Prvo nesto ko zivi u Hercegovini ili je rodom odatle zna da je tamo dosta cesto sresti prezimena koja su davana po nekim epitetima
Guzina,Kobilic, Prpa i tdd.... znaci nije neobicno sresti takvo perzime
Ako je Obilic to jest Kobilic uopste odatle
Sto se tice pogibije Murata tu postoje jasni dokazi Murat je izgino na Kosovu Turski izvori govore o tome kako je tacna prica o tome kako je neko (  ko ne znam ) sa zaista naopako okrenutim kopljem dosao u tabor ( okrenuto koplje znaci da se predaje ili da hoce da pregovara) i poceo pricu sa Muratom izvadio skriveno oruzje i isekao cara i to je sve
Bajazit nije dozvolio da se prenese rijec o tome jer bi to napravilo pomutnju u redovima i naravno dalje je sve poznato

"Међу војницима који су се борили пред (војском), беше један веома благородан (Милош), кога оцрнише завидљивци пред господином и осумњичише као неверна. А овај, да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику, као да је пребеглица, и пут му отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога самодршца. Ту и сам паде од њих." Recenica je iz Zitija despota Stefana Lazarevica, pisac je Konstantin Filozof, inace Bugarin pa nema razloga da bude subjektivan. Inace je u vreme boja bio ziv i u Srbiji. U originalnom rukopisu ime Milos je dopisano na marginama znatno kasnije. Na ovoj recenici pocinje i zavrsava se svaka istorijska cinjenica u vezi sa Milosem. Dalje slede logicne pretpostavke:
1. Milos nije bio plemenitog roda. U srednjem veku se imena obicnog sveta nisu belezila jer se smatralo da ti ljudi nisu bitni. Konstantin ne belezi ime ovog junaka a kako je ziveo u Srbiji u vreme boja sigurno ga je znao. E sad, kako je tesko pretpostaviti da bi Turci pustili obicnog vojnika pred cara moze se pretpostaviti da je ovaj junak bio neko iz redova nize vlastele.
2. Prezime je iz narodnih pesama i varira. 5 najcescih varijanti su Obilic, Obilovic, Kobilic, Kobilovic i Dragilovic. Narodni pevaci su imali potrebu da ovog junaka vezu za svoju sredinu, otuda varijacije. Naravno, mnoge su i legende oko prezimena. Po jednoj je Milosa dojila kobila pa je bio tako jak. Ima i kod Vuka nekoliko legendi na ovu temu. Istina je i da arbanaski (danas albanski) narodni pevaci pevaju o Milosu ali ta je legenda bila jako pogodna za improvizovanje narodnih pesama pa nije ni cudo.
3. Narodna poezija razlicito tretira Milosa. U bugarsticama je spor izmedju Milosa i Vuka nastao iz svadje Lazarevih kceri oko toga ko je veci junak pa su se Milos i Vuk sukobili a Milos ga je ponizio. Otuda kleveta. I deseteracke pesme govore o Milosu kao Lazarevom zetu ali je u njima Milos narodni junak koji se protivi pogibiji naroda zarad necije vlasti. U jednoj je cak i Lazar strogi despot a Milos mu jedini protivreci. Ne mogu tacno da se setim imena pesama (davno sam polagao Narodnu knjizevnost, kao i Srednjevekovnu) ali ako treba provericu.
Da ne duzim, jedino sto znamo a znamo jer se i nasi i turski izvori u tome slazu je da je jedan vojnik Lazarev na kosovu ubio Murata. Sva je verovatnoca da je bio Srbin jer koji bi placenik uradio takvo nesto. Sve ostalo su legende. Malo iz narodne knjizevnosti, malo iz Orbinovog "Kraljevstvo slovena" malo iz drugih spisa. Eto toliko a ako ovo nije dovoljno potrazicu po knjigama pa onako sa sve citatima i odrednicama kao za seminarski postovati.

Da li je postojao ne znam, ali da je postojao srpski ratnik koji je ubio Murata, a kasnije nazvan Milos Obilic, to znam...

izuzetno zanimljiva tema,procitao sam sve..........svaka cast na informacijama!!!!!

