Затуцани, нико не спори сеобе Срба у нашој историји...
Јеботе шта ви све нећете утриповати!

Званична историја не зна ништа конкретно о убици Мурата (у српско-турској борби) али благо нама имамо тебе да нам објасниш његову генетику... Него колико је посто био албанац а колико влах?!

Треба тебе и твоје баљезгарије толерисати! Није лако трпети такву сподобу...
 

Izgleda da je i Kralj Petar prvi Karađorđević bio ili Šiptar ili Bošnjak? Neverovatno kako su neki ljudi srbomrsci.

skola petra lukovica, sta reci?!
tolika mrznja prema istini i sklonost ka manipulaciji istorijskim podacima, uslovljenji sto ispiranjem mozga raznih moronskih organizacija koje ne znaju gde je levo sto oskudnim obrazovnim portfoliom autora gornjeg citata, eskalira ovakvim ponasanjem. u ovom ludilu pod naletom raznih frustracija on postaje do te mere drzak i gord, da se u skladu sa lukovicevim prostackim obrascom ponasanja i repliciranja, bavi i ocenom kompetentnosti ucestvovanja forumasa na ovoj temi.
pa tako, prostakluk se ne isrcrpljuje u cinjenici da covek jendostavno mene proglasava nekompetentnim za ucestvovanje na ovoj temi, vec pokusava da nametne laz, u vidu neke "moje izjave", gde sam ja toboz rekao da je kama koriscena u diverzantske svrhe protiv zena i dece. sve sam idiotizam u formi lazi!

nego da se vratim na temu, i da se pomenem opet koliko je teza o srpskoj podrsci turskoj protiv evrope idiotska i netacna. srbi su cuvali sami sebe uglavnom, i to i od turske i od evrope. naravno, neretko se desavala i saradnja sa obe strane, u zavisnosti od konkretne situacije.

Prvi kontakt Srba i Turaka se desio kod Stafanije 1344.

Bitka kod Galipolja 1347.
4000 konjanika srpskih poraz

1371 Maricka Bitka
poraz

1381. Bitka kod Dubravnice
Srpska pobeda i usporavanje napredovanja Turaka ka zapadu i severu Balkana.

1385. Bitka kod Savre(juzna Albanija)
Pobeda Turaka

1386. Bitka kod Plocnika
Srpska pobeda

1388. Bitka kod Bilece
Velika pobeda Srba, Turci imali velike gubitke, sultan Murat I naredio da se konacno krene na unistenje Srbije.

1389. Prva Bitka na Kosovu,
po dokumentima 12 srpskih vitezova se probija do murata i  ubija ga. niko od evropljana nikada u srednjem veku nije ni priblizni vojni uspeh, iako su na nasoj strani bili veliki gubici.

1396. Bitka kod Nikopolja
ucestvuje brankovic na strani evropljana koji su se nakon odredjenog vremena razbezali. despot stefan ucestvuje na strani turaka. treba reci da su i ugari i ostali imali svoje vazale. austraija je placala turcima porez.

Gracanica  1402
srpska pobeda

Kosmidion 1408
porazeni smo

Carmorlu  1410
srpska pobeda

1413 bitka kod vitose
despot stefan pobedjuje musu

1456. Opsada Beograda
stizu i ostali evropski hriscani u pomoc i pobedjujemo. preko 50000 turaka gine.

1522 konacno uzimaju beograd pod sulejmanom velicanstvenim

p.s. bas me sito zabole sta misle susedi koji se razmecu istorijskim falsifikatima i nebulozama!

Feanor, ja pričam istu stvar kao i ti. Taj kosovski mit "boli" srpski narod upravo zato što naša istorijska nauka nije objasnila narodu šta se stvarno dogodilo i ko je tu imao kakvu ulogu, već obrnuto nauka se uklopila u fikciju i narodnu epiku.

Umesto da se insistiralo na istini i izvlačenju pouka iz istorijskih grešaka naših predaka, što je inače prvi zadatak istorije (historia magistra vitae), mi imamo situaciju da se generacije i generacije uče na pogrešnim osnovama. To je osnovni razlog zašto i mi pravimo iste greške u XX veku, greške na kojima su se spotakli naši preci davno. Jer nemamo ozbiljnu istoriju već fikciju.

Zato imamo ovu šizofrenu situaciju u narodu, gde ljudi vide da se u tzv. srpskim zemljama odvijaju procesi sasvim suprotni nacionalnoj dogmi. I naravno, ljudi ne mogu sebi da objasne tu pojavu, a ne usuđuju se (ogromna većina) da preispitaju osnovne postavke dogme. To je očigledno tabu tema međ Srbljem.

Ja sam već negde u šali rekao da je Garašaninova ideja out of date i mora se odmah pristiputi update-u i svođenju jednog megalomanskog projekta u realne nacionalne i geografske okvire, inače nam slede novi porazi i posrnuća. A frustrirani narod će da se zabavlja teorijama zavere i da za svoje promašaje optužuje kojekakve iluminate, masone, soroše, pape i ko zna koga još. Samo nikako da pogleda u sebe, odnosno u tzv. nacionalnu elitu.

