Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

Registracijom prihvatate pravila foruma.
ConQUIZtador
banner
Trenutno vreme je: 24. Okt 2014, 15:31:00
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.

Na ovom forumu, mozete postavljati teme sa informacijama o glumcima i glumicama, komentarisati ih, hvaliti... 
Ukoliko zelite da postavite novu temu, obavezno proverite da li je ta tema vec postavljena. 
 

Idi dole
Stranice:
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Mira Banjac  (Pročitano 17535 puta)
23. Avg 2005, 09:05:11
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
mob
Apple iPhone 4
Mira Banjac

Mira Banjac je poznata srpska glumica. Rođena je u Erdeviku 4. septembra 1929. Pripada prvoj generaciji glumaca koja je završila Pozorišnu školu u Novom Sadu. Nastupala je u pozorištima u Sremskoj Mitrovici, Banja Luci i Novom Sadu, a od 1970. godine član je Ateljea 212 u Beogradu. Likove žena iz naroda, svoja najuspelija glumačka dostignuća, najčešće ostvaruje svojevrsnim humorom. Osim u pozorištu, gde je dobila niz priznanja, igrala je i u nizu televizijskih drama i serija (na primer glavnu ulogu u seriji Marija S. Delića) te na filmu. Autorka je scenarija kratkometražnog filma Laku noć Šnjuka (Ž. Žilnik, 1967). Dobitnica je dveju Sterijinih nagrada i Oktobarske nagrade Novog Sada.

Dobila je nagradu Dobričin prsten 2000. godine.

Filmografija
1968 - Pusti snovi
1975 - Kičma - kao komšinica 1
1976 - Čuvar plaže u zimskom periodu
1977 - Ne naginji se van
1979 - Radio Vihor zove Anđeliju - kao Anđelijina majka
1980 - Majstori, majstori - kao servirka
1980 - Srećna porodica - kao inspektor
1981 - Lov u mutnom - kao Nada
1981 - Široko je lišće
1981 - Sjećaš li se Doli Bel - kao majka
1983 - Čovek sa četiri noge
1983 - Veliki transport
1984 - Balkanski špijun - kao Danica
1984 - Lazar
1984 - Varljivo leto 68 - kao Pericina majka
1985 - Jagode u grlu - kao konobarica
1986 - Lepota poroka - kao šefica na Adi
1988 - Jednog lepog dana
1988 - Za sada bez dobrog naslova
1990 - Sveto mesto
1994 - Dnevnik uvreda 1993.
1994 - Vukovar - jedna priča - kao Vera
1996 - Lepa sela lepo gore - kao Veljina majka
1998 - Bure baruta - kao majka Bosanskog Srbina
1998 - Do koske
1999 - Nož
2001 - Ona voli Zvezdu - kao baba
2001 - Seljaci
2001 - Sve je za ljude

Izvor: Wikipedia

Fajlovi prikačeni uz poruku (kliknite na slike za punu veličinu)

BanjacMira.jpg
(10.81 KB, 170x238)
« Poslednja izmena: 02. Jan 2006, 11:20:55 od SerbianFighter »
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
OS
Windows XP
Browser
Opera 8.50
mob
Apple iPhone 4
Mira Banjac: Veliki sam optimista
Nije samo fizička lepota bitna, nažalost, ja sam to mnogo kasno shvatila. Onog momenta kad mi je karijera krenula dobro, tada sam uvidela da joj nije nedostajala moja izuzeta lepota, kaže glumica Mira Banjac

Gotovo da nema dobrog domaćeg filma a da se u njemu ne pojavi legendarna Mira Banjac. Još u detinjstvu se, u ravnom Sremu, igrala po livadama, brala cveće i od kukuruzne svile pravila perike, ne sluteći da će izrasti u rasnu glumicu. Iza nje je lepeza najrazličitijih likova, ali je svakako najbolje tumačila narodske žene. Ova drčna Sremica u najnovijem filmu Gorana Paskaljevića "Optimisti" igra kockara. O samoj ulozi, radu na filmu i iskustvu s Goranom Mira kaže:

- Imala sam sreće da igram u tri Goranova filma i njegov rukopis mi je poznat. Za ulogu u "Čuvar plaže u zimskom periodu" dobila sam Zlatnu arenu u Puli. Film "Varljivo leto" bio je radost i za nas i za publiku. Film u lepom Goranovom maniru. Pre toga sam nekako stigla da uhvatim Češku školu, iako sam se kasno srela s filmom. U "Optimistima" mi se pogodila uloga, jer sam u životu veliki optimista. Iako sam bila u raznim ponorima, ja sam kao reka ponornica. Nema me, nema, pa negde isplivam.

* Kažete da vas je Goran Paskaljević iskoristio dok ste bili mladi i lepi. U "Buretu baruta" stavio vas je u podrum, a u "Optimistima" poslao na groblje.
Moja uloga je snimana na obali Dunava, oko Zemuna, na groblju u Lazarevcu i po kockarnicama. Gde ona kuša svoju sreću i, naravno, sreća dođe uvek kasno, kad možda nije potrebna. Na sreću, tu je neko mlad kome je to što je ona dobila potrebno. To je taj optimizam koji iz filma proizilazi.

* Treba li se u životu kockati?
Ja nisam hazarder i mislim da ne bih imala sreće. Samo što sa mojih deset prstiju zaradim, na to mogu da računam.

* Šta danas znači biti glumica Sremica?
Znači biti u duhu svoga Srema, biti žilav, stoik i, naravno, biti veliki optimista. To je odlika Sremaca. Sve može. Uvek kažemo: "Teško, teško", ali idemo dalje.

* Koliko su Sremice zaista velike kuvarice?
Jesam velika kuvarica i volim da kuvam. Žao mi je kad imam malo vremena za kuhinju. Pre svega volim dom, atmosferu doma, volim ručak kad smo za stolom, volim sve ono što mi je ostalo od moje porodice, od mojih baba. Trudim se da porodicu sačuvam od spoljnje jurnjave i trke i jedenja u "Mekdonaldsima".

* Kako danas glumac živi od glume?
Pre svega, od glume se ne može živeti onako kako svi zamišljaju da može. Naravno, u velikom svetu se od toga živi i preko mere. Kultura, nažalost, ima jako malo para. Svest onih koji o kulturi treba da misle je takva! Ali, mislim da je ipak krenulo i da se na neki način polako i to sređuje.
   
Moramo se međusobno voleti

Da li vas boli što je naš narod posvađan?
Da. Nama ne može niko pomoći sem nas samih, mi se samo moramo uzdati u sebe i ono što je bitno, a to je da moj narod počne da se međusobno voli. Jedni druge treba da volimo. Tu je suština. Prvo bih pomirila vlast, jer od nje sve kreće.
   
* Zbog čega kažete da je lepota važna za glumicu. Jer, vi ste zarad te lepote sebe mnogo više davali kroz ulogu.
Lepota je onolika koliko umete da joj date od sebe same. Nije samo fizička lepota bitna. Nažalost, ja sam to mnogo kasno shvatila. Onog momenta kad mi je karijera krenula dobro, tada sam shvatila da joj nije nedostajala moja izuzetna lepota. Na vreme sam shvatila koja su moja sredstva, šta ja moram kao takva ličnost, s takvom fizionomijom i senzibilitetom.

* Najčešći partneri su vam bili pokojni Bata Stojković i Zoran Radmilović.
S obzirom na to da sam radila u "Ateljeu 212", s Batom Stojkovićem sam radila više na filmu, nego u pozorištu. To su bila dva vredna, zanimljiva, interesantna glumca i bila je sreća raditi s njima.

* "Radovan Treći" po drugi put je zaživeo u "Ateljeu". Da li je bio potreban rimejk, ili se njena originalnost ubogaljila?
Njen rimejk je bio potreban. To je predstava mlađe generacije. Ne treba ništa upoređivati, jer svaka predstava ima svoju sudbinu. U ovoj predstavi je došao do izražaja tekst Duška Kovačevića, pravi, integralni tekst, što je takođe važno. Glumci su odlični, ja sam uživala.

* Kako biste voleli da vidite budućnost glumaca u Srbiji?
Mi se protežemo onoliko koliko se proteže naša zemlja. Ne možemo mi imati više nego što ima neki drugi čovek. Ali, mislim da glumci ne spadaju u vrstu ljudi koji jako pate za tim velikim glamurom. Naši glumci su ozbiljni, daroviti, misleći - pravi umetnici! Naravno, uvek će nedostajati para, ali mislim da naši glumci ne pate za glamuroznošću.

* Koliko vam je ljubav važna u životu?
Kao i sve što dođe, dobro je došlo, a ono što ne dođe domislite da ste imali, a možda niste. A, kad imate, možda ga toga niste svesni, ali ljubav je u svemu. Ljubav je u životu sve. Prijatelji su ljubav, deca, porodica, pozorište, publika. Sve vrste ljubavi imaju svoj kvalitet. Ako umete da joj se date i da je trošite, blago vama.

Razgovarala: Nađa Andrejević

Izvor: Start
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


I reject your reality and substitute my own!