Glavna teza i glavno "otkriće"

"Samo zahvaljujući narodnom predanju, sačuvanom u narodnim pjesmama, otkrili smo ime istorijskog ubice sultana Murata i u ovoj knjizi ga prvi put saopštavamo. Dakle, najveću srpsku tajnu, čuvanu ravno 600 godina, sada otkrivamo i objavljujemo: Ubica sultana Murata na Kosovu polju 15.(28) juna 1389. godine je Nikola Vrtaković Nemanjić, brat knjeginje Milice, jedan od glavnih vojskovođa srpske vojske u Kosovskom boju. Ime Miloš dobio je vjerovatno po imenu sestre Milice (Istakao je D.S.-prim. L.A.)
U vezi s prezimenom Kobila, koje je očigledno metafora za sultana Murata, možemo reći da je ono dato milom ubici - Milošu, kao prezime i kao znak raspoznavanja. Tako je dobijeno ime Miloš Kobila, a od njega Miloš Obilić.(...)Tako je za mene otpočeo rasplet Kosovskih pjesama, Kosovske legende, tj. Kosova. Potom je jednostavno bilo da se utvrdi: da je Nikola za narodnog pjesnika bio car i bog - da je on taj kosovski car i bog".

Ово је одломак из монографије "Живот Милоша(К)Обилића и косовска битка" Лакића Б. Аковића

Konstantin Filozof odlično zna da li je Miloš bio ili nije, imao je razlog da ne kaže Turcima. Iz Turskih zapisa skoro otvorenih vidi se da je neki MILOŠ, ma nije ni važno kako se zvao, ubio Murata. Ono što svojoj deci govorim kao sintagmu za život jeste: Kada želite da nešto postignete u životu, ni po koju cenu ne računajte statističkim metodama kolika je verovatnoća da postignete svoje želje, već po snazi te želje. Sve, baš sve, uprkos svakoj statistici postići če te samo li imate tu želju u srcu.

A,ja sam negde pročitao teoriju da je  Murata ubio Bajazit a da bi prikrio oceubistvo izmislio je priču da ga je ubio neki srbin kome su dali pogrdno ime kobilji sin. . .  Ima i tu nekog smisla,a cela stvar oko bitke je iskomplikovana i zavijena u misteriju zbog velikog sukoba izmedju Milice kneginje i Vuka Brankovica,na temeljima te svadje nastaje mit o izdaji

Postojao je 

Obilic je postojao. . . Ispravka,Kobilic. Potvrdjena je teza oko njegovog prezimena,tako da to necu komentaristati. Ako je postojao prezivao se Kobilic ili Kobilovic. . . zavisi. . . jasno je da je kasnije uklonjeno slovo ''K''. . . Da ime ne bi zvucalo pogrdno. . . Uopste se ne slazem sa teorijom da je Obilic u stvari Nikola Vratkovic. Citao sam tu tezu i ona u potpunosti moze biti osporena. Svi zaboravljaju na istok Srbije. Dunav,i Golubac. Ako se negde mogu iskopati doakzi o ovom plemicu,to je tamo. Svi traze dokaze na mest njegove pogibije,na Kosovu ili u zapadnoj Srbiji. Niko nije razmislio i pomislio da je mozda manastir Tuman stvarno sagradjen od strane Obilica?Blizu manastira je selo Malesevo. Ljudi se ne interesuju a stari pricaju da jos blizu sela jos postoje ostaci Miloseve banje koja je tu nekada bila. Nadomak Maleseva je i selo Dvoriste,u kome su prema predanju bili Milosevi dvori,paljeni nakon boja na Kosovu. U samom korenu imena ovih sela vidimo tragove koji nas mozda i mogu odvesti ka Milosu. Manastir Tuman je vezan za legendu o Obilicu. Sigurno ne bez razloga. U svakom mitu se nalazi i tracak istine. Zasto bi bilo ne logicno da je Milos krenuo u lov sa svoga dvora(selo Dvoriste) u obliznju sumu(danasnji Tuman,zapamtite rastojanje izmedju ovih  sela je najvise desetak kilometara),slucajno pogodio isposnika Zosima,za cije se postojanje tvrdi i u znak pokajanja krenuo da gradi manastir. . . Realno je da ako je Milos bio velikas,ili kako ga u pesmama nazivaju vojvodom,da poseduje tu zemlju i tako veliki posed. Jer prema legendi,on je bio jedan od najboljih srpskih vitezova,u boju na Plocniku je potukao Turke,sigurno je stekao slavu i bogatstvo. Tako da je imao novaca da sebi sagradi banju,dvor a kasnije u znak pokajanja otpocne i gradnju manastira. . .

