Од Чарнојевића до одлива мозгова     

   Одлазили су под принудом, али и добровољно. Последњих деценија, упркос распаду Југославије и ратном окружењу, највећи број, углавном младих и образованих, срећу тражи у високоразвијеним западним земљама и, како тврди др Владимир Гречић, првенствено су мотивисани економским разлозима    
      
   

   
   Овако је Паја Јовановић видео сеобу Срба под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем
   
Неко каже „српска дијаспора“, а неко „српско расејање“. Два различита појма, а исто значење. Оба подразумевају део српског народа који изван територије државе Србије живи свуда по свету и чува вредности, традицију, обичаје и културу свог народа. Поменуте одреднице ће се, према речима професора др Владимира Гречића са Института за међународну политику и привреду, једног од најбољих познавалаца овдашњег исељеништва, наћи у „Великој српској енциклопедији“ чији први том се увелико припрема.

- Српска дијаспора добиће већи простор него у ранијим енциклопедијама - истиче др Гречић. - Ако је трећина српског живља изван матице, онда би требало да добије бар пет одсто простора у овом капиталном издању. Биће укупно осамсто одредница везаних за појмове и личности. Ускоро би требало да изађе из штампе „Мала српска енциклопедија“ за коју сам обрадио тридесетак појмова везаних за дијаспору.

Ако су, откако су населили овај део Балкана и примили хришћанство, Срби у више наврата масовно некуд одлазили, значи ли то да ово овде није најбоље место за живот?

- Постоје два основна разлога за исељавање - каже др Владимир Гречић. - Принудни и добровољни. Данас људи одлазе добровољно, из економских интереса, сматрајући да су им на неком другом месту бољи услови за напредак у струци и неколико пута већа зарада. Тера их, дакле, сиромаштво, низак животни стандард. Разлог за миграције могу, наравно, да буду и елементарне катастрофе, епидемије, ратови... Све до 19. века исељавање је било насилно.

   
Др Владимир Гречић    
   
Кад нови уче старе

Највеће средњовековно исељавање Срба почело је продором Турака на Балкан и српским поразима у биткама пред крај 14. века. У историји је, ипак, остала упамћена сеоба 60.000 Срба у Угарску, предвођених патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем, у лето 1690. године. Сеоба је трајала четрдесетак дана и Срби су населили Будим и Сентандреју. Тамо су, испрва, били добро примљени и нису приморавани на асимилацију. Основали су своје цркве, могли да се школују на матерњем језику. А онда је, средином 18. века, римокатоличка црква почела да их насилно покрштава. Рачуна се да је тада, унутар бечког Царства, покренуто 100.000 Срба према Истоку - у Русију, Украјину, Словачку, Белорусију, Молдавију.

- Следећи талас великих миграција са ових простора почиње почетком 19. века исељавањем у прекоокеанске земље, пре свега у САД и, касније, у Канаду и Аустралију. Мали број њих одлазио је у Аргентину, али и у Чиле због рудника шалитре. Зна се да је први Србин који је крочио на америчко тле био Ђорђе Шагић који је после добио име Џорџ Фишер. Он се 1815. иселио у Филаделфију. Четрдесетих година 19. века, кад се прочуло за „златну грозницу“, досељеници су почели да се искрцавају у Сан Франциско. Злато се највише копало у Невади. Тамо су се људи веома обогатили.

Према Гречићевим речима, преко Океана су у почетку углавном одлазили сиромашни Срби из Лике, Далмације и Црне Горе, будући да су били најближи морским лукама. Најдинамичнија миграција према Америци је, ипак, од 1890. до почетка Првог светског рата, 1914. године. Срби из Србије нерадо су се упуштали у ову авантуру, јер је у то време Србија сматрана напредном земљом.