Zodijak Pisces
Pol Žena
Poruke Odustao od brojanja
Zastava Unutrasnja strana vetra
OS
Windows Vista
Browser
Opera 9.52
mob
HTC Desire X
Mira Banjac

Autor: Tatjana Nježić

Trenutno sam velika putnica. Radim na tri razboja. Seriju „Vratiće se rode“, „Belu lađu“ i seriju „Seljaci“, počinje ispovest za „Blic nedelje“ glumica Mira Banjac.

Uloge
Postoje uloge koje izmuče. One možda u krajnjem rezultatu ne budu velikog dometa, ali se prođe kroz neponovljivo iskustvo. U mom slučaju to je, recimo, bila Vitkacijeva „Majka“ u režiji Mire Trailović u „Ateljeu 212“. Moja junakinja je bila poljska grofica koja je alkoholičar, narkoman i žena u incestu. E sad, mogla sam karakterno da nađem i prepoznam ženu alkoholičarku i ženu narkomanku, ali ženu u incestu, nikako. Pogotovo ja koja sam sama sa sinom provela veliki deo života, u jednom prirodno zdravom odnosu.

Seljački odnos
Mi i danas imamo, kako to neki u šali nazivaju, seljački odnos. Kad zajedno gledamo film pa naiđu slobodnije scene neko od nas dvoje ode kao da pije vode ili da nešto uzme, tek da se skloni. A u predstavi mog sina je igrao Pera Kralj, veliki glumac, a stidljiv čovek. Znate, ima dosta glumaca koji su veliki umetnici, privatno deluju galamdžijski i zabavno, a u stvari su vrlo stidljiva, osetljiva bića.

„Marija“
Početkom sedamdesetih velika uloga, Marija, i istoimena serija koju sam radila za hrvatsku produkciju. Tu ulogu je trebalo da igraju Irena Papas pa Simon Sinjore. Međutim, nešto nisu mogle. Bila sam u to vreme podstanar, u dugovima... Jednog dana zove me Stipe Delić i ponudi ulogu. Velika, inostrana ekipa, veliki honorar. I, kad je trebalo da se počne sa radom, dođem u hotel „Toplice“ u Sloveniji. Dočekaše me ljudi iz ekipe i odmah poslaše u šminkernicu. Odsekoše mi kosu, jedino lepo što sam na sebi imala. Vidim, ne sviđa im se moje lice. Strašno. Sutradan na setu, oko mene sve lepotica do lepotice. Krene kadar, kamera, i ja zaustavim sve. Kažem kamermanu: „Molim vas pokušajte da nađete moje lice, možda ćete ga zavoleti...“, a on mi odgovori: „Pokušajte vi da zavolite svoje lice, a ja sam ga već našao“.

Zvezda
S tom ulogom prvi put sam imala doživljaj zvezde. Boravila sam u hotelu „Toplice“ na Bledu, imala svoj apartman, svoje šminkere, lekara pošto su mi skidali 7,8 kila, vozača... A radila sam udarnički, ošišana do glave, s nogama zavijenim u krpe na minus deset... Skoro mi je jedan taksista u Beogradu ispričao svoju dirljivu priču vezanu za tu seriju i kako je čitava njegova porodica neizostavno odlazila kod prijatelja da je gleda jer nisu imali televizor.

Profesija i privatnost
Teško sam usklađivala svoje glumačke obaveze s privatnim, materinstvom, pre svega. U vreme kad sam radila „Mariju“ sin je već bio veliki pa je došao da me vidi. Doduše bio je tu i kao profesionalni snimatelj, istina zbog nekog drugog projekta.Diplomirala sam pedesete, odmah se udala i 1951. se rodio Brana. Sad mi je, eto, 77 godina života i 57 godina staža bez i jednog jedinog dana prekida. Kada je Brana bio mali imala sam sreću da mi je majka pružala veliku podršku a i s bivšim mužem sam bila u dobrom kontaktu. Razvela sam se kad je Brana imao pet godina, ali smo s njegovim ocem bili u zaista dobrim odnosima sve do njegove smrti. A bio je to moj prvi momak, prva ljubav. I, nekako se to iživelo. I prošlo. Bio je inženjer po struci, već u prvim godinama braka moja karijera je krenula uzlaznom putanjom, ispostavilo se da smo dva sveta. Moja majka je obožavala to što sam glumica i pružala mi je veliku podršku.

Veliki lopov
Glumački posao je veliki lopov. Krade dobar deo privatnosti. Krade i kad vidite i kad ne vidite, a osećanje koje ste izgubili više ne možete dobiti. Mnogo sam bola u tom smislu ponela. Recimo, moja mati je umrla dok sam bila na turneji u Poljskoj. Majku su mi sahranili glumci, moji prijatelji. A mati mi je bila ne neko, nego... kad je umrla mislila sam da meni sad svako može svašta.

Beograd
Kad sam posle majčine smrti došla u Beograd, bila sam potpuno izgubljena. Jaukala sam beogradskim ulicama. Nisam se snašla. Pravila sebi nepotrebne probleme. Zahvaljujući Ateljeu i glumcima, nekako sam prošla kroz taj period. Znate, onog momenta kada si ti kod „ateljovaca“ položio, i to ne samo na sceni, nego, brale, u bifeu, ako si tu položio ispit, onda si primljen u porodicu.

Detinjstvo
Detinjstvo je nešto u šta se ne bih nikad vraćala. Moje detinjstvo je bilo... u stvari, uopšte i nisam bila dete. Bila sam, eto, neko biće. Bio je strašan rat i užasi. Drugo, živela sam kod babe. Moj otac je bio Amerikanac, rođen je u Americi i doveden kad je imao dvadeset i neku godini, nije ni znao srpski, oženili su ga mojom majkom koja je bila jedna viđenija devojka. Živeli su zajedno četiri godine, ja sam se rodila, ali on nije mogao ovde da se snađe. Vratio se u Ameriku s tim da će poslati kartu da mi dođemo. On je to i uradio. Međutim, moji ujaci, nisu dali. I, mi ne odosmo. Onda je majka otišla u Beograd gde se zaposlila. Primače se rat, zatvoriše se granice između Srbije i Hrvatske, ona osta u Beogradu, ja u Erdeviku (gde sam i rođena) kod babe i tetke po ocu koja je takođe došla iz Amerike i slabo govorila srpski. Te dve žene su se strahovito svađale, a ja sam živela u tome i u čežnji za majkom. Zbog njih dve, bake i tetke nikada nisam naučila engleski.

Učiteljica
Jedina svetla tačka u tom odrastanju bila je moja učiteljica. Učitelji su tada uistinu bili duhovne vođe. U mom slučaju posebno. Mirisala je na čisto i toplo, ulivala sigurnost, odškrinula mi vrata lepote... Ona me uputila u glumačku školu, pratila me i kasnije kroz život. Svoj prvi veliki TV intervju od sat vremena dala sam u njenoj kući. Bila je vrlo srećna. Prepoznala je i podržala moju osobenost.

Iz početka
Kad bih počinjala iz početka menjala bih detinjstvo i tu prvu mladost. Ali, opet bih izabrala da budem glumica. Sad kad pogledam, divno sam drugovala, radila i živela s glumcima. Privatno se baš ne bi moglo reći da sam bila naročito uspešna... Od onih sam kojima ne treba mnogo, ni vile, ni bazeni, ni glamur, ni perja... Prosto, živim jedan mali život. Imam puno prijatelja, svoje dete, odnosno dobrog sina, ali sam sama. Ali to sam odabrala i to mi prija.

Komičarka
Iako sam igrala razne uloge, neretko me smatraju komičarem, a komičari često nisu šaljivi u privatnom životu. Za mene to ne važi. Naprotiv. Često mi kažu da sam duhovitija privatno nego u nekim ulogama. A to je, rekla bih, lukavstvo još iz mladosti. Rano sam skapirala da nisam lepa devojka. Lukavo sam se družila sa jako lepim devojkama, ali koje su bile nezanimljive. Kad idemo na neku žurku, prvo pustim da prođe euforija koju izaziva njihova pojava i lepota, a onda se tu negde umuvam i u nekom trenutku vickasto skrenem pažnju na sebe, i odjednom je društvo oko mene. Šta ćeš, snalazila sam se. Važila sam za osobu „jaoj, da nam je sada tu Mira“.
Zoran Radmilović
Bili smo veliki prijatelji. On je bio od onih vrsnih komičara koji su privatno vrlo povučeni. Čak mizantrop. Teško se otvarao, malo davao, al’ kad dođe to što on misli da treba, svet se s njim ruši i menja. Umeo je, sećam se, nekad pred predstavu „Radovana III“ da kaže, izvin’te na izrazu, „e večeras ćemo da igramo dok se ne useru“. I tako bi i bivalo. Bio je vrlo skroman, sem na sceni. Kad na nju kroči, postaje raskošan.

Politika
Ma, kakva politika, pa od nje više ne mož’ da se živi. Što se mene tiče, nisam ni u jednoj partiji. Podržavam opciju Borisa Tadića jer mislim da s njim još, valjda, ima nade. Odlično sarađujem s Pitićem, čiji sam savetnik i koji zaista, moram to da kažem, ima mnogo sluha za kulturu i umetnost. Al volela bih, stvarno bih volela da je manje politike u našim životima.

