Пода мном се пружала падина Каблара, валовита, зелена. Гледао сам одозго свет, и био сам срећан што сам потпуно свој и сам.
Пензију сам примао у пошти у Овчар—бањи. Кад бих тамо силазио, куповао сам све што ми је било потребно за живот. Јео сам сваког другог дана, хлеб са водом; хлеб сам сушио на сунцу, па ми је трајао преко месец дана. Понекад сам на плину кувао коприве или неко корење. Вода је била чиста, укусна, лака, хладна; такву воду у животу никада раније нисам пио.
На самом почетку живота у планини, једном сам на путићу угледао змију шарку. Нисам се био уплашио, на острву Преспанског језера живео сам међу хиљадама змија. Али је ова била друкчија; чим ме угледала, почела је да шишти и да ми прети. Зачудио сам се што је таква, кад је нисам дирао; потом сам јој говорио благим речима, као разумном створењу, да не треба да се свађа са мном, и да ме се плаши, јер јој нећу ништа учинити. Но она је бивала све љућа. Кад моје речи нису помогле, викнуо сам оштро: „Слушај ти, скоте, што ћу ти рећи! Ја сам човек, а ти си змија. Ти мораш мене да слушаш! Ако нећеш милом, склонићеш ми се с пута силом!"
И даље је шиштала, и то све жешће. Затим сам узео камење и потегао сам је једном, други пут, трећи... Побегла је у удубљење у стени крај дрвета; завукла се у пукотину, али главу није хтела да склони, оставила је напољу.
Одатле ме је вребала. Чекала је да јој се приближим, да ме зграби за ногу и усмрти. Ударао сам каменом у дрво крај њене главе, али се она није ни померила. Гледала ме светлим очима, испуњеним злом, које се у њој било распалило. И ја сам био љут, па сам је тукао камењем све док се није сасвим завукла у рупу. Више је нисам видео.
По понашању змије закључио сам да сам, боравећи међу људима, изгубио смирење и много од Божје благодати, јер змија не би насрнула на мене да је у мени било љубави. На острву сам две године живео међу хиљадама змија и ни једна ме није љутито погледала. Разумео сам да више нисам онај који живи у сагласности и у миру са собом, животињама и људима. И знао сам да ми предстоји борба за очишћење душе и тела, како бих из себе избацио земаљске страсти и заменио их небеском хармонијом и љубављу. Међутим, био сам већ искусан подвижник и молитвеник, па сам био уверен да ћу се брзо винути у велике висине.
Пред пећином сам се молио од истока сунца до једанаест или до дванаест часова; ноћу сам се молио до после поноћи. Знао сам и дуже да се молим, онда када бих осетио да ми се примиче негативна енергија, она која смера да ми раслаби вољу и тело страхом и млитавошћу. Молитву сам вршио својим речима, или из минеја. Имао сам свих дванаест минеја и оба октоиха. Преко дана сам правио крстиће од шимшировог дрвета, шетао планином, размишљао. Иако сам био прилично стар, борио сам се јуначки.
Највише сам волео да се молим у поноћ. Обично сам стајао на стени испред пећине. У тренутку када је престајала ноћ, а рађао се дан, природа се смиривала, птице престајале да певају, зрикавци да зричу, па и ветар као да се утишавао. Над земљом би завладао неисказиви мир. У тим тренуцима осећао сам да земљу походи Бог.
Нисам допуштао да ми нешто недостаје од оног што ми је потребно за живот. Имао сам све: кревет, ћебад, боцу плина, осушени хлеб, коприва, воде, одела, молитвене књиге, алат... Време ми је пролазило у труду и напору; сваким даном постајао сам све смиренији, и са више топлине и радости у срцу. Око мене, и у мени, били су надземаљски мир и чистота. Неких ноћи чинило ми се да се небо спустило на земљу, или да је земља, и ја с њом, на небу.
За само петнаест дана откако сам дошао, вратио сам се у духовно стање у каквом сам био на острву Преспанског језера.
При уласку у пећину, и при изласку, вадио сам клинове из стене, тако да нису могли да ми дођу ни људи ни животиње. Био сам сигуран од свакога, и од свачега док сам жив, а моје тело и по смрти... Свој крај сам овако замишљао: кад дође час одвајања душе од тела, у молитви ћу предати душу Богу, а тело ће ми заувек почивати у пећини.
Прошло је пола године како сам био у планини, кад сам отишао у Овчар—бању да примим пензију и купим што ми треба. Тамо ме сачекала монахиња из манастира Сретење и предала ми акт са потписом владике Василија; наређивао ми је да му се одмах јавим. У акту је још писало, да сам на своју руку, без благослова, отишао у планину и да ће ми бити забрањено убудуће да као свештеник вршим службу у многим манастирима, ако се одмах не одазовем позиву.
Наљутио сам се на владику због неистинитих речи. Вратио сам се у пећину, спремио се, и на брзину, и онако љут, кренуо право у Краљево. Силазећи низ планину сав сам се био предао мислима: шта да кажем владици и како да се од његове неправедне оптужбе одбраним.
Тада се изненада преда мном појавио вук... Било је то за мене неочекивано и нагло, да сам се од изненађења укочио и стао у месту као укопан.  Видео сам како се његово велико сиво тело грчи и спрема за скок. Сусрео сам се са његовим погледом. Гледали смо се, и ја у њему нисам видео неку опасност или зло за мене. Напротив, његове су очи биле благе, као да су се смешиле... Трајало је то неколико тренутака. Онда се вук окренуо, окренувши се додирнуо ми је репом колена, прескочио трње крај пута и нестао у шуми брзо као ветром ношен. Остао сам још кратко време напет и помало збуњен, онда сам сео на земљу да се приберем и смирим.
