The Last Blade (1997)





Napraviti inovantnu 2D Vs borilačku igru posle pojavljivanja drugog Street Fightera i prvog Mortal Kombata postao je gotovo nemoguće težak zadatak. A cilj programera SNK bio je upravo taj – osmisliti potpuno nov borilački serijal za NeoGeo za koji niko neće moći da kaže da previše liči na nešto što već postoji. Iako je u pitanju igra u kojoj se protivnici suočavaju hladnim oružjem, svako poređenje sa slavnim Samurai Shodown serijalom je izlišno, jer Last Blade zaista ima mnogo toga što ga čini unikatnim i potpuno distancira od njega. Istorijsko okruženje u kome su smešteni događaji poznat je kao Bakumatsu i vezuje se za Japan u periodu od 1860. do 1899. godine kada konačno počinje njegovo otvaranje prema svetu što se jasno vidi po nekim elementima, koje ćemo kasnije pomenuti. Netipično za većinu ovakvih igara, Last Blade poseduje sasvim solidnu priču. Ona nam govori da na svetu postoje 4 čuvara povezanih sa jednim od 4 boga, koji zajedno štite Đavolju Kapiju, sprečavajući da se ovaj portal prema podzemlju otvori i uništi svet. Tako je bilo sve dok kod se kod jednog od čuvara nije probudio prezir prema ljudima i njihovim slabostima zbog čega on odlučuje da sam otvori kapiju i iskoristi moć koja dolazi odatle da zavlada svetom. Ostali čuvari će naravno pokušati da ga spreče u tome, baš kao i grupa boraca koja oseća da se Zemljin balans ruši. Među njima će se naći i troje mladih ljudi koji u sebi poseduju snagu koje ni sami nisu svesni, kao i jedan čovek koji u svemu traži samo zabavu.



I grafički The Last Blade predstavlja pravo remek delo i u potpunosti uspeva da dočara istorijski ambijent u kome je smeštena igra. Na mnogim scenama vide se Evropljani, a i neki protagonisti nose odeću koja potiče sa Starog Kontinenta. Sami borci su fantastično nacrtani i animirani, i za razliku od Samurai Shodown serijala, imaju daleko realističniji izgled mada se na njemu nije insistiralo do kraja (što ne uzimamo za manu, naravno). Okruženja u kojima se odvijaju same borbe su takođe na vrhunskom nivou a ona najlepša možete videti na ovih nekoliko slika. Dovoljno je samo reći da je malo sličnih igara koje poseduju ovako detaljne i fantastično dizajnirane nivoe. Definitivni status grafičkog remek dela igra dobija zahvaljujući sjajnim animacijama kojih ima podosta i specijalnim efektima koji su veoma impresivni. Međutim, čak ni tada nema tragova usporenja animacije. Zvučna podloga je malo kontroverznija što se pre svega odnosi na muziku koja ne igra tako važnu ulogu kao u recimo King Of Fighters ili Fatal Fury serijalu. Ona je zapravo u drugom planu ali je utisak da se savršeno uklapa u okruženje. Zvučni efekti su odlični i veoma bogati, i to je još jedan element u kome je Last Blade među najboljim NeoGeo igrama. The Last Blade je zaista prav biser i jedno od najboljih ostvarenja koje je objavio SNK, po mnogima čak bolje i od svog sjajnog nastavka. Bez obzira da li ste ljubitelj ovakvih igara ili ne, svako ko sebe smatra ozbiljnim igračem trebalo bi da je proba i poseduje u svojoj kolekciji.

Izvor: Emuglx


Ovo je prvi deo. Čitav tekst pročitajte ovde.

Digital Devil Story: Megami Tensei (1987)