Logoraški broj
Dok smo snimali seriju „Marija“, vozeći se svakodnevno na set kolima prolazila sam pored jedne trafike gde sam uzimala novine. Gospođa koja tu radi jednom prilikom me je zamolila da izađem. Kaže, tu je neki gospodin koji želi da me vidi. Nisam baš bila za gledanje u onom logoraškom kostimu, ali ipak izađem. Sretnem se s finim, markantnim starijim gospodinom. Gleda me. Fiksira broj na logoraškom kostimu i mojoj ruci, i otkriva svoju ruku. Identičan broj. Zaledila sam se. Pobledeo je. Nakon par trenutaka teške tišine poluglasno je rekao: „To je moj broj iz Buhenvalda“. Bio je oficir vojske one stare Jugoslavije, a pošto je bio i levičar, završio je zajedno s još trojicom drugara u logoru. Prošao šta je prošao i preživeo s još jednim od drugara, dvojica nisu izdržala. Jezivo.

Biografski podaci
Mira Banjac je rođena u Erdeviku 4. septembra 1929. Pripada prvoj generaciji glumaca koja je završila Pozorišnu školu u Novom Sadu. Bila je član ansambla drame Srpskog narodnog pozorišta, a nastupala je na scenama širom nekadašnje Jugoslavije, kao i izvan granica zemlje. Godine 1970. prelazi u Beograd i postaje član Ateljea 212. Osim u pozorištu, igrala je i u nizu televizijskih drama i serija. Na velikom ekranu ostvarila je mnoštvo uloga za pamćenje. Autorka je scenarija kratkometražnog filma „Laku noć Šnjuka“. Dobitnica je tri Sterijine, Oktobarske nagrade Novog Sada, „Dobričinog prstena“.

Izvor: Blic
IP sačuvana
social share
Danasnja pouka:



"If you're going to do something tonight that you'll be sorry for tomorrow morning, sleep late."
Henny Youngman
Pogledaj profil WWW Twitter
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke 130
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.6
najbolja  glumica bivse juge
« Poslednja izmena: 28. Feb 2010, 18:25:54 od amirkamber »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Before all else, be armed.

Zodijak Scorpio
Pol Muškarac
Poruke 33522
Zastava Beograd, Mirijevo
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.6.16
mob
HTC Smart
Ne plašim se godina i starosti

Snaga - Slavna glumica i u devetoj deceniji i dalje maltene bez predaha snima ulogu za ulogom, briljirajući u svakoj od njih.



Legendarna glumica Mira Banjac tokom šest decenije duge karijere odigrala je više od 200 uloga na filmu i televiziji, i bar još toliko u pozorištu. Uprkos činjenici da je zašla u devetu deceniju života, ova naša umetnica je toliko tražena da bukvalno snima ulogu za ulogom.

U ispovesti za Press, Mira otkriva da je ponosna na svoja dosadašnja postignuća, ali i priznaje koliko pati zbog toga što nije postala baka:

- Celu bih karijeru dala za jedno unuče. Napravila sam veliku glumačku karijeru, ali mi se nije ispunila želja da postanem baka. Neko bi se verovatno menjao za moju karijeru, a ja bih sve za nečiju porodicu. Ne može čovek da ima sve. To je ta životna ravnoteža. Moj sin Branislav je dugo bio u braku u kome nije imao dece.

Sin Branislav nije pošao njenim stopama, a Mira ističe da su njih dvoje oduvek imali otvoren i prijateljski odnos.

- Moj sin je skoro tri decenije bio kamerman u RTS-u i TV Novi Sad. Uvek je bio sa one strane kamere. Veoma sam srećna i ponosna što je on dobar čovek, ali i moj prijatelj. Kad god možemo, zbog mojih obaveza, volimo da ručamo zajedno, i to tačno u podne. Nekako taj ručak donosi neku kućnu toplinu, koju oboje volimo. Da, nikada se nismo zajedno slikali za novine, jer on to ne želi. Smatra da novinari žele mene da fotografišu, a ne njega, i on tu nema šta da traži. Poštujem tu njegovu odluku.

Tokom karijere Mira Banjac odigrala je stotine uloga, a iako je u poznim godinama, nijedan projekat ne može da prođe bez njenog učešća.

- Bilo je tu i uspona i padova, ali se ružne stvari zaborave, i pamti se samo ono što je bilo lepo. Ne mogu reći da sam se umorila, ali da osećam težinu svojih godina - to da. Ipak, ne žalim se, radila sam posao koji mnogo volim. Sve vreme sam bila okružena prijateljima i dragim ljudima. I sama sam iznenađena činjenicom da sam odigrala više od dvesta uloga. Ne mogu da verujem da ih je bilo toliko.

Mira Banjac sebe ne smatra privlačnom ženom, ali tvrdi da joj to ni u životu, a ni u karijeri, nije bio hendikep.

- Ni u mladosti nisam bila lepotica koja je izazivala pažnju muškaraca. Svi moji muškarci su me zavoleli tek kada su me dobro upoznali. Za svojom mladošću, inače, uopšte ne žalim. Smatram to vreme kao jedno vreme patnji, muka i velikog neznanja. Moje vreme je došlo u zrelim godinama. Nekako volim današnjicu.

Ljubavne veze prekidala je po osećaju, i kaže da je uvek znala kada treba da ode. Na sličan način završio se i njen brak već u dvadeset četvrtoj godini.

- Nisam tražila osećanja tamo gde ih više nema. Uvek sam imala osećaj da li je ispravno to što radim ili ne. Zbog toga sam iz veza odlazila nepovređena. S obzirom na to da sam morala često da putujem, a moj sin je morao da ostane bez mene, ponekad sam imala grižu savesti zbog toga što mu nisam posvećivala dovoljno vremena. U mojoj profesiji uvek trpi privatni život, zato je veoma bitno da se pronađe ravnoteža.

Na pitanje šta je propustila u životu i šta sebi zamera, Mira se opet vraća na porodicu.

- Pre svega zameram sebi što nisam uspela da sačuvam porodicu. Možda i to što svom detetu nisam pružila više. Verovatno je sve to tako moralo biti. Pitanje je da li je adekvatna uteha to što sam životnu ravnotežu uspostavila uspesima u svom poslu. Ima neke pravde u ovom životu, niko nema sve.

Iako je rano postala slavna, Mira Banjac otkriva da joj slava nikada nije predstavljala nešto važno u životu.

- Biti slavan nije nimalo jednostavno. Uvek sam više cenila rezultat nekog rada. Danas do slave mogu da dođu i oni koji to ne zaslužuju. Pogledajte samo ove rijaliti emisije, ili kako se već zovu. Iako ne volim intervjue u kojima moram da govorim o sebi, nikada nisam odbila nijednog novinara, ali ni običnog čoveka koji hoće sa mnom da porazgovara. Ja živim od moje publike, i moram da je poštujem.

U devetoj deceniji života, slavna glumica ne namerava da se povuče i prestane da radi.

- Po prirodi sam veoma vredna osoba. Kada ne radim, obično se razbolim. Radiću dok mogu, dok me služi zdravlje. Da bi čovek bio star, prvo mora tako da se oseća. Ja se ne osećam starom. 


Izvor: Press
IP sačuvana
social share

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Before all else, be armed.

Zodijak Scorpio
Pol Muškarac
Poruke 33522
Zastava Beograd, Mirijevo
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.6.17
mob
HTC Smart
Mira Banjac: Imam nadu u male ljude

Glumica Mira Banjac: Sve sfere našeg života su osrednje, mrljavi smo u svemu, a ništa ne donese ništa. Sve raskućavamo, raskućili smo i ono što smo imali.

Ja sam iz zemlje izašla, mene je zemlja školovala, vodila, iz takve sam porodice, takvog okruženja. Znam, kad naiđe nevreme i kad potuče letinu i vinograde neko bi se ubio, a seljak ćuti, ponovo preore, ponovo poseje, i veruje da će ponovo imati. I ima. To je ono fantastično u našem seljaku. Tu žilavost sam nasledila, pa tako i ja imam nadu u “male ljude” - uvek mislim da će baš oni ipak nešto dobro da urade - kaže u razgovoru za “Novosti” Mira Banjac, glumica koja profesionalno i lično sebe nikada nije osporila.

Ovih dana, bioskopska publika premijerno je gleda u novom filmu “Beli lavovi” Lazara Ristovskog, koji govori upravo o “malom čoveku” i njegovoj tužnoj sudbini u tranzicionoj Srbiji.

* Šta bi za početak trebalo da urade “mali ljudi”?

- Da svakodnevnu politiku malo izguraju iz svojih porodica, jer je postala nasilje nad čovekom. Zašto bi svako od nas trebalo da se bavi politikom zemlje, zar ne bi trebalo politika da se bavi nama, a ne da nam gasi život i da nas zbunjuje? Ali, ovde je sve postalo agresivno i beskrupulozno. Kako otvoriš oči, kako uljučiš radio i TV, kako pogledaš novine, istog trenutka dobiješ negaciju za dan koji počinješ. Zato čovek mora da kaže sebi - dobro, danas ćemo kupiti pola kile mesa, nećemo kilo, ali ćemo biti svi na okupu, biće dovoljno za sve, i biće nam lepo.