По доласку у Краљево, отишао сам право до владике Василија. Чим ме је примио, одмах сам му рекао:
„Зашто сте написали ону неистину, преосвећени? Рекли сте ми да сам слободан да радим шта хоћу чим раздужим цркву станишиначку. Извршио сам Вашу заповест, и налазим се у границама Ваше епархије..."
Он се мало опирао, говорећи да ми није дао дозволу баш за одлазак у самоћу, да се онда нисмо добро разумели... Ја сам био упоран, па је на крају попустио и признао ми да је хтео само да ме уплаши и подстакне да дођем. Кад смо се обојица смирили, рекао ми је:
„Имам велику муку и тешкоћу, оче Калисте. Потребна ми је твоја помоћ..."
„Каква Вам је помоћ потребна, владико?"
Тада ми је рекао истину зашто ме позвао:
„Свештеник је упропастио цркву станишиначку, и конак. Ни о чему није водио рачуна, ништа није поправљао, а све што је могао да прода, продао је. Својим понашањем је одбио народ од цркве, тако рећи нико више у њу не долази... Донео сам одлуку, и потписао је, да га рашчиним. Молим те, оче Калисте, иди опет у Станишинац, поправи цркву и конак, а ја ћу се тога сећати и убудуће знати за тебе. Нећеш зажалити..."
Задржао ме на ручку, и причао ми још о свештенику и цркви.
Разумео сам свога владику и видео колика је мука, али нисам желео да прихватим његов предлог. Било ми је доста рада и сматрао сам да нисам дужан да сређујем туђе немарлуке. У свом веку, назидао сам се цркава и конака, без плате и признања.
Отишао сам из Краљева не одговоривши владици на његово питање. Нисам га одбио, али нисам ни имао намеру да га послушам.
Нисам отишао ни у пећину ни у Станишинац. Отишао сам право до патријарха Германа, у Врњачку Бању, где је он проводио одмор у својој вили. Састанак са патријархом трајао је прилично дуго. /Први пут сам с патријархом разговарао насамо по његовом повратку из Америке. Владика жички, Николај Велимировић, који је после другог рата живео у Америци, замолио је Германа да ми пренесе поздраве. Сетио се Николај нашег монашког живота, и још много чега што није за причу, па је замолио Германа да ми каже, да знам, да ми он одаје признање, да мисли о мени добро и да ме се радо сећа/.
Испричао сам патријарху шта сам све урадио за цркву и како неки свештеници то растурају. На крају сам му саопштио да не желим да напустим живот у планини. Потом сам га замолио да ме подржи у мојој жељи и да ме не осуди, ако не послушам владику.
На растанку, патријарх ми је рекао да он неће имати ништа против ако не извршим владичину вољу, али ме истовремено посаветовао да упитам своју савест и видим да ли ми она то допушта. Ништа и није могао друго да ми каже, и да је хтео.
Данима сам размишљао, да ли сам дужан да у свему и у целости извршим владичину вољу. Љут сам био на црквене власти, и на владику, јер нису имали ни мало разумевања за мене. Знао сам да им је тешко, али нисам ја био једини дужан да смрт дочекам радећи и поправљајући туђе грешке. Мислио сам тако, а стално ми је на памети била моја заклетва на послушност коју сам дао приликом монашења. Знао сам, из искуства, да ћу изгубити мир, ако не извршим владичину вољу, ма побегао и на крај света.
На крају, после велике духовне борбе, закључио сам да је ипак боље да одем у Станишинац и живим с миром, него да останем у планини са грижом савести.
Да не причам колико ми је било тешко у срцу кад сам напустио своју пећину. Нисам заплакао, али сам био веома жалостан.
Оставио сам све у пећини: ћебад, дванаест минеја, оба октоиха... Очистио сам је и уредио; наместио сам кревет, као да ћу ускоро лећи, судове ставио на своје место. Потајно сам се надао да ћу се ипак у њу једном вратити. За собом сам замандалио врата. Клинове сам повадио и добро их сакрио. Не верујем да ће ико икада пронаћи то место. Можда неки планинар, ако случајно набаса. Или ако Бог буде хтео неком да открије моје обитавалиште.
А за случај да се не вратим, оставио сам исписану хартију на столу. Ако неко буде прочитао оно што сам написао, сазнаће оно што сам видео оком духовним, и оком телесним, и вероваће томе што буде прочитао, и имаће користи од мога искуства.
У тој пећини, у самоћи провео сам само шест месеци.
Било је рано пролеће, време великог, часног поста, кад сам дошао у цркву у Станишинцу. Међу борићима, које сам својом руком посадио, затекао сам краве. Многи борићи били су поломљени. У кухињи сам затекао свештеника Бјелашевића и Спасоја врачара за ручком. Јели су кобасице! Поп и врачар, часни пост и кобасице! Нисам могао да се уздржим, подвикнуо сам им и потерао их напоље.
Свештеник се бунио и противио, али кад је видео акт владике Василија којим је био отпуштен, ућутао је, устао и отишао. Краве међу борићима биле су Спасојеве. Изјурио сам стоку заједно с њим и запретио му да ми на очи више не излази, нити се приближава цркви.
Владика је рашчинио свештеника и послао распис свуда по свету, где год је цркве православне, да га нико не прими у службу. Он је, касније сам то сазнао, обишао свих пет континената, али нигде није добио службу. После неколико година опет се појавио у Станишинцу, код свог пријатеља врачара. Пошто је убрзо видео да ни у Станишинцу нема више шта да тражи, Бјелашевић се заувек изгубио.
Ја сам, одмах по доласку, набавио потребан материјал и приступио послу да покријем цркву и конак. Помогао ми је мештанин Милан Радичевић, кога сам поштено плаћао.