- Амерички простор је био ненасељен и сви дошљаци су примани без ограничења. Само би на острву Елис код Њујорка придошлице биле кратко задржаване у карантину, како у земљу не би унеле неку заразну болест. Тек 1923. Амерички конгрес је увео рестрикције. Ограничавају улазак, уводећи квоте по земљама.

После Другог светског рата, кад се на власти устоличио комунистички режим, у земљу, не само да се није вратила политичка елита привремено избегла у Велику Британију и на Блиски исток, већ и официри бивше југословенске војске и интелигенција заточена у фашистичким логорима у Италији, Аустрији и Немачкој. Процењује се да је у то време отишло око 150.000 људи. Американци су чак 1952. године донели посебан закон о пријему 15.000 Срба.

- Придошли политички емигранти и интелектуалци су почели да утичу на оне „старе“ досељенике - прича Гречић. - Стварају црквено-школске општине, уче српску децу матерњи језик, оживљавају православље, а самим тим и српски идентитет у Америци. Гајили су веру, национална обележја... Такозвани „стари“ досељеници, који су углавном били сиромашни и необразовани, настојали су да што пре забораве језик и културу свог народа како тамо, наводно, не би били грађани другог реда. И њихова деца уче само енглески. И не знају језик својих предака.

   
   Мића Поповић „Друга класа”, 1977, акрилик на платну - 200 X 170 cm
   
Хрвати су своје неговали

Економска миграција Срба почела је шездесетих година и траје до данашњих дана. Тада је бивша СФРЈ почела да потписује билатерарне уговоре са западноевропским земљама о слању наших радника на „привремени рад“. Читаве железничке композиције са београдске станице возе раднике у Немачку, Аустрију, Шведску, Француску, Швајцарску. Масовни одласци гастарбајтера, чак њих милион, трајали су све до првог нафтног шока 1973. године, кад се диже рампа за новодошле.

- Деведесетих година, с распадом Југославије, увођењем економских санкција и хиперинфлацијом, поново јачају прекоокеански токови. Наступа такозвани одлив мозгова. Овај пут тамо одлазе млади, високообразовани људи, нарочито електроинжењери и инжењери информатичке технологије. Они су потребни Америци, Канади, Аустралији, Новом Зеланду. Немају их довољно, јер школовање стручњака тог калибра много кошта. У просеку 300.000 долара по стручњаку. За деценију и по, Србију и Црну Гору напустило је 45.000 стручњака. Колики је то губитак за нас, није тешко израчунати.

Средином деведесетих, током тих наших лоших година у ратном окружењу, истраживања су то показала, проценат оних који су размишљали о одласку у иностранство износио је 60 одсто. Међутим, само трећина њих је нешто и предузела по том питању. Укрштање податка је показало да је због рата отишао мали број, свега два одсто. У првом плану углавном је био економски мотив.

За разлику од Хрвата, српске власти су се својевремено оградиле од своје емиграције. У то се лично уверио и професор Владимир Гречић, за време свог првог боравка у Америци 1977. године.

   
У кругу острво Елис    
   
- Тито је још био жив - прича. - Била је, сећам се, конференција о миграцијама у Америку са простора СФРЈ. Све републике и покрајине су на тај скуп послале своје представнике. Током расправе, чланови четничких и усташких организација оштро су нападали режим у Југославији као недемократски. После завршене конференције, ми из Србије и Војводине бежали смо од наше емиграције, као и они од нас, док су се Хрвати загрлили и отишли на пиће. Они су увек одржавали везе са својом дијаспором. И пре Другог светског рата у Загребу је постојао центар за истраживање тадашњег становништва, а Београд, иако је и тада био престоница државе, никад се није бавио миграцијама. Фрањо Туђман им је после, кад је почетком деведесетих Хрватска прогласила независност, дао сва права. Могли су да гласају, да се врате у земљу, давао им министарске фотеље. Уосталом, захваљујући гласовима дијаспоре, он је и дошао на власт.