* Gde vidite temelj za neke dobre promene?

- I pored sve nevolje koja mu se događa sa svih strana, seljak i dalje ustaje u tri sata ujutro, i dalje po kiši ide i radi, i dalje ga sunce prži... Znači, temelj postoji, samo treba na to obratiti pažnju.

* U čemu je onda naš problem?

- Mislim da je naš mentalitet naša nesreća - imamo radne ljude, sposobne, talentovane, intelektualce, ali nema ko da ih poveže da bi se razvijali i pokazali zato što je naš mentalitet takav. Kod nas je jeres biti uspešan, ozbiljan, misleći. Ovde je najpoželjniji čovek kojim može da se manipuliše, koji se prilagođava i ne uznemirava. Jedinka, velika, sa stavom, ostaje sama, izopštena, jer je eliminišu - samo da ne bude neko drugi bolji, samo da bude sve osrednje. Ovde osrednji vuku konce, a osrednjost je najopasnija i najgora - to je ono što daje učmalost, utabanost i nepromenljivost u življenju.

* Da li bi mudri seljaci bolje vodili državu, kao što pojedinci danas smatraju?

- Mudrost se ne uči, to je ono što ti je Bog dao. Zemlja je nešto gde se ne može pokvariti - zemlja je nebo, sunce, i ono što iz zemlje izvire. Znači, podneblje daje nešto od te mudrosti. Ali, ne mislim da seljak treba da vodi državu, nego da mu je svakako mesto tamo gde se vodi država. Recimo, u parlamentu. Mi smo u našoj istoriji imali jaku seljačku stranku, a danas nemamo ni radničku. Sada u našem parlamentu imamo hiljade istih lica, istih kategorija. To su “centrale” iz kojih bi trebalo da izlazi ono što treba svakom građaninu ove države, a njih čine kabinetski službenici koji ništa ne znaju ni o zemlji, ni o seljaku, ni o radniku.

* Kakav je danas pravi duh Vojvodine?

- To nije Vojvodina u kojoj sam odrastala, a i ne treba da bude - nisam od onih koji kažu da je u moje vreme bilo bolje, jer vreme uvek nešto donosi. Danas postoji “nekoliko” Vojvodina - onaj mali, gospodski deo koji, naravno, ima neku žal, jer je ovde bila jedna mala “državica” u državi, koja je dosta primila od blizine Pešta - Beč. Od te kulture se ovde slilo, i to je bila dobra srednja klasa. Vojvodina je imala velike bogataše koji su, za razliku od današnjih, pravili nešto da ostave svom narodu. Postoji ta višenacionalna Vojvodina koju smatram bogatstvom. Mi smo se ovde, moram reći, učila i od naših Švaba, oni su udarili temelj privredi. Švaba bi došao kod mog ujaka da mu pokaže kako u vinogradu može još nešto da se popravi.

* Čega se još sećate?

Sećam se bogatog Švabe koji je imao mlinove, čija je ćerka, inače odlična učenica, kad je završila srednju školu otišla da služi godinu dana kod svoje učiteljice. Mi Srbi bili smo zapanjeni, a njen otac je govorio da ona mora da ide da radi da bi se “naučila reda”.

* Učimo li se i mi “reda u životu”?

- Mi, nekako, ne učimo. Ovako ovako kako radimo, u tome ima neke učaurenosti - ne otvaraš i ne puniš život svojom sopstvenom snagom, a onda nemaš osećaj da treba nešto da stvaraš. Mi stalno gledamo da izbegnemo životne prepreke, a često se baš iz prepreka stvaraju najznačajnije stvari. Ja, recimo, veoma volim Mađarsko pozorište u Novom Sadu, mislim da rade vrhunski. Ali, šta? Oni kad krenu, niko ne pita da li proba traje osam ili dvadeset sati, niko ne kasni, svi se pojave tačno u minut. Oni svi znaju, odmah u sebi neguju i glumačke, i igračke, i pevačke veštine. Znači, to su ljudi koji po mentalitetu znaju red. Slično je i kod Slovaka - pre nekoliko dana bila sam u Kovačici sa filmom Đorđa Balaševića. Taj običan svet odmah me je pitao da li sam videla njihovu galeriju. Niko me, dakle, nije ponudio štrudlom, nego svojom kulturom kojom se ponosi.

* Šta mi radimo?

- U Subotici su godinama skele na sjajnom pozorištu, i nikako da se završi njegova popravka. Mi sve nekako raskućavamo, raskućili smo i ono što smo imali, a kad treba nešto da se izgradi onda se uvek mešetari.

* Da li većina građana Vojvodine, kao vi, smatra bogatstvom svoj multietnički ambijent, i imaju li osnova političke priče o odvajanju?

- Mislim da su ljudi u Vojvodini svesni tog bogatstva, za razliku od možda političara. Svi osećaju sigurnost jedni prema drugima, i tu blisku vezanost u svakodnevnom životu. Politika, naravno, uvek uradi svoje, ali mislim da se narod ovde ne da, i da se to ne može potrošiti.

* Rekli ste da je sve u malim jezgrima - ko ne ume da napravi male stvari, ne ume ni velike?

- To malo jezgro je porodica - mi smo je rasturili, a ona je osnov društva i sistema vrednosti. Danas od porodice, deo po deo, polako uzima vera i crkva, a nisam sigurna da je to prava stvar. Ali, porodica je danas postala jedna mora, tu se više ne živi tako kako smo zamišljali porodicu. Sada rade mama i tata, i nikada ih nema kod kuće, ili radi mama, ne radi tata, pa je porodica u panici, ili radi tata, ne radi mama, pa su opet svi u strahu. U kuću se više ne unosi spokojstvo i mir koji porodica traži, tu je svakodnevni problem šta će sutra da se jede. A čim nemate egzistencijalnu sigurnost, ne možete ništa vredno da gradite, možete da radite samo parče po parče, a parče nikad nije celina, i to je naš najveći problem.

* Jesmo li zaista human narod kako često govorimo o sebi, koliko jedni druge razumemo?

- Kad se pojavi velika nevolja, vrlo smo human narod, u tome se vidi naša dobra strana - hoćemo da pomognemo u teškim stvarima, čim se malo smiri vreme, opet smo alavi, opet smo u otimačini, u podmetanju klipova, a to je opet naš mentalitet. Humani smo i onda kad nas neko prozove, inače, nemamo tu kulturu humanog odnosa.

* Po čemu je sve to danas vidljivo?

- Da smo humano društvo, sa pravim sistemom vrednosti, onda bi nam danas svima bilo podjednako teško, ne bi neko umirao od gladi, a drugi divljao od bogatstva stečenog ne znamo kako. Moram priznati da se i sama osećam pomalo ponižavajuće - gledam “zvezde” izašle iz operacionih sala koje pevaju neke pesmuljke, imaju ogroman prostor u javnosti, i niču svaki dan kao pečurke. Čitava horda njih slika se u ogromnim kućama, pored svojih bazena, nameštaja, ili na Sejšelima i drugim egzotičnim destinacijama gde odmara. I onda se pitam, pa dobro, gde mi to živimo? Šta su neki ljudi poput mene radili u ovom društvu šezdeset godina? Ili, da li će i ovi sa Sejšela jednog dana možda dobiti nacionalne penzije?

* Zar nismo sami napravili tu konfuziju vrednosti?

- Ovde je sve na brzinu, to je zlo i uništenje srednje građanske klase i građanskog vaspitanja. Mi smo dozvolili lopovluk koji stvara te nove bogataše - danas svi žure, svi grabe, svi misle da u tako kriznom vremenu treba grabiti, a ne stvarati. To nas i dovodi do toga da više nemamo osećaj nikakvih vrednosti, da sebi ne postavljamo pitanja da li ću sutra nešto dobro da uradim, nego samo da se završi dan, i da u tom danu ne bude neprilika, da za taj dan imamo neki dinar, a sutra idemo u drugi dan, koji je isto tako neizvestan.

TELEVIZIJA POSTALA KASAPNICA

* Dokle nas je dovela politička “folija” u koju smo se uvili?
- Dovela nas je do toga da zaboravimo na lični život, da sve postane rivalitet, utakmica, otimačina, borba parče hleba. Dovela je do toga da se više ne družimo na pravi način, da na kapije stavljamo lance. I najstrašnije, dovela je do vulgarnog, prostačkog, estradnog pogleda na svet koji se plasira putem medija. Čujem na ulici neke odvratne jezike, bezobrazluke, a znam da sam ih sinoć čula na TV. Televizija je postala kasapnica, koja je mlade devojke i žene pretvorila u meso. I onda kažemo da naša deca nemaju iluzije, nemaju tajne, ne osećaju lepotu življenja, a naša deca su, najblaže rečeno, zbunjena i ogađena. Ljudi više ne umeju da vode ljubav, sve je postalo interes, preživljavanje, novac.

