14 maj 1994. godine.

I dalje ranjeni. Ovo je priča o Zoranu Žuži, novinaru SRNE. Došao je na Ilidžu sa Pala da se, na punktu u Kasindolskoj ulici, posle dve godine, sretne s majkom koja je morala da se vrati u Sarajevo jer su tamo ostali, kao taoci, bliski rođaci. Oko 13.30, pored transportera UNPROFOR-a, formirala se kolona vozila radi prelaska "plavim putem" sa Ilidže u Lukavicu. Dok je stajao pored auta, pogodio ga je snajper. Kroz ceo trbuh. Pripadnici Francuskog bataljona su stajali i gledali kako leži. Petnaest minuta nisu prišli da mu pomognu. Tada je stigao sanitet sa Ilidže i dovezao ranjenika u našu bolnicu. Očevici tvrde da su francuski vojnici uperili cevi svog oružja prema Srbima kada je Zoran bio pogođen. U bolnicu je stigao bez vitalnih znakova života. Odmah je prebačen u salu. U trbuhu katastrofa - pola jetre iskidano, desni bubreg probijen, trbuh pun krvi, oko tri litra. Šijem jetru, vadim ostatke bubrega, zaustavljam krvarenje. Uvek verujem da ćemo pobediti smrt. Ovog puta sam pesimista. Zoran se budi iz anestezije. Priča. Živ je. Čudo božije! Petnaestog maja izjutra, Zoran dobar, krvarenja nema. Izgleda daje preživeo. Bože, ovo je tvoje i moje delo. Osećam se čudno. Posle hiljadu operacija, izmučen sam. Možda sam neskroman, ali u jednom trenutku osetio sam se tako bliskim - kao da drugujem s njim. Čudotvorcem. Ovo pišem kao jedan trenutan osećaj, ali Zoran je čudo. Ko ga je spasio? Sada više ni sam ne znam. Moji prsti, iskustvo, znanje, ili još neko?

18. maj 1994. godine

Bitka, rat, ponovo ofanzive. Nišići. Od 15,30 do 21 čas u sali, tri abdomena: Radić Zoran, 1968. godište, Vogošća - teška povreda trbuha, tankih creva. Jeftić Borislav, 1972. godište, Ilijaš - teška povreda debelih creva. Đurčić Dragoslav, Podlugovi - teška povreda jetre i bubrega.

Obrad Popadić, najbolji prijatelj, drug, ratni drug, načelnik Štaba Ilidžanske brigade. Od prvog dana na čelu srpskih boraca. Junak u pravom smislu. Oslobodilac Ilidže. Rame uz rame sa svojim komandantom Zoranom Borovinom oslobodio Zoranovo-Otes. Ratnim stazama koračao samo gde najsmeliji idu: Igman, Goražde, pa onda Nišići. Tu, na Nišićima, poginuo je. Kršni Hercegovac, sin Alekse Popadića. Na tim Nišićima i rodio se. I heroj i legenda. Poginuo je u jurišu na "balijske" rovove, na njihove bunkere. Pred samim muslimanskim bunkerom pao je, pokošen. Ostao je tu nekoliko sati, dok ga njegovi saborci ne izvukoše. Još dvojica stradaše - mali Novak, devetnaest godina, sin nekada poznate plivačice Atine Bojadži, i mlađani Tomić, osamnaest godina, već jednom ranjen u stomak, pre dve godine. Padaju pogođeni, pokušavajući da izvuku telo mrtvog komandanta.

Glas o pogibiji Obradovoj začas je prostrujao Ilidžom. Neverica, žalost. Za sat vremena ispred Štaba Bataljona u Pejtonu skupilo se stotinu boraca sa zahtevom da odmah pođu, poginu, ali da izvuku telo mrtvog komandanta. Samo da ne padne muslimanima u ruke. I uspeli su. Pored Obrada, u tom jurišu, pao je i njegov saborac, njegov pratilac Bojan Pejić. Mlad dečko, dvadeset godina, sa Vrela Bosne. Ranjen, uspeo je da se dovuče do našeg rova i tu je odmah izdahnuo, pogođen u grudi. Nadljudskom snagom dovukao se do svojih drugova. Samo da ne ostane zverima, da se ne naslađuju njegovim telom. Obrade, prijatelju moj, dan pred pogibiju bio si kod mene u bolnici. Pričali smo, smejali se, zafrkavali. A te noći pred smrt, pred pogibiju, zvao sam te oko 23 sata i rekao da ću ići u Niš za dva-tri dana, i da ću svratiti sutra kod tebe, da se dogovorimo za auto i benzin. Ti mi reče da dođem uveče kod tebe kući, jer sutra ideš gore na brdo, na ceo dan. A ja: "Pazi se gore, nemoj da ti se šta dogodi dok ne središ auto i benzin." Smejali smo se, a sudbina učini svoje. Ostavio si svoju suprugu Milanu i nerođeno dete. Još tri meseca i video bi ga. Sahranjen si 27. maja 1994. godine u 18 sati. Kiša je padala, lila, "satirala" - ne znam kako da nazovem taj potop. Svi smo mokri do gole kože, kao da smo satima plivali Bosnom. Što je čudno, nebo je lilo kišu samo iznad groblja, iznad Vlakova. Svuda okolo ne pade ni kapi. Plač tvoje supruge i sestara, plač i suze tvojih prijatelja, saboraca, naroda. Obrade Popadiću, ne verujem da si mrtav! I nisi. Živiš svuda oko nas, i u našim srcima. Zbogom, dragi prijatelju, nedostajaćeš mi!

2. avgust 1994. godine

Sveti Ilija. Isprepletale su se srpske radosti i tuge, srpske pobede i porazi, i uvek, nekako čudno, poklapali su se sa velikim svecima. Nišići. Vode se žestoke borbe od juče popodne. A unazad dva meseca, koliko nisam pisao, dešavali su se ranjeni, mrtvi, ljudske sudbine i obične priče. Prividni mir, a smrt svakodnevna. Učmalost, apatija, depresija ljudi i okoline. Čudi me što cveta, što sunce izlazi. Ljudi su utučeni. Dve i po godine rata, patnje, smrti... i sad nigde. I onda, plan evropskih prevaranata. Predaja. Nude potpuni poraz umesto osvojene pobede. Nude nam delove, komadiće, nude nam age i begove, nazivaju nas rajom. Kako to prihvatiti, u ime koga? U ime sve ove mrtve dece, poginulih sinova i kćeri, očeva i majki, u ime njihovih grobova. I šta predlažu - da se selimo sa vekovnih srpskih ognjišta, sa Kupresa, Ozrena, leve obale Neretve, Drine. A kako? Kako preseliti grobove najmilijih. Zar ih u smrti ostaviti! Pa oni su dali svoj život da mi ostanemo tu, i ostali smo! Jedino moguće, jedino časno je ostati sa njima, na jedan ili drugi način. Danas sam počeo da pišem o Nišićima, o velikim borbama na toj visoravni iznad Sarajeva. Žestoka muslimanska ofanziva. Imamo dosta poginulih, ranjenih. Muslimani su pomerili linije prema nama, prema Sarajevu. Uspeli smo da ih zaustavimo. U bolnici veliki broj ranjenika. Operišemo već dva dana bez prestanka. Meni je noga u gipsu. Na tim istim Nišićima pre sedam dana slomio sam skočni zglob i povredio ligamente.

Ipak radim. Sinoć sam operisao mladića, srpskog borca iz Milića, više od četiri sata. Ime mu je Đojić Aleksandar, 1960. godište. U šoku, donesen je u bolnicu. Sestre su na čas pomislile da je mrtav, delovao je tako. Ipak, onako, s nogom u gipsu, s jakim bolovima, jedva sam sišao do Prijemne ambulante, pogledao, pipnuo puls na vratu i osetio da još radi. Bio je u teškom hemoragičnom i traumatskom šoku, razvaljenoga grudnog koša i stomaka. Masirali smo srce i zenice su se suzile. Rekao sam: "Odmah u salu" "Ko će ga operisati, doktore?" "Pa ja, ko će drugi." Strahovita povreda grudnog koša, dijafragme, slezine, debelog i tankog creva, mokraćne bešike, mokraćnih kanala, velikih krvnih sudova. Više od četiri sata, uz neviđen napor, bol, operisao sam tog dečaka, stojeći na levoj nozi, a ispod desne sam stavio stolicu i kolenom se oslonio na jastuk. Morao sam izdržati, i izdržao sam. Mladić je došao bez pulsa i tenzije, sa teškim povredama grudnog koša, trbuha i karlice. Ušao je u salu mrtav, izašao živ. U grudnom košu dve i po litre krvi, u trbuhu litar i po. Za vreme operacije dobio je oko osam litara. Prešio sam pluća, dijafragmu, izvadio smrskanu slezinu, odstranio deo tankog creva, prešio debelo crevo, zaustavio krvarenje, prešio mokraćnu bešiku, sredio mokraćne kanale. Jutros priča, ne krvari, diureza - do 12 časova litar. Ima Boga, bukvalno je otrgnut od smrti. Koleno me boli. Imam dekubitus na njemu. Stopalo takođe boli, ne mogu izdržati bez injekcije. Ali - šta je bol prema ljudskom životu?! Danas smo ga prevezli do Pala, a odatle je odmah prebačen na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu. Teško sam izdržao ovu operaciju, stojeći četiri sata sa slomljenom nogom. To je još jedan dokaz velike potrebe za hirurzima. Da nisam operisao, mladić bi umro. Radim i dalje. I bez obe noge bih radio - našao bih načina.

3. avgust 1994. godine

Sećate se priče o Neni Kuvaču, ocu troje dece, bliznaca, borcu sa Ilidže. Tačno nakon četrdeset dana, njegova majka je dobila leš svog sina. Unakažen ubodima i bestijalnošću zlotvora. Spušten je u srpsku zemlju. Postavljam uvek isto pitanje: kako sada otići sa te zemlje?

4. avgust 1994. godine

Sigurno najtužniji i najnesrećniji dan u mome životu, i, verovatno, u životima miliona Srba. Teška odluka. Igraju se sudbinom i životima srpskog naroda. Ja ovde danas brojim šest mrtvih, šest poginulih srpskih mladića. Jurišaju "turci" kao drogirani, opijeni srpskom svađom. Sinoćna Skupština Republike Srpske, jednoglasno "da" smrti, jednoglasno "ne" predaji. Oni nisu imali izbora, izabrali su smrt. Drugi izbor je predaja, ja to dobro znam! Ja sam hirurg, dobrovoljac tri godine na ratištima, i Srbijanac (kako ovde zovu Srbe preko Drine) i Srbin. Osećam dušu ovog naroda ovde. Osećam obe duše. Oni nisu imali drugog izbora. Jutros, odgovor Srbije: blokada na Drini, granica. Zašto? Ne mogu shvatiti. Verovatno je to nešto što nije u domenu moga shvatanja, mog razmišljanja. Sve ostalo mi nije važno. A dotle, stižu mrtvi srpski mladići, braneći svoje kuće, svoju decu i majke. Samo nekoliko stotina metara iza njihovih leđa nalaze se kuće i porodice. Ljulja se Nišićka visoravan, ljulja se Srpsko Sarajevo, ljulja se Doboj, Brčko, ljulja se Srpstvo. Sad je 5. avgust 1994. godine, 00,30 časova. Upravo sam spasio jedan život - Opačić Nebojša, 1966. godište, sa Ilidže. Grudni koš. Ne damo se još! Noga me boli, posebno desno koleno koje držim na stolici, zbog gipsa na potkolenici.

6. avgust 1994. godine

Subota. Naleti aviona NATO-pakta, nisko i bučno. Pokušavaju da nas zaplaše. Niko se ne plaši. Ljudi su toliko razočarani, apatični... Posle onog što se desilo pre dva dana, ništa ih više ne može uplašiti. Rano ujutru iz "Energoinvesta" na Ilidži izvukli smo četiri tenka i prebacili na Nišiće. Napolju magla i mrak. Nisu mogli da nas primete iz aviona. Prošli su tik iza bolnice. Probudili su nas. Juče su celog dana nadletali avioni. U 18,30 časova istresli su smrtonosni tovar negde na Igmanu. Čule su se detonacije. Mi smo već četrdeset osam sati odsečeni od sveta. Nemamo telefonskih linija.

7. avgust 1994. godine

Teška operacija. Danilović Radojica, dečko iz Banjaluke, 1975. godište. Broving. Potpuno uništena leva natkolenica, a zatim je metak ušao u stomak - teške povrede karlice, tankog i debelog creva. Borba za život traje više sati. Noga boli pod gipsom. Koleno žulja na stolici. Dečko je spašen. Metak izvađen. Tanka i debela creva prešivena, ostao bez desne noge u kuku, ali živ.

8. avgust 1994. godine

Opet ranjeni borci. Operacija trbuha, sve u redu. Prešio creva. Noga i dalje boli. U 15,30 časova dovoze mrtvu ženu. U sred Hadžića pogodio je broving. Stomatolog Gospić Tanja, 1958. godište, vraćala se s posla svojoj deci. Metak je ušao na jedan kuk, izašao na suprotnu stranu. Verovatno je trenutno bila mrtva, jer je prekinuo glavne arterije karlice i abdominalnu aortu. Sa Ilidže je, radila u Hadžićima. Kod kuće čekaju dvoje dece. Sin od deset i kćerka od jedanaest godina. Sami. Otac stradao na početku rata. Mali siročići čekaju majku koja nikada više neće doći. U bolnicu je došla Tanjina svekrva, u stvari, sestra njene svekrve. Baka od sedamdeset dve godine, jedini rođak. Deca su kod nje. Plače baka. Jauče. Ko će čuvati decu? Ona je stara, a jedina im je ostala. Ostali su bez oca, sad i bez majke Plaču iskusne sestre. Suze naviru svima. Jadna mala deco, siročići mali! Da sam Bog, da mogu ispuniti samo jednu želju, oživeo bih vašu majku. Tugo, rate, siročići, deco - smrt i užas! I dalje nam ne rade telefonske veze s Jugoslavijom. Potpuno smo blokirani. Dvadeset i jedan sat. Idem u Operacionu salu, operišem abdomen, trbuh. Još tri ranjenika čekaju na operaciju. Prvi - bubreg, drugi - povreda trbuha, treći - otvoreni prelom noge. Brzo, za četrdeset pet minuta, završavam debelo crevo i mezenterijum, a onda u obe sale ulaze sledeća dvojica. Ujednoj operiše kolega Čalić, urolog, u drugoj-traumatolog. Ambulanta puna ranjenika. Opšti napad na Ilijaš, a ranjenici govore da "balije" jurišaju u talasima, uz pištaljku i uzvik: "Juriš, braćo!" Sad je 1 sat, još dolaze.