Слажем се! Али, сама чињеница да је косовски пораз тако јако утицао на народ да је настала епика на основу њега довољно говори о томе колико је то болан период био за српски народ... Значи није то само још једна битка, није то као маричка, то је дефинитивни ударац српском народу тог доба... Зато га је народ и опевао тако...

А већ смо утврдили да нисмо имали добре историчаре и уопште мудре људе да тај "мит" не узму као главни историјски "извор"...


Наравно... За то доба била је генијална идеја без икакве зле намере... Једноставно човек је деловао у тренутним околностима... Та ситуација је неповратива...

Данас нама треба нешто сасвим другачије...

bre zemunac pa naravno da je svako ko gradi strategiju na osnovu teorije od pre 100 i kusur godina budala. ali u isto vreme ne moze se pobeci od toga da se hoce sad odmah saseci sve sto se radilo i gradilo i porusiti zarad ``necijih uvazenih evropskih vrednosti``. to su probali i komunisti,da napisu celu istoriju od pocetka, pa su sa na smetlistu istorije. to je probao i onaj nesrecnik od zlobeca pa i sad njega nema vise. treba poci i krenuti polako,,ako nekoga jos to zanima,da se rastavlja i ponovo sastavlja istorijska citanka. ali tu na zalost postoji jedna caka,a to je ko je na vlasti on tu citanku prema sebi kroji 

neprihvatljivo je da epska poezija bude mapa drzavnog delovanja i ponasanja, ali neprihvatljivo je da se u falsifikuje istorija zarad potrebe politicke borbe.
kod nas je slucaj i jedno i drugo.
epska poezija je pogubna ako se prihvati kao obrazac i okvir drzavnog delovanja, a naravno, i individualnog rasudjivanja.
mozda bi bilo pametno i izbaciti je iz osnovne skole i premestiti je u IV rasred srednje, kada je proces izgradnje licnosti vec na duzem putu i kada je eventualni negativan uticaj manji.
medjutim, ovaj problem je upravo izbio iz potrebe da se istorija i gepovi u vidu konkretnih dokaza u vidu relevantnih ist. dokaza, iskoristi u politicke svrhe.
u ovom delu evrope to je praksa koja postoji gotovo dva veka, i od same ondasnje austrougraske, preko hrvatske i srbije, do albanije i grcke svi redom su se ovim bavili.

Izgleda da je naša nova zabluda ulazak u Eu , po sistemu ili ući ili umreti. Iako više i sam ne razumem koja je to prednost biti u Eu. Neća valja Eu raditi više u našu korist , pa će nam se život poboljšari , a mi ćemo sedeti i čekati da nam Eu suzbije kriminal i podigne standard. Malo je imbicilno.

Милорад Вукашиновић:

22.06.2006

Социјални инжењеринг


ОРГАНИЗОВАНО И УПРАВЉАНО ПИСАЊЕ „НОВИХ ИСТОРИЈА“ ЗА „НОВУ СВЕТСКУ НАДРАСУ“

Креирање прошлости за идеологизовани глобалистички свет, Unus Mundus, неопходно је „изградити новог човека“, не много великог већ функционалног и лаког за одржавање. Из његовог хардвера и софтвера, нарочито из његове меморије, треба уклонити све „багове“ оптерећујућих истина. Лустрирати од сећања и смисла. Ако су чињенице изван политичке коректности, треба их „таманити као гамад“. Тако, према најновијим сазнањима, Украјина се као руска колонија ослободила током „дугих украјинско-руских ратова“, манастир Високи Дечани саградили су Албанци, они су и учествовали у Косовском боју а не Срби, жртве у Јасеновцу „треба индивидуализовати“ (јер су „битна имена, а не бројеви и националност“), „данак у крви“ је организована српска продаја деце за по пет златника. Нејасно је једино како је изостало поглавље о благодатима бомбардовања осиромашеним уранијумом.

Нападно пласирање „нових историјских истина“ није мимоишло ни балкански део Европе. Разлика у односу на постсовјетски простор је само у једном: антируски је замењен антисрпским призвуком у историјама новостворених држава и народа. Примера је и превише.Албанска деца на Косову и Метохији, уче се у школама „толеранцији и мултиетничности“ тако што им се објашњава да је манастир Дечане саградило албанско племе Гаши, као и да су у Косовском боју учествовали Албанци, а не Срби. У суседној Македонији, „фингирани рат произвео је фингирану историју“. Наиме, према Охридском споразуму, уџбеник за осми разред основне школе штампан је двојезично и садржи 50 одсто македонске, 40 одсто албанске и 10 одсто светске историје. Албанским делом историје обухваћена су и подручја суседних земаља: Космет и југ централне Србије и Чамерија у Грчкој. За фашистичку Велику Албанију, аутори тврде како „није била етничка творевина, јер није обухватала све области насељене Албанцима“.
Писци уџбеника прецизирају да је изван њених граница остала област Чамерија у Грчкој. Ипак, прави скандал, слично претходно наведеном украјинском примеру, представља величање улоге шиптарских балистичких банди које су наводно учествовале у „борбама за ослобођење Тетова и Гостивара, у западној Македонији, од немачког окупатора 1944. године“. Наравно, сви знају да Немаца у Македонији у то време и није било. Цео пројекат одобрило је македонско Министарство просвете, уз образложење да је у питању „светски тренд “ и признање да је уџбеник писан по препоруци Института у Брауншвајгу, одакле је сугерисано да се „неке ствари из прошлости забораве ради будућности.