Црква је прокишњавала; свети престо је пропао. Врачар је врачао са моштима светитеља и тако их оскрнавио. Такође, секао је плаштаницу и завесу, опет због враџбина, и продавао их народу за новац.

Питао сам владику шта да радим са упропашћеним стварима и оскрнављеном светињом? Рекао ми је да све спалим, да пепео бацим у реку и да набавим ново. Тако сам и поступио. Покривач за свети престо сашила ми је игуманија Варвара и сестре из манастира Љубостиње, а плаштаницу су ми урадили у манастиру Жичи. Владика ми је по свештенику послао антимис са моштима светитеља.
За кратко време довео сам цркву у ред и оспособио је да се у њој врши служба Божја. Народ ми је у свему помагао. Журио сам да то завршим јер сам се надао да ће ме владика пустити да се опет вратим у самоћу.
Кад год бих га видео, молио сам га да ми нађе замену и разреши ме дужности свештеника. У пролеће ми је обећавао да ће до јесени то уредити, у јесен сигурно до пролећа. У сталном надању и чекању слободе, остао сам у Станишинцу равно седам година. Кад сам навршио осамдесет година живота, опет сам отишао до владике и објаснио му да не могу више да радим јер ми је тешко да се крећем. Рекао ми је да останем још мало, док не нађе погодног човека за моје место.
Једном, враћајући се са неке сахране, нисам стигао да се вратим на време и ухватио ме мрак у путу. Људи, код којих сам био, молили су ме да преноћим код њих. Нисам пристао јер не волим да спавам у туђој кући; опростио сам се од њих и пошао путићем поред реке. Где је било превише тамно, од сенки густог дрвећа, палио сам шибице да некако осветлим себи пут. Али ми је убрзо нестало шибица; ишао сам опрезно, пазећи на сваки корак. Ипак сам се о нешто саплео и пао на земљу, па сам се откотрљао низ обалу у реку.
Упао сам, на несрећу, баш у најдубљи вир и добро се натопио. Осетио сам велику хладноћу, па сам, што сам брже могао, пожурио према конаку.
Дрва су била припремљена уз фуруну, само је требало да се заложи ватра. Кад су дрва планула, свукао сам се. Био сам од зиме сав помодрео, од стопала па све до појаса.
Покушавајући да се спасем, истрљао сам се добро љутом ракијом. Уто је наишао један мој комшија, случајно, да ме нешто упита, па кад је видео шта ми се догодило, одлучио је да остане поред мене и да ми помогне. До поноћи је било добро, али од поноћи почела је да ме обузима потмула ватра; осећао сам болове у грудима.
Комшија је позвао лекара, и овај је установио запаљење плућа. Одмах су ме колима пренели у болницу у Врњачкој бањи.
Кад сам пошао у болницу, многи су дошли да ме испрате. Опростио сам се са свима, као да се никада више нећемо видети. Једној жени, коју сам добро познавао, дао сам новац и замолио је да га однесе у Краљево и преда владици жичком. Била је прилично велика сума.
Чим су ме однели у болницу, одмах ми је нађена замена.
У првим данима боловања било ми је веома тешко. Ране које нисам осећао пуних шездесет година, одједном су оживеле, пекле ме и болеле. Куршум, од првог рата стално у плућима, у многоме је отежавао моје ионако тешко стање. Лекари су рекли да је критично, што сам и сам знао. Владика је дошао у болницу чим је чуо шта ми се десило. Исповедио ме и причестио.
Морам да признам: није ми се још умирало. Иако сам превалио осамдесет, иако сам преживео све што сам преживео, желео сам да поживим макар још мало. Хтео сам у самоћи још да се порвем са собом, да покушам да очистим из себе, поред осталог, и неке човеку недоличне мисли. да трпљењем окајем све ружно што сам учинио у своме животу, и да у себе унесем још који комад неба. И хтео сам још да срећем добре људе.
И поред тога што сам духовним оком гледао лепоте несравњиво лепше од земаљских, често се моје срце радовало док сам песмом хвалио Бога и светиње његове, или док сам на молитви, са рукама дигнутим к небу, чекао да изгреје сунце и обасја земљу и људе на њој, добре и зле. Највише сам се радовао кад бих срео човека чисте савести, смиреног, из чијих очију истиче љубав. На земљи сигурно нема ничег лепшег од доброг и разумног човека.
Питао сам лекаре да ми отворено кажу знају ли, и очекују ли, хоћу ли, преживети. Рекли су ми: „ Да си млађи, да немаш куршум у плућима, сигурно би оздравио. Не знамо шта ће с тобом бити. Надамо се добром." Како су говорили, био сам уверен да за мене спаса нема.
Као што већ рекох, желео сам још да живим. Међутим, осећао сам се сваким даном и часом све слабији. Лекари су употребљавали све своје знање, али побољшања није било. Кад сам видео да ми спаса нема, одлучио сам да се лечим онако као сам знао и умео — аскетски.
Одбио сам сваку храну и пиће. Затворених очију, лежећи у кревету, молио сам Господа и Свету Богородицу да ми продуже живот на земљи још за неко време. Лекари ме у првим тренуцима нису разумели, нису знали шта смерам и шта хоћу. А кад су видели да стварно не једем и не пијем, убеђивали су ме да нема никаквог смисла то што радим, јер ћу себе тако сигурно убити. Нисам их слушао. Зашто бих? Знао сам да може да ме спасе само моја јака воља или чудо Божје...