9. avgust 1994. godine.

Deset časova. Starac, civil, Sekula Balorda, 1917. godište. Grudni koš, teška eksplozivna povreda. Obe sale zauzete. Radim ga u ambulanti. Šijem izuzetno teško, i za mene i za pacijenta. Kokoruš Milan, 1969. godište, Ilijaš - teška penetrantna povreda trbuha sa oštećenjem više organa. A onda dečak, Lemez Mladen, 1990. godište, pet godina star, Vogošća - eksplozivna povreda trbuha i obe šake. Našlo dete eksplozivni upaljač, neoštećen. Aktiviralo ga. Došlo do eksplozije, povrede trbuha i šake. "Uradili" smo ga moj kolega Sekulić i ja. Sve će biti dobro. Ide muslimanska ofanziva na Srpsko Sarajevo, na Doboj, Brčko. U isto vreme, NATO-avioni nas bombarduju. Neverovatna "koincidencija"?! Ali ovaj narod i njegovi borci su od čelika. Bore se junački, izdržavaju, ne povlače se. Deset dana žestokog otpora, mnogo poginulih mladića i civila. Dan i noć gore nebo i zemlja na Nišićkoj visoravni i nad Ilijašem, ali srpski borci Sarajevske brigade zaustavljaju napade. Sami protiv svih! Dva dana je mirno. Očekujemo napad sa Igmana.

15. avgust 1994. godine

Danas je rođendan mojoj sestri. Nadao sam se da ću joj čestitati. Tamo u Nišu, u mom Nišu, u mojoj Srbiji. Tako blizu, a tako daleko i nedokučivo. Telefoni - nemi. Već petnaest dana nema veza. Ne znam ni kako su mi deca. Kako su roditelji? Možda ne shvatam ovu politiku. Možda je ovako moralo da bude, možda je ovako trebalo. Možda je ovo jedini način da krajnji rezultat bude pozitivan, da ostvarimo svoj cilj. I danas stižu ranjeni sa Nišića, iz Ilijaša. Stigao je dobrovoljac, delija iz Zemuna. Ranjen, srećom lakše. Ima nas još Srba iz Srbije. Sestro, srećan ti rođendan! Deco moja, Nina i Peđa, živ sam! Da li ste vi dobro? Kako mama, babe, deke? Voli vas vaš Tata. Ove će reči ostati zapisane 15. avgusta 1994. godine u 18,45 časova. Samo, misli nam još niko nije uzeo. Sreća što nauka nije u tom pravcu daleko otišla. Ali srce, srce nam je uzeto, srce ovog napaćenog naroda je slomljeno.

20. avgust 1994. godine

Tri dana svakodnevnih operacija. Hercegovci. Gačani, iz Bileće, Trebinja, Srbinja, iz Nevesinja. Njih više od hiljadu stiglo je u pomoć. Zgazili su muslimane, pobili, pomerili linije, teraju ih dalje od Ilijaša, na Brezu, i dalje od Srpskog Sarajeva. Imaju ranjenih i poginulih. Teško ranjen Ivković Rajko, mlad, pre dva meseca oženjen, hrabar borac, kažu jedan od najboljih, najhrabrijih. Borimo se za njegov život. Uzalud - umire. Težak blast učinio je ono što ni jedan hirurg na svetu ne može da popravi. Njegov komandant Mastilović, takođe teško ranjen u glavu, geler kroz mozak. Legendarni komandant i borac. Zajedno su ih doneli. Hrabri ljudi. Hercegovci. Idu duž cele Republike Srpske i tuku se s muslimanima. Uvek daleko od svoje kuće. Samo napred. Ne staju. Čvrsti, hladni, obični ljudi. 20 časova. Od 17 do 20 - sedam ranjenih, jedan mrtav. Poginuli srpski borac iz Gacka, Boljanović Kosta. Jedinac. Bestrzajac na Čemernom. Ranjena još dvojica Gačana, tri Trebinjca i jedan Ilijašanin. Mladost u borbi za Republiku Srpsku, za Srpstvo, za Srpsku Čast, Krst, Slobodu, za Porodice i Otadžbinu. Na dan Cerske bitke. Pravi sinovi srpskog naroda.

22. avgust 1994. godine

Dolaze ranjeni Bilećani. Jedan mrtav - glava. Bajčetić Milan, pripadnik dobrovoljaca grupe Radovića iz Bileće. Drugi u komi. Šest do sedam gelera u glavi. Prezime mu je Kapor. Trojica lakše ranjenih, i ranjenik iz Semizovca - obe ruke prostreljene PAM-om. Vode se žestoke borbe na planini Čemerno.

29. avgust 1994. godine

Borbe i dalje. Ginu mladi srpski borci za slobodu Republike Srpske i svoga naroda. Ćurčić Milan, Trebinje - teške povrede glave, smrt. Ovih zadnjih sedam dana bolnica je puna ranjenika. Borbe su ogorčene. Nikad neću zaboraviti mladog Trebinjca Milovana Kneževića. Dok mu je sečena noga ispod kolena, svestan, u spinal-anesteziji, sluša jezivi zvuk testere i govori:
"Stati ne smijemo! Ja sam dao sebe. Radujem se životu. Da me vole moja dječica." Tog dana mu je sin krenuo u prvi razred. Ima još jednog sina i kćerku od dve godine. "Sad će se, valjda, neko pobrinuti za mene." Kad je saznao da sam ja dobrovoljac iz Niša: "Bravo, alal ti vera! Nisi ti kao oni tvoji tamo." A na moju rečenicu: "Hajde da ih sredimo, zajedno", odgovorio je: "Nikad više, druže moj, na svoga. Jednom smo to uradili i šta nam se desilo. Nikad više!"

A testera lagano pili nogu i ječi kroz noć ispod Igmana, i dalje kroz celu Republiku Srpsku, i valjda će preći i preko Drine, da naježi Srbe i tamo. Juče, mladi Gačanin Slijepčević Aleksa. Dvadeset jedna godina. Otišlo stopalo. Ni reči. Miran. Ratuje od Vukovara. Danas su mu došli roditelji iz Gacka. Dan i noć su putovali kamionima, peške, kako su znali i umeli, da iz Gacka dođu do daleke Ilidže. Otvrdle seljačke ruke oca drže ruku mladoga borca. Meko, vlažno od suza, lice majke ljubi sinovu nogu. Umesto stopala, gomila belih gaza. Seća se majka kad se rodio, kad ga je kupala u limenom koritu. Soba seoske kuće u hercegovačkom kršu, zagrejana vatrom od suvog drveta koje pucketa, a njen odsjaj titra po belim zidovima sa ikonom Bogorodice i malim žutim kandilom. Seća se majka kako mu je ljubila prstiće na nožicama, kao i svaka majka kad kupa svoje dete. Seća se, i suze klize, a lice puno ljubavi i nežnosti. Strah od neizvesnosti šta je sa sinom. Da li je samo teše da je dobro?

Zebnja još ne nestaje sa njenoga lica. A posle dva sata, kada sam svratio u bolesničku sobu, na slobodnom krevetu, do sina, spavala je majka. Marama i dalje na glavi, a šaka hercegovačke seljanke, velika i žuljevita, ispod glave. Verovatno je mnogo puta, umesto na jastuku, spavala na ruci. Otac na stolici, puši. Ko zna koju cigaru zaredom. Žuti prsti i žuti brkovi. Gleda kroz sina koji spava. Prvi put posle dva dana. Gde su očeve misli, teško je dokučiti? Daleko, to je sigurno. Verovatno kroz njegovu glavu prolaze vekovi patnje i borbe za život, i pitanje da li će ikada živeti slobodni, ostaviti pušku. Koliko se generacija očeva mog naroda to pitalo gledajući svoje ranjene sinove, unakažene, mrtve, i koliko će se generacija još to pitati? Ej, Srbijo, budi se! Krvare ti najbolji sinovi! Spomenuh malopre mladića Ćurčić Milana, devetnaest godina, 1975. godište. Umire u našem "šoku". Lobanja, mozak. Smrt, jutros u šest sati. Telefoni ne rade. Jadna majka, otac i tri sestre, još ništa ne znaju i neće saznati do prekosutra, dok ne stigne leš mladića na vojnom kamionu u njegovo Trebinje. Lelek će odjekivati hercegovačkim kršem. A možda je majka jutros, u šest sati, kad seljanke iz Hercegovine porane da pomuzu kravu i urade kućne poslove, stala. Nešto je steglo u grudima. Možda je majka jutros rano osetila da je sin zove. Majke junaka, ja vam se klanjam! Vi ste danas Srbija! I bile ste, i bićete! Srpske majke! Majke Obilića

31. avgust 1994. godine

Mladi borac Aleksa Slijepčević jutros je sa majkom i ocem otišao za Beograd, na Vojnomedicinsku akademiju. Čujem da je otac hrabroga borca Rajka Ivanovića, već sam pisao o njemu, odmah nakon sahrane sina u Gacku, uzeo njegovo oružje, došao na planinu Čemerno i zauzeo sinovljevo mesto. Kakvi su to posebni ljudi, od kakvog materijala satkani?! Njih je mogla iznedriti samo zemlja gde vekovima ginu najbolji sinovi za slobodu i život. Duhovi predaka žive u njima. Snaga vekova. I to je Srbija!

2. septembar 1994. godine

Mirno je u ova dva-tri zadnja dana. Za ovu bolnicu i ovaj kraj potpuno mirno. Razmišljam o ovoj ratnoj bolnici. Mnogo sam pisao o ratu, o ranjenima, a malo o osoblju ove bolnice. Nenametljivost, to je još jedna odlika ovih vrednih, humanih i neumornih medicinskih radnika. Žive u bolnici već dvadeset dva meseca. Volim ih sve kao porodicu. Kolege, svako sa nekom "svojom" osobinom, ali rade teško dan i noć. Loš život, za razliku od onog predratnog. Pejić, direktor, vredan čovek, za ranjenika dao i daće sve. Ipak, težak, danonoćan rad, preopterećenje, čine svoje. Čovek na granici umora. Ortoped Popović i traumatolog Anušić - za njih ima mnogo posla. Rade teško, svakodnevno. Navikli na lep život pre rata, sada žive ispod svakog nivoa. Kolega Ilija Čalić. Hirurg. Došao u "Žicu" krajem 1993. Radi rame uz rame sa mnom. Neurohirurg Saratlić, radi, ništa mu nije teško. Dvoje male dece. Stiže sve svojom starom folcikom, kao iz crtanih filmova. Anesteziolog Vujičić, od prvog dana možda najviše opterećen. Mnogo radi, uvek smiren. To mnogo znači, ali, kao i svi anesteziolozi, malo u senci. Porodica Malinović, muž Milenko, urolog, i žena Ranka, anesteziolog, izašli su iz Sarajeva pre četiri meseca. Rade sa nama. Doktorica Mira Bošković, hirurg, za neki mesec specijalista-urolog, moj prvi i najbolji asistent. Bez nje ne znam kako bih sve ovo izdržao i radio. Svaki mi potez zna unapred. Sve zna u hirurgiji, a još nije završila specijalizaciju. Tri godine rada - dan i noć. Asistent meni i svima. Sigurno ima najviše operacija. Nikad ni jednim gestom, ni jednim pokretom, ni jednom rečju, nije pokazala umor ili nezadovoljstvo. Neverovatno krhko telo, sa tolikom fizičkom i duhovnom snagom. Divna je. Svi je volimo. Tu su i ostali.

Pedijatar, doktorica Zorica Vujisić. žena reaktivirana iz penzije, ali puna snage i volje. Mnogo znači za ovu decu ovde, za ove ljude i za nas, jer teško je kad ti dođe bolesno dete - a ona sve zna o deci. Ovde su i doktorice, početnice, Olja, Slavica, Snježa, Duška, Tanja. Od prvog dana rade dosta i mnogo su naučile. Danas su već iskusni vukovi. Tu su i predivne sestre, da im ne nabrajam imena. Mnogo njih. Savesne, odane, pravi drugari, vredne - poveriti im sve. Čak i posao hirurga. Za ove tri godine toliko su naučile, da bi negde mogle obavljati, sigurno i savršeno posao lekara. Rade sve, od intenzivne nege, prijemne ambulante, sale, odeljenja. Rotiraju se i sve znaju. Poveriti im pacijenta - nema problema. Odmene te kada imaš mnogo posla, i znaš da pacijentu neće ništa škoditi, jer takva sestra, koja sedi pored njega, vredi jednog dobrog lekara. Tu su i ostali radnici koji čine bolnicu - vozači-drugarčine, koji su mnogo puta izložili svoj život vozeći ranjenike opasnim putevima, gde tuče snajper, gađaju muslimani automatskim oružjem ili minobacačima. Tu su čuvari i svi ostali, bez kojih ova bolnica ne bi bila ovo što jeste.