Прилагођавање историје новоствореној геополитичкој стварности на Балкану одвија се уз „пуну подршку“ иностраних стручњака, за које је простор некадашње Југославије идеалан полигон и за испробавање „савремених начела којима се на потпуно нов начин обележавају спомен подручја посвећена жртвама геноцида и холокауста“. После вишегодишњих припрема и сарадње хрватских са стручњацима из иностранства, у Јасеновцу ће ускоро бити представљен нови концепт уређења овог меморијалног центра. Према речима носилаца пројекта, „новом поставком патња је индивидуализована, а жртва идентификована“. Смисао читаве идеје је да се применом оваквог концепта фалсификује неспорна историјска чињеница о 700 хиљада побијених Срба, Јевреја и Рома. То се чини под веома провидним изговором да су „битна имена, а не бројеви“ (у случају Сребреница сасвим је супротно). Применом такозваног „савременог приступа учењу историје, посебно историје страдања и људске патње, кроз потребу да се истакне достојанство жртве „практично се негира чињеница да су жртве Јасеновца страдале пре свега због своје националности“. На тај начин стварају се претпоставке да се злочин геноцида у квислиншкој НДХ преименује у ратне злочине, почињене на том простору током Другог светског рата. Та околност је од суштинског значаја за садашњу политичку класу у Хрватској, очигледно подржану од иностраног фактора, који јој помаже да се ослободи „непријатног терета из прошлости“.

Уочљиво је, такође, настојање хрватске државе да новим пројектом меморијалог комплекса у Јасеновцу смањи и одијум утицајног јеврејског фактора у свету, кроз намеру да се „српске жртве у Јасеновцу умање на рачун јеврејских“. Да је реч о договору на највишем политичком нивоу представника Ватикана и јеврејског лобија, сведоче и изјаве утицајног интелектуалца Славка Голдштајна, који је у последње време више пута изјавио како у Јасеновцу „није убијено више од 70 хиљада људи“.

Ипак, у целој причи најгора ствар је изостанак службене реакције званичног Београда, чији је шеф дипломатије Драшковић напрасно заборавио на своје изјаве с почетка деведесетих година прошлог века о Јасеновцу као „највећем српском граду под земљом“. Још је срамотније изјашњавање наше амбасаде у Загребу, која је поводом најављеног пројекта саопштила „како ће и даље подржавати све активности везане за преуређење Спомен подручја“. Свака држава која чува достојанство свога народа и невиних жртава би поводом најављених активности уручила озбиљан дипломатски протест, повукла свог амбасадора на консултације и размишљала о одговарајућим противмерама. Овако, испада да наша амбасада у Загребу у ствари води прохрватску политику, што и не чуди ако се зна да је недавно за амбасадора постављен бивши велики комуниста, а данас мондијалиста, дојучерашњи колумниста проамеричког дневника.

После рушења Берлинског зида, примена метода креативности и маштовитости у историографији добија на замаху. Постмодерна нолтеовска релативизација историје, заснована на полуистинама, бива веома брзо замењена новом методологијом „трансферисања култура“ која практично тежи да интерпретативну историографију прилагоди политичком концепту „уједињене Европе“. Поједностављено речено, то значи потискивање националних историја, пре свега из образовног процеса, ради афирмације „заједничких европских вредности“. Овај метод је од 1987. године део званичних докумената Европске Уније и представља читав систем препорука за писање уџбеника историје, намењених оним државама које теже чланству у овој организацији.

Tako je, zato i nama treba jedna komisija eminentnih istoričara, domaćih i stranih, koji bi se pozabavili razdvajanjem  činjenica od fikcija, kao i objašnjavanjem određenih istorijskih događaja sa strogo naučne (činjenične) tačke gledišta.

Nama treba nešto slično što namerava da uradi Putin u Rusiji. Moramo da se zaštitimo od kvazinaučnika koji falsifikuju istoriju, a to je pojava koja i kod nas uzima maha.



Tačno tako, danas nam treba nacionalni program koji će za osnovu uzeti ono što smo i gde smo kao narod u današnje vreme, kako da sačuvamo i unapredimo ono što je zaista naše, a ne da se vraćamo na stanje iz XIII ili XIV veka i da iz te vizure kreiramo svoj sadašnji život i budućnost naših potomaka.

Mi treba realno da sagledamo ono što danas imamo i da nam to bude polazna tačka za budućnost, a ne da maštamo o nečemu što su naši davni preci stvorili i nažalost izgubili.