Obljavljena  11. Septembra 1987. za familly computer, takođe poznat kao famicom iliti Nintendo Entertainment System u Severnoj Americi, DDS: Megami Tensei ja igra koja je jako napredna za svoje vreme, ali jako ostarela po današnjim standardima. Ova je prva video igra Atlusovog dev. tima, što je jako impresivno, uzevši u obzir neverovatnu ambicioznost ovog projekta. Za razliku od velikog broja licensiranih igara u to vreme, ovaj naslov je RPG. RPG-ovi su u 1987. bili relativan novitet na tržištu, samim tim je čudno da su ovaj žanr izabrali gomila neiskusnih ljudi, a da i ne pominjem da bi neuspeh ovog projekta doveo do raspada studija. Svaka sreća, Megami Tensei je uprkos svemu ipak uspeo. Čak iako su njegovi vršnjaci Final Fantasy i Dragon Quest zaradili više pažnje među mejnstrim publikom, Megami Tensei je ipak zaradio poprilično veliku bazu fanova koji su cenili sve suptilnije stvari koja ova igra radi. Među ovim suptilnijim stvarima je depresivna atmosfera, zajedno sa religiozno/ideološkim tematikama koje igra diskutuje, a nikad ne nabija igraču niz grlo.Tu se kao dodatak prikazuje velika kolekcija raznih bića iz raznih mitologija iz celog sveta. Stvarno je apsolutno impresivno koliko truda su uložili u depikciju ovih stvorenja, no, to me dovodi do razloga zašto i jesu, kao i najambiciozniji aspekt Megami Tensei-a, naime; sam gejmplej.

Vidite, Megami Tensei se od svojih vršnjaka razlikuje po nekoliko stvari. Kao prvo, igra iz prvog lica, slično starijim PC RPG igrama, što je bilo retko na famikomu. Sledeća razlika je u borbenom sistemu. Sada, igra ipak sadrži neke stvari asocirane sa JRPG-ovima ovog vremena. Imate napade oružjem koji ne koštaju ništa, čini koje koštaju MP i možete da pobegnete od bitke. Razlika dolazi u takozvanoj “talk” opciji. Odabirom ove opcije dobijete šansu da popričate sa vašim protivnikom i, ako demokratija prevlada, možete zatražiti od vašeg protivnika tri stvari: neki predmet, pare ili da vam se on/ona pridruži. Ako pitate demona da vam se pridruži, demon će  vas pitati da mu/joj ponudite nešto kao poklon i, ako, joj/mu se svidite, pridružiće vam se. Nakon što vam se demon pridruži, možete tog demona koristiti u bici ili možete tog demona spojiti sa nekim drugim i stvoriti novog, jačeg demona.

Možda malo preterujem sa ovim ali legitimno mislim da je ovo bilo revolucionarno za svoje vreme. Po prvi put, vaši protivnici nisu generični, bezlični monstrumi koji su tu striktno za vaše zadovoljstvo u njihovom masakru. Oni zapravo imaju ličnost, brige, probleme i  velika količina njih voljna je da komunicira s vama. Problem leži u tome  što će veliki broj igrača osetiti simpatiju prema nekim demonima i ciljaće da ih ne ubijaju, Ipak, u igri je neophodno da dobijate iskustvo i povećate vaš nivo, tako da su dizajneri bili dovoljno pametni da implementiraju dve mehanike koje služe da ovo balansiraju. Prva od kojih je mesec. Mesec ima sveukupno oko tri faze skrivene između deset podfaza. Svaka nova faza meseca diktira ponašanje demona tokom pregovaranja. Ukoliko je mesec pun, pregovaranje sa njima je nemoguće. Druga mehanika dolazi u formu demona koji su potpune seronje i koje ŽELITE brutalno da izmasakrirate. No, ipak postoji balans između prijateljskih demona koji se samo brane i neprijateljskih koji vas žele mrtve.

Sve u svemu, Digital Devil Story: Megami Tensei za famikom je impresivna, revolucionarna i potcenjena igra koja predstavlja početak MegaTen franšize. Kada sam počeo više da istražujem o ovoj franšizi pišući istorijat, bio sam impresioniran činjenicom da je sistem koji je postavljen u ovoj igri jedan koji će franšiza pratiti narednih 25 godina, retko menjajući ga, čak i u sporednijim igrama. Nažalost, zvaničan prevod igre ne postoji, kao ni fan prevod, tako da je malo teško igrati igru bez fundimentalnog znanja japanskog jezika. Takođe, ako radoznalo rešite da odigrate, preporučujem da odigrate super famikom verziju, koja je grafički unapređena verzija igre.