3. septembar 1994. godine

Dovoze ranjenog borca iz Ilijaša. Rosuljaš Mihajlo, 1962. godište. Ranjen u Rajlovcu. Pogođen iz brovinga kroz trbuh i karlicu. Od toga se ne ostaje živ. Ogromna izlazna rana u predelu leve polovine karlice, ulaz na sredini trbuha, jedva živ. Još može da priča, i ponavlja mi da je iz Ilijaša, da mu je danas kćerki šesti rođendan, da je žurio kući. I ja imam kćer od šest godina. Odmah ga šaljem u salu. Otvaram mu trbuh, a još nije uspavan. Moram da kradem svaki sekund. Radim brzo. Molim Boga da ga spasim.' Ne želim da umre na šesti rođendan svoje devojčice. Zar da joj svaki naredni rođendan bude smrt njenoga oca. Uspevam! Živ je! Tri sata žestoke borbe: tanka creva, debelo crevo, karlica, krvni sudovi, kosti, tamponada. Ujutro je spreman za dalji transport. Sigurno će biti dobro. Krvarenje je zaustavljeno, vitalno je dobar, priča. Došli su mu kći i žena da ga posete. Hvala ti, Bože, još jedan život sam spasio, još jednom detetu sačuvao oca! U 16 sati trebalo je da odem drugu Srđanu Milanoviću, borcu sa Ilidže, bez noge, na veridbu. Odložio sam odlazak za 19 časova, i to je spasilo život Mihajlu Rosuljašu. Da sam otišao, isteklo bi nekoliko dragocenih minuta, i on ne bi bio živ.

6. septembar 1994. godine

Noćas i danas sam odmarao. Pre toga, dva teška dana, više operacija, od čega tri izuzetno teške. Sedam dana nisam ni minuta izašao iz bolnice. Izlazim ponekad, jednom u desetak dana, inače bih poludeo. Živim, spavam, radim, provodim sve vreme u bolnici. I kad izađem, uvek blizu. Telefon je tu, uvek spreman da se brzo vratim. Četvrtog septembra u 11,50 dolazi u moju sobu Rajko, naš vozač, i kaže mi: "Lazo, brzo do ambulante, dovukli su Vasu Jeremića, ranjenog!" Silazim u ambulantu za nekoliko sekundi. Vaso u teškom stanju, jedva izgovara: "Lazo, gotov sam!" Stomak mu raste na moje oči, krvari brzo, tone. Viknuh da ga nose odmah preko dvorišta u Operacionu salu. Ja, prečicom preko hodnika, u prolazu oblačim hirurške pantalone i dolazim za manje od minuta. Anesteziolog masira srce i saopštava da je Vaso egzitirao, u prevodu - umro. Ne može, nikako! Počinjem da snažno masiram srce. Gledam Vasu, mog prijatelja i kuma Obrada Popadića. Nisam mogao pomoći Obradu, zar ni Vasi?! Masiram snažno, lomim rebra... Čudo, nakon dva minuta srce radi! Otvaram trbuh samo u rukavicama, bez hirurškog mantila, a Vaso u uniformi, razdrljene košulje i otkopčanih pantalona. Nalazim iskidane donju mezenteričnu arteriju i venu, i još nekoliko manjih krvnih sudova. Podvezujem oštećene krvne sudove. Živ. Srce radi. Čudo! Šijem tanka creva, odsecam jedan deo, prespajam... Nakon sat vremena je dobro. Juče dobro, danas još bolje - spasao sam ga. Srećan sam, zbog njega, njegove dece, zbog još jedne pobede života nad smrću. Dragi Obrade, dobio si sina pre deset dana. Nisi uspeo da ga vidiš, a toliko si ga želeo. Tvoj kum Vaso će ostati živ, da te zameni koliko može, da pomogne tvojoj Milani i tvome malom sinu Obradu - Bati. Sve to mi je prolazilo kroz glavu dok sam radio, vodio bitku za život Vase Jeremića. A Bog mi je svedok koliko puta sam proklinjao sve, što nisam imao šanse tebe, Obrade, da spasem. Vaso je danas dobro, vitalno neugrožen. Sve se vrti u krug, život je, izgleda, takav. Tek što sam završio operaciju, stigao je mladi Zvorničanin, Đokić Goran. Grudni koš. Nova operacija, nova bitka, opet pobeda. Dobar je. Danas mu je stigao otac sa Majevice, da se vide. Otac i brat na majevičkom ratištu, on na ilijaškom, a majka u Zvorniku. Sudbina srpskih porodica.

7. septembar 1994. godine

Dan pakla. Stižu ranjeni Ilidžanci, Zvorničani. Gori zemlja na Nišićkoj visoravni. Više od dvadeset ranjenih za pola sata. Operišem mladog Zvorničanina, dvadeset pet godina. Krajišnik Ranko. Razoren trbuh, pola tankih i pola debelih creva iskidano. U donjoj sali borba za nogu. Krv, krv, krv...

8. septembar 1994. godine

Dvanaest časova. Današnji dan mog dnevnika posvećujem Simi Hercegovcu, zvanom Munja. Šezdeset dve godine. Starac, velikih sedih brkova, sitnoga rasta, ali ogromnog srca i velike duše, koju možete da vidite u njegovim otvorenim plavim očima. Znam ga više od godinu dana. Borac "kakav može biti". Dobrovoljac u svim bitkama. Igman zna kao svoj džep. Vodič i borac specijalnih jedinica. Juče otišao kao dobrovoljac na planinu Čemerno, u veliku bitku koja traje već više od mesec dana. Govorili su mu: "Ne idi, Simo!" Niko ga nije mogao da odgovori. Danas je vraćen mrtav. Poginuo junak, starac već opisan u pesmama i guslama, opevan kroz likove mnogih junaka naših vekova i prostora. Tužan sam. Žao mi ga - do neba mi žao! Sin mu je pre godinu dana ostao bez pola stopala. Još uvek je na lečenju i rehabilitaciji. Bori se da sačuva potkolenicu. On sam sa unukom. Unuk sam sa njim. Pre deset dana pošao u prvi razred. Neverovatno liči na mog sina. Malom sam operisao slepo crevo pre godinu dana. Od tada, svakih petnaestak dana dođe Milan, tako mu je ime, do mene. Posedi pola sata i ode. Oca nema, majka nije tu, čujem, preudala se. Mali, a tako velik ponašanjem i životom. Evo, već godinu dana dolazi do mene. Uvek spremim za deda-Munju flašu rakije, malom po neki slatkiš. Kad nemam ništa, dam mu pet-deset dinara. Neće da uzme, ali ja ga nateram. Juče je deda-Munja dovezen mrtav. Sećam ga se kada je unuk ležao posle operacije, a potom i ranjeni sin. Dolazio je sa Igmana u staroj radnoj uniformi bivše Jugoslovenske narodne armije, blatnjav. Takav, dolazio je svaka dva-tri dana da vidi i pomiluje unuka i sina. On im je bio sve. Danas je mrtav. Sin daleko, u izolovanoj Srbiji, na rehabilitaciji. Vest o pogibiji oca ne možemo mu poslati, a mali Milan sam u kući. Verovatno je tek došao iz škole. Telefon ne radi. Protiv koga je isključen?! Da li protiv ranjenog srpskog borca koji se hrabro borio protiv muslimana, kako mu se ne bi moglo javiti da mu je otac poginuo? Da li protiv sedmogodišnjeg dečačića sa prve linije, da ne može pozvati ujaka, a samo njega ima? Makar da oseti da nije sam. Ko nas prokle, i kada?!

9. septembar 1994. godine

Dvadeset i jedan sat. Pre desetak minuta vratio se naš sanitet iz Zvornika. Odvezao je dva teško ranjena Zvorničanina, operisana i spašena kod nas - Gorana Đokića i Rajka Krajišnika. Kratka i zapanjujuća vest, prenosi nam je sestra: "U Zvorniku nemaju antibiotika, ni kristalnog penicilina, ni garamicina!" To su osnovni antibiotici, najprostiji i najjeftiniji. Bez njih, za dvadeset četiri sata pogoršaće se stanje ranjenika. Što je još strašnije, u Zvorniku imaju samo litar fiziološke i pola litra glukoze, a dvojici ranjenika treba po tri litra dnevno. Naša dva litra fiziološke i glukoze su bukvalno oteti iz saniteta. Stravično, tužno!

11. septembar 1994. godine

Dolaze ranjeni. Tako, maltene, počinje svaki dan, i svaki list ovog dnevnika. Tačno u dvanaest sati stigao je teško ranjeni komandant Specijalne jedinice iz Srbinja, Gojko Janković. Donose ga njegovi borci, čvrsti i odlučni momci. Ne ispuštaju ga iz ruku. "Doktore, ovo je veliki čovek, učinite sve!" Odmah u salu. Oni ga nose trčeći preko dvorišta. Ostaju ispred sale. Tu su stajali sva četiri sata, koliko je trajala operacija. Žurimo. Ranjenom komandantu, na stolu, prestaje da kuca srce. Otvaram grudni koš skalpelom p direktno masiram srce, u tamponadi od krvi. Produžavam rez prema trbuhu. Jetra, duplo veća, raste na moje oči i puca. Jednim rezom skalpela otvaram srčanu maramicu i krv se izliva u grudni koš. Srce je oslobođeno, počinje da radi. Prvo lagano, a onda sve jače i jače. Jetra prestaje da raste, ostaju pukotine iz kojih lipri krv, a zatim počinje polako da se smanjuje. Šijem je. Teško zaustavljam krvarenje materijalom koji imamo. Tu bi bile najbolje trake za šivenje jetre, ali šijem običnim ketgut- koncem. Ipak, komandant je živ. Nakon četiri sata operacija je završena. U šoku je. Živ, priča, traži vode. Njegovi borci su sa njim. Kažem im da je potrebno organizovati transport helikopterom do Vojnomedicinske akademije, do Kardiohirurgije. Čujem da je imao i infarkt pre tri meseca. Borci trče. Za pola sata su obezbedili helikopter sa Pala. Do tamo ga transportujemo specijalnim vozilom Ujedinjenih nacija za četrdeset pet minuta. Odatle odmah odlazi na Vojnomedicinsku akademiju. Telefonom zovem Pale. Kažu da je došao stabilan. Još jedna dvadeset četvoročasovna borba za život je završena. Stižu novi, novi borci za život svog naroda, za Srbiju, pravu i jedinu, gde Drina nikada neće biti granica, već arterija Srpstva.

17. septembar 1994. godine

Danas sam, preko dvojice boraca iz Srbinja, saznao da je njihov ranjeni komandant Gojko Janković, u izuzetno teškoj operaciji, ostao živ, da je dobro, da je izašao iz Intenzivne nege na odeljenje Vojnomedicinske akademije u Beogradu. Srećan sam što je spašen jedan život, ali i ponosan što smo dobili pohvale za naš rad na Vojnomedicinskoj akademiji. Na Nišićima i dalje borbe. Naši grade pobedu. "Turci" su odbijeni. Sinoć su došla četiri ranjenika sa Nišića. Impozantan sastav - jedan iz Subotice, jedan sa Pala, pa Rus Oleg, i jedan iz Ilijaša, Sarajlija. Srpska vojska, dobrovoljačka, prava, ne poznaje granice.

23. septembar 1994. godine

NATO - avioni opet dejstvuju. Ovog puta po našim položajima u Srpskom Sarajevu. Samo četiri kilometra od bolnice, selo Dobroševići. Ništa nisu pogodili. Ispalili su dve rakete, jednu krmaču, i tuku rotirajućim topom sa aviona AD-10. U napadu su bila dva jaguara. Dva dana pre toga muslimani iz Sarajeva su, sa oko dvesta granata, tukli po nama. Gađali su baš sa Baščaršije i drugih gradskih lokaliteta. Mi smo tada morali da odgovorimo našim teškim oružjem. A ovo sad, što se desilo s NATO-vom avijacijom, to je odgovor Ujedinjenih nacija. Sve nam izgleda nekako dogovoreno i sinhronizovano. Gledao sam, sa prozora moje sobe u bolnici, od 18 do 19 časova, kako se avioni obrušavaju, kruže, a onda su se desile dve jake eksplozije. Već večeras sve svetske kuće, pa i muslimansko glasila, javljaju o napadu NATO-avijacije na srpske položaje oko Sarajeva. Glavni Štab Vojske Republike Srpske se izjasnio da će, zbog sve češćih napada na nas, biti odgovoreno udarom na ciljeve Ujedinjenih nacija. Stvari se "zakuvavaju". Ujedinjene nacije, izgleda, konačno rade poslednju etapu transformacije u NATO-snage. Odavno sam ovde. Opasno je, krajnje opasno! I kada me pitaju šta je to što me ovde drži, citiram reči kojima to mogu najlakše da objasnim. Citat, ne mogu sada da kažem čiji je, glasi ovako; "U istorijskom hodu, ljudski je život samo bleda iskra u beskonačju, ali shvatiti i svesno prihvatiti težinu istorijskog trenutka nije ništa drugo do pitanje dostojanstva, ljudskog življenja, pitanje ponosa i ličnog morala."

18. novembar 1994. godine

Sada su 22 sata. Zadnji put sam pisao, u kontinuitetu, do 23. septembra. Već skoro dva meseca nisam ništa zapisao. Koliko se toga desilo, koliko ljudskih sudbina protutnjalo ovim prostorom, koliko tragedija. Koliko litara krvi je natapalo napaćenu zemlju srpsku. Početkom oktobra bio sam deset dana kod kuće, u Nišu. Imao sam dva rada na Kongresu ortopeda Jugoslavije. Bio sam sa svojom decom. Volim ih i tugujem za njima, ali tugujem i volim i svoj narod, koji krvari. Bukvalno hiljadu pogleda, reči. Ljudi gledaju u mene sa strahom da ih ne napustim. Dok se ovo ne završi, mislim da ih nikada neću napustiti, ni zbog svoje profesije, ni zbog svoga patriotizma i rodoljublja. Žestoke borbe od Drine do Krajine. Žestoke borbe na području Sarajeva. Žestoka muslimanska ofanziva "Sloboda 94". Puno toga. Posao, krv i smrt, ali i mnoge pobede, potpuno su me odvojili od ovog dnevnika.

Ova dva meseca su protutnjala, prohujala. Uzeo sam svesku operacija, i ovaj zapis sada nastavljam imenima svojih pacijenata. Možda će ta hronologija najbolje dati sliku jednog trenutka ovog krvavoga rata: Stojanović Zoran, 1961. godište, hrabri Vranjanac, dobrovoljac, jurišnik na Nišićkoj visoravni, platou Sarajeva, krovu naše kuće. Otac četvorogodišnje curice. Teško ranjen - eksplozivna povreda trbuha, razvaljen bubreg, slezina, dijafragma, pluća. Spasio sam ga. Bio je pre desetak dana, zdrav, u uniformi, sa lepom ženom nežne plave kose i "slatkim šećerom" od četiri godine. Ponovo na liniji. Istog dana operisan je i hrabri dobrovoljac iz Sombora, Mađar Seketi Robert. Ostao je bez pola stopala, ali u šali smo primetili da nije strašno, jer nosi cipele broj pedeset. Nakon toga sam operisao i mladog Milana Davidovića, dvadeset pet godina, iz Kaknja (sada živi na Ilidži), oca dvoje dece. Dobar je. Marjanović Nikola, 1965. godište, sa Ilidže. Teške povrede trbuha i kičme. Operisan, dobar. Vuković Slobodan, 1970. godište, Ilidžanac. Karlica, debelo crevo.