Ево шта, често критикована и оспоравана, али свима доступна википедиа каже:

Обзиром да је Мурат погинуо на бојном пољу, а то није био чест случај у средњем веку, и битка и чин погибије су далеко одјекнуле. Хришћански и турски извори се разилазе око начина и времена погибије. Турски извори тврде да је султан убијен на превару после битке. Хришћанска страна је о овом догађају направила легенду о подвигу усамљеног витеза који је жртвовао свој живот ради заустављања моћног султана. Потпуно разрађену косовску легенду записао је Мавро Орбин у књизи „Краљевство Словена“ објављеној 1601. године.

Постоје и други извори и верзије догађаја. Босански краљ Твртко је 1. августа обавестио Трогиране о „својој“ победи на Косову пољу те да је „султана послао с овог света с многим његовим војницима“. Није дословно навео ко је убио султана, али је из писма јасно да је себи приписао тај подухват. Није било неуобичајено да краљеви присвајају туђе заслуге.

У једном писму Фирентинске општине које је резултат преписке са Твртком, од 20. октобра 1389. године, се говори о подухвату завереничке групе од дванаест ратника који се у току битке пробијају до султановог шатора окруженог везаним камилама. Колучо Салутати, писац писма, слави „срећног ратника“ међу ратницима

 „који пробивши непријатељске чете и камиле наоколо везане, мачем отворише себи пут, до Муратова шатора допреше. Срећан над осталима и онај, који вођу толике силе, јурнувши му мач у грло и скут, јуначки умори[3]“
({{{2}}})
Годинама касније се Белтрами Мињанели у „Успоменама са Истока“ говори о групном препаду на шатор султана Мурата, али код њега се то дешава после битке и изводе га кнез Лазар и група заробљених хришћанских витезова који одбијају да положе вазалску заклетву. По овом писцу, витезови су одбили давање заклетве, јурнули су на шатор Мурата и смртно га ранили. Овакав догађај многи историчари сматрају нелогичним и невероватним (заробљени, а невезани и даље наоружани).

Ко год да је писао о погибији Мурата, а посебно турски извори, настојали су да прикажу да је погинуо од великашке руке. Шпански путописац говори да је „то био хришћански кнез, по имену Лазар“. Витешки идеали су сматрали часним погибију од руке противничког вође, а погибија од стране непознатог ратника се сматрала недостојном. Ово иде дотле да у повељи угарског краља Албрехта из 1438. године пише да су се Лазар и Мурат сукобили у личном двобоју.

Српски извори се великим делом ослањају на животопис Стефана Лазаревића који наводи подвиг усамљеног безименог јунака

 „Међу војницима који су се борили пред (војском) беше неко веома благородан, кога облагаше завидљиви своме господару и осумњичише га као неверна. А овај да покаже верност а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога самодршца. А ту и сам паде од њих.“
(Константин Филозоф, Живот Деспота Стефана Лазаревића)
Византијски писац друге половине XV века, Лаоник Халкокондил, наводи и грчку и турску верзију погибије Мурата. По турској је погинуо после боја док

 „Грци, међутим, причају да он није пао док је после боја прогонио непријатеља; напротив, неки високи племић одлучио је још док се Мурат налазио усред својих трупа постројених за борбу да изврши јуначко дело веће од свих што су се икада учинили. Тај човек звао се Милоин.“
({{{2}}})
Овде се први пут помиње име човека који је убио Мурата.

Турски хроничари први пут помињу име неверника и проклетника због кога је падишах постао шехит 1484. године када име витеза наводе као Милош Кобила.


 Референце [уреди]
^ Крај српског царства, Раде Михаљчић, БИГЗ, 1989
^ Краљевство Словена, Мавро Орбин, стр 50
^ Јунаци Косовске легенде, Раде Михаљчић, БИГЗ, 1989


У Историји Срба од Владимира Ћоровића, Београд 2006. године , стр. 175-177, се каже да је ипак непознато како је погинуо турски султан Мурат. Наводи се :