Трећег дана мога гладовања дошао ми је у посету владика. Позвали су га лекари, да ме он уразуми и убеди да одустанем од своје, по њима сулуде, намере. Владици сам смирено одговорио да имам право, као слободан човек, са својим жовотом да радим шта и како хоћу. „Не смем да се убијем, владико. Али у гладовању и молитви смем да предам душу Богу. У томе нисам обавезан да слушам ни Вас, нити било кога", рекао сам.
Шта се све у болници, међу особљем и болесницима, о мени није тада говорило! Ко је могао да ме разуме и да ме схвати?! Чак је и владика мислио да са мном није баш све у реду.
Болеле су ме ране, мучила ме температура, жеђ... Упркос свему, и дању и ноћу сам се из дубине срца непрекидно молио за продужење свога живота. Био сам у неприличном положају за молитву, али сам се надао да ми се то неће узети за зло.
Борио сам се до навршеног деветог дана. Тада сам, негде после поноћи, доживео јасно и живо виђење, каквоме се нисам надао нити сам га таквог очекивао. Чуо сам истините речи и одмах осетио олакшање.
Кад ме је дежурни болничар обишао, замолио сам га да ми донесе нешто за јело, нешто чорбасто. Он се обрадовао као дете и одмах отрчао; донео ми супу, млеко, виршле. Јео сам супу, мало попио воде, а онда сам замолио болничара да ми помогне да одем до купатила да се окупам. Сметала ми је нечистоћа тела. И у планини сам увек налазио начина како да се окупам.
У болници сам остао четири и по месеца. Тело ми је било прилично ослабило. Излечио сам се од упале плућа, али су ми биле оживеле ратне ране; нарочито ми је сметао куршум у плућима. Осећао сам га сваког трена: шетао се по плућима и подстицао ме на кашаљ. Прорадиле су ми и ране на ногама, и на рамену, као и на десној руци, где су се налазила два парчета метала од експлозивних куршума.
Радовао сам се повратку у Станишинац. Видео сам и на људима да им је мило што сам опет међу њима, жив. Неколико дана сам се одмарао од болнице и примао посете. Онда сам изашао да се прошетам и да гледам природу и околину.
Брзо сам схватио да више нећу моћи сам о себи да се старам, због мојих рана а и због старости. Комшије нисам желео да оптерећујем. Тада сам одлучио да из Станишинца одем у Овчарско—кабларску клисуру у манастир Јовање. Сетио сам се обећања патријарха Германа да могу да бирам манастир по својој жељи. То обећање сам добио приликом премештаја из Руденице, пошто због сталног премештања нисам могао да имам свој манастар, нити су ми дали дозволу да живим у планини.
Моје је место у манастиру; за тај живот сам се определио. Једног дана, шетао сам путем према Митровом пољу, пред мене је истрчала лисица. Прешла је пут, затим је стала, окренула се и погледала ме. Онда је почела да се ваља и преврће преко главе. Играла се. Уживао сам посматрајући је онако веселу и умиљату. Пустио сам је да се мало поигра, затим сам јој рекао: „Бежи, несрећнице! Ако те види Гавриловић, доћи ће с пушком, па се нећеш добро провести." Као да је разумела шта сам јој рекао, отрчала је уз брдо и нестала у шуми.
Још мало сам остао у Станишинцу. Паковао сам своје ствари и спремао се за одлазак у манастир.
У манастиру Јовању, код сестринства, нисам наишао на пријем какав сам очекивао. Био сам стар, немоћан, па им вероватно није било мило да ме гледају таквог у својој средини. Владика ме затим преместио у манастир Каменац у Гружи. У њему сам остао две и по године. Ту ми није било рђаво, али ми је сметало што је манастир у котлини и што су околна брда пошумљена углавном багремом. У пролеће, кад багрем цвета, од његовог мириса нисам могао да дишем, гушио сам се. Плућа су ми била слаба, нешто због куршума, нешто због прележаног запаљења. Сваким даном све теже сам дисао. Била ми је потребна висина и чист ваздух. Сметале су ми и магле и влажан ваздух у котлини.
Са монасима и монахињама сам се прилично добро слагао. Али сам дошао у сукоб са свештеником. Он није био рђав човек, али је био горд и превише задовољан собом. Становао је у граду, а у манастир долазио аутом. Онако надмен, покушао је да командује монахињама и монасима, као да смо његова својина и као да од њега у свему зависимо. Захтевао је да у конаку издвојимо једну собу, да је уредимо и ставимо њему на располагање.
Једног дана сам га видео кроз прозор кад је долазио аутом. Крај њега, на предњем седишту, седела је сеоска учитељица. Чим је дошао, почео је да се издире на нас. Ћутао сам, сматрао сам да не треба да се свађам са свештеником, иако сам био по чину старији. Али кад ми је директно подвикнуо, нисам више могао да се уздржим. Упитао сам га:
„Оче, где је ваша кућа?"
„Мој стан је у граду. Зашто ме питаш кад знаш?"
„Питам те да бих могао да ти кажем, лепо се окрени и иди одакле си дошао", рекао сам му мирно.
„Шта кажеш!" избечио се.
„Твој стан, твоја жена и твоја имовина су у граду. Овде је мој дом, моја кућа и све што имам! Најбоље ће за тебе бити, ако своју другарицу узмеш под руку и одеш. Викнеш ли на мене само још једном, избацићу те кроз прозор!" Говорио сам му, гледајући га у очи, држећи дебели трнов штап у руци.
Окренуо се и, срдит, одмах отишао. Наљутио сам се био на њега више него што сам смео да дозволим. Али нисам могао да издржим, колико због себе, толико и због монаха и монахиња.
Није било добро што је викао на нас. Али није било добро ни што сам му ја претио и викао. Мада у свему признајем свештенике, ипак сам мало киван на њих, већина се не придржава онога чему друге уче. Част изузецима, али много мисле на новац и воле угодан земаљски живот.