Moja borba i borba Boga za njegov život. Teška krvarenja. Tamponada karlice sa šest metara gaze. Roditelji plaču. Objašnjavam im da sam ga trenutno iščupao iz zagrljaja smrti. Ako preživi narednih dvanaest sati, živeće. Živi, dobar je. Još jedan u mojoj koloni preživelih, spašenih. Rus Jurij Šarapov, heroj, dobrovoljac. Razvaljena jetra. Operisan i spašen. Šaljemo ga na Vojnomedicinsku akademiju. Njih petoricu UNPROFOR vozi preko piste. Sa njima je i Rus, pod lažnim imenom. Kako su saznali da je Rus - ne znam? Neće da ga voze. "Ukoliko njega nećete, nećete nikoga! Prekidamo svaku saradnju." Rasprava. Na kraju pristaju. Dobar je, sve će biti u redu. Sa Pala saznajemo da je dobro stigao. Upućen je na VMA.

Ovaj rukopis prelistavam sada, novembra, 1995. godine. Dopisujem: Što se tiče majora Jurija Šarapova, pre deset-petnaest dana rekoše mi da me već četiri sata čeka neki Rus. Bio sam izašao iz bolnice. "Zdravstvuj, doktor!" Prepoznao sam majora, teškog ranjenika. Prošla je skoro već godina dana. Malo je mršaviji, ali dobrodržeći. Došao je da nam zahvali za život, za sve što smo učinili za njega. Zna da ga Francuzi nisu hteli voziti preko piste. Zna za našu borbu da ih na to nateramo. Ja zahvaljujem njemu zato što je kao Rus, kao pravoslavac, kao rodoljub, došao da pomogne bratskom srpskom narodu u vrtlogu ovoga najtežeg rata Srpstva i Pravoslavlja.

Zahvaljujem mu što je ovde sa nama već pune tri godine, što svoju krv i svoje zdravlje daje za nas. Kaže da žuri. Ide dalje. Na Pale, u nove borbe. Častim ga flašom rakije. Ponesi ovo,počasti svoje drugove, Ruse, našu braću.

Dnevnik se nastavlja: Bjelica Borislav, Nišići - grudni koš, kratka intervencija, u redu. Mirić Srđan, 1965. godište, Ilijaš - iskidana i uništena butna arterija u dužini od više od deset santimetara. Baj-pas, spašena noga, Danas normalno hoda. Vrhunska operacija u ratnoj bolnici, na operacionom stolu, gde su ovih dana, u istom danu, operisana i tanka i debela creva, gde je bilo i fekalija i svega. Takva operacija na velikom krvnom sudu, prespajanje u tako prljavim uslovima, to je za svakog hirurga i lekara neverovatno i nemoguće. Takva operacija se radi u onim operacionim salama gde nikad ništa drugo nije rađeno, već samo čiste vaskularne stvari. A na našim stolovima, uvek, i pored svog pranja, ima ostataka fekalija, jer ulazi pacijent za pacijentom. Nema reda, ne mogu se raditi prvo čiste, pa posle prljave stvari. Prespajamo arteriju graftom, koji sam dobio od svoje klinike kad sam zadnji put bio u Nišu. Dobio sam sto santimetara. Metar - deset nogu da spasim. Da nisam poneo taj graft, morao bih ovom mladiću odseći nogu ispod kuka. Od UNPROFOR-a tražimo proteze, tj. graft, već godinu dana, ali ništa od toga. Za to vreme izgradili su dve bolnice u Sarajevu u opremi i materijalu. Zgrade su muslimani već imali. Osim ranjenika, operišem i lečim sva hirurška obolenja, od deteta od godinu dana pa do starca od devedeset godina. Operišem prsnute čireve, krvareće čireve, žučne kese, splet creva, ukleštene kile, slepa creva. Bukvalno, jedva spavam. Da smo mašine, rađene u Americi ili Nemačkoj, već bi "riknuli". Naša srpska mašina je neuništiva i najbolja. Bošković Božidar, 1943. godište - teške povrede krvnih sudova butine, razvaljen trbuh. Operišem ga. Granata je pala izuzetno blizu, možda na nekoliko metara. Jak blast. Umire šest sati posle operacije. Ne mogu pomoći, smrt je jača. Završavam operaciju. Gledam ga, znam da nema šansi. Kod povrede od tog potresa i blasta hirurg ne može da pomogne. Razmišljam o njegovoj porodici, koja se još uvek nada da će pobediti smrt. Plač žene i dvoje male dece još uvek odzvanjaju u mojim ušima. Plač koji ječi hodnikom i para dušu svih nas koji ovde radimo. Suze otvrdlih duša, sestara, lekara ove bolnice.

Štaka Boško i Grabovac Zoran, dva civila, radnika "Elektroprenosa" u Blažuju, kod Vrela Bosne.
Ranjeni samo dve stotine metara od bolnice. Sedamnaestog novembra u sedam časova bude me jake detonacije. Granate padaju oko bolnice. Gađaju nas. Desetine teških eksplozija. Ni jedna nije direktno pogodila bolnicu. Pogođen je "Elektroprenos". Dva teška i nekoliko lakših ranjenika. Nema straha i panike. Osoblje u rano jutro prihvata ranjenike i radi svoj posao. Borimo se za život. Štaka preživeo, Grabovac umire. Gađaju nas sa Igmana, onog istog Igmana koji smo predali UNPROFOR-u, koji se smatra zaštićenom zonom. A iste večeri, u svom "Dnevniku", muslimani javljaju da smo mi gađali Sarajevo. Samo tri-četiri sata kasnije, oko 12 časova, dolazi ranjeni Ilijašanin, Popić Pero, pogođen snajperom pored srca. Hitno ga operišemo. Intervencija na grudnom košu, i sve je u redu. Za sada, život vodi protiv smrti. U operacionu salu sam ušao u 16, a izašao u 19 časova. Operisao sam Mirjanu Kravljača, 1948. godište. Dok je radila u polju pored Ilijaša, pogodio ju je neprijateljski snajper u karlicu. U trbuhu sva krv, pet litara, borba za život. U pitanju su sekunde, uspeli smo da je spasimo. U jednom trenu bila je mrtva. Otrgli smo je od smrti. Te pobede nas drže. Daju nam snagu da izdržimo. Deset dana posle te teške operacije, posle teške borbe sa smrću, umrla je. Došlo je do komplikacija, takozvane tromboze. Ugrušak, koji je negde plutao u krvnim sudovima, koji su bili otvoreni u karlici i u koje je ušao, zapušio je glavnu plućnu arteriju, i došlo je do smrti. Žao nam je! Mnogo je operisanih u ovom periodu. Sa svima sam preživljavao dramu. Živim sa njima i njihovim najbližim. A oko nas, žestoka muslimanska ofanziva. Napadaju Nišićku visoravan, napadaju sa Igmana, Treskavicu, Bjelašnicu, napadaju iz Sarajeva na nas. Kidišu na Majevicu, Doboj i Vozuću, na Unu i Brčko. Hvale se na televiziji svojim uspesima. A onda, krene naša strahovita kontraofanziva. Lomimo ih na Uni, proterujemo nazad u Bihać. Stotinu njihovih mrtvih. Sad Amerika i Zapad prete Srbima bombardovanjem ako ne stanu. A pre deset dana su se pravili ludi što muslimanski napadi iz zaštićene zone idu na Srbe. Ovih dana, muslimanski napad na Nevesinje završio se katastrofalno. Sto šezdeset leševa poređano je pored puta za Mostar. Zaustavismo ofanzivu na Trnovu i Nišićkoj visoravni. Kuka Haris Silajdžić i traži pomoć, a pre mesec dana najavio je da Armija Bosne i Hercegovine prelazi iz odbrane u napad i da mu ne treba nikakva pomoć Zapada

22. novembar 1994. godine

Šesnaest časova. U trenucima retkog odmora ili, bolje rečeno, predaha gledamo televiziju. "Generacija 1999". Tinejdžerski film o učenicima jedne škole koji voze luda auta, nose automate, pištolje, lance, prebijaju profesore. A onda njihovi profesori dovode robote da ih smire. Reklo bi se - naučna fantastika. Nekom čudnom, neverovatnom igrom slučaja, negde na polovini tog filma, čuje se sirena. Auto hitne pomoći zaustavlja se ispred ulaza u bolnicu. Brzo silazim dole. Dečak, trinaest godina, Boris, pogođen metkom u glavu. Pogodila ga učenica petog razreda, Jelena. Ubila je učenika sedmog razreda. Nešto su se sporečkali. Dete uzelo pištolj od oca i ubilo dečaka. Da li je devojčica ubila dečaka, ili su oni, devojčica i dečak, samo po godinama deca. Mislim da oni to više nisu i da je njih oboje ubio ovaj rat, kao i svu decu ovog prostora. To je rat! To je njegovo ogledalo. To je njegova istina. Nema naučne fantastike. Sam život je fantastika.

28. decembar 1994. godine

Bolnica je pozornica, odsjaj rata na prostorima Srpskog Sarajeva. Sagledati njenu dušu , upoznati je između zidova, znači upoznati sav prostor od Igmana, od Nišića do Neđarića. Tu se nalaze teški ranjenici. Više ih je kad su borbe, manje u privremenim primirjima. Tu su borci koji posećuju svoje drugove. Tu su njihove priče. Ovde, u bolnici upoznajete ljudske sudbine, neverovatne priče. Suze najbližih i radost preživljavanja. Bolnica - to su hodnici i sobe života i smrti. Ovaj decembar je na ovom prostoru pošteđen teških borbi. Manje je ranjenika, i bolnica se u trenutku ispuni mirnodopskim obolenjima, bolesnicima. Podseća na mir. Na trenutak, rat se zaboravlja. Osoblje setno primećuje kako smo nekad, u miru, radili. Seti se civilnog života i vremena pre rata.

Za čas se desi čudesna metamorfoza, promeni i izgled i mišljenje, ljudi počnu priču koja odiše mirom i običnim životom. Da li će, tako naglo, kad stane rat, ljudi moći da žive u miru? Plašim se da će to biti teško. Rat je izmenio ljude, misli, način života, odneo mnoge živote, rasturio porodice. Naneo nenadoknadive gubitke i bol. Nema najmilijih.
Puno je beskućnika, ogroman broj njih bez ičega, bukvalno sa zavežljajem. A i u ovom kratkom primirju, poneka granata, snajper ili zalutali metak odnose žene, decu, odrasle. Svakodnevno po jednu-dve osobe. Ogroman je prostor koji pokriva bolnica "Žica". Dugačka je linija dodira sa neprijateljem - više od dve stotine kilometara. Mnogo je stanovnika, mnogo boraca, previše oružja i municije. Uz sve to, sa jedne strane linije okrutni neprijatelj, sejač smrti, koji ne štedi ni decu ni žene. Mnogi su na granici psihičke iscrpljenosti. Dešavaju se incidenti, tragedije - ne znam kako da nazovem to kad prijatelj puca na prijatelja, komšija na komšiju, Srbin na Srbina, sugrađanin na sugrađanina. Pre neki dan, oko 11 časova uveče, vrisak i galama ispred bolnice. Istrčim u ambulantu - desetak mladih ljudi, znam ih, plaču, uplašeni.

Ranjen im je drug, mali Vuja - kako smo ga zvali. Dragan Vujović, veteran ovog rata, prekaljeni borac Srpske garde sa Ilidže. Teško ranjen na Otesu decembra 1992, u nogu. Leži na stolu ambulante, a iz usta krv. Prostreljen kroz glavu, bez znakova života. A znam ga sve ovo vreme otkad sam na Ilidži. Operisao sam ga, previjao, lečio. I, eto, posle skoro dve godine, baš ovih dana, zalečene su mu rane. Uvek vedar, nasmejan, drag - posle dve godine mrtav, na onom istom mestu, na istom onom stolu u ambulanti broj dva, gde je stotinama puta previjan. Gledam ga, a suši mi se grlo, i u meni bes. Osećaj koji je već davno zamenio tugu i suze kad ti umre neko blizak. Sad samo bes, zbog poraza, zbog gubitka. To je učinio rat. Nema normalnih osećaja, suza, tuge - samo bes. Mali Vuja je otišao. Ispred ambulante plač sestre i majke. Očaj dveju nesrećnih žena. Plaču mu drugovi, plače i legendarni komandant Srpske garde Zoka Kapetina, hrabri komandant slavne jedinice, s kojim je prošao mnoge bitke. Vuju je voleo kao sina. I sam teško ranjen na Otesu, bio je uz njega, pomagao, tešio, hrabrio, davao snagu, terao ga da izdrži. Ove dve godine je brinuo o Vuji, kao i o drugim ranjenicima Srpske garde. Brinuo o porodicama poginulih drugova. Bio je dobar komandant i drug, Zoka Kapetina. Plače, lice u grimasi, jedva ga prepoznajem. Tragičan dan. Dan Vujine svadbe. Na svadbi ratni drugovi, najbliža rodbina. Rat, i alkohol, i pucnjava. Opalila je "devedeset devetka" Zoke Kapetine, i mali Vuja, njegov Vuja, pao je mrtav. Mladoženja u naručju svoje mlade supruge. Trudne. Nesrećno i fatalno. Ali nije pucao Zoka Kapetina - pucao je rat, rat koji vodi ove mlade ljude već hiljadu dana. Mali Dragan Vujović, sa svojih dvadeset godina, sahranjen je u srpskoj zemlji, za koju se i borio. Njegov komandant, vođen rukom nesretne sudbine rata, izgubio je i druga i sebe. Majka je izgubila sina, sestra brata. A koliko je ovakvih tragedija bilo u ovom ratu koji nanosi puno zla. To se može osetiti samo ako si u njemu. Ratnici i narod u ratu znaju sve ratne tragedije i mole se za mir.