,, ...Константин Философ казује да су једног српског племића неки завидници облагали кнезу да ће му учинити неверу. Да покаже ко је веран, тај племић, коме је по доцније уписаном тексту, било име Милош, у згодном часу потрчао је турцима претварајући се да хоће да се преда. Ови му повероваше и пропустише га. Кад је дошао до султана, Милош је храбро кидисао и сјурио мач у Мурата. Турци су, га, разјарени, сасекли на месту. Други наш споменик, Похвала кнезу Лазару, писан је на самом почетку 15 века, саопштава да је Мурат погинуо после борбе. Народно предање, врло живо и разгранато, развило је верзију да је Милош извршио своје дело пре почетка борбе. Из других домаћих извора знамо да он свој подвиг није извршио сам, него да је имао  и другова. Једно писмо босанског краља Твртка помиње 12 племића завереника, а народна песма 2 Милошева побратима Милана Топлицу и Косанчић Ивана, 2 иначе историјски сасвим непозната лица. Но о самом Милошу историја не зна никаквих појединости. Његово презиме Кобиловић и Кобилић, које се од 18 века мења у Обилић, унели су, по народном предању, тек писци од друге половине 15 века.
Турски извори говоре, међутим, о том друкчије. Да не би изгледали сувише лаковерни и да би свом великом владару приписали и ту победу, турски писци, сви изреда, приказују ствар тако, да је Мурат погинуо после битке или мало пре њеног свршетка. Убијен је на превару од једног српског скривеног завереника или рањеног борца, док је посматрао исход борбе, која је већ била одлучена у турску корист.  (страна 175)''

,,...Лазарева погибија већ се онда, крајем XIV века, схватила као свесна жртва да се очува народна и државна слобода и да послужи као пример за доцнија поколења. Ниједан наш владар није добио толико похвалних слова, и тако топлих, као Лазар. Прва жена списитељ у нашој књижевности, монахиња Јефимија, жена деспота Угљеше, извезла му је на свиленом покрову за његово тело дубоко проосећану молитву и признање за учињену жртву. У другој похвали, писаној крајем XIV или на самом почетку XV века, дошла су до изражаја таква осећања, каква би скоро потпуно одговарала идеологији XIX века или расположењима новоромантичарског националистичког почетка нашег века. Кнез је, вели се, говорио пред борбу: "Боља нам је у подвигу смрт него ли са стидом живот. Боље нам је у борби примити смрт од мача, него ли дати плећа непријатељима нашим. Много смо живели за свет, стога се потрудимо за кратко да поднесемо подвиг страдалнички, да поживимо вечно на небесима". А његови су му људи одговарали: "За оточаство наше умрети нећемо поштедети себе... Умримо, да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу живу жртву... Не поштедимо живот наш, да живописан образ после овог будемо другима,
 Таква схватања ушла су и у широке народне кругове. Наша народна епска песма нема ништа песнички лепше, свесрдније осећано о етнички више прочишћено него што је циклус о Косовској погибији. Илијада је значајна по свом широком епском оквиру и са својим херојским личностима, које су сличне боговима и које често богови и воде, али је њен основни мотив отимачина, увређено самољубље и превара. У Нибелунзима, језиво мрачним, полазна тачка је освета. У нашем косовском циклусу основни мотив је свесна жртва и вршење дужности према отаџбини...Тако схватају своју дужност сви из реда. И Васојевић Стево, који жури да не одоцни на борбу; и Ваистина, слуга Мусића Стевана, који неће да на њему и његову господару остане кнежева клетва, да није дошао на Косово; и кнежев слуга Голубан, који добија господарев благослов да остане у Крушевцу, али који "своме срцу одољет не може", него иде тамо, у борбу, да се нађе међу свом браћом и јунацима, кад се решава судбина Србије. Моралом тих јунака васпитавали су се вековима наши нараштаји; њим је, у својим најцрњим данима, живео цео народ. Косовска етика била је једна врста националног еванђеља. Оно, што је говорио Мустај-Кадија из Горског Вијенца на адресу Срба: "Крсту служиш, а Милошем живиш", било је сасвим тачно. (страна 176-177)''


Ово су речи нашег славног историчара.

А сада једна мала паралела. Ми смо народ који невероватно воли песме, приче, легенде..и Свето писмо. Неке приче које је народни певач уплео у Косовску легенду, а историја само делом потврдила, као да је преписана из Светог писма:

- Христова вечера са ученицима у Новом завету; а код нас кнежева вечера

- Господа Исуса Христа издаје један од ученика; а код нас кнеза издаје Вук Бранковић, један од његових великаша (сви знамо да је ово историјска неистина, али се невероватно дубоко урезала у наш народ, а и сам сам о овоме писао...)

- у Старом завету, судија Аод убија цара моавског Еглона (види Књига о судијама 3, 12-23); а код нас Милош Обилић убија цара Мурата (по неким верзијама, врло слично Аоду)

Ово је само мала аналогија, тек да вас разонодим...