BOSNA I KRAJINA



U kafani bačkoj (svuda ima ljudi dokonih),

veselo društvo banči, na stolu bokali vina,

još tiho cvili violina, ciganin na uvo dogoni,

A dođoš i danguba Bosanac među njima.



A kada jedan iz društva ispriča vic bedast,

I to o Bosni i Bosancima i tamnom vilajetu,

podiže se Krajišnik jedar, krupan i zdepast,

i šamar mu tresnu i nedelju opsova Svetu.



I na tren umuče violina, nestade i ciganina,

i zastrepe ko sucokreti bački, gospoda fina,

i suza mu u oku zaiskri, a neka tuga uhvati,

izađe i napolju zapeva; Oj Kozaro mila mati.



I zašumi Kozarom jela i sa njom bor stoletni,

i talasi Vrbasom zažubore i zaigraju u padu,

a samo zbegovi kozarski umukli, ćute ukleti

i severna zvezda nad Banjalukom u gradu.

DEČIJA DUŠA



Kratke pantalone i noge bose,

gola i okruga dečija kolena,

natekla i modra trnju prkose,

ko pčele iznad cveta, polena.



Ručice mrsave, tanka vretena,

kosica meka svila iza temena,

a duša na krila belog anđela ,

sela pa peva glasno, vesela



A naša pesma, pesma u slici,

o nebu i suncu, o vetru i kiši,

i o zvezdi što zorom treperi,

o modrom viru i ranjenoj ptici.



Pesma o noći i zori što rudi,

o belom biseru u ribljem oku,

o ruži što cveta i bokori u rosi,

i o srni sto je raniše u skoku,



I o detetu što na majčinom odru

šapuće ime ko dragu miloštu,

i o suzi što još čuči mu u oku,

dok joj ljubi ruke i odaje poštu.

I SADA SU



I sada su sva proleća,

cvetna lepa kao pre,

ali srce već oseća

da u nama tiho mre



zanos duše detinje.

I sada su sve jeseni

pune zlata ko i pre,

ali ruke već umorne



što su zlato sabirale.

I sada su usne čedne

na poljupce spremne

vrele, ali vatre izostale,



što bi oči nače ledne,

srce, dušu zagrejale.

I sada su jutra bistra,

al` na oči magle pale.



Letnje noći i sad iste,

ko nekada tople, vrele,

ali duša sad ne ište,

za uzglavlje grudi bele.

OTADŽBINA



Eh, ja ne umem kao Đura o Otadžbini,

da pevam i da joj se divim ko princezi

i radije bih o bregu u selu mom i brezi,

o mlečnom putu, ili zvezdanoj prašini.



I ne znam onako kao što je Branko

u svom Kolu da naveze i našara znao,

ja bih pre prosjaku što mlatara štakom,

ponešto za prevoz od svog jada dao.



I Otadžbini da pevam, od radosti kličem

il kao Desanka da joj ode skladam,

eh, pre bih od muke da urlam i vičem,

od tuge da plačem, od stida propadam.



Nek ratovi prođu, nek presahnu bune,

pomirenje tražim, diž` se zemljo stani,

nek' zadrhte srca od sreće ko strune,

nek' se raduju ljudi, srećni, nasmejani.

PRAZNINA



Breme preteško a briga trista,

za mnom se vuku ko stonoga,

i svaka čupka, štipa , pritiska,

i duša mi hramlje, a boli noga.



I u nevreme me nemiri stisli,

i nekako sročim dva, tri stiha

u okvir od zlata, al bleda slika

i scenu mora drugi da smisli.



Bože, kako su mračni horizonti,

sve prostori straha i beznađa,

ko luda kazaljka od kompasa.

jarboli uzdignuti, a tone lađa.

NEĆEMO ZNATI



Kad nam smrt bez povoda prava,

nezvana kucka i na vrata pozove,

krenućemo nemo, bez pozdrava

i ostavit tada sve važne poslove.



S proleća nekog il jeseni rodne,

nećemo znati vreme, doba dana,

je li jutro kasno, il je poslepodne,

žetva stigla, ili polja tek uzorana.



I kad pokrov beo prekrije i stisne,

i zavesa se spusti od tame otkana,

a smrt likujući pobednički vrisne,

zemlja nas zagrli mokra, izrovana.



Nećemo poznat tužna uplakana,

lica nam draga i plamen na sveći,

ni zadnje zbogom ko bi mogo reći,

a noć već tiho pada po humkama.

ZAVIČAJ



Ah, što te volim zavičaju, mnogo,

i kudgod da krenuh nosih te u sebi

i koliko te volim, kazat ne bih mog`o,

a pobeći sam mor`o da propao ne bi.



O, zavičajne slike drage mi, daleke,

sanjam vas i volim i u svemu slutim,

samo sklopim oli i na tren zaćutim,

most drveni vidim preko naše reke.



Eh, blažena da se ste praskozorja bela,

i putevi kroz solo prašnjavi umorni,

i zašumi još jednom i zatreperi cela

brezo, Ti moj konjiću živi, nepokorni.



I deka će nam jednom kao i mi isto,

iz mesta u kom su sanjala o sreći,

ko laste iz gnezda grleć nebo čisto,

o svom rodnom kraju maštati leteći.

VENAC



Sva polja na zemlju uzoranu, svežu,

zamirišu slično, kň šume na lesku

i glistu vidiš pšto se prevrce u pesku,

i krene, pa stane i zapetlja u vrežu.



U noći s petlovima prvim Lada rosu,

po livadama prospe i zamirišu trave,

mirisom rajskim, koscu se nad kosu,

nadnese, sažali, i suze u oku pojave.



I otkosi raspu kao đerdani u hodu,

ili ko biser zvezde u bezdanu plavu,

od cveća će koscu, zaspi li u hladu

spleten venac vile metnuti na glavu.