ZEMLJA HRANE

* Šta je danas, zapravo, najveći problem Vojvodine, i šta je sa zemljom koja je rasprodata?
- Zemlju su pokupovali novi biznismeni, tajkuni, a ljudi su je iz muke prodavali. I to u bescenje. Zato što tu više nema ko da radi, na selu su ostali samo stari, deca su za hlebom poodlazila napolje. Što je najstrašnije, na toj kvalitetnoj zemlji novi vlasnici neće gajiti i neće saditi, tu će praviti neke tržne centre, zgradurine, a uglavnom će je, kako se može čuti, prodavati strancima koji će tu raditi nešto ne znamo šta. I to je najveći problem Vojvodine. Strašno mi je, kao i ostalim ljudima koji tu žive, što su političari u Srbiji slepi, što nemaju osećaj da smo mi zemlja hrane, i da na tome treba ulagati i graditi sve. Jer, kada bismo iskoristili taj potencijal koji imamo i od hrane napravili svoj brend, sve drugo bi mogli da uvozimo, da ne mislimo da li imamo fabriku za ovo ili ono, živeli bismo kao u Holandiji.


Izvor: Novosti
IP sačuvana
social share

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Before all else, be armed.

Zodijak Scorpio
Pol Muškarac
Poruke 33522
Zastava Beograd, Mirijevo
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.6.18
mob
HTC Smart
Мира Бањац: Глумице неће да буду бабе

Ми­ра Ба­њац је да­нас ме­ђу нај­за­по­сле­ни­јим глум­ци­ма у Ср­би­ји. У по­зо­ри­шту игра већ шест де­це­ни­ја, а на фил­му 45 го­ди­на. Про­шле го­ди­не има­ла је уло­ге у пет пре­ми­јер­них фил­мо­ва. Чла­ни­ца је са­ве­та Фе­сти­ва­ла на Па­ли­ћу, а на отва­ра­њу уру­чи­ла је Ср­ђа­ну Ка­ра­но­ви­ћу на­гра­ду „Алек­сан­дар Лиф­ка“, у чи­јем је култ­ном фил­му „Ја­го­де у гр­лу“ ма­е­страл­но од­и­гра­ла јед­ну од уло­га. У ин­тер­вјуу за „Прав­ду“ Ми­ра Ба­њац го­во­ри о сво­јим уло­га­ма, Па­ли­ћу, као и о ста­њу у срп­ској ки­не­ма­то­гра­фи­ји.

Ка­ко оце­њу­је­те ово­го­ди­шњи Филм­ски фе­сти­вал на Па­ли­ћу?

– Фе­сти­вал на Па­ли­ћу је пра­ви ве­ли­ки на­ци­о­нал­ни фе­сти­вал, истин­ски сја­јан и зна­ча­јан. Фе­сти­вал функ­ци­о­ни­ше, ту су зна­чај­на име­на филм­ске про­дук­ци­је. Гла­мур је у ства­ра­о­ци­ма, ре­ди­те­љи­ма, глум­ци­ма, у огром­ном бро­ју пу­бли­ке на отва­ра­њу, у љу­ди­ма. У се­лек­ци­ји мла­дих су фан­та­стич­ни фил­мо­ви. Про­чи­та­ла сам до­ста сце­на­ри­ја са кон­кур­са. На­ши мла­ди ре­ди­те­љи те­шко до­ла­зе до фил­ма и мо­гућ­но­сти да се раз­ви­ја­ју, па им за­то тре­ба че­сти­та­ти на оства­ре­њи­ма ко­је су пред­ста­ви­ли. Ипак, зве­зде не ра­ђа­ју фе­сти­ва­ли, а по­пу­лар­ност не до­но­си са­мо сјај, не­го и ње­го­ву дру­гу стра­ну. Има мно­го мла­дих и ме­ђу ства­ра­о­ци­ма и у пу­бли­ци, што је до­бар знак за бу­дућ­ност фил­ма.

Ка­ко ви­ди­те чи­ње­ни­цу да у гра­ду у ко­јем се одр­жа­ва фе­сти­вал фил­ма по­сле сто го­ди­на по­сто­ји са­мо је­дан би­о­скоп?

– То нај­ви­ше по­твр­ђу­је ко­ли­ко је филм­ска умет­ност скрај­ну­та. Ми ни­смо про­фи­та­бил­ни за фи­нан­си­је­ре, ту не мо­же да се кра­де, ме­ше­та­ри, то је ску­па умет­ност, а нај­ску­пља је ло­ша умет­ност. Па­ра не­ма, го­ди­на­ма се го­во­ри са­мо о кри­зи, а но­вац се ипак окре­ће. Ипак, ни­шта не мо­же да нас за­у­ста­ви. Сјај­ни љу­ди су за­ле­гли за вред­но­сти у умет­нич­ком ства­ра­њу. Ви­ди­те, сви штрај­ку­ју, а да ли сте ви­де­ли да филм­ски и љу­ди те­а­тра штрај­ку­ју? Ћу­те и ра­де, и на вол­ше­бан на­чин се до­га­ђа­ју и ве­ли­ки фил­мо­ви. Сва­ки наш филм ко­ји је оти­шао на­по­ље, ни­је се вра­тио без на­гра­да са ве­ли­ких фе­сти­ва­ла.

Да ли би­сте као ве­ли­ка глу­ми­ца мо­гли да оце­ни­те ко­ја уло­га је есен­ци­ја оно­га што сте да­ли срп­ском фил­му?

– На то не бих мо­гла да­ти пот­пун од­го­вор. Пр­во, ве­о­ма ка­сно сам се сре­ла са фил­мом, тек ка­да сам из Но­вог Са­да пре­шла у Бе­о­град. Мој пр­ви филм је био са Со­јом Јо­ва­но­вић, ко­ја ме је про­на­шла и од­мах ми да­ла глав­ну уло­гу. По­сле ње је на­ста­ла ве­ли­ка па­у­за, а он­да сам ухва­ти­ла „бр­зи воз“. Ра­ди­ла сам са чи­та­вом че­шком шко­лом, са Го­ра­ном Па­ска­ље­ви­ћем, са Го­ра­ном Мар­ко­ви­ћем, Ср­ђа­ном Ка­ра­но­ви­ћем, Жив­ком Ни­ко­ли­ћем, и то, ево, тра­је и да­ље. Ве­ро­ват­но сам тре­нут­но на фил­му нај­за­по­сле­ни­ја глу­ми­ца. Али, во­лим да ка­жем, да­нас је ве­ли­ки де­фи­цит ба­ба. Не­ће глу­ми­це да бу­ду ба­бе. Игра­ла сам нај­че­шће ка­рак­тер­не уло­ге и ме­ни је увек би­ло бит­но да до­не­сем уло­гу у ње­ној су­шти­ни, у мен­та­ли­те­ту, у ми­љеу.

Да ли је про­блем срп­ског фил­ма но­вац или не­до­ста­так за­ко­на и на­ци­о­нал­ног фе­сти­ва­ла?

– На­ши фе­сти­ва­ли су ша­ре­ни. На­рав­но да тре­ба да се на­пра­ви ве­ли­ки на­ци­о­нал­ни фе­сти­вал, где би на­ши ства­ра­о­ци мо­гли да до­ђу, пред­ста­ве сво­је фил­мо­ве, а не да бе­же на­по­ље. У Ни­шу се глум­ци­ма до­де­љу­је на­гра­да. Је­ди­ни чист пра­вац је ин­тер­на­ци­о­нал­ни фе­сти­вал и он је пре­ци­зно про­фи­ли­сан. Ми­слим да су, упр­кос све­му, до­ме­ти срп­ског фил­ма ве­ли­ки. Не­ка бу­ду са­мо че­ти­ри зна­чај­на ве­ли­ка фил­ма, то је већ не­што. За та­ко ску­пу умет­ност и си­ту­а­ци­ју у ко­јој се на­ла­зи­мо, то је ре­зул­тат. На­су­прот они­ма ко­ји ми­сле да је до­ма­ћи филм у стаг­на­ци­ји, сма­трам да се ра­ди о ле­пом кре­та­њу на­пред.

Да ли др­жа­ва тре­ба да во­ди бри­гу о филм­ској ин­ду­стри­ји или не­ко дру­ги?

– Ка­да бих то зна­ла, би­ла бих ми­ни­стар кул­ту­ре. Ова­ко сам са­мо је­дан ма­ли из­во­ђач ра­до­ва, ка­ко је ре­као јед­ном при­ли­ком Зо­ран Рад­ми­ло­вић.

Не­што се кре­ће

– Те­шко да­нас вра­ти­ти пу­бли­ку у би­о­ско­пе, а филм без би­о­ско­па је као до­ма­ћин без ку­ће. Филм има жи­вот, а, на­жа­лост, у мно­гим ме­сти­ма би­о­ско­пи не по­сто­је, у ма­њим ме­сти­ма су пре­тво­ре­ни у ма­га­ци­не. То је ште­та. Али, по­ма­ка има. Ето, Ба­ла­ше­вић је, ре­ци­мо, ура­дио не­ве­ро­ват­ну ствар. Он са сво­јим фил­мом „Као ра­ни мраз“ иде у сва ме­ста. Ми смо об­и­шли го­то­во чи­та­ву Вој­во­ди­ну, где има љу­ди ко­ји го­то­во 20 го­ди­на ни­су ви­де­ли би­о­скоп. Има ме­ста у ко­ји­ма су, зна­ју­ћи да до­ла­зи­мо, по­пра­ви­ли сво­је би­о­ско­пе, окре­чи­ли, до­не­ли сто­ли­це, и то је уз­бу­дљи­во. Зна­чи да се не­што кре­ће – ка­же Ми­ра Ба­њац.

