crnjanski

Prica

Seçam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.
 
I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.
 
Sucajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oci i cutim.

Kad bagrem dogodine zamirise,
ko zna gde çu biti.
U tisini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad vise.

TRAG


zelim: 
da posle snova 
ne ostane trag moj na tvome telu.

Da poneses od mene samo 
tugu i svilu belu 
i miris blag …

puteva zasutim liscem svelim
sa jablanova.

Zivot

Sve to ne zavisi od mene.


Setim se kako bese lep,
nad vodama dubokim nekim,
     kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
         jedan most.


I, vidis, to utesi me.


Ne zavisi od mene.


Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamirise preorana,
ili da oblaci prolete,
        malo nize,
     pa da me to potrese.


Ne, ne od mene.


Dosta ce biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrci neko ozeblo, tudje, dete
                      i zagrli me.

Mizera


Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko na‰eg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noç na tebe svile prospe?
Jesi li se digla me©¢u gospe?
Gde si sad Ti?

Voli‰ li jo‰ noçu ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvaãkom sanduku,
‰to ‰kripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.

O, ne voli, ne voli ni‰ta,
ni knjige, ni pozori‰ta,
ko uãeni.
KaÏe‰ li nekad, iznenada,
u dobrom dru‰tvu, jo‰ i sada,
na ãijoj strani si?

O, da l se seça‰ kako smo i‰li,
sve ulice noçu obi‰li
po ki‰i?

Seça‰ li se, noçne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

 Stid nas be‰e domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu ãujem griÏu mi‰a,
a pada hladna, sitna ki‰a.
Gde si sad Ti?

SUMATRA
Sad smo bezbrizni, laki i nezni.
Pomislimo: kako su tihi, snezni vrhovi Urala.

Rastuzi li nas kakav bledi lik, sto ga izgubismo jedno vece, znamo da,
negde, neki potok, mesto njega, rumeno tece!

Po jedna ljubav, jutro, u tudini,
dusu nam uvija, sve tesnje, beskrajnim mirom plavih mora, iz kojih crvene zrna korala, kao, iz zavicaja, tresnje.

Probudimo se nocu i smesimo, drago, na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda i ledene gore, blago, rukom.

Beograd, 1920.

Sumatra je jako teska pesma... lepa ali da je zaista shvatis moras se jako udubiti,  crnjanski je zaista veliki pisac, tu nema zbora, ali cesto jako tezak za citanje.
Inace? Sto sve trpas u romanticni kutak kad je veci deo pesama ipak vise tema foruma Knjizevnost...

SF nemoj da postavljas pitanja na koja imam glupe odgovore:))
tek sa ja.. temom sam se razbudila malo i shvatila da postoji i forum knjizevnost

Kada mirno oko istoricara bude procenjivalo vrednost knjizevnog veka koji je za nama, jedno od najvisih mesta u hijerarhiji dometa morace da pripadne Milosu Crnjanskom.

Poeme Strazilovo i Lament nad Beogradom, neke pesme iz Lirike Itake, roman Dnevnik o Carnojevicu, i onaj drugi, u istini monumentalan, ne samo brojem od preko hiljadu stranica, SEOBE, fragmenti iz ne manje obimnog dela Kod Hiperborejaca, delovi putopisne proze, narocito iz knjige Ljubav u Toskani, dvotomni Roman o Londinu-antologijske su celine u celini sabranih dela Milosa Crnjanskog. S Milosem Crnjanskim, melanholija jednog novog tipa, raskos jednog etericnog lirizma, dozivljaj sveta u kom se mesa zudnja za apsolutnim i neiskazanim, ZA PLAVIM, BEZDANIM, PROVIDNIM DALJINAMA, ZA MIROM I SREDJENOSCU LJUDSKOG ZIVOTA, ZA LEPOTOM I POVEZANOSCU SVEG STO POSTOJI, naselila je prostore nase knjizevnosti izvan svih konvencija i mimo svih izrazajnih standarda.

Mizera


Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko vrta naseg bednog
fenjeri.
Da l' noc na tebe svile prospe?
Jesi li se digla med gospe?
Gde si sad ti?

Volis li jos nocu ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima ko u mrtvackom sanduku
sto skripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana
gde smeh vri?
O nemoj da si topla, cvetna,
o ne budi, ne budi sretna
bar Ti mi, TI.

