Milena MARKOVIĆ, 22. avgust 2006

KAKO gledate na obeležavanje 65. rođendana vašeg muža u Požarevcu, gde se okupio jedan broj stranačkih prvaka Socijalističke partije Srbije?

- Na Slobodanov rođendan gledam kao što sam na taj dan uvek gledala, kad nismo bili zajedno. Otkako su ga odveli u Hag, svakog 20. avgusta imala sam goste na ručku. Tog dana bismo se obavezno, po nekoliko puta, telefonom čuli. A samo jednom bili smo zajedno - obeležili smo njegov rođendan u haškoma zatvoru - rekla nam je u opširnom telefonskom razgovoru dr Mira Marković


Visoki funkcioner Socijalističke partije Ivica Dačić nedavno je izjavio da ste njemu, kao i nekim drugim članovima ove partije, zabranili da budu u odboru za sahranu vašeg muža. Je li to tačno?

- Nisam ja nikom zabranila da bude u tom odboru. Marko i ja formirali smo odbor za sahranu od ljudi koji su Slobodanu, za ovih pet godina dok je boravio u zatvoru, bili politički i lično bliski. Prema tome nismo određivali "ko ne može", već smo rekli ko po našem mišljenju treba da uđe u sastav odbora. A što se Dačića tiče, on nije ušao u taj sastav zato što Slobodan već dugo nije smatrao da je on častan čovek, a i politički je napustio program i vrednosti Socijalističke partije Srbije.

ZLATNE POLUGE
OVIH dana aktuelizovano je pitanje imovine vaše porodice u Beogradu, zapravo one imovine koja je upisana na ime vašeg muža. Navode se parcele između Užičke i Tolstojeve, gde je vaša kuća. Tvrdi se da ste tu imovinu nezakonito stekli. Da li ste u toku šta se oko toga događa?

- Nisam u toku, a nemam namere ni da budem, naročito oko detalja o kojima govorite. Ono što ja mogu da kažem tim povodom je sledeće: mimo Ustava i zakona naše zemlje moj muž je isporučen u Hag, u zatvor i na sud. Mimo svakog morala ja sam prognana iz zemlje. Optužili su me za neku banalnost koja se pri tom nije ni dogodila. Prema tome, sa aspekta nepoštovanja Ustava i zakona i sa aspekta nepoštovanja morala, moguće je da nam bude dovedena u pitanje i imovina.

Navodi se, između ostalog da još niste pokrenuli ostavinsku raspravu. Da li je to tačno?

- Nisam pokretala to "pitanje". To je rutinski postupak i valjda je u toku.

Možete li nam reći kako i od čega danas živite?

- Na to pitanje sam već jednom odgovorila, dok sam bila u Beogradu. Rekla sam, ironično, da topim zlatne poluge i da od toga živim. A zatim da imam mnogo drugova i prijatelja koji su ranije bili važni ljudi i u drugoj i u trećoj Jugoslaviji i koji su, kao časni ljudi, bili stalno prisutni u našoj kući. Eto, oni meni u nevolji mnogo pomažu. Uostalom, tako i treba da bude. Prijatelji su tu i kad je dobro i kad je zlo. Ja tu njihovu pomoć držim na istom mestu u kući, na kome držim zlatne poluge. Eto, dakle, živim od krađe zlatnih poluga i od solidarnosti svojih dugogodišnjih, nekadašnjih prijatelja.

ISTINA U PISMU

BEOGRADSKI mediji objavili su da je vaš sin Marko pokrenuo tužbu protiv Haga za ubistvo oca. Na čemu se zasniva okosnica te tužbe i da li ste, u međuvremenu, došli do nekih novih saznanja?


