porod do kraja. Nije me prevremeno napadala. Možda je, instinktivno, znala da joj od mene ništa ne preti. Gledale smo se direktno u oči, pomno, obe željne da se uzajamno, bez straha, shvatimo i poštujemo. Obe ženke i majke, uvek na strani rađanja i održanja života. Nisam ni za trenutak sumnjala da se, i bez reči, potpuno shvatamo iako – naizgled – pripadamo u dva različita sveta. Možda ne poznajemo dovoljno zakone onog, nama drugog, sveta. Pa ipak, ako se razumemo i poštujemo, čak i bez reči, po čemu onda i pripadamo različitim svetovima? Koliko svetova uopšte ima?

Ne znajući kako da joj objasnim da samo želim da pomognem i njoj i njenoj dečici, počeh joj tiho i blago govoriti, polako se primičući, u svakom trenutku spremna da stanem.

"Veruj mi. Ne želim ti nikakvo zlo. Daj da ti pomognem, tebi i tvojim mališanima." I zaista, dok sam to govorila, još nekoliko oblih, belih loptica poče da baulja u istom pravcu iz te velike, tamne cevi u snegu. Gledala sam netremice u oči njihove majke i osećala se sigurnom da me je razumela. Počela sam da skupljam, jedno po jedno, ta mala, topla telašca i da ih stavljam na grudi, ispod kaputa. Još uvek pamtim osećaj potpunog blaženstva dok sam to radila.

Više se ne sećam tačno svih detalja. Znam samo da smo, u kancelariji, nahranili kučiće toplim mlekom. Žene su se iskupile, donele šalove i džempere da ih uviju. I majci smo odneli hrane. Žene su se otimale koja će usvojiti mališane da ih spasu od sigurne smrti. Ti malešni simboli života nisu ni bili svesni koliko su nas osvojili svojom ljupkošću i bespomoćnošću, a time i izmenili svoju sudbinu.

I sada, posle mnogo godina, razmišljam o tome. Ne sećam se tačno šta se desilo s majkom tih neodoljivih kučića. Da li je primila isto toliko pažnje koliko i njeno potomstvo? I još nešto, o čemu onda, na brzinu, nismo razmišljali: uprkos naše najlepše želje da pomognemo, da nismo naneli još veći bol majci time što smo je odvojili od njene dece; što smo odabirali jedno po jedno i uzimali ih odvojeno, kako je nama odgovaralo?

Tako mi stalno postupamo, i to s najboljom namerom. Ne znamo dovoljno o životinjama, o biljkama još manje, o tom drugom svetu koji i nije neki drugi, nego ga takvim čini naše neznanje i bezosećajnost.

Mnogo je godina prošlo, pogotovu za pseći vek. Ni ta kučka ni njeni kučići odavno nisu živi. I mene je život otrgao iz zavičaja i odneo daleko. Ta uspomena, i iskustvo, međutim, ostali su mi zauvek ispisani u mozgu. Da li mi ljudi uopšte znamo kako da se mešamo u poslove prirode ne praveći, pri tome, greške iz neznanja i sebičnosti?

Život je jedan veličanstven amalgam lepote: tuge, ljubavi i bezosećajnosti. Hvala ti za pouku, sestro.

Samo se kroz ljubav uči.