Као старешина манастира, исповедао сам стотине свештеника и знам шта раде и мисле. Није моје да о њима судим, али сам сигуран да се они, кад бисмо се упоређивали по врлинама, не би могли да мере с нама монасима.
Одмах сам се покајао због свађе са свештеником. А и плашио сам се да ме нешто рђаво с његове стране не снађе. Дуго сам се молио Богу, да он пресуди и да посредује између нас двојице, да нас измири. Желео сам да заборавим нашу свађу. Тек после десетак дана мојих упорних молитава, свештеник је дошао; био је смирен, баш онакав какав би свештеник увек требало да буде. Лепо и срдачно смо поразговарали. Растали смо се као да се ништа рђаво међу нама није збило. Молитва ми је била услишена у потпуности; сукоб се завршио на обострану корист. Зато сам био веома захвалан Богу.
Тих дана, замолио сам владику да ме премести у неко место где је ваздух бољи. Заједно смо размишљали где би за мене било најбоље и распитивали се у манастирима да ме приме. Тамо где се мени свиђало, нису, овако старог, хтели ни да ме виде. Подоста сам се намучио да нађем погодан манастир. И нисам успео.
На крају, био сам принуђен да се вратим у Станишинац. Ваздух ми је тамо одговарао. Конак је био празан, свештеник је становао у Врњачкој Бањи. Али преко зиме нисам могао да останем сам, без нечије помоћи. За храну сам се сналазио; плаћао сам једној жени у комшилуку да ми доноси јело. Јео сам хлеб, супу, биљну храну, и то врло мало. Понекад само појео бих парче пилетине, најчешће крилце или џигерицу.
Иако физички доста слаб, ипак сам се трудио око цркве. Радио сам колико сам могао. Купио сам својим новцем цигле и озидао нови нужник за потребе народа.
И овај свештеник, који ме је заменио, спријатељио се са врачарем. Народ на то није гледао радо, црква је почела да пропада, а људи да отпадају од вере. Нико неће да поштује дволичност и лицемерје. Не може се истовремено служити Богу и ђаволу!
Наравно, нисам то могао да гледам и да останем миран; сукобљавао сам се са обојицом. Врачар се упињао свим силама да ми напакости и да ме отера. Поред осталог, долазио је ноћу и лупао ми у врата и прозоре да ме уплаши; радио је и друге недоличне ствари.
Нисам могао да дозволим да се поред мене живога црква претвори у јазбину разбојничку.
Кад је дошла зима, нисам више могао сам да живим у Станишинцу. Нисам имао куда, па сам морао да се сместим код своје сестричине Драгице у Нишу. Након краћег времена, отишао сам у војну болницу да ми лекари изваде два парчета заосталог гелера, из подлактице десне руке. У болници су се према мени лепо односили, није им сметало што сам свештено лице. Говорили су ми: „Ти се, оче, брини за душу, а ми ћемо да лечимо твоје тело." Поштовали су ме као старог ратника, и у свему се исправно односили према мени.
По изласку из болнице, морао сам опет, све до пролећа, код сестричине. Чим је отоплило, спаковао сам ствари и вратио се у Станишинац. Пошто нисам могао сам да се служим, сестричина ми је долазила скоро сваке недеље, да ми среди собу, опере веш и скува ми храну.
Нас двоје смо се лепо слагали, али смо се мало препирали око моје исхране. Јео сам колико ми треба, а она је сматрала да ми је то мало, недовољно. Из љубави према мени, терала ме да једем што више. Објашњавао сам јој да сам ја аскета и да се тако одувек храним, али њој то није вредело говорити. „Какав аскета! Окани се већ једном тога. Ако желиш још да живиш на земљи, једи!" Говорила ми је строго. Терала ме и да се утопљавам, да се облачим као да сам мало дете. А она је за сваки оброк имала много меса; без њега није могла да замисли живот. Јела га је и волела као вучица. Тако сам је и звао: Вучица!
Приметио сам да ме сестричина гледа као да сам мало излапео и да не  знам шта радим и шта је за мене корисно. Мојих осамдесет и шест година њој је био довољан доказ да нисам сасвим способан да оценим шта је мени на корист. Волео сам је, и волим је; она ми је доста помогла. Али многе муке сам преживео поред ње због хране и облачења.
У међувремену посетио сам више владика и молио их да се заложе за мене и да ме сместе у неки добар манастир. Главна сметња били су игумани и браћа монаси. Сматрао сам, и сада сматрам, да је моје место у манастиру. А што немам свој манастир, није моја кривица; црквене су ме власти целог живота премештале из места у место, да градим цркве, поправљам парохије, и слично. Нису ми дозвољавали да се скрасим и да живим у једном месту, па ни тамо где сам највише желео: у самоћи.
Тражили су од мене да им дајем пензију, или пола, за боравак у манастиру. Нисам хтео на то да пристанем. Нисам пензију стекао служећи цркву, него ратујући! А уверен сам да сам дугогодишњим радом заслужио да живим у неком собичку, бесплатно. Зар ја да у својој старости плаћам да живим у манастиру?!
Хтео сам да располажем оним што ми припада, по својој вољи. Све моје што имам, па и живот, ако треба, припада цркви; и тај проклети новац бих им давао, али не принудно!
Стар сам, мало једем, не пијем, скромно се облачим, колико може да кошта моје издржавање? Потребна ми је туђа помоћ само да се обучем и обујем, јер не могу да се савијем због бола у костима. И да имам где да спавам. А ономе ко ми учини добро, није рђаво дати поклон. И за то ми је био потребан новац.
На крају је испало, као да сам у старости на леп и безболан начин избачен из цркве, без икакве моје кривице.