- Ta informacija nije tačna, kao i većina informacija u medijima vezanih za našu porodicu. Marko nije podneo nikakvu tužbu. Ono što je on uradio, kada je dobio pismo od predsednika komisije Haškog tribunala sudije Parkera u kome nas on obaveštava o rezultatima istrage povodom Slobodanove smrti, je sledeće: poslao je u svoje ime i u ime porodice pismo predsedniku Tribunala, Generalnoj skupštini UN, Savetu bezbednosti i generalnom sekretaru UN, u kojem je odbio sadržaj nalaza sudije Parkera, čija je suština u tome da je Slobodan umro prirodnom smrću. Marko je u potpunosti osporio nalaz te komisije. Ukazao je na istinu da se Slobodan razboleo zbog teških uslova života i rada u zatvoru, i na sudu, a da mu je sud onemogućio lečenje čak i onda kada je međunarodni konzilijum na čelu sa dr Šumilinom upozorio da je njegovo stanje kritično i da može da umre svakog časa. Pozivajući se na to, Slobodan se u februaru ove godine, nepun mesec pre smrti, obratio sudu sa zahtevom za pauzu i lečenje van zatvora. Na taj njegov zahtev predsedavajući mu je odgovorio da "neće da ga sluša". Taj "humani" odgovor čuo je ceo svet. A smrtna presuda je praktično izrečena 24. februara, kada je Haški tribunal odbio garancije Ruske federacije i Slobodana svesno lišio mogućnosti neophodnog lečenja. Ta presuda je izvršena 11. marta.
HAG KAO AUŠVIC

OSIM što tražim preispitivanja izveštaja komisije sudije Parkera, ima li u Markovom pismu još neki zahtev?

- On traži preispitivanje rada Haškog tribunala i njegovo ukidanje. Uverena sam da će taj sud u Hagu biti ukinut. On nema više razloga da postoji, jer je i formiran, pre svega, da bi sudio Slobodanu Miloševiću i da bi on na tom sudu bio osuđen. I, da bi svoj život završio u nekom zatvoru, negde u svetu. Međutim, nije se tako dogodilo. Slobodan Milošević nije bio izveden pred haški sud, već je haški sud bio izveden pred Slobodana Miloševića. Drugo, on nije osuđen. A onog istog dana kada ga je Haški tribunal ubio - pretvorilo ga je u srpskog sveca. Što se tiče haškog suda, ne znam koliko će on još da radi. Bez obzira na to da li to bilo mesec, ili dve godine, on će u istoriju ući kao savremeni Aušvic, pa će se, jednog dana, njegovi saradnici u samom sudu i oko njega naći tamo gde su se u istoriji našli saradnici Aušvica.

Ukoliko ne bude odgovora na pismo vašeg sina, šta ćete dalje učiniti?

- Mi i ne očekujemo odgovor. Nismo ni postavljali nikakvo pitanje, već optužili Tribunal, njegove kreatore i njegove saradnike. Verujem u vreme u kome će o životima ljudi i prilikama u celom svetu odlučivati pošteniji, humaniji i bolji ljudi.

Da li planirate da se uskoro vratite u Srbiju?

- Doći ću, sigurno, kad budem mogla.

Da li je to vaša jaka želja?

- Naravno da jeste. Zašto bi moja zemlja pripadala svima vama više, koji ste tu, nego meni.

U Srbiji se ovih dana ponovo govori o oživljavanju Jugoslovenske levice. Da li vi možda stojite iza toga?

- Ne.

A GDE JE PORODICA...

KAKO su vam deca?

- Marija je bolesna, živi na Cetinju, žrtva je jednog nerazumnog političkog progona, kao uostalom i ja. Marko u inostranstvu i ne želi da se vrati u Srbiju. Ja sam ta koja želi da se vrati u svoju zemlju.

Da li je to vaša najveća želja?

- Ja više nemam najveću želju. Imam druge želje i imam ih mnogo. I one imaju svoju hijerarhiju, naravno.

Kakvi su vaši odnosi sa bratom vašeg muža Borom Miloševićem. Jedne novine su objavile tekst u kojem se tvrdi da niste u dobrim odnosima.

- Sa Borom sam u istom odnosu u kakvom sam bila kao učenica požarevačke Gimnazije.

obrisi suze draga.. 

Ma more ....sto se ne vrati .....djubre jedno matoro.....

Да ли је ово измишљени интервју или је из поузданог извора.?