Naravno, kvalitet i uspeh ovog naslova doveo je do nastavka, no, tek 4 godine kasnije za istu konzolu, što nas dovodi do…

Izvor: Emuglx

Digital Devil Story: Megami Tensei II (1990)






Obljavljen 6. Aprila 1990. za famikom, Megami Tensei II je direktan nastavak DDS: MT-a, odvijajući se 34 godine nakon dešavanja prve igre. Gejmplej je uglavnom ostao isti, samo dodavajući otvorenu mapu sličnoj Final Fantasy-u koju istražujete iz izometrične perspektive i koja služi da vas prenese iz tamnice u tamnicu. Relativno fin dodatak, no, ne doprinosi mnogo novom sistemu – činjenica koja je sasvim u redu jer, sa postavljenim temeljem, Atlus je mogao više da se posveti na razradi MegaTen univerzuma. Za malo konteksta, MegaTen 1 je morao donekle da prati događaje iz novela i samim tim su imali vrlo malo kreativnih mogućnosti. MegaTen 2, s druge strane, nema ovaj problem, dajući piscima potpunu kreativnu slobodu nad licencom. Rezultat ovoga je tematski oslonac velike količine cele franšize. Kratko rečeno, religiozni aspekti MegaTena su preuveličani i postavljeni kao glavni stubovi narativa. Glavna tema je dosta kliše po današnjim standardima, no, inspirativno predstavljena za godinu začetka.

Kratki siže priče bi glasio otprilike ovako: 199X godine, ceo svet je žrtva nuklearnog rata koji, čisto da bi završio posao, otvori portal između stvarnosti koji dozvoljava demonima da uđu i napadnu svet ljudi. Da bi preživeli, ljudi su morali da se povuku u numerisana, podzemna skladišta. 35 godina kasnije, ljudska interakcija sa demonima stvara dve crkve: Crkvu Mesije, koja veruje da će bog poslati mesiju koji će ih spasiti od demona, i Crkvu Sabata, koja se potpuno predaje demonima, gledajući u njih kao u bogove. Dva drugara koji žive u Keihin skladištu br. 3 reše potpuno nevino da odigraju igru koja se zove “Devil Busters”. Porazom prvog bossa u igri, oni sasvim slučajno prizovu demona poznatijeg kao Pazuzu, koji im podari kompjuterski program koji priziva demona i pošalje ih na misiju da “spasu svet”, nazivajući ih “mesije koje će spasiti svet”. Zbunjeni ali radoznali, protagonista i njegov drugar reše da prihvate ovaj zahtev. Odavde, MegaTen2 vas vodi kroz jednu zaista iscrpnu priču punu obrta, izdaja, intrige i simbolizma.

Reči ne mogu opisati koliko cenim narativu MegaTen-a 2. Uspešno je uzeo dosta elemenata i tropa popularnih u JRPG-ovima tog vremena i uspeo je da napravi nešto novo, sveže i inovativno (ponavljam, za to vreme). Kao prvo, glavni likovi zapravo se nalaze u konfliktu oko njihove sudbine. Da li pratiti put koji nam je dat ili uzeti sudbinu u svoje ruke? Svaki lik koji se nacrta u vašoj partiji ima različit pogled na situaciju i samim tim daje igri određen nivo dubine, kao i osećaj da su likovi ljudska bića, a ne likovi u video igri. Kao i do sad, moram ponoviti, ovo je impresivno za vreme u kom je nastalo.

Sve u svemu, sa solidnim mehaničkim temeljom, Atlus je rešio da poradi na priči, stvarajući nešto što je igračima u to vreme bilo u isto vreme poznato, ali i na mnogo načina nepoznato. Ovo označava kraj prvog dela, u sledećem delu pokrićemo super-famikom eru franšize. Hvala što ste ovo pročitali i nadam se da ćete mi se pridružiti i u sledećem delu.

Izvor: Emuglx

Shin Megami Tensei (1992)