Додуше, мало сам и сам био крив; нисам се баш исправно понашао према неким владикама. Велико је моје монашко искуство, мало је њих који га имају. Због тога сам се мало гордио и пружао им отпор. Пре неколико година, у разговору с једним владиком, упитао сам га колико се моли, како се храни. Одговорио ми је: „Природи треба дати што је њено, а Богу Божје." Значи: може лепа храна, јагњетина, па и прасетина, понеко пиће, и миран, дуг и окрепљујући сан... „Е, мој владико! Ниси ти за владику! Борити се треба и велику битку водити свакодневно, свакога часа, са собом и за веру православну!" Тако сам му рекао.
Лето сам провео у Станишинцу. Наредну зиму морао сам опет да проведем у Нишу код сестричине Драгице, Болело ме то веома; био сам жалостан што сам ја, који сам за цркву дао све, на крају живота пао на руке светских људи, чијег сам се начина живота одрекао. Знао сам да владика у сваком манастиру има своју собу, нарочито опремљену, која је најчешће празна и закључана. Он ту борави дан-два, једном у години, или можда никад. Немам ништа против, нека има. Али би и Калист могао да има свој кутак, да му неко, од браће или сестара, у старости помогне да се обује и обуче!
На пролеће сам се вратио у Станишинац. Вукло ме нешто неодољиво цркви и самоћи. И тамо, у Нишу, дуго сам се молио; док је моја сестричина спавала, ја сам, у топлом стану са етажним грејањем, већи део ноћи проводио стојећи у молитви и свеноћном бдењу. Кад је била на послу, храну коју ми је остављала давао сам сиромашним комшијама. Кад бих јој касније показивао празне судове, била је срећна што сам појео њено укусно спремљено јело. Али у граду, у оној вреви и гужви, нисам могао да живим.
Тог пролећа, 1982. године, тврдо сам одлучио да се више не вратим у Ниш. Напустио сам био своје рођаке и живот у свету у најбољим годинама живота, зашто бих им се сада враћао? Чиме сам их задужио да брину о мени? Рано сам отишао у рат, а онда сам се замонашио. Држава се одужила за моје заслуге пензијом; на цркви је био ред да покаже своју добру вољу.
Обилазио сам манастире и молио игумане и браћу да ме приме. Пажљиво би ме саслушали, па предлагали да сачекам на одговор који дан док се не договоре. Али увек су одговори били одречни.
Уздао сам се у игумана манастира Студенице. Његовог оца сам познавао, у младости сам му доста помагао, били смо добри пријатељи. И игумана сам лично познавао; као дечаку причао сам му о свом животу са владиком Николајем, о самовању у планини и на острву. Слушао ме тада пажљиво и све је добро запамтио. Чинило ми се да сам му остао у лепој успомени, да ме још увек поштује, и зато сам мислио: млад је и добар као човек и монах, сетиће се свога покојног оца, па ће и мене разумети и сажалиће се на старца...
Студеница је на добром месту и ваздух ми одговара. Просторија има довољно за све који ту живе, па и за госте; све је сређено, погодно за живот. Надао сам се да ће, будући млади, можда желети од мене и да нешто науче, а знали су да имам велико искуство у духовном животу и монашким подвизима.
Ни у Студеници ме нису примили. Мислио сам: није им лако, мушкарци су, заузети разним пословима, па немају времена да обувају старог Калиста. Али, ипак...
Кад више нисам знао куда бих, одлучим да одем до једног владике, нећу име да му помињем. То ми је била последња нада.
Путовао сам аутобусом. Међу путницима био сам једини монах. Нерасположен и брижан, смишљао сам шта да кажем владици и како да га умолим да ми помогне да се негде сместим.
У аутобусу је један младић много галамио; чуо се само његов глас. Кад ме је приметио, одмах је почео да псује Бога, Богородицу и све светитеље којих се сетио. Смејао се, галамио, псовао. Нисам могао да се уздржим, плануо сам, устао сам и пришао му показујући му свој дебели трнов штап и викнуо на њега:
„Зашто ти, мангупе, вређаш оно што ја поштујем и волим? Ако те чујем само још једном, једну ружну реч да изговориш о Богу, изубијаћу те!"
Настао је тајац. И младић је ућутао, али кад сам се вратио на своје место, опет је почео да се кикоће.
Међутим, шофер је зауставио аутобус; устао је и заједно са кондуктером упутио се ка младићу. Зграбили су га за капут и повукли према вратима. Неки су путници довикивали: „Избаците битангу! Напоље с њим..."
Пошто су младића изгурали напоље, аутобус је кренуо. Нисам знао шта да мислим, ни шта да кажем тим људима; нисам био сигуран ни да ли треба да им се захвалим. Жалио сам младића који је остао насред пута сам. Сећам се да сам тада помислио: У људима Шумадије још има Бога и човечности!
Кад сам стигао код владике, испричао сам му свој живот и рекао му шта сам све учинио за цркву. Разговарали смо дуго. Отворио сам своје срце.
Пошто сам му рекао све што сам имао, устао сам са столице, пришао му и клекнуо пред њега; погнуо сам главу и у молитвеном положају заплакао сам се. Понизан, тихим гласом, молио сам га да ме разуме и да ми помогне.
Презрео је сузе моје!