Meni četvrta u ratu. Četiri Nove godine sam dočekao uz vatromet mitraljeza, granata, bombi. Da li je ovo ona Nova godina koju smo svi čekali? Ljudi od pre dve godine poželeli jedni drugima da nastupi mir. Sada - samo da bude bolja od prethodne. Vrlo su obazrivi i nepoverljivi, ali se nadaju. Tog prvog januara 1995. godine proglašeno je primirje od četiri meseca. Da li se ono može održati i preći u trajni mir? Zavisi od svih, a najviše od svetski' moćnika i njihovih interesa. Ako oni, napokon, shvate da je dosta - rat je na kraju. Ako su ovo samo igre i taktički potezi na proleće će biti još krvaviji i strašniji rat. Daj Bože da ne bude tako! Svi se nadamo, a niko nije ubeđen u to. Često smo do sada bili izigrani lažnim mirom, lažnim primirjima, koji su služili protivniku samo da se spasi poraza, ili da se pregrupiše. Onda bi ponovo napadao. Konačno, videćemo vrlo brzo. I ja se nadam. Potajno verujem, i ne verujem. Prorok nisam, ali bih želeo mir. Za ovaj narod, za ovu napaćenu zemlju. Mir za decu. Poslednji je trenutak! Pred kataklizmom smo! Shvatite svetski moćnici! Morate ugasiti svoje video-igre, jer može biti prekasno! I, ako postoji još malo osećanja, sačuvajmo decu!

26. maj 1995. godine

Počelo je "neprimirje". Na sarajevskom ratištu - snajperi i poneka granata. Svaki dan poneko ranjen ili mrtav. Od kraja marta besne borbe. "Turci" su nas hteli iznenaditi, zauzeti Majevicu. Ali posle početnih uspeha, doživeli su poraz. Od prvog do petoga maja 1995. godine - Zapadna Slavonija. Srpski narod je ponovo doživeo NDH i Jasenovac. Ovog puta, umesto jama, bager i zajednička grobnica. Jasenovac, Pakrac, Okučani, više hiljada mrtvih civila. Izmasakrirane žene i deca, izgaženi tenkovima na putu od Okučana prema Savi i Republici Srpskoj. I na mnogim drugim mestima. Izdaja! Šesnaesti maj. U 16 časova počinju žestoke borbe oko Sarajeva. Hoće da nam preseku put ka Palama. Požar u celom sarajevskom kotlu. U 16,30 počelo je žestoko granatiranje. Granate padaju u sami centar Ilidže. Dvadeset i četvrti maj 1995. godine, 10,30 časova. Neprijateljska granata velikog kalibra, i direktan pogodak u fiskulturnu salu, gde deca prvog razreda Ekonomske škole imaju čas gimnastike. Na krovu rupa prečnika dva metra. Osam ranjenih devojaka, dve teže. Srećom, ni jedno poginulo dete. Velika sreća, deca su bila na jednoj strani igrališta, kod gola, a granata je pala na drugu stranu. Samo deset minuta ranije, učenici drugog razreda Gimnazije, kojima profesor nije došao na čas, bili su tu. Sreća! Da nisu otišli, niko ne bi preživeo, sigurno. Stiže borac sa Igmana, ranjen u stomak, Radojević Blaško, 1949. godište. Jetra razvaljena. Operišem. Sve u redu. Odmah zatim stiže borac iz Hadžića. Davidbvić Luka, 1945. godište. Tromblon u grudni koš. Teška povreda sa velikim iskrvarenjem, tri i po litra. Operacija je hitna, teška, pacijent spašen.

14. juni - 2. juli 1995. godine

Evo, tri su godine prošle od početka bitke za Sarajevo, borbe za sarajevsku kotlinu. Srpsko Sarajevo - muslimansko Sarajevo, dva dela grada podeljena više nego što bi Berlinski zid mogao da podeli. Počelo je aprila 1992. godine, sada je juni 1995. U oktobru 1992. došao sam u ovu sarajevsku kotlinu, ovu dolinu užasa i rata, gde je izručeno na hiljade - malo je reći hiljade - na desetine hiljada granata, milioni metaka. Pune tri godine borbe nisu prestajale. Ljudi stalno na prvoj liniji. I žene, i deca, i borci. I bolnica i škola. Ovde je sve na prvoj liniji. Hiljade ljudi je poginulo u ovoj dolini. Postao sam njen deo. Do sada sam pisao svakodnevno, najčešće istoga dana kad se nešto desi. Ovoga puta nisam mogao. Ne zato što nisam želeo ili imao šta da kažem, ili što nisu navirala osećanja. Nisam pisao jer, bukvalno, nisam imao vremena.

Od 15. juna do 2. jula dan i noć donose na stotine i stotine ranjenih. Mnogo operacija. Dnevno po deset-petnaest u proseku, sve u dve sale. Nema vremena ni za spavanje. Kako sednem, tako zaspim pet-deset minuta. Desilo se ono što smo svi znali, što smo svi očekivali. Brojne muslimanske snage - šezdeset hiljada džihad-ratnika, okružile su Srpsko Sarajevo spoljašnjim obručem. Spremne su i velike snage unutar Sarajeva. Znali smo da će krenuti u napad na nas sa svih strana, svim raspoloživim oružjem. Već dugo najavljuju takozvanu deblokadu Sarajeva, a u stvari, žele da proteraju Srbe i sarajevske kotline. Da sto hiljada Srba unište, ubiju proteraju, spale, zakolju... Prete! Znamo deset-petnaest dana unapred da će napad početi. Neke informacije govore da će se to odigrati između 9. i 15. juna. Informacije su bile tačne. Dobro znamo da su odlično naoružani, da su navukli desetine hiljada granata na svoje položaje, da su ojačali artiljerijski, da su spremni, da su ih hodže napunile islamskim fanatizmom, da poginu za njega, da idu u šehite. Znamo da su planirali da izgube pet hiljada, ali da osvoje Srpsko Sarajevo.

Ovo je bitka sa pet hiljada plastičnih vreća - koliko je Alija Izetbegović, taj ludi islamski fanatik, spremio za svoje vojnike, koje je spreman da žrtvuje da bi uništio Srbe iz Srpskog Sarajeva. Oko nas su snage pet muslimanskih korpusa, njihove elitne jedinice. Napunjeni su otrovom protiv Srba. Mi to znamo i čekamo ih. Naše snage su mnogo manje. Njihovih šezdeset hiljada na naših petnaest. Ali svi su uvereni da ćemo se odbraniti, da nećemo popustiti. Ukoliko popusti i jedna linija od Nišića, preko Vele, pa do brda Kokoške, preko Igmana, Vrela Bosne, Neđarića, Rajlovca - biće to krvavi pir muslimanskih fanatika. Jer, iza tih linija je sto hiljada građana, sto hiljada civila, sto hiljada Srba. Ali srpski borci su, kao nikada do sada, spremni, hladni, čvrsti, uvereni u pobedu. Napad je počeo petnaestog juna rano ujutro, u dva sata. Ali pre napada, prethodnog dana, četrnaestog popodne, u bolnicu stižu dva teško ranjena i jedan mrtav borac. Ljudi iz Neđarića. Dva ranjenika, otac i sin Damjanci. Otac bez ruke, sin smrskane noge. Otac 1938. godište, Ilija, ostao je bez desne ruke u ramenu. Njegov sin, 1965. godište, Momčilo, u strašnom šoku, sa rupturama tankih i debelih creva, strahovitim krvarenjem u trbuhu i teškom konkvasantnom povredom leve noge. Otac ponavlja: "Molim vas, samo mi sina spasite!" Operišemo ih istovremeno. Ja ocu "radim" ruku. Moram je odseći u ramenu, smrskanu i uništenu. Kolega Popović sinu seče nogu koja je smrskana, od koje nema ništa. Zatim silazim u donju salu i nastavljam da radim dečakov stomak. Uglavnom, za dva sata, otac i sin leže jedan pored drugoga. Otac bez ruke, sin bez noge, obojica teško životno ugroženi. Mnogo je takvih događaja u ovome ratu. Mnogo su puta stradali otac i sin, majka i sin. To uvek teško pada. Pogled oca, koji je i sam u teškom stanju, a okreće glavu prema sinovljevom krevetu. Mladić, lep kao slika, visok, bez noge, životno ugrožen. To je bilo četrnaestog popodne. A onda je nastala noć, pola tri ujutru, kada se otvorila zemlja. Treslo se kao nikada do tada, kanonade su odjekivale preko planina, preko Nišića, Vele i Zenika, preko Igmana, Neđarića, Rajlovca. Svuda oko nas gorela je zemlja. Imao sam osećaj da smo u dnu pakla, gde vri užarena lava. U bolnicu stiže na desetine ranjenih - lakših, težih. Teške odmah operišemo.

Borbe i dalje žestoke. Naši odolevaju. Muslimani stradaju u kontranapadima. Moral naših boraca je sve veći. Već treći dan ne spavam, bukvalno, ni sata. Srećni smo jer naše snage odbijaju muslimanske talase. Osamnaesti juni - isto. Devetnaesti - isto. Više od četiri stotine ranjenika prolazi kroz bolnicu. Naš sanitet svakodnevno, već tri dana, razvozi operisane i zbrinute na Sokolac. Odatle ih dalje, helikopterom, transportuju za Beograd, na Vojnomedicinsku akademiju, Urgentni centar, Ortopedsku kliniku "Banjica". Put je izuzetno rizičan. Na sanitetsko vozilo pucaju broving, snajper, granate. Naši vozači saniteta, s kojima u pratnji idu i sestre, izuzetno su hrabri. Danas prolaze, sigurno, najteži, najkrvaviji put na planeti Zemlji. Svaki novi polazak je i nov rizik da se neće vratiti. Odlaze bez kolebanja, bez straha, jer voze ranjenike. I Bog je s nama. Ne stradaju. Dva-tri puta je pogođen kamion "stodesetka", jedanput kombi, ali ni vozači ni ranjenici nisu stradali. Dvadesetog radimo tešku operaciju. Perišić Milorad, 1963. godište, sa Sokoca. Eksplozivna povreda trbuha sa teškim krvarenjem, kakvu još nisam radio. Krvari sve. Pluća razvaljena, dijafragma razvaljena, ruptura jetre, masivna ruptura želuca, slezine, ruptura velikih arterija, ruptura pankreasa, trbušne maramice. Radim jedan rez desno, pa srednji rez, zatim levo - četiri reza na stomaku u jednom trenutku. Borba sa vremenom, da što pre zaustavim krvarenje. Šijem jetru, ali i dalje krvari. Šijem želudac, smanjuje se, a onda opet počinje. Vidim da je slezina. Vadim je. Nalazim jedan krvni sud, drugi, treći... Šijem pankreas. Nalazim još jedan krvni sud. Šijem plućno krilo. Posle tri sata i dvadeset i osam flaša krvi, krvarenje je zaustavljeno. Mladić je živ.

To su ona čuda koja se dešavaju, i koja nas uvek prate. Dvadeset i prvi. Borbe i dalje traju, ali počinju da slabe. Toliko je mrtvih muslimana, da više nema onih fanatičnih talasa. Naši su čvrsti, nepokolebljivi. Čujemo da leševi zaudaraju po poljanama Vele, Nišića, iznad Hadžića, na Igmanu. Ne mogu da ih odvuku. Naši ih zovu: "Odnesite ih, samo da ne smrde!" Ne. Ostaju leševi na stotine i stotine muslimanskih fanatika. Čujemo da ih je oko tri hiljade izbačeno iz stroja. Tog dana: Lukić Nenad, 1953. godište - teška povreda trbuha. Mojsilović Tihomir - izuzetno teška povreda trbuha. Kolega Čalić radi. Savić Milorad - povreda grudnog koša i velikih arterija ispod leve ključnjače. Šikuljak Momir - eksplozivna povreda creva. Bojanić Radovan - povreda tankih i debelih creva i mokraćne bešike. Marković Miroslav, mladi specijalac sa Ilidže - odnesena desna polovina grudnoga koša i pazušna arterija. Spašen u zadnjem trenutku. U pitanju su bili samo minuti. Borba za njegov život. Zaustavljamo krvarenje, prešivamo krvne sudove. Ostaje živ. Mladi Surla Mihajlo, takođe specijalac sa Ilidže - teške povrede. Amputacija desne noge, potkolena. Desni kuk smrskan, leva potkolenica smrskana, stomak, grudni koš. U šoku je. Marković Miroslav i Surla Mihajlova pripadnika Specijalne jedinice MUP-a sa Ilidže, pohrlili su da opkole, da unište muslimane tamo gde su uspeli da probiju liniju kod Semizovca, spustivši se na put Semizovac-Srednje. Ali, naši hrabri mladići uspeli su da ih opkole i unište; u tim borbama imali smo i dvojicu poginulih pripadnika MUP-a. Jedan od njih je muž naše sestre Milanke. Prepoznali smo ga. Znali smo kakav će to udarac biti za nju. Samo u našoj bolnici, gde ima oko šezdeset sestara, četrnaest ih je za ove tri godine ostalo bez muževa.