O ne voli, ne voli nista,
ni knjigu, ni pozorista,
ko uceni.
Kazes li nekad iznenada
u dobrom drustvu jos i sada
na cijoj strani si?

O, da l' se secas kako smo isli,
sve ulice nocu obisli
po kisi?
Secas li se, nocne su nam tice
i lopovi i bludnice
bili nevini?

Stid nas bese domova cvetni',
zarekli smo se ostat nesretni
bar ja i Ti.
U srcu cujem grizu misa
a pada hladna kisa.
Gde si sad Ti?

Milos Crnjanski

Lament nad Beogradom

JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, tresnje u Kini,
prividjaju mi se jos, dok ovde cutim, bdim i mrem
i lezim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to vise i nismo mi, zivot, a ni zvezde,
nego samo cudovista, polipi, delfini,
sto se tumbaju preko nas, i plove i jezde,
i urlicu: " Prah, pepeo, smrt je to."
A vicu i rusko "nicevo" -
i spansko "nada".


Ti, medjutim, rastes, uz zornjacu jasnu,
sa Avalom plavom u daljini, kao breg.
Ti treperis, i kad ovde zvezde gasnu,
i topis, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajis kao iskopan stari mac.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plac.
A kad mi se glas, i oci, i dah, upokoje,
Ti ces me, znam, uzeti na krilo svoje.


ESPANJA i nas Hvar,
Dobrovic mrtvi, sejk sto se u Sahari beli,
prividjaju mi se jos, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao pes.
Samo, to vise nismo mi, u mladosti i moci,
vec neki papagaji, cimpanzi, neveseli,
sto mi se smeju i vriste u mojoj samoci.
Jedan se "Leiche! Leiche! Leiche! " dere.
Drugi mi sapuce: "Cadavere!"
Treci: " Les, les,les."


Ti, medjutim, siris kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budis veselost, sto je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistas, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orac peva, i u zimsko doba,
prelivsi krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ces me, znam, poljubiti kao mati.


TI, PROSLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i na nebu, Mljeci,
prividjate mi se jos, kao san, talas, lepi cvet,
u drustvu maski, koje je po meni doslo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija sto se plavi,
nego neke rusevine, aveti, i stecci,
sto ostaju za nama na zemlji, i, u travi.
Pa kazu: " Tu lezi pasa! - Prosjak! - Pas!"
A vicu i francusko "tout passe".
I nase " proslo".


Ti, medjutim, stojis nad sirokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao stit.
Ti pevas vedro, sa grmljavinom dalekom,
i tkas u stoleca, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imas streljaca pogled prav i nem.
Ti i plac pretvaras kao dazd u sarene duge,
a hladis, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dodje cas, da mi se srce staro stisa,
Tvoj ce bagren pasti na me kao kisa.


LIZBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
prividjaju mi se jos, dok mi zizak drsce ko prut
i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to vise nisu, ni zene, ni ljudi zivi,
nego neke nemocne, slabe, i setne seni,
sto mi kazu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im zivot bas nista nije dao,
pa sapcu " nao, nao, nao"
i nase " ne, ne".


Ti, medjutim, dises, u nocnoj tisini,
do zvezda, sto kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slusas svog srca lupu, u dubini,
sto udara, ko stenom, u mracni Kalemegdan.
Tebi su nasi boli sitni mravi.
Ti biser suza nasih bacas u prah.
Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ucuti, da spi,
uzglavlje meko ces mi, u snu, biti, Ti.


FINISTERE i njen stas,
brak, poljupci bura sto je tako silne bila,
prividjaju mi se jos, po neki leptir, bulke, klas,
dok, u proslosi, slusam, njen korak, tako lak.
Samo, to vise nije ona, ni njen glas nasmejan.
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
sto vice: zrak svake srece tone u Okean.
Pa mi mrmlja reci "tombe" i "sombre".
Pa kresti njino " ombre, ombre". -
i nas "grob" i "mrak".


Ti, medjutim, kreces, ko nas labud vecni,
iz smrti, u krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor recni,
Ti se dizes, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja cu negde, sam, u Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko sto uz mrtvog Tuarega cuci mati,
Ti ces, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dusu, koplje, ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.


ZIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pucini,
prividjaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca naseg pozorista.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili vise,
nego neka pena, trenuci, sapat u Kini,
sto sapce, kao i srce, sve hladnije i tise:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, tresnje, ni mandarin.
Niko i nista.