Obljavljena 30. Oktobra 1992, Shin Megami Tensei (istinita reinkarnacija boginje) je najstarija MegaTen igra koju prljavi zapadnjaci mogu (legalno) da odigraju, no, ta mogućnost je realizovana tek 2014, kada je igra prilagođena IOS sistemima. Ukoliko ste neko kome smeta igranje preko emulatora ili sa fan-prevodom, ovo je jedina stara MegaTen igra koje se možete dočepati, nešto što duboko preporučujem, jer, ova igra predstavlja istinski početak ove legendarne franšize. Zašto? Zato što uzima mehanički temelj DDS:MT-a, razvijajući ga i dajući mu 16bitni tretman, no, revolucionaran aspekt smta dolazi direktno iz DDS:MT2. Atlus je iz te igre rešilo da prenese religioznu tematiku na potpuno nov nivo, stavarajući celu, jako komplikovanu i kriptičnu mehaniku. Da budem iskren, reći da je tema ekskluzivno “religiozna” je potpuno netačno. Postoji religiozni aspekt, no, u pitanju je više “ideološki” sukob. Za kontekst: Igra sadrži 3 ideološka pravca koja vi možete da pratite i koje određuju relativno veliki broj stvari u igri:

– Law – iliti religiozna desnica, radikalno hrišćanstvo, disciplina, red i mir putem diktature, itd. Interesantno je da je predvodnik ove grupe, Mesija, bukvalno MegaTen ekvivalent Isusa.
– Neutral – ideološki najsličniji današnjem zapadu i klasično/socijalno liberalističkim vrednostima.
– Chaos – iliti sektalika, no, predstavljena je kao forma anarhije koju promoviše i predvodi Lusifer.

Ovo mnogima može zvučati jako slično stvarima kao što su Bioware igre (Mass Effect, Star Wards: KOTOR) gde vaše akcije direktno dovode do povećanja/smanjenja vaše dobrote ili zla (iliti paragon/ renegade, light / dark, itd.). Bilo kako bilo, slično koliko jeste, ono što SMT, kao pionir, radi drugačije jeste što svaku poziciju predstavlja ne kao “dobro, loše, u sredini”, već kao potpuno validne ideološke perspektive s kojim se vi možda slažete, a možda i ne. Takođe, akcije koje određuju vašu poziciju nisu izbori koje ćete praviti u tu svrhu (barem kada budete prvi put igrali). Ovo podrazumeva stvari kao što su: gde se lečite, kako se odnosite prema određenim demonima, kako se obraćate određenim ljudima, kako tretirate određene članove vaše ekipe, koje demone koristite, itd. Ipak za tako esencijalan deo igre, čudno je koje mere je Atlus preduzeo da bi on bio sakriven od oka prosečnih igrača. Ali, kao što su pre demonstrirali, Atlus je hrabra i ambiciozna kompanija, ponekad na njihovo zlo. Ipak, što se tiče SMT-a, mislim da je izbor da njihov nov izum suptilno nadograde u formulu je nešto što je jako cenjeno s moje strane. Možda nije “mejnstrim” izbor, no, nagrađuje ljude koji reše da provedu više vremena s igrom. Dodatno, dozvoljavaju ljudima koji neće da se bakću pretenciozno-intelektualnim glupostima da uživaju u igri, a oni koji žele da studiraju igru kao lektiru za fakultet, dobrodošli su da to i urade.

Izvor: Emuglx


Ostatak opisa pročitajte ovde.

Shin Megami Tensei 2 (1992)






Obljavljena 18. Marta 1992 godine za SuperFamikom, Shin Megami Tensei 2 je, za divno čudo, jedina numerisana Shin Megami Tensei igra koja nije dobila zvaničnu lokalizaciju (Shin Megami Tensei IOS 2014, Shin Megami Tensei 3 PS2 2004, Shin Megami Tensei 4 i apocalypse 3DS 2013 i 2016). Obično bih ovaj deo posvetio tome koliko je ova igra velik korak napred u franšizi, kako je veliko remek delo koje je redefinisalo industriju i ostale istinite hiperbole. Kakogod, Shin Megami Tensei 2, verovali ili ne, vrlo se malo razlikuje od keca. Mehanički i strukturalno, igre su identične. Istraživanje iz prvog lica razne tamnice koje su dizajnirani kao lavirinti, borba, razgovor i spajanje demona, sve što znate iz SMT-a vraća se ovde. Među najvećim poboljašnjima igre jeste da je sve dosta brže i zabavnije, estetički kreativnije, prijatnije i celokupno izglancanije, pa i lakše za prilaz. Shin Megami Tensei 2 ne predstavlja evoluciju franšize, kakogod, ono što predstavlja je veliki izazov koji je Atlus sam sebi zadao. Taj izazov glasi: da li mi (Atlus) možemo da u potpunosti da promenimo stil, atmosferu i art, a da ipak budemo true onome što bi fanovi mogli da očekuju od (S)MT igre. Počevši od prvog Megaten-a, glavni motiv je post-apokalipsa. Prvi Megaten odvija se tokom same apokalipse, dok se događaji Megaten 2 odvijaju daleko nakon nje. Događaji prvog Shin Megami Tensei, za razliku, kreću od pre apokalipse, tokom same apokalipse i posle apokalipse. Shin Megami Tensei 2 menja ovo, postavljajući sajberpank kao glavni motiv.