Više njih bez braće. Težak je ovaj rat. Surov! Vrisak sestre, vrisak žene kad vidi ranjenog ili mrtvog brata, muža, prolama se kroz naše hodnike skoro svakodnevno. Neprijateljska ofanziva je slomljena. Na hiljade muslimana leže mrtvi. Prvi talas je slomljen, ali oni i dalje napadaju. Svakog dana na drugom mestu. Svakog dana i kod nas desetak ranjenih, nekoliko operacija. Umor vlada, ali se ne obaziremo na njega. Ako borci izdržavaju pod takvom vatrom, pod takvim uraganima, možemo i mi. Možemo i bez spavanja. Samo na Ilijaš palo je više od deset hiljada granata. Hadžići porušeni. Tutnje granate po Ilidži. Naše sestre iz Hadžića, sa Ilidže, dolaze na posao pod kišom granata. Čudo je kako još niko nije stradao. Naši doktori su svakodnevno pod granatama - na putu ka bolnici, u bolnici, ili u svome stanu. Kolegi Anušiću granata je raznela gornji sprat stana dok je bio u njemu. Nekoliko ih je palo tik uz autobus koji prevozi naše radnike, a juče jedna na mesto gde čekaju autobus. Da se to desilo samo sat ranije, verovatno niko ne bi preživeo! Neprijatelj, ogorčen, besan što vojnički nije mogao da uspe, što je doživeo stravičan poraz, što je slomljena njegova ofanziva, što su njegove elitne jedinice desetkovane, što su se njegova četiri korpusa slomila na Sarajevsko-romanijskom korpusu, počinje besomučno, još žešće i još jače da granatira srpske civilne ciljeve, da ruši srpske gradove, ubija srpsku decu i žene. Ali, to još više uverava naše borce da moraju da budu jači. Neprijatelj misli da će granatiranjem naših civilnih ciljeva, naših gradova, naših naselja, škola i bolnica, uništiti moral srpskog borca, ne shvatajući da time postaje još jači, još veći. Ne shvataju da će još skuplje platiti ono što čine. Ovog puta imamo mnogo povreda glave, gelerima teških granata. Naš neurohirurg doktor Saratlić radi dan i noć.

Za celog ovog rata nije bilo toliko povreda kao u ovih desetak-petnaest dana. Gotovo svaka druga-treća povreda je povreda glave.
Jedan od najtežih dana za mene je bio 29. juni 1995. godine. Oko dvanaest sati donose hitno iz Neđarića ženu, Vasić Anu, 1948. godište. Granata iz Kasindolske ulice. Pala je tik uz njenu kuću. Raznela joj desnu nadlakticu. Bukvalno, ništa nije ostalo, samo parče mišića i kože od lakta do ramena. Radim amputaciju ruke, što je za mene uvek najteže. Teško je amputirati nogu, ali ruku još teže. Samo što sam to završio, stiže dete iz Vogošće. Radić Darko, 1982. godište, trinaest godina. Bio je u podrumu svoje kuće kada je zatutnjalo, i kada je teška granata pala tik uz njegovu kuću. Dete kao dete, istrglo se iz ruku roditelja i istrčalo iz podruma na vrata, da vidi da li je kuća stradala. Istog trenutka pala je i druga, i dete je ostalo teško povređeno. (Neprijatelj je primenio novu taktiku. Ispali na isto mesto zaredom tri-četiri granate, tako izazove još jači efekat, još veća razaranja, još veća uništavanja.) Dete dovoze u bolnicu u teškom stanju, bez svesti. Prolaps mozga na potiljku, disanje obostrano nečujno. Stavljam odmah dren u grudni koš. Na moje oči stomak raste, puni se krvlju. Urinarni kateter pokazuje da su bubrezi stradali. Krv umesto mokraće. Desni kuk smrskan. Hitno ga nosimo u salu. Otvaram ga onako, samo u rukavicama. Iz stomaka gejziri krvi, iz grudnog koša isto. Srce stalo. Masiram ga pet, deset, petnaest minuta, pokušavam da vratim život. Anestezija ga puni krvlju, ali ništa. Dete je mrtvo! Sutradan, 30. juna, Radić Darko trebalo je da dočeka svoj trinaesti rođendan. Na taj dan, kao žrtva muslimanskih fanatika, sahranjen je. Rođen 30. juna 1982 - sahranjen 30. juna 1995 - na svoj trinaesti, nesretni rođendan! Ranjeni i dalje stižu. Ovog puta iz Neđarića. Naši borci prave izuzetan prodor. U rano jutro, Ilidžanci kreću u napad na objekat poznat kao "Elementara" ili "Betonara". Najjače utvrđenje na ovom delu fronta, urbanom delu. Srpski borci, ludo hrabri, utrčavaju u muslimanske rovove, zauzimaju "Betonaru", jedno od najvažnijih mesta na Stupskoj petlji, odakle se može kontrolisati čitav deo grada. Bez žrtava, samo sa nekoliko ranjenih. Dva zarobljena muslimana - komandir čete i borac. Jedanaest muslimanskih leševa ostaje u rovovima. Muslimani beže. Dovoze u stomak ranjenog Dragana Kulinu. Operisan. Dobro je. Donose Josipa Bubaka - grudni koš. Takođe operisan.

Oporavlja se. Zauzimanje "Elementare" trajalo je od dvadeset devetog ujutro pa sve do same večeri. Četiri puta muslimani su u talasima pokušavali da se vrate. Ali naši borci, hrabri, čvrsti, izvršavajući naredbu da se "Elementara" ne sme napustiti, ne odstupaju.

Brane. Odbijaju četiri talasa. Muslimani sve slabije napadaju. Valjda im je jasno da su nepovratno izgubili jedan od najvažnijih položaja. Pokušali su da nas slome, da nas unište, da nas pregaze Nigde nisu pomerili linije, izuzev, neznatno, iznad Semizovca. Slomili smo ih. Više od hiljadu mrtvih. Sada mi polako idemo napred. U Neđarićima smo pomerili liniju, na Nišićkom platou taksfe. Naši borci su puni samopouzdanja. Veruju u konačnu pobedu. Od 29. juna od 12 sati do 30. juna do 12 sati uradio sam sedam teških operacija. Pomenuo sam ženu koja je ostala bez ruke, onda dete, a zatim dva grudna koša, abdomen, pa još jedan, a ujutro treći. Tridesetog juna ujutro radim Momčila Glišića iz Ilijaša, 1967. godište; strašna, teška operacija. Tehnički izuzetno. Stradaloje dvanaestopalačno crevo, koje se nalazi retroperitonealno. Stradao je i bubreg. Krvarenjeje veliko. Zajedno s kolegom Čalićem radim skoro tri sata i uspevamo da spasemo mladića. Verujemo da neće biti posledica. Tridesetog uveče stiže nekoliko ranjenika sa Zenika, gde je neprijatelj pokušao proboj. Za pet minuta radim tri drenaže, na svaku ordinaciju po jednu. Svi su dobro, zbrinuti, ali tužno je. Jedan naš borac je poginuo. Pušara Đole - metak u trbuh, verovatno trbušna aorta. Stigao je mrtav. Čujemo da Hadžići gore. Inače, u ovih petnaest dana tragično su stradali srpski gradovi Ilijaš, Hadžići, Neđarići, Rajlovac, Ilidža; svakodnevno pada na stotine granata. Čudno je kako nema više žrtava. Ali, stanovništvo je obazrivo, disciplinovano, ne izlazi iz kuća, tako da su žrtve mnogo manje.

1. juli 1995. godine

Relativno miran dan. A onda, negde između petnaest - šesnaest časova, dovoze teško ranjenog borca sa Ilidže. Pogođen gelerom. Član naše tenkovske posade. Krenuo je da opere ruke, da se umije. Pogođen. Teška povreda leve potkolenice, ali sve će biti u redu. Zove se Krsmanović Boro, inače iz Kaknja. Čvrst momak, samo pita da li će mu noga ostati. Kažem: "Ostaće ti noga." Sretan je. Kolega Anušić završava operaciju. Noga je dobra, topla, cirkulacija radi, kosti spojene. Biće u redu. A onda, uveče, u devet sati, iznenada počinju stizati ranjeni civili iz Hadžića. Ceo dan tamo je bilo mirno, što je, verovatno, bila muslimanska varka, da bi uveče ljudi pošli u neku prodavnicu koja radi noću. I onda su ih, u devet uveče, zasuli teškim granatama. Stiže četiri-pet civila.

Među njima su najteže povređeni Jovanović Lucija i njen sin Jovanović Zoran, mladić 1976. godište. Ipak je dobar. Povrede nisu penetrantne. Teška borba za život majke. Teške povrede stomaka, jetre, velike povrede tankog, debelog creva, povrede karlice, ruke, grudnog koša, glave. Borimo se za njen život. Evo, danas je drugi juli, ona je nešto bolje, nadamo se da će preživeti. Sin leži u drugoj sobi. Sinoć je pitao: "Molim vas, doktore, šta je sa mojom majkom"? Majku je radio kolega Čalić. U zadnjem trenutku iščupali smo život, savladali smrt. Da li će preživeti, teško je reći. Nadamo se. Jutros, kad sam ušao u sobu gde leži njen sin, dečak ne pita ništa. Iz straha. Ne sme da pita. Tu je mali Malinović Radiša, 1978. godište - teška konkvasantna povreda desne butne kosti, sanirana fiksatorom.

Zatim dečko Šakota Jovo, 1977. godište - teška povreda grudnog koša i stomaka. Saniran, dobar. Tu je i nekoliko lakše ranjenih, koji su, takođe, primljeni, ali bez penetrantnih povreda. Život im nije ugrožen. Dve granate, teške povrede, cela noć rada. Strada civilno stanovništvo. Stradaju naši gradovi, ali naši borci drže linije čvrsto i nepokolebljivo 3. juli 1995. godine Kakav je ovo svet? Da li je ovo jedna planeta, ili ceo univerzum? Sinoć kasno, u ovom haosu smrti, ruševina, granata i tuge, dok napolju odjekuju granate i paljba, moje kolege, ranjenici i ja skačemo od sreće zbog pobede Jugoslavije, Srbije, Divca, Danilovića, Đorđevića. Radujemo se kao što se čovek u pustinji raduje kapi vode. Radujemo se pobedi u Atini, na Finalu Evropskog prvenstva u košarci. Ljubimo se. Pobeda! Najjači smo, najjači! Ujedno, i najveće razočarenje, tuga i neverica zbog izdaje, izdaje grčke publike, braće; zviždali su nam, nisu dali da se čuje naša himna.

Umesto da zvižde ustašama. Grci, koliko smo vas voleli! Kleli se u vaše prijateljstvo. Zašto nas izdadoste sada?! Opet, mislimo, tvrdimo, nije to grčki narod, to su navijači, fanatici. Mnogo je divnih Grka došlo do naše prve linije da nas pozdrave, da nam uliju hrabrost i snagu da izdržimo. Dolazili su grčki popovi, donosili pomoć, pozdrave, uz silnu podršku. Dolazio je i gradonačelnik Atine, visoki funkcioner Grčke. Istovremeno, ni jedan gradonačelnik Srbije nije došao ovde, u Sarajevo, na prvu liniju. Svaka čast Atinjaninu! Ključale su naše linije u Srpskom Sarajevu od veselja. Borci su pucali, pevali, radovali se pobedi Jugoslavije. A onda, treći juli. Jutro, sedam časova. Sirena hitne pomoći. Napolju granate, eksplozije. Teško ranjen mladić, Tešić Milan, četiri metka, rafal, Hadžići. Borimo se za njegov život dva i po sata. Od početka znam da nema šanse. Umire. Da li ima dece? Ko će za njim zaplakati? Nemam vremena za razmišljanje. U donjoj sali kolega Čalić operiše dete od šest godina. Mali Vitor Slobodan. Broving mu razneo stomak. Teška operacija. Pogođen na svojoj terasi. Živ je. Nadamo se životu. Uspeće, preživeće! Operacija je uspela. Ponovo Hadžići. Stiže još jedan dečak, Miljanić, devetnaest godina. Takođe broving. Karlica, stomak. Teška operacija. Spašen je. Živ je. Ja sam mu pre tri godine operisao rođenog brata. Pisao sam o njemu, dečaku sa povredom grudnog koša koji je dva puta bio klinički mrtav. Večeras, u dvadeset jedan sat, doček naših košarkaša u Beogradu. Veličanstven! Srećni smo! Naša srca, srca srpskih boraca, puna su. Još jednom se sećamo veličanstvene pobede u Atini, sami protiv svih. Ipak, pobeda. Kao i ovde. I ovde smo sami protiv celog sveta. A najjači smo! Napolju tutnji. Borba. Kakav kontrast - kontrast života i smrti, radosti i tuge. Ceo univerzum na jednom mestu. Šta nas čeka noćas, sutra, i narednih dana? Pobedićemo! Ostaćemo! A koliko je još do kraja? Jedan čas po ponoći. Mali Slobodan Vitor, šest godina. Život se gasi, zenice široke, puls i pritisak nemerljivi. Hitno krv, kiseonik, tečnost. Reanimacija! Vraća se. Zenice se sužavaju. Neverovatno, ali izgleda da će se izvući. Pritisak, gornji šezdeset. "Mogu li malo vode? Jebem vam, niste mi dali da jedem! Dajte makar onu malu bočicu vode!" Od dve infuzije, jedna manja, jedna veća. Sasvim poplavelo lice i grudni koš, i bele usne, ponovo dobijaju normalnu boju. Hoće li se izvući? Da li će dočekati jutro? Da li će savladati smrt? Metak brovinga je kao polovina njegovog stopala.

Ovo diktiram novembra 1995. godine. Pre nekoliko dana je mali klinja bio na kontroli. Trči, krije se. Majka ga ne može uhvatiti da ga hirurg pogleda. "Neću hirurga! Ne volim hirurge. Može neki drugi doktor, ali neću da vidim više ni jednog hirurga na svijetu!" Još dva puta je operisan u Beogradu, ali, eto, sada trči kao da nikada ništa nije bilo. Da je to jedina pobeda ove bolnice i njenoga osoblja. bili bismo najsrećniji na svetu. A u ovoj bolnici, najvećoj na svetu, koliko je bilo takvih pobeda?!