На крају сам дигао руке од људи и почео сам дуго да се молим Богу. Тражио сам да Он, на свој начин, посредује, и да ме смести где је за мене најповољније. Говорио сам му да сам се сав предао Њему и покорио се Његовој вољи и вољи црквених власти, да сам због послушности напустио самоћу и прихватио се да зидам цркве; да сам слушао и извршавао све што се од мене тражило, и више од тога. На крају сам рекао: „Господе, уверио си ме у Твоје постојање, а живео сам по заповестима Твојим, онолико колико је то човеку могућно. Не дозволи да се постидим због вере своје, већ ме смести у неки манастир да се више не мучим и да се не чуде људи гледајући ме, или ми врати ону благодат коју сам својим трудом и Твојом милошћу стекао у самоћи, да бих могао сам о себи да се старам. Молим Те: посредуј, пресуди и помози ми!"
Пролазили су дани, месеци, а помоћ није долазила.
Тада сам морао да се упитам: Зашто се са мном све то тако дешавало? Бог је многе моје молитве услишио, а сада као да је небо нада мном било затворено и као да ме Он не чује? Док сам био млад и здрав, могао сам да бирам манастире, а сада ме, старца, не примају моја браћа и оци, па ни Бог неће да ми помогне.
Размишљајући непрестано о томе и молећи се да ми се открије разлог мога страдања, разумео сам да страдам само због моје пређашње оштрине. Кад сам био млад и у пуној физичкој снази, као старешина манастира у Македонији, нисам био довољно смирен, нисам могао сасвим да разумем монахе слабе воље, тражио сам од њих и оно што нису били у стању да изврше. Према онима који су живели опуштено, који се нису довољно трудили да живе по монашким правилима, према сплеткарошима и улизицама, био сам немилосрдан. Због тога су се неки од мене плашили, а многи ме избегавали. А и владикама и вишим црквеним властима пружао сам отпор.
Због мога јуначења у првом рату, када су многи клечали преда мном или побадали нос у ледину, предат сам кољашу и разбојницима који су ме мучили и тукли.
Због намере да се потпуно осамим и издвојим од људи, због пргавости и оштрине према браћи, и због отпора према старешинама, био сам предат сестричини у руке, живео у градској гунгули, и скоро избачен из цркве. И морао сам да се понизим и да молим владике и браћу по манастирима да ме приме и помогну ми.
Уверен сам да смо, у овом животу на земљи, упућени једни на друге. Дужност нам је да се волимо, да једни другима помажемо, да живимо исправно, свако према својим особеностима, способностима и могућностима, али увек са добрим мислима, намерама и делима.
Разумео сам шта се самном збило. И прихватио сам Суд Божји као исправан и праведан.
Али ја више нисам могао да издржим, превише је био тежак крст, а ја стар и слаб.
Ближила се јесен. Изгубио сам сваку наду да ћу презимити међу монасима. Помоћи није било: ни од Бога нити од људи.
Почетком јесени пожелео сам да одем у планину Жељин, да тамо нађем пећину или неку напуштену чобанску колибу, и да у гладовању и молитви предам душу Богу а тело зверовима.
Познавао сам добро ту планину; у мислима сам већ био одабрао место где ћу окончати живот. Жеља је у мени брзо сазревала. Говорио сам у себи: у свет, на милост или немилост рођака, нећу више да се враћам, нити ћу да дозволим да ме људи гледају како се злопатим. Или у манастир, или Богу на истину! Ако неће да ми помогну они у којима треба да је највише хришћанског милосрђа, и ако Бог неће да ми услиши молитву, онда ћу морати сам да завршим свој живот на земљи онако како морам и како хоћу!
Имам право да одлучујем о свом животу! Не смем да извршим самоубиство, али у молитви смем да умрем!
Нисам био очајан, нити ми је била пољуљана вера. Уверен сам у постојање Бога. Осећао сам, и знао сам, да је Он увек уз мене. И не бих Га се одрекао ни када би ми неко, живом, кидао делове тела, ни када би ме притисли куглом земаљском и смрвили.
Људе нисам осуђивао, нити је моје право да људима судим. Често сам се тих дана питао: има ли данас у нама хришћанима милосрђа? Или се приближило време када ће Господ по други пут доћи?
У последњи час, крајем јесени, 1982. године, добио сам поруку од владике жичког Стефана да дођем у Краљево.
Владика ми је саопштио да сам примљен у манастир Жичу.

ДОБАР РАТ РАТОВАХ, ТРКУ СВРШИХ, ВЕРУ ОДРЖАХ

Имао сам велику љубав према Богу и према људима, и одатле сам црпео снагу да се борим за оно што сам мислио да ми је потребно у животу. Да сам све време монаштва живео у самоћи, као што сам желео, успео бих да у себе унесем обиље неба, мир и љубав, и сада бих био човек чист као јарко сунце. У свом животу често сам падао, али сам устајао и борио се, знао сам да је живот борба и да овде на земљи за човека мира нема. Ипак, задовољан сам својим садашњим духовним стањем. Мада бих желео много више да знам. Не гризе ме савест, у молитви имам велику слободу пред Богом.
Не бојим се смрти, али је не желим. Волим, и још бих, и те како, хтео да живим на земљи у молитви, међу људима и браћом у Христу. Кад дође смрт, она ће ме одвојити од овога света, али ме неће усмртити, знам да хришћанин живи вечно у Господу своме. Прећи ћу из света у свет, из живота у живот, али нисам умирао и не знам у детаље како ће то изгледати. Због тога, иако сам уверен да је смрт побеђена, мало се и бојим њене тајанствености.
Током живота, борио сам се да себе преобразим и усавршим, али никада нисам имао велику жељу да одем у Свету Гору или у Јерусалим, или на неко друго свето место, веровао сам да нећу од тога имати велику корист. Могао сам да путујем. Као ратник имам бесплатан превоз и пензију.