Bože, ovde imam tol’ko da pokrijem da prosto ne znam gde da počnem. U svrhu mojeg mentalnog zdravlja, podeliću ovu sekciju na dva dela: Priču i Svet. Počevši od priče, ona se odvija u dalekoj budućnosti (godina 20XX) u tehnološki naprednom Tokiju gde vaš protagonista, ovaj put sa zadatim imenom (Hawk), treba da se takmiči u finalu nekakvog borilačkog turnira. Odavde vas igra, kroz virtuelni svet namenjen za borbeni trening, poduči jednostavnim borbenim mehanikama, nakon čega imate priliku da slobodno istražite Tokijo. Ovde nailazimo na novitet u franšizi: Atlus moraju da izmisle novi svet koji funkcioniše drugkčije od onoga što je nama poznato. Da vas podsetim na kratko: sve MegaTen igre (do ove) odvijale su se u vrlo stvarnom Tokiju. Naravno, bio je to obrušen, tmuran i depresivan Tokijo, ali ipak Tokijo. Druge popularne JRPG igre u to vreme sve su imale svoj način da očigledno pljačkaju DND, tj. svoj “svet”. SMT2 se, kao ostatak franšize ovde razlikuje, jer, umesto da pljačka provaljeni DND, Atlus su rešili da pljačkaju Blade Runer. Da, iz post-apokalipse u čist sajberpank kako je poznat svima koji su bili prisutni u godinama gde je on bio neverovatno popularan, specijalno u Japanu. Iz nekog razloga, period između 1992 pa sve do od prilike 1999 Japan je bio apsolutno OPSEDNUT sajberpankom. U ovom periodu, Hideo Kojima je na tržište stavio “Snatcher”, Akira i Ghost In The Shell su kvalitet o kome ne moram pričati i čak je do sada srednjovekovni (izuzev stimpanka FF šestice) naskočio na sajberpank voz sa FF7.

Može se reći da su Atlus pratili trend, no, radeći to na nekako pristojan način. Sve-u-svemu, SMT2 je još jedan korak u napred za franšizu, može se reći i najvažniji korak unapred, zato što je ovo početak onoga što ja volim da zovem:

Izvor: Emuglx

Shin Megami Tensei: If… (1994)






Obljavljena samo 8 meseci nakon SMT2, naime u oktobru 1994, SMT: If… je prva igra u sada vrlo popularnom, vama poznatom kao, “Persona” serijalu. Sada, da se nadovežem na prošlu tezu, rekao sam da MegaTen igre devedesetih prate japansku pop kulturu. Pa, šta onda koji moji SMT: If prati? Da budem iskren, teško je reći da je to zapravo “trend”. Tačnije je reći da je to jednostavno fenomen koji do dan danas blješti. Ne želim da sada odražavam neku dugu lekciju o Japanskoj kulturi kada ja sam nisam neki ekspert, no, ono što definitivno znam jeste da: primarna demografija za medijum Japanske animacije od 90′ pa do dan danas uglavnom formiraju srednjoškolci. Kada bih pogađao tačno zašto, rekao bih da su oni jedina iole profitabilna demografija, samim tim da imaju najviše slobodnog vremena, kao i privatnosti da konzumiraju taj medijum. Atlus je uzeo ovu činjenicu u obzir i podario toj publici MegaTen igru koja je u potpunosti smeštena u srednjoj školi. Nažalost, zato što fen prevod ove igre nikada nije dovršen, nisam imao šansu da odigram SMT:If… Ipak, mogu zasigurno reći da je kritički jako pozitivno prihvaćena od strane obožavalaca, kao i da je uspela da privuče članove željene demografije. Uglavnom, prvi projekat u spin-off eri je bio veliki uspeh.