У сваком случају, треба јој дозволити да се врати, а онда јој јебати кеву.

Треба им покупити све што су поотимали.

Mnogi bi se rado vratili svojoj kuci ali to ne mogu zbog posledica politike koju je sprovodila Mira Markovic.

Може да се, слободно, врати кући под условом да је то вечна кућа.

Bas me briga, ako oce da se vraca, nek se vraca, meni ce biti isto. Jedino ce po koji naslov u novinama da se promeni, a neki nalozeni demokrata ima da se nervira dok mu se zaludjeni julovac slobista bude smejao na ulici.

Mi­ri Mar­ko­vić
pen­zi­ja 80.000!
E.V.N., 24. avgust 2006

PO­ŠTO nad­le­žne slu­žbe vi­še od tri go­di­ne ni­su us­pe­le da re­še nje­gov zah­tev, Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić ni­je do­če­kao pred­sed­nič­ku pen­zi­ju, ali bi sa­da, po slo­vu za­ko­na, mo­gla da je "na­sle­di" nje­go­va su­pru­ga Mi­ra Mar­ko­vić. Jer, u čla­nu 14. stav 2. Za­ko­na o pra­vi­ma i du­žno­sti­ma pred­sed­ni­ka Re­pu­bli­ke sto­ji da u "slu­ča­ju smr­ti pred­sed­ni­ka Re­pu­bli­ke, od­no­sno u slu­ča­ju smr­ti pred­sed­ni­ka Re­pu­bli­ke po pre­stan­ku oba­vlja­nja funk­ci­je, nje­gov su­pru­žnik ima pra­vo na pen­zi­ju u vi­si­ni 75 od­sto pri­ma­nja". U ovom tre­nut­ku to bi bi­lo oko 80.000 di­na­ra me­seč­no.
Pre­ma tu­ma­če­nju prav­nih za­stup­ni­ka Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, ko­ji su u nje­go­vo ime 23. de­cem­bra 2002. go­di­ne pod­ne­li zah­tev za "pred­sed­nič­ku" pen­zi­ju, nje­go­vo pra­vo na spe­ci­jal­ni ček (u vi­si­ni 85 od­sto pla­te ak­tu­el­nog pred­sed­ni­ka Re­pu­bli­ke) ni­je spor­no, bu­du­ći da se po za­ko­nu sa­mo "li­cu ko­je je osu­đe­no za kri­vič­no de­lo na bez­u­slov­nu ka­znu za­tvo­ra du­žu od šest me­se­ci ne obez­be­đu­ju po­seb­na pra­va..."
Tre­ba­lo jek, me­đu­tim, da pro­đe vi­še od dve go­di­ne da se, na­kon pre­su­de Vr­hov­nog su­da, ko­me se u me­đu­vre­me­nu, zbog ne­do­no­še­nja re­še­nja ža­lio pu­no­moć­nik, po­stu­pak vra­ti na po­če­tak, po­sle če­ga je iz­gle­da­lo da je re­še­nje na­do­mak, a Dra­ga­na Mla­de­no­vić, di­rek­tor Upra­ve za za­jed­nič­ke po­slo­ve re­pu­blič­kih or­ga­na iz­ja­vi­la je u mar­tu 2005. go­di­ne "No­vo­sti­ma" da se mo­že oče­ki­va­ti br­zo do­no­še­nje re­še­nja.
Ona je ta­da re­kla da je osta­lo sa­mo da se raz­ja­sne ne­ke ne­do­u­mi­ce, bu­du­ći da Za­kon ni­je baš pre­ci­zan, jer, osim što go­vo­ri o pra­vu na pen­zi­ju i nje­noj vi­si­ni, ne po­sta­vlja ni­ka­kve uslo­ve u po­gle­du go­di­na sta­ro­sti, du­ži­ne sta­ža, a ne pre­ci­zi­ra ni od kog tre­nut­ka pri­pa­da.
Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić je go­di­nu da­na ka­sni­je umro u pri­tvor­skoj je­di­ni­ci u Še­ve­nin­ge­nu, ne do­če­kav­ši da se to pi­ta­nje re­ši, a nad­le­žni još ni­su sta­vi­li tač­ku na nje­gov zah­tev. U Upra­vi za za­jed­nič­ke po­slo­ve re­pu­blič­kih or­ga­na je po­tvr­đe­no da je "u po­stup­ku ob­ra­da pred­me­ta", a po­zna­va­o­ci pro­pi­sa na­gla­ša­va­ju da će, bez ob­zi­ra na is­hod, mo­ra­ti da se do­ne­se re­še­nje po zah­te­vu Mi­lo­še­vi­ća. Uko­li­ko ono bu­de po­zi­tiv­no, nje­go­vim bi na­sled­ni­ci­ma tre­ba­lo is­pla­ti­ti po­za­ma­šni za­o­sta­tak za pro­te­kle go­di­ne.
Tek ta­da bi nje­go­va udo­vi­ca, sa­ma ili pre­ko prav­nih za­stup­ni­ka, mo­gla da tra­ži po­ro­dič­nu pred­sed­nič­ku pen­zi­ju.
Ma­da u Za­ko­nu o pra­vi­ma i du­žno­sti­ma pred­sed­ni­ka Re­pu­bli­ke to iz­ri­či­to ne sto­ji, pod­ra­zu­me­va se da bi Mar­ko­vi­će­va na is­pla­tu spec. pen­zi­je mo­gla da ra­ču­na tek kad se vra­ti u Sr­bi­ju ili uko­li­ko, ka­ko se to či­nov­nič­ki ka­že, po­ša­lje "uve­re­nje o ži­vo­tu" ko­je mo­že da do­bi­je u na­šoj am­ba­sa­di u Mo­skvi ili dru­goj zva­nič­noj in­sti­tu­ci­ji u Ru­si­ji, gde da­nas bo­ra­vi.
Na­i­me, du­že od­su­stvo iz ze­mlje, kao i či­nje­ni­ca da ni­je do­sta­vi­la po­tvr­du ko­ja se tra­ži od svih ko­ri­sni­ka pen­zi­je, raz­log je što Mi­lo­še­vi­će­va udo­vi­ca do­sad ni­je pri­mi­la svo­ju sta­ro­snu pen­zi­ju, ne­go je, u skla­du sa pro­pi­si­ma, nad­le­žni Fond do­neo re­še­nje ko­jim se is­pla­ta pri­vre­me­no ob­u­sta­vlja.
Po re­še­nju iz ju­na 2004. go­di­ne nje­na lič­na pen­zi­ja je iz­no­si­la 25.500 di­na­ra, što bi da­nas bi­lo oko 30.000. Is­pla­ta mo­že da se na­sta­vi onog ča­sa ka­da is­po­štu­je uobi­ča­je­nu pro­ce­du­ru, ali ne bi mo­gla da ra­ču­na na sve za­o­sta­le iz­no­se, ne­go sa­mo na pri­ma­nja za po­sled­njih 12 me­se­ci.

DVA DA­TU­MA
PRE­MA ne­kim tu­ma­če­nji­ma, ko­ja se po­ve­zu­ju na pro­pi­se o pen­zij­skom osi­gu­ra­nju, Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić ima pra­vo na is­pla­tu od 23. ju­na 2003. go­di­ne, od­no­sno šest me­se­ci pre pod­no­še­nja zah­te­va.
Me­đu­tim, po mi­šlje­nju ko­je je nje­gov pu­no­moć­nik advo­kat Bal­ša Go­ve­da­ri­ca iz­neo u pod­ne­sku od 11. mar­ta 2005. go­di­ne, pen­zi­ja pri­pa­da od 8. ok­to­bra 2000., bu­du­ći da je dan ra­ni­je pre­stao da oba­vlja funk­ci­ju pred­sed­ni­ka SRJ, a ta­da mu je pre­stao i rad­ni od­nos.
 

Izvor: Novosti

Mozhda se i vrati ...

Još će ona gazdovat,zapamtite šta sam reko.
Garant.