4. juli 1995. godine

Sedamnaest časova. Stižu ranjeni srpski borci iz Neđarića. Čvrsto se drže dostignuti položaji prema Stupskoj petlji. Neprijatelj zna šta je izgubio, i danas žestoko granatira. Jedna granata je teško povredila pet boraca. Prvi je donesen borac sa nadimkom Struja. Teške povrede ekstremiteta. Na sreću, imao je pancir. Nije životno ugrožen. Kaže mi: "Lazo, Pićnuti (to je nadimak Siniše Andrića, 23 godine) je ranjen. Imamo još tri ranjena." Sinišu nisu doneli. Odlazim u salu da operišem momka iz Bratunca. Već dva dana imam jake bolove u kičmi. Jedva završavam operaciju. Iz sale iznose i mene i pacijenta. Njega na krevet broj pet, mene na jedinicu. Leđa jedva malo popuštaju. Ispred sale me čeka drug, Srđan Milanović: "Lazo, Siniša je poginuo!" Šok. Iako mlad, dobar mi je prijatelj, divan dečko, uvek pun duha i šale. Svi ga vole. Hrabar je borac. Žao mi je. Ne mogu da verujem da više neće proviriti svoju lepu, simpatičnu glavu, izvaliti neki fazon, nasmejati nas. Petnaestog juna pomagao je ocu, na frontu kod Rakovice, zaustavljajući najžešći muslimanski napad na tom delu sarajevskog ratišta. Bio je ranjen. Lakše, ali ipak ranjen. Danas je poginuo na svojoj liniji, u Neđarićima. Dragi Siniša, zbogom! Mnogo će suza biti proliveno za tobom.

5.juli 1995. godine

Ležim ukočen. Šesnaest je sati. Sahrana, Vlakovo, srpsko groblje. Jedva ustajem iz kreveta, sedam u auto i idem na sahranu. Toliko mogu da učinim. To je moj dug Siniši Andriću. Dolazim do kapele jedva hodajući. Zabijaju eksere u poklopac sanduka. Sanduk, poluobrađen, nelakiran. Žao mi je što nisam video Sinišu. A možda je i bolje. Pamtiću njegov osmeh. Polaze put njegove večne kuće. Ja, savijen zbog kičme, put bolnice. Večni rastanak. Kapi kiše promiču, nebo plače. Sahranjen je, istovremeno, i njegov drug sa iste linije, hrabri dečak s nadimkom Jasko. Poginuo sa Sinišom. Nije morao na liniju u Neđariće, najteže ratište. Sam je tražio. Plač njegove žene i oca. Odlaze dva divna mladića, Siniša i Jasmin, na nebo.

12. juli 1995. godine, Petrovdan

Noćas su srpski orlovi, borci Vojske Republike Srpske, oslobodili Srebrenicu. Tri godine iz te takozvane "zaštićene zone" izlaze teroristi i ubijaju okolno srpsko stanovništvo. Sve pod zaštitom UNPROFOR-a. Nisu se nadali da će srpskom strpljenju doći kraj, da ih niko više neće moći da zaštiti. Noćas je celu noć grmilo sarajevskom kotlinom, od Vogošće do Neđarića. Jalovi pokušaj gubitnika.. Gađaju srpska naselja, civilne ciljeve. Protiv srpskih boraca nemaju nikakve šanse. Desetog jula 1995. u 17 časova dovezena je šestogodišnja devojčica Jelena, sa Ilidže, stradala od gelera granate u svom stanu. Želudac. Sve je u redu. A dete, mala pametnica. Sve zna. Ćuti, ne plače. Postavlja pitanja kao odrasla. Na Zapadu ništa novo, Erih Marija Remark. Ili: U Srpskom Sarajevu svakodnevno stradaju deca, doktor Lazić.

Evo i avgusta 1995. godine. Vreo od tona čelika ustaških haubica, VBR-ova, NATO-avijacije koja je uništila kompletne radarske sisteme, navigacione sisteme Republike Srpske Krajine, raketne sisteme. A tone i tone čelika, vrelog čelika, srušiše se ovog vrelog početka avgusta na Knin, na Liku, Kordun, Baniju. Moju Baniju, gde provedoh dvanaest meseci boreći se sa napaćenim srpskim narodom, za slobodu, za šume, za njive, ambare, svinjce. Za život. Prost život. Gori Petrinja, Glina, Kostajnica, Dvor. Ustaška armada uništava Srpsku Krajinu, a ona je sama. Neko kaže izdaja, neko kaže pobegli su. Nisu oni ni izdali ni pobegli. Njih je napala ustaška armada, naoružavana pune četiri godine najmodernijim oružjem Zapada. Uvežbana, napala je na slabo naoružan i malobrojan srpski narod. Veliki ostatak srpskih civila nemo je to gledao. Srpska Krajina je pala za nekoliko dana pod ustašku nogu. Nestalo je onog za što sam se borio pre četiri godine, za što se borio srpski narod u Krajini, za što mnogi hrabri mladići, devojke, deca izginuše. Sve je nestalo u trenutku. Nije to moglo tek tako da nestane. Svet je tako hteo. A ustaška produžena ruka tog ekspanzionističkog sveta samo je završila prljavi posao. Šta reći? Tugujem za Krajinom. Tugujem za srpskim narodom. Preživljavam sa svakim paćenikom na drumovima Republike Srpske i Srbije. Stotinama hiljada napaćene dece, žena, staraca - i onih u traktorima, i onih u automobilima, i onih što idu peške, i onih na konju, i onih što prutom teraju po dva-tri grla stoke, asfaltom, ka Srbiji. Patim sa narodom koji izgubi svoj dom, svoju otadžbinu, i krenu u izgnanstvo. Pola miliona Srba za nekoliko dana postadoše izgnanici, bez svoje pradedovske otadžbine i zemlje. Nema više srpskog Knina, srpske Gline, Dvora, Kostajnice, Vrgin- Mosta, Vojnića, nema više junačke Like. Ustaška noga zgazila je sve.

A mi, Srbi, treba da tugujemo! Moramo da se sramimo što ostavismo taj narod sam. A ja, kao lekar, kao čovek i borac Republike Srpske Krajine, patim, tugujem i imam pravo na to. Makar imam to pravo. A taj civilizovani svet, da li on gleda tu kolonu, nepreglednu kolonu dece, staraca, ljudi, zavežljaja, da li gleda pola miliona izgnanika, srpskih izbeglica koji beže pred ustaškim hordama i ustaškim nožem? Da li oseća? Ne oseća on ništa! Gledamo njihove emisije na Si-En-En-u, Bi-Bi-Si-ju, Euro-njuzu, i svim ostalim koje možemo ovde da pratimo - nema ni traga sažaljenja, ni traga saosećanja, samo zato što je u pitanju srpski narod. A da se radi o sto muslimana ili sto Hrvata - ceo svet bi se tresao nad srpskim varvarstvom. A šta je to pola miliona Srba? Ništa! Pa zar vas to ne podseća na Hitlera, na Aušvic? Šta su bili Cigani, Jevreji, Srbi za Hitlera?! Ništa! Milion, dva, deset miliona, ništa!!! Konc-logori, smrt, prinudni rad. Za jednog Nemca - sto Srba! Zar i ovo ne podseća na to? Šta je pola miliona Srba u odnosu na sto muslimana, sto Hrvata?! Kad je u pitanju sto muslimana ili Hrvata, ceo svet se trese; televizija, novine, svetski političari, pesnici, pisci protestuju, štrajkuju glađu, sablažnjavaju se nad srpskim varvarstvom. A kad su Srbi žrtve? Pa to je stoka! A stoka je za klanje, za odstrel.

E, "civilizovana Evropo varvarska"! Tvoja skora istorija bila su varvarska plemena, germanska, franačka, saksonska i normanska. Nisi ti daleko odmakla. Odmakla si tehnologijom, načinom života, zgradama, mostovima, ali nisi genetski. Ostala si varvarska zemlja. Bezosećajna, gruba. Pitam se šta je sa mnogim mojim prijateljima iz Krajine, jesu li živi? U moju kuću, kod moje porodice u Nišu, smeštena je jedna krajiška porodica, moji prijatelji s kojima sam se družio 1991. godine u Dvoru. Muž, žena i dvoje dece stigli su do moga stana, do jedinog utočišta, sa zavežljajem, sa nekoliko krpica. Tu su već nekoliko meseci. Dvadeset i trećeg avgusta, kad sam posetio Niš, sedeo sam s njima. Sedeli smo, pričali. Koja je njihova perspektiva, ko su oni, šta su? Po njima, više niko i ništa. Stranci, Srbi izbeglice u Srbiji. Očajni su, ne vide izlaz. Godinama nešto gradili njihovi "đedovi", očevi, oni sagradili, stekli, a sada ostali sa nekoliko krpica. Kako početi ispočetka? I koliko je takvih porodica rasturenih širom Jugoslavije? Koliko ljudskih sudbina, koliko izgubljenih života? Koliko očaja, koliko jada? Kako ponovo živeti? To je pitanje koje sve njih okupira. A ustaše, evo im Krajine! Uzeše taj prostor, ali nema ko tamo da im živi. Ostadoše pusti prostori, rezervat, šume, livade i spaljene zgrade i leševi srpskih staraca koji ne mogaše krenuti za kolonom očajnika. Ostadoše pusti gradići, pusta-polja, jer neće hrvatski narod da se vrati, ne želi da živi dole. Oteraše Srbe koji su i pre ovog rata živeli tu i predstavljali devedeset posto ukupnog stanovništva. I sad misle da tamo dovedu svoj narod. Teško je to. Ja, koji sam večni optimista, mislim da smo Krajinu izgubili "za vjek vekova". A morali smo je braniti!

I 1991. sam rekao i sad verujem: "Srbija se brani u Krajini!" i Krajina je uvek branila Srpstvo. Videćemo u narednih godinu-dve da li je to tačno? Nadam se da grešim, a strah me je! Ponosim se mojim Banijcima i Kordunašima, ponosim se banijskim i kordunaškim brigadama, s kojima sam proveo trinaest meseci rata u Krajini. Borili su se junački nekoliko dana. Ustaše su iz Karlovca i Siska, i tog dela Hrvatske, bežali glavom bez obzira, u panici, jer ih slomiše srpske brigade s Korduna i Banije. Ali, pade Knin, ustaše zađoše za leđa Banijcima i Kordunašima. U žestokoj borbi oni, ipak, izvukoše svoj narod iz opkoljenja. Borili su se junački i ginuli, ali nisu dali da im nejač, da im žene ostanu ustaškom nožu, ustaškoj nemani. Ovde bih i završio svoj dnevnik. Počeo sam ga u avgustu 1991, završio bih ga u avgustu 1995. Kakva je to igra sudbine, kakve su to čudne životne slučajnosti.

Vreli avgust 1991. Sunce, sloboda, srpski otpor i srpska pobeda. Vreli avgust 1995. Tone vrelog čelika žare vazduh nad Srpskom Krajinom, sagorevaju srpsku zemlju, srpske šume, ravnaju srpske gradiće. Ovo je kraj Dnevnika, ali bih dodao post skriptum, a to bi bio, na primer, sledeći naslov: Udari NATO-avijacija po srpskoj zemlji! Od 23. avgusta 1995. godine nalazio sam se u Nišu. Mislio sam da se vratim u Sarajevo nakon desetak dana jer sam znao da se nešto sprema. NATO nam je postavljao ultimatume, ucene. Tražili su od nas da povučemo tešku artiljeriju oko Sarajeva. Pa mi živimo oko Sarajeva. Širina našeg prostora je dvadeset kilometara, a oni traže da našu artiljeriju sklonimo na dvadeset kilometara od grada. Ma, gde da je sklonimo? Na hrvatsku teritoriju? Na muslimansku? Pa, kažu, na Pale. Ali kako s Pala braniti srpski prostor? Ne možemo mi preživeti ovde bez artiljerije. Naša artiljerija - naša sigurnost, jer napadaju nas horde muslimana. Više od sedamdeset-osamdeset hiljada sa spoljnog prstena? Koliko iznutra, iz Sarajeva? A mi se branimo. Malo nas je.

Bez artiljerije, ovih sto hiljada ljudi bilo bi pregaženo. Kažu, povucite artiljeriju, pa iz pozadine. Nemamo mi pozadine. Pozadina bi bila deset kilometara. Dvadeset kilometara je već muslimanska i hrvatska teritorija. Ne možemo povući artiljeriju, jer to znači staviti pod ustaški nož sto hiljada ljudi, žena i dece. Ne možemo to prihvatiti. I NATO to zna. Zato su nam i postavili takav ultimatum. Trideset prvog, rano ujutru, u pet sati, slušao sam vesti u svom stanu u Nišu i bukvalno skočio iz kreveta. Na beogradskom programu emitovali su, otprilike, ovakvu vest: "NATO-snage u naletima u talasima tuku po srpskim položajima, najviše po Srpskom Sarajevu, Ilidži, Vogošći, Hadžićima, Ilijašu. Avioni se smenjuju u talasima i istresaju na tone i tone bombi, raketa. Ljudske žrtve su ogromne." Pokušavam tog trenutka da dobijem Sarajevo, Ilidžu, Vogošću, Pale. Nikoga. Svi telefoni su u prekidu. Uveče reših da rano ujutro krenem tamo. Moja porodica, roditelji, žena, uznemireni: "Nema razloga da sad ideš. Pa ovde si se slučajno zatekao. Poginućeš! Toliko si toga dao. Sačekaj dan-dva!" "Ne, kažem, neću poginuti. A možda i hoću. Ali ovde, ovde ću, slušajući šta se dole dešava, umreti ako ostanem još jedan dan.

Moram da budem dole s tim narodom, jer sam im potreban!" Narednog dana, ujutru, u tri-pola četiri, seo sam u kola i popodne bio na Ilidži. Išao sam, od Drine do Ilidže, u vreme najžešćih naleta NATO-avijacije, svega dva sata nakon što su raketama tukli put kojim prolazim: od Sokoca, preko Kaljine, do Srednjeg. Dolazim na Ilidžu sa strahom da su mi poginuli prijatelji. Šta je sa Ilidžom? Šta je sa narodom? Šta je s bolnicom? Srećan sam, svi su živi, bolnica je čitava. Gledajući sad, iz ove perspektive, možda to i ne zvuči tako veliko, strašno. Ali, verujte, u trenutku kada su u Srbiji svakih pola sata objavljivali kako NATO-avijacija u talasima ravna srpsku zemlju, srpske gradove... Odmah sam odlučio da pođem ovamo. Nije postojao strah. Ništa nije postojalo. Želeo sam samo da budem ovde. Neko će sad pitati: "Pa šta je tu veliko?" A ja ću odgovoriti: "Ovaj narod zaslužio je takvu moju odluku. Ovi ljudi su veliki u svojoj borbi i zahvaljujući njenom sjaju, njenoj čistoti, ja sam mogao da donesem takvu odluku. Hteo sam da podelim svoju sudbinu sa sudbinom srpskog naroda." Nikada sebi ne bih oprostio da nisam bio ovde, u ovoj bolnici na Ilidži, sa ovim ljudima, kada je NATO-neman krenula da uništi srpski narod. Osmog septembra doživeo sam bombardovanje bolnice. Plašili smo se naleta NATO-aviona, ali smo znali da su za nas veća opasnost snage za brze intervencije stacionirane na Igmanu. Osmi septembar.