У Србији се, према Гречићевим речима, још не води довољно рачуна о исељеницима. Више него код других нација изражена је суревњивост између матице и дијаспоре. Склони смо да кажемо: „Што се праве важни? Стекли нешто пара, па сад хоће да их уважавамо!“ Конце сарадње, по правилу, увек држи матица. И кад је реч о улагању етно-капитала, али и по свим другим основама.

Зна ли се поуздано колико је Срба расејано по белом свету? Барата се с цифром од четири милиона.

- Претходна Влада Србије покренула је иницијативу да се изврши попис Срба у дијаспори - подсећа Гречић. - Сматрам да је то немогуће урадити и издвојени новац за то би био улудо потрошен. Можете ли да претпоставите колико је новца потребно да би се организовао попис у деведесет земаља света?! Оно што може да се уради јесте да се приликом потписивања уговора о културно-техничкој сарадњи са појединим државама њихове власти замоле да, кад буду пописивали своје становништво, у формуларе евентуално убаце питање из које земље потичу. Ни тада нећемо имати прецизан податак, јер се закључци о спроведеном попису доносе на основу пет одсто обрађених узорака. У земљама које имају триста милиона становника потребне су деценије да би се сваки листић детаљно обрадио по свим ставкама. У Америци је, кажу, комплетно обрађен тек попис из 1910. године!

Ђорђе Рибар

Живот Ђорђа Шагића(1795 - 1873), односно Џорџа Фишера, првог Србина који се доселио у САД, као да је преписан из неког узбудљивог америчког филма.

Рођен је у Стоном Београду близу Будимпеште и потомак је Срба насељених у овом подручју још у време Арсенија Трећег Чарнојевића. Отац му је рано умро, па је породица од њега желела да буде свештеник. Зато су га послали на школовање у Карловце. Тек што је напунио осамнаест година, бежи из гимназије и приступа Карађорђевим устаницима. По пропасти Првог српског устанка, почиње да се бави трговином.

   
   Ђорђе Шегић
   
Чувши како су многи у то време одлазили бродом у Америку и да су се тамо обогатили, и сам одлучује да окуша срећу. Како није имао довољно пара за карту, могао је да путује само као „откупник“: ако је на бродовима било довољно слободног места за Америку, капетан би примио и оне који за путовање нису имали новца, с тим да их у Америци прода као радну снагу. То је значило да би следеће две године радили бесплатно за онога ко их је „купио“. Само за стан и храну.

Ђорђе Шагић, изузетно образован за оно доба, говорио је помало немачки, енглески и грчки, врло добро је знао шта значи бити „откупљеник“. Зато је, кад се брод приближио луци у Филаделфији, са још двојицом путника скочио у воду, отпливао до обале и умешао се међу пецароше. Обалска стража одмах се дала у потеру за бегунцима. Кад је полицајац дошао до њега и питао шта он ту ради, рекао је : „I am a fisher“ („Ја сам пецарош„). А кад га је полицајац питао за име, као из топа је одговорио: „I am Fisher, too!“ ( „Такође Фишер“). Тако је име Ђорђе Шагић променио у Џорџ Фишер.

Преко Филаделфије Шагић је отишао у Мексико, где је 1825. помогао у оснивању Јорске масонске ложе. Одатле је сваке године по 500 породица преводио у Тексас. После је био цариник у Мексичком заливу, па издавач новина. Заједно са Хозеом Антонијом Мексијом, организовао је у Њу Орлеансу покрет против централистичке власти. Онда је био судија и члан градског одбора Хјустона. Путовао је у Панаму и Калифорнију и тамо оснивао масонске ложе. Преселио се потом у Сан Франсиско где службује у разним градским одборима. Био је и секретар комисије за доделу земљишта новодошлим исељеницима. Пошто је знао грчки, помогао је великом броју Грка да добију земљу. Три године пред смрт, грчки краљ Ђорђе Први, у знак захвалности именовао га је за почасног конзула Грчке у Сан Франсиску. На тој дужности је и умро. О Шагићевом приватном животу зна се само да се женио четири пута.