Izvor: Emuglx

Shin Megami Tensei: Devil Summoner (1995)






Počevši od prve pomenute: Shin Megami Tensei: Devil Summoner je 25. Decembra 1995. donela MegaTen na petu generaciju konzola, izlazeći na (tada preskupom) Sega Saturnu. Takođe predstavlja početak još jednog uspešnog pod-serijala, tj. Devil Summoner serijala. No, taj uspeh nije postignut ovom igrom, nego mnogo kasnije (pričaćemo o tome u delu posle sledećeg). Da budem brutalno iskren, potez da se pomere sa nintendo konzole na sega konzolu, i to baš na prokleti propalitet koji je bio Sega Saturn, nije finansijski bio vrlo pametan. Saturn, koji je bio Segin ekvivalent Sonijevom Plejstešjnu, je često zaboravljen deo pete generacije konzola. Samim tim, Devil Summoner je jedna od manje poznatih igara u franšizi. Reko bih da je to šteta, ali, iskreno, igra je, izvan vizuelnog napredka,  zaglavljena u potvrđenoj SMT formuli. Zagonetne tamnice koje istražujete iz prvog lica, pričate s’demonima, spajate demone, borite se, dobijate iskustvo, napredujete, itd. Sve je to kvalitetno, ali je postalo monotono i dosadno. To je sve, naravno, sa mehaničke strane igre. Što se tiče prezentacije, ova igra je zaista predivna. Glavni umetnik, tj. Gosm. Kazumi Kaneko, konačno dolazi do izražaja u ovoj igri, specifično njegov dizajn za likove. Retro devedesete pomešane sa Kanekovim  Neo-noir stilom stvaraju istinski jedinstvene dizajnove koje sam Kaneko proglašava njegovim omiljenim.

Priča je dosta dinamičnija i radi dosta da se odvoji od svojih post apokaliptičnih prethodnika. Kao prvo, skala je mnogo manja, a vaše igralište je fikcionalni grad “Hirasaki”. Na početku igre, kao što je standardno za sad, date svome avataru ime i igra vas baci u vašu sobu samo sa infomacijom da ste srednjoškolac i da treba da se nađete sa vašom devojkom negde. Nakon što se nađete s’njom, taj sastanak je korišćen da vas provede kroz i upozna sa Hirasakijem. Nakon što se vi raziđete, radoznao glavni lik reši da istraži napuštenu zgradu. Dosta kajanja sledi jel’ ga napadne horda demona. Na svaku sreću, na scenu stupa Kuzunoha grada: Kjođi. Kuzunohe su titularni Devil Summoneri (iliti prizivači demona) koji su poslati od misteriozne organizacije “Yatagarasu” da čuvaju gradove od natprirodnih/ sektaških pretnji. U ovom slučaju, Kjođi se nalazi u napuštenoj zgradi da bi eleminisao demona koji je prizvan od strane sektaškog rituala. On ovo i postigne, sve pred vašim očima. Nakon što ste spaseni, Kjođi vam kaže da zaboravite sve ovo i da pobegnete kući što brže što moguće. Nažalost, pre nego što to možete uraditi, uhvati vas čudan čovek koji se predstavi kao “Sid Dejvis”. On vas povede nazad u istu napuštenu zgradu, nakon čega vas hladnokrvno ubije. Nekom čudnom slučajnošću, Kjođi je ubijen u skoro istom vremenskom periodu ko i vi, tako da Šaron, rukovnik boga podzemlja Hada, reši da vam da priliku za osvetu i ubaci vašu dušu u telo Kjođija, započinjajući igru. Kao što je pre rečeno, ovaj početak razlikuje se od ostatka franšize, uglavnom zato što olakšava ulazak u igrin svet, upoznavanje sa likovima i postavlja lako razumljiv temelj igrinoj priči (tj. Osveta). Prethodnici (specijalno SMT 1 i SMT 2) su definitivno bili dosta teži što se tiče početaka. Sećam se da sam u SMT-u sasvim slučajno naleteo na nekoliko ključnih pričinih događaja, a da nisam ni znao da oni to i jesu. Verujem da je najveći krivac tu bio nedostatak razlikovanja tih važnih scena od opcionalnog dijaloga, uglavnom zato što glavni likovi jedva imaju jedinstvene sprajtove, a kamoli portrete. Devil Summoner popravlja ovo i svi glavniji likovi imaju portret koji naglašavaju da će oni dovesti do napredka u priči. U zaključku, Devil Summoner je žestoko potcenjen deo franšize koji me je prijatno iznenadio, kao i početak jednog od najpopularnijih megaten spin-off franšiza.