Predivan dan. Topao, sunčan. Miholjsko leto. Dvanaest i trideset. čokolade, voće. Mnogo ljudi ispred bolnice. U tom trenutku začuše se strahovite detonacije koje su dolazile iz pravca blažujske crkve i približavale se. Granate sa Igmana! Viknuo sam: "Svi u zaklon, svi pod stepenice!" Uspeo sam da dođem do pola puta kada je granata tresnula pred sami ulaz bolnice. Sve se zaljuljalo. Prašina, dim. Čujem lomljavu stakla, čujem krike, čujem još dve-tri eksplozije. A onda, granate produžavaju dalje, kao rafal koji se približava i odlazi od tebe. Oko mene uplašena lica pacijenata, sestara. Strah! U toj gomili stojim i ja. Čujem krike sa dvorišta. Pomišljam da izađem, a noge teške. Nije to strah, to je osećaj trenutne oduzetosti. A onda kažem - ti moraš izaći, ne smeš ostati! Izađi i vidi šta je sa ljudima. I noge same polaze napred. Pogledam ranjenu sestru koja krvari iz slepoočnice. Vidim da je rana lakša. Onda izlazim napolje, na dvorište. Tamo, oblaci prašine. Neko mi govori: "Ne izlazi!" Skrećem levo da vidim šta se dešava ispred bolnice. A tamo - užas... Nekoliko ranjenika puzi, krvari. Nepomični leševi. Za trenutak se vraćam nazad. Ustuknuo sam. Onda dolaze još dve sestre, jedan doktor, jedan tehničar. Kažem im: "Stanite, ne izlazite napolje! Sačekajmo najmanje minut, pa ćemo onda krenuti, da ne ginemo uzalud!" Sačekali smo deset - petnaest sekundi. Granate se nisu ponovile. Onda smo izašli. Nosimo teške ranjenike, leševe. Lakši ranjenici su sami dopuzali do bolnice. Haos! Ambulanta puna. Pružamo prvu pomoć. Za neke - pomoći više nema.

U tom trenutku, u bolnici je bilo i šest-sedam beba. Imali smo neverovatnu sreću... Isti oni Francuzi i Englezi koji su, prolazeći putem pored bolnice, znali zaustaviti svoje automobile i svratiti na sok, na voće, u kantinu ispred bolnice, kod Ljubice, izručiše nam svoj smrtonosni teret. A ta Ljubica i njen muž poginuše od njihovih granata, u svojoj kantini, na svom radnom mestu. Da li su čuli krike njihovog sedamnaestogodišnjeg sina, koji je ostao i bez oca i bez majke. Zašto oboje? Zašto makar jedno ne ostade živo? Francuzi su doneli ovaj inkubator u kojem leže naše bebe. A sada im ti isti Francuzi oduzimaju život, ubijaju naše ljude, sestre, lekare, ruše nam bolnicu. Pitam se da li su zveri, šta su? A da pogodak u bolnicu nije slučajan potvrđuje to što ni jednog drugog objekta, osim crkve, nema u blizini. A vi pogodiste i bolnicu i crkvu. A hvalite se da ne možete promašiti cilj za više od pet metara. Pa ako ste ovog puta promašili, ako niste gađali bolnicu i crkvu, onda promašiste za čitavih osam kilometara, kolikoje od ova dva objekta udaljena kasarna Igmanske brigade. Inače, danima i noćima, neprekidno, nadleću nas avioni NATO-avijacije, i visoko i nisko, i ne znaš kad će istovariti svoj okrutni teret. Hadžići. Na desetine raketa pogodiše to malo mesto. Ginu i ljudi i žene i deca. Vogošća... Ilidža... Stradaše ljudi od njihovih raketa, bombi i topova. Potmule, strahovite detonacije svakodnevno dolaze iz pravca Lukavice. Gledamo na televiziji: uništen Pravni fakultet. Ravnaju srpska mesta okrutni NATO-bombarderi, a čude se. Čude se kako taj srpski narod dole korača mirno, prkosno, dok nas oni bombarduju. A noć, noć je najjezivija.

Kad dođe dvanaest sati, pa do jutra, neprekidno nadleću i prosipaju svoj smrtonosni tovar.

Gađaju puteve, mostove, fabrike. Kažu da gađaju skladišta municije. Noć često pretvaraju u dan. Cela sarajevska kotlina blešti. Teško je opisati kako izgleda kad te svakodnevno, iz minuta u minut, nadleću teški bombarderi koji urlaju, a zatim se čuju potmule eksplozije. Strah je, ipak, prisutan. Imamo ranjenika, ali i ljudi sa nervnim stresom, najviše dece. Dolaze uplašena, vrište. Roditelji izbezumljeni. Primetio sam jednu interesantnu stvar: za tih desetak dana više od petnaestoro dece primljeno je u bolnicu zbog zatvora - opstipacije. Nemaju stolicu. Obično se dešavalo da u mesec dana dođe jedno dete sa takvim problemom. Ovog puta, petnaestoro za deset dana. Usled straha došlo je do zatvora, do prestanka rada creva i nadutosti trbuha. To, verovatno, do sada još nije opisano. Tema za neki od kongresa psihijatara ili dečjih psihologa - kako "NATO-avijacija plaši decu". Na televiziji gledamo stradanje dobara Republike Srpske - stradanje televizijskih tornjeva, komunikacionih sistema, mostova, puteva, fabrika, farmi stoke. Za te dve nedelje pogodiše više od sedam stotina različitih ciljeva. Preko tri i po hiljade borbenih letova. Kažu da je to najveći broj od Drugog svetskog rata u tako kratkom vremenu. Rano jutro, pet sati. Stiže hitna pomoć. Unose mladića, nekih dvadeset sedam-dvadeset osam godina. Prezime mu je Galinac. Iz Vogošće je.

Raskomadan, ali još živ. Gledam ga, a on me prepoznaje: "Doktore Laziću, hoću li preživeti? Molim te, ne daj da umrem!" A ja gledam i kažem: "Preživećeš, drugar, preživećeš. Sad ćemo te operisati, biće sve u redu." A on me pita: "Doktore, doktore, šta je s mojom sestrom?" Kažem: "Tu je sestra, ne brini, samo ti lezi, videću." Izlazim, pitam ljude koji su ga doveli šta se desilo. Kažu, stradao od rakete jednog NATO-bombardera, najednom od mostova između Srednjeg i Semizovca, ujutru u tri-pola četiri. Sestra mu je ostala mrtva, raskomadana. Pre sedam dana poginuo mu je brat bliznac, sahranjen na Palama. On i sestra išli su na "sedmicu" bratu na Pale, da bi se pod zaštitom noći, u dva-tri ujutru, vratili kući, u Vogošću. NATO-bombarder je tog jutra u tri-pola četiri istovario svoj smrtonosni teret na jedan od nekoliko mostova koje su srušili na putu između Semizovca i Srednjeg. Na nesreću, golf brata i sestre Galinac našao se u neposrednoj blizini. "Hoću li ikad više vidjeti svoju djecu? Dva mala, divna dječaka. Doktore, hoće li moja djeca ostati bez oca?" Kažem: "Galinac, ne brini. Sve će biti u redu." Pomoći nije bilo. Umro je nakon pola sata. Malo zatim stiže stariji čovek, uplašen, izbezumljen. Raspituje se za sina i kćerku. Ostario je u trenutku. Za sedam dana je izgubio dva sina bliznaca i kćer. Ostao je sa dva unuka. Šta radite?! Zašto uništavate ljudske živote?! Ko vas je zvao?! Ko se bori protiv vas?! Zašto se mešate?!

Uništiste jednu porodicu! Kažete da ste precizni, da ne ubijate ljude, da uništavate samo materijalne ciljeve. Pa dovoljno je samo ovo što ste uradili sa porodicom Galinac da budete ratni zločinci. Optužujete Karadžića, Mladića, Martića, ne znam koga još, zbog ovog ili onog bombardovanja. A kako se zove vaš general? Kako se zove generalni sekretar NATO-saveza? Kako se zove pilot koji je ispalio tu raketu i ubio tri mlada života, ostavio dva mala siročeta? Ostavio oca bez troje dece! Pa zar vi niste najveći ratni zločinci koje svet zna?! Ali, izgleda, da ste vi sila, a sila Boga ne moli i sila sebe neće da optuži. Ali ja ću jednoga dana biti svedok. Svedočiću o zločinu pilota NATO-aviona i njegovog komandanta, mislim da se preziva Smit. Svedočiću o zločinu Vilija Klasa i NATO-pakta, o zločinu Butrosa Galija. Svi vi ste ratni zločinci, gospodo! Evo, ovih dana, dok pišem ovaj dnevnik, traje Međunarodna mirovna konferencija u Dejtonu, Ohajo. Nemam snage da pričam o zapadnoj Bosni, o padu Drvara, Petrovca, Mrkonjić-Grada, Sanskog Mosta, Šipova. Nemam snage da pričam o tome, jer ne znam šta da kažem. Kako je to palo, zašto je palo, da li je moralo da padne? Da li je to neko unapred predvideo? Ali jedno znam: srpski borci tamo su ostali sami, kao i Srbi u Krajini. Nisu mogli da se odupru ogromnom broju regularnih vojnika hrvatske armije, hrvatskih gardista, Hrvatskog vijeća obrane, muslimanskih snaga i NATO-avijacije. Nisu mogli da se odupru snagama za brze intervencije sa njihovom teškom artiljerijom. Morali su da se povuku prema Banjaluci.

I, začudo, kad sve pogledaš, kad to sve pade, dođosmo do brojke 51:49 odsto. I, onda, odmah se zakazuje Konferencija. Kako sve to ide nekako sinhronizovano? A Konferencija - pravi spektakl!

Ovaj dnevnik, ove reči, diktiram na Svetog Arhanđela, 21. novembra.

Evo, večeras objaviše da je potpisan mir. Na muslimanskoj televiziji videh "neki" hotel "Sarajevo". To je nekad bio hotel "Beograd". Veselje, šampanjac. Raduju se. Naši javljaju da je u Banjaluci slavlje. Prikazuju Pale. Nigde žive duše. Na Ilidži, niko se ne raduje. U podsvesti se plaše da ti pregovori nisu doneli ništa dobro. I ja se plašim. Plašim se pregovora gde glavnu reč vode Amerikanci i zapadnjaci, koji glume mirotvorce i neutralne, a do juče su nas tukli svojim čeličnim grdosijama i artiljerijom teškog kalibra. Podsećaju me na vuka koji menja dlaku, a ćud nikako.

Nisu uspeli NATO-napadima, a sada pokušavaju na drugi način, kao mirotvorci. I strah me je, jer mi, Srbi, obično u ratu izpržimo, a u miru sve izgubimo. Strah me je da će nas ovi pregovori odvesti tamo gde ne treba. A opet se nadam. Nadam se da će biti dobro. Mi Srbi se nadamo, evo već deset vekova, a nada nikako da nam se ostvari. Ali strah, strah se, uglavnom, pokazivao opravdanim. Daj Bože da je ovo mir, da je ovo kraj rata, jer to je, ipak, najvažnije! Pa u miru da se borimo za vekovnu srpsku zemlju, za srpsku otadžbinu. Pomozi Bože i sveti Arhanđele Mihailo, na čiji se dan potpisa mir, da je to pravi mir, da nije prevara! Šta još reći?

Mir Republici Srpskoj, mir srpskom narodu, mir Srbiji, Balkanu i svetu. Ili reći - mir božiji. Nadam se da je "mir" prava reč, i da je istina. Ovaj dnevnik završavam večeras tom rečenicom. A ako bude drugačije, pisaće se još jedan dnevnik, verovatno još krvaviji, još strašniji, ali kraći. Jer žrtve će biti velike, ogromne. I zato, opet, neka je ovo mir, neka je ovo kraj rata, neka je ovo i kraj moga pisanja! Želim mir svoj deci sveta i svojoj deci! Jer ovaj rat je bio i ostao buktinja koja može ponovo da se rasplamsa. Neka na ovaj dan ta buktinja bude zauvek ugašena.

Neka svet krene nekim novim i lepšim životom, a i mi Srbi u njemu. A ja? Ja ću se vratiti u svoj Niš, svojoj deci, prijateljima, živeti tamo, raditi i pričati o najlepšoj epopeji, o neizmernoj hrabrosti i lepoti življenja srpskoga naroda, o njegovoj veličanstvenoj borbi. I svakoga trenutka, na svakom mestu, u srcu će mi biti ovaj narod, ovaj prostor gde provedoh pune tri godine. Najveća nagrada biće mi ako ova zemlja ostane srpska, ako moj narod bude živeo lepo, ako ne doživi sudbinu srpskih krajina. Samo to da se ne desi! To će mi biti nagrada, to će mi biti zadovoljstvo.

Onda ću dolaziti ovde više puta godišnje, da sedim sa svojim prijateljima, da pričamo, da se prisećamo ratnih dana, i kažemo: "Dabogda se ne ponovilo!"
A za kraj, nešto što sam napisao na jednom listu, 5. decembra 1994. godine... Na televiziji, oko 21 čas, čuh reči neke pesme: "Da li ste ikad sanjali svoj rodni kraj?" Sanjam ga svake večeri. Ja to najbolje znam. Sanjam svoju porodicu, svoju decu, svoju ulicu, svoj grad. I kad me pitate kako živim ovde, pod Igmanom, evo već pune dve godine, a porodica tamo... tamo daleko, u Nišu, ja kažem: ja sam ovde, na javi, sa svojim narodom, a noću, kad legnem, u snu, sa svojom decom. Ujutro ne znam šta je san, a šta java.