   
   
   
Прва српска црква у Џексону

У време златне грознице, 1853. године, у Калифорнију је, са супругом Јеленом и двоје деце, стигао Илија Дабовић, из околине Херцег-Новог. Десет година касније, у Америци му се родио син Јован, који је касније, пошто се закалуђерио, узео име Себастијан. Он је 1894, у Џексону, изградио прву православну цркву. После је подигао још неколико православних храмова, од Чикага до Аљаске. Себастијан Дабетић је умро 1940. године, у манастиру Жичи, у постојбини својих предака.


   
Србија мисли на дијаспору

И према процени Министрства за дијаспору, најмлађег министарства у оквиру Владе Србије (основано 2003. године), изван наше земље живи око четири милиона људи.

- Наведене процене разликују се од евиденције емиграционих држава, јер се део расејања није декларисао као српска дијаспора - истиче Милица Чубрило, министарка за дијаспору. - Оно што нас спаја, свакако јесте култура и језик који сви разумемо. Зато наше активности усмеравамо на учење српског језика у школама, представљање традиционалне културе на нов начин, презентацију актуелног стваралаштва, помажемо им на успостављању пословних веза с матицом. Трудимо се и да преко представника из дијаспоре, туристичку понуду Србије укључимо у туристичке аранжмане агенција широм света.

Према њеним речима, Министарство за дијаспору ће до априла отворити интерактивни Интернет портал на коме ће наши људи из расејања моћи да се региструју, а за који месец, у оквиру зграде Министарства у Васиној 20, прорадиће и летња башта. Биће то идеално место за контакт са нашим исељеницима који у том периоду посете завичај. У протеклих годину дана отворено је и шеснаест Центара за дијаспору при регионалним Привредним коморама.

Срби у свету

Изван Србије, у непосредном окружењу, има око два милиона Срба: милион и по у Републици Српској; око 300.000 у Хрватској (пре распада Југославије било их је око 700.000); око 50.000 у Македонији; 20.000 у Румунији; док у Словенији српска заједница броји око 60.000. У другим земљама, свуда по свету, има их још око два милиона. Дакле, укупно, у деведесетак земаља на свим континентима, изван матице, живи око четири милиона Срба!

- Највећа српска заједница је у САД - каже професор Владимир Гречић. - По мојој рачуници, тамо их је око 700.000, мада неки тврде да их је милион! У Немачкој их је око 500.000. Велики број Срба је и у Аустрији, Француској, Швајцарској, Шведској, Данској. Занимљиво је да их има и у Русији. Али, ни Руси немају праве податке колико их је. Неко каже да их има 15.000, а неко чак 200.000. Много наших људи се тамо школовало и засновало породице, а много је и оних који су осамдесетих година у Русији радили преко грађевинских и других предузећа. После су тамо регистровали своје фирме и остали.

Најславнији

Иако је имао само 24 регистрована патента, Михаило Пупин, 35 година предавач на Универзитету у Њујорку, био је богат човек. За разлику од њега, Никола Тесла, један од најблиставијих светских умова, са регистрованих, чак 700 патената, није умео са новцем. Умро је у хотелу „Њујоркр“, на Петој авенији, као сиромашан човек. Поред ова два призната научника, славна имена Срба су и физичар Богдан Маглић, глумац Карл Малден, редитељ Питер Богдановић, сценариста Стив Тешић, глумице Лолита Давидович и Мила Јововић, сенатор Охаја Џорџ Војновић, гувернер Илиноиса Род Благојевић, дугогодишња конгресменка Хелен Делић-Бентли, бизнисмени Милан Панић, Мајкл Ђорђевић, иначе оснивач Конгреса српског уједињења...

Снежана МИЛОШЕВИЋ
Ilustrovana politika