Izvor: Pravda

IP sačuvana
social share

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Before all else, be armed.

Zodijak Scorpio
Pol Muškarac
Poruke 33522
Zastava Beograd, Mirijevo
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.6.23
mob
HTC Smart
Život s hiljadu boja, hiljadu poniranja

Mira Banjac je glumica po vokaciji, glumica koja ne deli niti umanjuje estetske i estetičke zadatke na sceni, jer u svaku ulogu unosi estetičku energiju dostojnu naslovnih uloga, dosežući sve lepote i sva lukavstva zanata. Ne igra nikada "uvek isto", niti "isto, samo malo drugačije". Njeni preobražaji su temeljni, promišljeni, uigrani. Kada pristaje na parodiju, prelije je molijerovskim racionalnim šarmom, prepoznatljive sudbine vodi do novih zagonetnosti, uvrnute ličnosti vraća u polje jasnoće... Mira Banjac je velika glumica, obična – deluje prirodno, kao osoba iz našeg susedstva koju svakodnevno srećemo na stepeništu, ulici ili gradskom autobusu, iskrena, bez velike telesne geste, dostojanstvena i s visokim umetničkim dignitetom, čestita i pametna žena, koju život nije mazio, ali mu se ona nije predavala.



Mira Banjac je rođena 1929. u Erdeviku. Pripada prvoj generaciji glumaca koja je završila Pozorišnu školu u Novom Sadu. Uz kraće angažmane u pozorištima u Sremskoj Mitrovici (1949–1951) i Banjaluci (1953–1955) radila je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a 1970. prešla u Beograd i postala član "Ateljea 212". Osim u pozorištu, gde je dobila niz priznanja, igrala je i u mnogim televizijskim dramama i serijama, ostvarila brojne značajne uloge na filmu. Autorka je scenarija kratkometražnog filma Laku noć, Šljuka. Dobitnica je mnogobrojnih priznanja, između ostalog dveju Sterijinih nagrada, statuete "Joakim Vujić", Oktobarske nagrade Novog Sada, zatim nagrade "Pavle Vuisić" i Dobričin prsten, najvećih glumačkih priznanja u filmskoj i pozorišnoj umetnosti.

Malo je danas žena, naročito onih od karijere, koje poput Mire Banjac tako lepo i ponosito nose svoje zrele godine. Povod za razgovor sa umetnikom takvog imena i dela dakako da i ne treba imati. Povod je ona sama. Ipak, naš današnji je trenutna Mirina aktuelnost uslovljena činjenicom da je na televiziji viđamo u nekoliko repriznih serija (Kamiondžije, Vratiće se rode, Porodično blago i Kazneni prostor), a uskoro stižu premijere čak četiri filma u kojima igra – Top je bio vreo, Ustanička ulica, Topli zec i Marmaroš.

"VREME": Neumorni radoholičar je intenzivno radio i u svojoj 82. godini, zar ne?

MIRA BANJAC: Da, u minule dve godine završila sam seriju Vratiće se rode, film Kao rani mraz Đorđa Balaševića, Mesec sa Paskaljevićem i film Projekt, u Zagrebu, u režiji Šerbedžijinog sina Danila. Reditelji me, srećom, ne zaobilaze, a ja sam čovek kome je rad pogonsko gorivo. Nedavno smo u Njujorku dovršili snimanje internacionalnog filma Mome Mrdakovića, koji je sarađivao sa Kusturicom i Džimom Džarmušom. Film je započet pre više od dve godine, deo je sniman u Budimpešti, a deo u Beogradu. Višak energije je moja kob. Kad ne radim nedelju dana, ja se već ne osećam dobro. Srećom, relativno me dobro služi zdravlje. Ali, imam taj višak energije koji negde mora da istutnji, da iscuri. Ja sam jednostavno od takvog materijala. I znam da će tako biti do mog poslednjeg dana – dok sam živa radiću, kad prestanem da radim više me neće biti!

Da li su i u kojoj meri u pozorištu iskrena prijateljstva moguća?

Glumac je, po svojoj prirodi, sujetan. Ali, moja vrlina je bila – a to mogu i drugi da potvrde – odsustvo sujetnosti. Možda i zato što nisam morala da se borim za svoje uloge, otimam od drugih. Dobijala sam ono što mi pripada. Uostalom, u Ateljeu je svako imao svoje mesto. Posle 54 godine na sceni, mogu da kažem da ne nosim nijednu ranu iz teatra. Ničim me nije uvredio ni zakinuo. Bilo je velikih glumica, kao što su Ruža Sokić i Seka Sablić, ali ni kod jedne od njih nije bilo rivalstva, sujete koja uništava život i ulogu. Takve su i Gorica Popović i Ljilja Dragutinović... Sujete dolaze iz osećaja zakinutosti, prevelike ambicije. To nikada nisam imala, ali sam zato uvek imala puno strasti za svoju umetnost.

A privatno – ko su vaši najbolji prijatelji?

Ljudi boemi. Volela sam tu boemiju, mislim da sam joj čak i pripadala. Ali ispod te boemske ljušture krilo se ogromno blago. A nisu se otvarali. Teško je bilo doći do njih iznutra. Paja Vuisić je pisao divne pesme, govorio jezike, bio veoma obrazovan, ali se time nije razbacivao. To je znalo samo nekoliko njegovih prijatelja, pokazivao je tu svoju stranu samo gde je on mislio da to treba. Mika Antić takođe, bio je boem, ali imao je i jednu skrivenu a divnu poetsku dimenziju koja je bila sasvim lična. Recimo, sećam se kako je jednom nestao u vreme kad je stanovao kod mene. Nema čoveka dva dana! Kad se vratio, sva u čudu pitam ga gde je bio. On mi odgovori da je bio u Ljubljani i da je tamo išao da bi odneo ljubičice jednoj ženi, odnosno ostavio ih u njenim vratima. Znao ju je samo iz viđenja. On je, dakle, otišao u Ljubljanu, dao i poslednju paru za put, samo da bi jednoj ženi ostavio ljubičice u vratima i vratio se. Zoran Radmilović! Privatno baš i nije bio neki veseljak. Introvertan čovek. Ogroman, začuđujući talenat, za kojim jednostavno, slepo ideš. Poklonio mi je knjigu, svoju monografiju, sa posvetom na francuskom, i rekao da je ne pročitam dok je on živ. Francuski ne znam, nisam je prevela ni do danas, a mislim da i neću.

Bila mi je zbilja čast biti im prijatelj.

O trajanju, epizodama, transformacijama?

Velika je stvar shvatiti da su popularnost i slava opasne stvari. Na sceni je najvažnije trajati, a to možete samo s ljudskom jednostavnošću. Znati dokle i šta možeš. Odigrala sam veliki broj malih uloga. Profesor Rakitin uvek nas je upozoravao da je igrati epizodu veoma opasno – sve morate da pružite u datom trenutku. Moje uloge pripadale su malom svetu. Malim ljudima s velikim povodom: s hiljadu boja, hiljadu poniranja. Izvlačila sam esenciju, karakternu osobinu, prepoznatljivu običnom svetu. Za transformaciju vam je potrebna hrabrost da poništite svoju prirodu. Za to je važno imati znanja i instinkta. U filmu Sećaš li se Doli Bel igrala sam ženu iz potpuno drugačijeg miljea. "Krala" sam po pijacama, malim ćevabdžinicama, ulazila u porodice. Razgovarala i posmatrala... Ne može svako da bude karakterni glumac. Apsolutno sam sigurna da rđav čovek iznese svoju rđavost na scenu, bez obzira šta igra. I kao što vas neka uloga može omudriti, rešiti čak vaš životni problem, ima onih mučnih... Jednom sam igrala, u istoj ulozi – ženu alkoholičarku, narkomana, u incestu! Pošto privatno nemam ništa od toga, obratila sam se psihologu i pitala kakve su to žene. Prve dve vrste sam viđala, ali incest ne možete sresti. Odgovorio mi je: "Morate da siđete u vašu matericu!" To je bilo najbolnije i najneprepoznatljivije iskustvo. Majka sam, a sasvim mi je nepoznato takvo osećanje.



Da li sve što ste nam do sada rekli proističe iz onog što se u stvari podrazumeva pod biti glumac u genima?

Glumac se bavi strastima, on je jedno izloženo biće, jedan brisani prostor i odstrel. Ne kaže Isidora Sekulić džabe: "Glumačka umetnost, jedina živeća umetnost, smrtna je." Gluma je u stvari pristajanje. Biti glumac znači pristati na neuspeh, pristati na ogoljene strasti, pristati da se otvoriš do kraja. A takvo otvaranje je često, gotovo svakodnevno, a podložno je kritici.