Pak, malo će Atlus znati da samo godinu dana kasnije će zvanično “započeti” svoj trenutno najpopularniji i najprofitabilniji MegaTen spin-off serijal, naime; Persona serijal! Želeo bih na kratko samo podsetiti vas da je SMT: If… zapravo započeo ovaj serijal, no, sam naziv “Persona” počiva iz ranije pomenute PSX igre:

Izvor: Emuglx

Megami Ibunroku: Persona (1996)






Izlazeći 20 septembra 1996 za PS1, Megami Ibunroku: Persona je, u jednu ruku, sledeći veliki korak za MegaTen, a u drugu, PRVI veliki korak za MegaTen. Konačno, skoro 10 godina nakon početka megaten, zapad dobija svoju prvu lokalizaciju. Nažalost, u ovome periodu, vrlo su retko bilo lokalizovane igre koje su toliko neizbežno japanskoga porekla, tako da je Atlusovo naređenje da apsolutno i totalno amerikanizuju igru dovela do apsolutne katastrofe koju do dan danas (donekle) hiperbolno nazivaju najgorom lokalizacijom svih vremena. Da budem čist, sa tim se stavom ne slažem. Ovih dana, zahvaljujući internetu, fanovi japanskih igara su uglavnom upoznati sa japanskom pop kulturom (ili kulturom u širem smislu), samim tim su lokalizacije sve manje i manje cenzurisana, uključujući moderne Persona igre. Ipak, u godini 1996, sve što je prosečan amerikanac znao o Japanu jeste kako da kaže “koniČiva” i “nije vam bila dovoljna hirošima!?”. Siguran sam da dosta njih nisu ni znali da je nintendo japanska firma, no to je samo spekulacija. Baš zbog ovoga verujem da je odluka da amerikanizuju originalnu Personu relativno pametna za biznis. Takođe pokazujem moje saučešće prema jadnom timu koji je dobio naređenje da amerikanizuje igru koju su mogli nonšalontno da nazovu “Japan u devedesetima The Video Game”. Ali, moram priznati, ipak se slatko nasmejem kada pomislim o svim apsolutno urnebesno lošim promenama koje su bile napravljene tokom lokalizacije.

Počećemo od manjih promena: sva imena glavnih likova su promenjena na zapadnjačka imena (Maki > Mary, Masao > Mark, Hidehiko > Brad, itd.), uključujući i ime grada u kome se igra odvija (Mikagecho > Lunarvale) i jeni su promenjeni u dolare. Među većim promenama imamo sve između menjanje etničkog porekla jednoga lika do potpunog uklanjanja “Kraljice Snega” dela igre, koji je bio tajni sporedan kvest koji je zapravo dosta detaljisan.

Što se tiče Persone kao igre, do sada je najpristupačnija igra i franšizi. Priča je veoma jasno i detaljno prikazana putem dugih dijaloga između sada mnogo živahnijih i bolje napisanih likova od bilo koje prošle MT igre. Tokom scena, dobijate izometrični pogled preko cele sobe, gde svi likovi imaju lagano prepoznatljiv sprajt koji dodatno olakšava proces razumevanja same priče. Svi ovi napredci čine samu priču bogatijom, i zabavnijom ali tematski plićom i manje pretencioznom od SMT 1 ili SMT 2. Pre nego što dobijete pogrešan utisak, MI: Persona je svakako tematski bogata igra, ali je znatno subtilnija po tom pitanju.

Da završim, Persona je definitivno atlus pokušaj prema mejnstrim japanskom tržištu. Pokušaj koji je, mogu reći, ogroman uspeh. U prvoj nedelji (u Japanu) je prodano 201,147 kopija, rekord koji nije slomljen sve do Persone 5 2016. U godini izlaska prodano je ukupno 301,556 kopija igre. Američke statistike nisam mogao naći nažalost, ali je svakako zaradio fanove, čak iako su im brojevi bili…ograničeni.

Izvor: Emuglx