Da li vam je poznavanje života koristilo u glumačkom poslu?

Kako da ne – mnogo! Moja najveća škola je život. To nije fraza. I dan-danas, kad s nekim razgovaram u vozu ili na ulici, uhvatim sebe kako lovim nešto što je karakteristično za tu ličnost i njegovo zanimanje. A onda kada igram neki lik shvatim da ga već negde imam nataloženo, jer sklona sam da kažem da u sebi imam jednog rezervnog igrača koji sa klupe radi za mene, koji je taj neki hrčak koji sve to kupi, kupi, kupi... i kada ja zatajim, a zatajim mnogo puta, uskače taj rezervni igrač i radi za mene. Zato sam uspešno mogla da igram muslimanku, srbijansku seljanku, vojvođansku staricu... uopšte žene iz naroda jer sam karakterna glumica, koja voli da glumi obične žene jer sam i sama takva.

Ako biste morali da izdvojite svoje tri uloge – koje bi to bile?

To nerado činim, ali pošto insistirate a stari smo prijatelji i saradnici, reći ću vam da sam ponosna na mnoga svoja ostvarenja, ali bih danas sa ovim iskustvom dosta toga menjala. Ipak, za ulogu u Balkanskom špijunu, lično, nisam sebi uspela da nađem zamerku. Volim i Mariju, ali i Ružu u Rodama, mada je reč o manjoj ulozi. Ruža je žena kojoj su opljačkali kuću, imanje i ceo život. Ona sve to mirno nosi kao deo sudbine. I kada kaže "ja sam rešila da umrem", mirno je to uradila, bez velikih dramskih gestova. Taj lik je moj poklon mnogim nesrećnim ženama koje su tako provele svoj mali život.

A generalno, o ulogama koje pamtite?

Uh... Na početku karijere igrala sam u Šumi babu od 90 godina. U to vreme, kada završimo školu, čitava klasa ide u neko pozorište da bismo godinu dana radili zajedno i da bismo sve ono što smo učili "proradili". To je bilo dobro osmišljeno. I, moja klasa je otišla u Sremsku Mitrovicu gde je postojalo zbilja dobro pozorište. Imala sam tada 19 godina. Kada sam dobila tu ulogu babe, moj profesor Rakitin mi je poslao jedno pismo u kome je pisalo: "Dobro je što ti igraš tu ulogu. To, naravno, neće biti dobro, ali je dobro za tebe." Bilo je mnogo uloga koje su bile važne iz raznih razloga. Postoje uloge koje izmuče, one možda u krajnjem rezultatu i ne budu velikog dometa, ali se prođe kroz neponovljivo iskustvo. U mom slučaju to je, između ostalih, bila Vitkacijeva Majka u režiji Mire Trailović u "Ateljeu 212". Junakinja koju sam igrala bila je poljska grofica, alkoholičar, narkoman i žena u incestu. Uloga koja je na mene skrenula veliku pažnju je Marija, u velikoj TV seriji hrvatske televizije, početkom sedamdesetih godina.

Sa tom ulogom ste zakoračili stazom slave?

U ono vreme bila je retkost da glumci iz pozorišta rade na filmu i televiziji. Moglo bi se reći da ste imali sreće ako vas izvuku iz šešira, kao što je mene Soja Jovanović, za prvi film. Uloga Marije došla je sasvim iznenada, kao ogromna ponuda iz Zagreba. Radila sam je godinu i dva meseca, a sve skupa bilo je kao da smo radili oko sedam filmova. Isprva je trebalo da je igraju Irena Papas, pa Simon Sinjore. Međutim, nešto nisu mogle. Bila sam u to vreme podstanar, u dugovima.... Jednoga dana pozove me Stipe Delić i ponudi ulogu. Velika inostrana ekipa, veliki honorar... I, kad je trebalo da se počne sa radom, dođem u hotel "Toplice" u Sloveniji. Dočekaše me ljudi iz ekipe i odmah poslaše u šminkernicu. Tamo – šok. Odsekoše mi odmah kosu, jedino lepo što sam imala. Treperim iznutra i vidim – ne sviđa im se moje lice. Strašno. Sutradan na setu oko mene sve lepotica do lepotice. Krene kamera, kadrovi... U jednom trenutku, uprkos začuđenosti unaokolo, zaustavim sve i kažem kamermanu. "Molim vas, pokušajte da nađete moje lice, možda ćete ga zavoleti...", a on mi odgovori: "Pokušajte vi da zavolite svoje lice, a ja sam ga već našao." Da, moglo bi se reći da sam s tom ulogom prvi put imala osećaj zvezde i doživela s njom i zbog nje toliko toga.

Jednom ste pomenuli da ste se tada sreli sa čovekom koji je na ruci imao logorski broj identičan vašem, s tim što je vaš bio na kostimu, a njegov nije...

Dok smo snimali seriju vozeći se svakodnevno na set kolima, prolazila sam pored jedne trafike gde sam uzimala novine. Kostimirana sam išla na set i novine uzimala kroz prozor automobila. Jednog dana gospođa koja radi u trafici me zamoli da izađem jer je tu neki gospodin koji želi da se sretne sa mnom. Izađem, iako u onom logoraškom kostimu baš i nisam bila za gledanje. Ispred mene fini, markantan stariji gospodin. Kratko mi se obrati i pogledom fiksira logoraški broj na mojoj ruci. Lagano skloni rukav sa podlaktice i otkri ruku na kojoj je bio identičan broj. Zaneme čovek i pobledi. Ja se zaledila. Prođe nekoliko trenutaka teške tišine, koji su se meni činili kao čitava večnost, i on u pola glasa izgovori da je to njegov broj iz Buhenvalda. Bio je oficir vojske one Jugoslavije a pošto je bio i levičar, završio je u logoru s još trojicom drugara. Prošao je šta je prošao, on i još jedan su preživeli, dvojica nisu izdržala. Užas.

S pogledom unatrag, kako vam se danas čini to preživljeno i doživljeno, da parafraziramo Erenburga – život, godine, ljudi?

Ne volim da govorim o usputnim stvarima, o sebi. Živim jedan miran, ali istinski jednostavan život u kome se ne događa ništa spektakularno što bi me guralo u fokus javnosti, i drago mi je što je tako. Meni je dovoljan i susret sa nekom nepoznatom sugrađankom u nekoj od novosadskih ulica, koja me pozdravi i kaže kako me voli. Kada bacim pogled u retrovizor svog života, osećam zadovoljstvo, ali i tugu što nisam uspela da očuvam svoju porodicu na okupu i što svom sinu jedincu nisam pružila više. Uspeh nikada nije adekvatna ravnoteža za neke propuste. Žalim i što nemam unuke, ali ni to se nije dogodilo. Bog je, znate, pravedan, nikom ne daje sve.

Uvek sam spadala u ružne žene koje nisu izazivale pozornost drugih. Mene su i moji muškarci voleli tek onda kada su me upoznali. Ali, žena sam koja voli svoje kasne godine, i verovatno sam jedna među retkima koja se nikada ne bi vratila u svoju mladost, jer je ona bila jedna velika zabuna, jedna velika muka, veliko neznanje i patnja... Sve što sam dobila, dobila sam sa zrelošću, i ja sam zahvalna svojoj zrelosti. Moje bore sada rade za mene jer dobijam uloge koje odgovaraju mom rejtingu i godinama.

Sem klovnova, ko su bile i ostale vaše nezaboravne glumačke ikone?

Bila sam jedan od onih, velikih lopova: "krala" sam od drugih. Kao mlada glumica u Novom Sadu davala sam poslednji dinar da putujem u Beograd, u Jugoslovensko dramsko, i gledam velike predstave i veliku Miru Stupicu! Jednog dana, s Cvetnog trga posmatram kako iz pozorišta izlaze Mira, Marija Crnobori, Pleša, Jovan Milićević. I mislim: "Nikad neću preći s ove na onu stranu..." Tada mi se, za sva vremena, urezao u pamćenje Mirin glas. Specifičan, budio je u meni ceo teatar. Kasnije, dogodilo se da se sretnemo u Ateljeu i postanemo prijateljice... A onda, zajedno i zaigramo u predstavi Marija se bori s anđelima. Premijera, ja stojim iza kulisa. Čekam izlazak na scenu. I tada čujem taj glas, glas iz moje mladosti, glas koji me je rastakao. I odjednom, počinju noge da mi se tresu, užasno me je strah... To je jedna lepa, tipično glumačka priča.

Koliko su vas umorile godine, koliko rad a koliko ovo vreme i njegov duh?

Najviše me je umorilo pozorište, ali ne žalim. Godine, srećom, još ne osećam kao teret. Sačuvala sam zdravlje, živim uredno, svakodnevno vežbam, vodim računa o ishrani, pijem puno tečnosti jer sam na ličnom primeru spoznala istinu da je suština zdravlja, lepote, vitalnosti – u vodi.

Osećate li se usamljeno, kako podnosite samoću?

Ne, imam puno prijatelja s kojima se družim i posećujem, odlazim u pozorište, na koncerte, izložbe... Živim sa sinom s kojim imam jedan lep odnos – međusobno se ne opterećujemo. Vredna sam, a samoća nije za lenje ljude. Za samoću morate jako puno raditi. Morate biti dovoljni sami sebi, a to podrazumeva da se bavite nekim lepim stvarima – čitam više nego ikad i za to mi uvek manjka vremena! Rečju – najgore je biti sam sa nekim, biti sam sa sobom je mnogo lakše.

Glumačka ste ikona, a ne ponašate se kao razmažena zvezda. Neobična i nesvakidašnja osobina za ove naše prostore i mentalitet?!

I slava je kvarljiva, zahteva jednu ozbiljnost nošenja, razumnost, jednostavnost. Slava može brzo i da se potroši, da se kao krupna novčanica unovči u sitne male dinare. Uvek sam više volela da kažem rezultat nekog rada, nego slava. Jer, slava može doći preko noći nekom ko je i ne zaslužuje. Ima jedna divna misao jednog francuskog filozofa: "Biti jako iznad, znači spustiti se." Slava je prepoznatljivost posla koji radite. I to je odgovorna privilegija, ali koja obavezuje. Nikada nikog nisam odbila na ulici, ako je želeo da sa mnom razgovara. To je moja publika, ja od nje živim. Na pijaci mi je jedna seljanka rekla: "Jao, što ja tebe volim!" Kažem joj: "I ja tebe volim." "Ali, ti mene ne poznaješ." Odgovorih joj: "Ali ja od tebe živim."

Izvor: Vreme
IP sačuvana
social share

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Before all else, be armed.

Zodijak Scorpio
Pol Muškarac
Poruke 33522
Zastava Beograd, Mirijevo
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.6.27
mob
HTC Smart
Mira Banjac: Ne žalim ni za čim

Možda prvi put u poslednjih šezdeset glumačkih godina, za Miru Banjac nastupilo je malo zatišje na profesionalnom planu. Posle odigranih uloga u filmovima Gorana Paskaljevića „Kad svane dan“ i Slobodana Skerlića „Top je bio vreo“, kao i serijalima „Vojna akademija i „Bela lađa“, legendarna glumica najzad ima vremena da se posveti i nekim drugim stvarima.

- Ovih dana mnogo mislim na Anu Ilić, 16-godišnju devojčicu iz Vladičinog Hana bolesne kičme i nogu, kojoj sam pomogla da bude smeštena u banju „Trepča“ - kaže Mira Banjac. - Tom prelepom anđelu darovan je spisateljski dar. Pročitala sam njenu divnu knjigu pesama, odnela joj neke knjige za čitanje i naprosto sam zadivljena njenom unutrašnjom snagom.

* Nije li slična unutrašnja snaga i vas pre šest decenija iz rodnog Erdevika u Sremu najpre dovela u SNP, potom u Atelje, i ceo taj put sabrala u nedavno objavljenu monografiju „Lica Mire Banjac“?

- Taj put od Erdevika do monografije bio je jako dug, neravan kao i Srem, sa mnogo padova i podizanja. Presrećna sam što sam dobila tu monografiju, koja pripada svim laureatima „Dobričinog prstena“. To je treća knjiga o meni, jer mi je povodom nagrade „Pavle Vuisić“ Petar Volk napisao prvu monografiju, a Vesna Krčmar je u jednu knjigu sabrala sve moje intervjue. Bila sam i sama iznenađena šta sam sve i koliko govorila.

* Monografije svedoče o raznovrsnosti uloga koje ste kreirali. Smeta li vam što šira publika najviše pamti role iz TV serija?

- Znam da me publika najčešće poistovećuje sa tim malim-velikim ženama, i na te likove sam veoma ponosna. Ali ni Ljubice, ni Marije, ni Ruže, ne bi bilo da nisam na početku, kao mlada glumica, prošla u pozorištu širok klasičan repertoar. Te male-velike uloge su poseban izazov, jer takve ljude publika sreće svakodnevno, tu iza ugla, upoređuje ih i lako proverava da li ih je glumac verno dočarao ili je omanuo.

* Kojim ste, u mnoštvu tih uloga, posebno zadovoljni?

- Uopšte ne selektujem na taj način svoje uloge. Isidora Sekulić je rekla divnu misao: „Vredi samo ono što ostaje, samo to je pravo“. Ono što je ostalo u sećanju ljudi - to je moj glumački učinak. Bilo je uloga, pozorišnih i filmskih, od kojih sam mnogo očekivala, a one na kraju nisu donele to profesionalno zadovoljstvo. Bilo je često i obrnuto.

* Gledate li često svoje filmove?

- Ne, jer prečesto se repriziraju, a to su uloge koje sam odavno ostavila iza sebe. Nemam žal za tim da vidim kako sam izgledala pre dvadeset i više godina, a sve svoje greške u nekoj ulozi uočila sam odmah posle premijernog prikazivanja. Zato radije pogledam tuđe filmove. Jedini film zbog kojeg ne mogu da promenim kanal je „Balkanski špijun“. Odgledam ga svaki put, ne samo zbog sebe, nego zbog odličnog scenarija, režije, mojih izvanrednih kolega. To je film sa dubokom, večnom porukom.

* Žalite li za nekim ostvarenim ili, možda, neodigranim ulogama?

- Ne žalim ni za čim. Naročito ne žalim ni za jednim danom provedenim u pozorištu. Rado se sećam svojih glumačkih početaka u Sremskoj Mitrovici i Banjaluci. Tu sam igrala 20 godina, dobila Sterijinu i druge nagrade. Odlazak u Atelje 212, za mene je bio poseban izazov, jer koliko je SNP negovao klasičan repertoar, toliko je Atelje bio provokativan i moderan, prepun glumačkih velikana.

* Imate li utisak da se teatri danas nerado hvataju u koštac sa klasičnim repertoarom?

- Klasici nisu zastupljeni kao ranije, ali još uvek se na našim scenama igraju Sterija, Šekspir, Nušić, Molijer...Velika literatura traži velika pozorišta. Ne može se raditi raskošna klasična predstava, ako nema para za kostime. Pozorišta su u opštoj besparici, na početku sezone ne znaju ni koliko će premijera imati te godine. S druge strane, mladi reditelji, shodno modernom vremenu, eksperimentišu, pomeraju granice, što nije loše. Slično je i na filmu.

* Koji je reditelj imao najneobičniji zahtev, a vi mu niste odoleli?

- Kada me je Živko Nikolić pozvao u „Lepotu poroka“ uz uslov da svoj ponos, svoju negovanu plavu kosu podšišam „ni na muško ni na žensko“ i prefarbam u boju crnog gavrana, ja sam se lomila. Neka druga glumica bi zahtevala periku, a ja sam na kraju podredila sve toj izazovnoj ulozi. Nisam pogrešila, jer bez takve frizure, ta žena ne bi bila tako efektna.

* Neki divni glumci, vaši prijatelji i filmski i pozorišni partneri, nisu više među nama. Ko vam od njih naročito nedostaje?

- Svi mi nedostaju. Naročito Zoran Radmilović, Taško Načić, Bata Stojković, Paja Vuisić, Čkalja, Pera Kralj...Nedostaje mi i taj mag teatra Mira Trailović i celo jedno vreme koje su ti veliki ljudi ispunili, a sa kojima sam i ja radila velike stvari. Recimo, jako mi je žao što se vrlo retko sećamo Mije Aleksića, divnog glumca koji je ostavio veliki trag u teatru. Ta naša zaboravnost me rastužuje.

* Kao što je „Santa Maria della Salute“ nezamisliva bez glasa Pere Kralja, tako je i vaš glas naprosto srastao sa „Vojvodinom“ Mike Antića...

- Polovinu te poeme Mika je pisao u mojoj kući ili mi je doturao te stihove na papirićima od cigareta. Od tih delića on je napravio poemu koja izvire iz mene prirodno, kao što ja izvirem iz ove ravnice, tog blata, sunca, kiše i vetrova. Izgovorila sam je na stotine puta, a samo jednom sam imala tremu, kada je trebalo u SNP da je ponovim povodom 60 godina mog glumačkog rada. Plašila sam se da ću ispustiti koji stih. Srećom, nisam.

* Kako se nosite sa samoćom?

- Samoća nije za lenje ljude. U samoći se mora mnogo raditi, promišljati, nadoknađivati sebe sebi. Nisam usamljena, nisam ni sama, ali imam svoje samotne trenutke. Sada čitam više nego ikada ranije, okrenuta sam lepim stavrima. Nedavno sam čitala Domanovićevu „Stradiju“ i na drugi, do sada nepoznat način, začudila sam se njegovom vizionarstvu i poznavanju sopstvenog naroda.

Izvor: Novosti

Fajlovi prikačeni uz poruku (kliknite na slike za punu veličinu)

kul-mira.jpg
(94.07 KB, 800x413)
kul-mira-mala.jpg
(20.06 KB, 228x300)
IP sačuvana
social share

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 24. Okt 2014, 15:31:00
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: Juzne Vesti :: Citati :: Serbia News :: Kuvar :: Tvorac Grada :: Cam.rs

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.191 sec za 18 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.