Истина, у додиру са цветом човек задржава његов мирис. Тако бива и кад се дође у додир са светињом. Али тога брзо нестане, губи се, а човек остаје као што је био. Ако се само у то узда, може временом да буде гори него што је био јер не полаже сву наду у себе и у свога Створитеља. Мирисати боље од цвета, значи бити свет, бити савршен човек, за то сам, с помоћу Божјом, мислио да треба да се изборим. И нисам жалио труд да бих остварио бројне подвиге. Инатио сам се са својом лењошћу, и силом откидао парчад неба и уносио их у себе.
Кад сам живео као свештеник међу људима сам лако могао да изгубим много од онога светла у себи које сам добио за време боравка у самоћи. Не може да се изгуби у потпуности то духовно благо које преображава човека, али животом и понашаљем оно може да се умањи, али и да се увећа. Зато сам често бежао у планину, да се молим у самоћи и посту. Тако сам се духовно обнављао, и умањивао телесну снагу до оне границе кад је духу могућно да влада страстима и жељама. Да бих био у стању да се одупрем земаљским жељама, да ме не вуку по свету и не терају да радим оно што не одобрава моја свест, јачао сам свој дух колико сам више могао. Борио сам се против лењости и опуштености, знао сам да у њима ничу сва зла. Да сам био неразуман, да сам повлађивао својим страстима, жељама и своме телу, то би било као да голом руком милујем змију шарку. Одавно бих био мртав. Међутим, чувао сам своје тело, као велико благо, знао сам да у њему борави божански ум, и да ми је оно неопходно за боравак и живот овде на земљи.
Ништа није могло да ми замени молитву, која ме приближавала Богу. Зидао сам цркве, али не налазим да је то највише што човек у животу треба да учини. Црква је зграда као и свака друга. Потребна је људима, али је боље човеку да се седам дана и ноћи моли уздржавајући се од хране и пића, него цркву да сагради. Мене је Бог далеко више награђивао за молитву, или за неки други духовни труд, него за физички рад.
Као аскета и као духовни човек ову истину осећам у души.
У сваком тренутку, свим бићем сам хтео да будем уз Бога, па ми се чинило да све живо око мене то исто жели. Посматрао сам биљке: свака тежи негде горе, да се што више сједини са светлошћу, да постане светлост. И питао сам се: ко распоређује њене гране, лишће, цветове, плодове, које усмерава ка светлости? И наш дух, уверио сам се у то, и наш разум, и наша душа, имају своју светлост, којој стреме, да се с њом сједине. Из искуства знам да се тело радује светлости, ваздуху, храни, разум мудрости, истини. Цео човек је срећан само у љубави. А Бог је љубав.
Нисам остао у самоћи да молитвом, мислима и духовним оком даноноћно будем у близини Божјој, али сам имао среће да се нађем у месту и међу људима где се говори и мисли о љубави и о Богу, изворишту и циљу човековог живота. Манастир задовољава моје духовне потребе више него било које друго место у свету међу људима. Од времена кад сам био на острву Преспанског језера, никад ме нису савладали туга, безнађе или очај, баш зато што сам живео у манастиру, мада сам често страдао и бивао у безизлазним ситуацијама. Ту сам оно парче неба, које сам у самоћи унео у себе, обнављао и увећавао, тако да сам готово увек био весео, здрав и оран да чиним добра дела. Такође, мислим да је велики добитак за мене био и то што сам савесно извршавао послове који су ми поверавани, па и када ми нису били по вољи; добијао сам духовну награду за свој труд и послушност.
Током свог монашког живота облачио сам се увек пристојно. Волим да сам чист, како духовно тако и телесно. Већи део живота провео сам међу људима, као игуман, па какав бих у њиховiм очима био да сам се појављивао неуредан? Кад сам хтео да се молим, чистио сам и себе и место где спавам, где живим, од свега сам се чистио, па сам тек онда узносио своје молитве Богу.
Новац ми ништа није значио, као прашина, али никако да га се сасвим ослободим. Пензију сам делио онима којима је новац потребнији. Људи ми дају паре, иако им не тражим. Једни мисле да сам сиромах, други траже да се молим Богу за њихове покојнике или за здравље њихових најмилијих. Ако одбијем, гурају ми новац у џепове. Тако то бива: кад нешто нећеш, само ти се нуди.
По природи сам плаховит човек. Те своје особине донекле сам се ослободио тек после много година и великих сукоба са људима. Од тих сукоба имали смо и они и ја само велику штету. Будући својеглав, управљао сам се често по сопственој вољи и памети, и зато сам упадао у разна прегрешења, а спасао сам се зато што сам строго поштовао заповести. Захваљујући својој јакој вољи, присиљавао сам себе да живим исправно. Зато се никога и ничега нисам плашио, до само Бога. По томе сам сазнао, и тако мислим, да једино онај који живи исправно може да каже себи да је слободан, што стварно и јесте.
Мој живот, док сам био дете, у ондашњој Србији, текао је лепо и било ми је лагодно у крилу родитељском. Касније, кад сам стасао у младића, дошла је туђинска власт, и ја сам ратовао борећи се за слободу. Од свих људи који су ме нападали, као и од непријатеља против којих сам ратовао, сачувала ме невидљива сила. Доживео сам да видим њихов пораз. Пошто сам искусио на себи страхоте оба рата, постао сам велики противник решавања светских проблема оружјем. По ономе што осећам и знам, убеђен сам у то да човек не би смео да живи на туђ рачун, нити да убије човека у било којој прилици, нити под било којим изговором. Баш због тога дубоког уверења у себи, необично волим човека чистога срца, који је смирен и истрајан у животној борби, у коме видим разум и љубав. Желео бих да читав свет буде испуњен таквим људима! Смирен сам и стрпљив, на свој начин. Не могу једино мирно да поднесем кад видим да неко упропашћава људе! Црква Христова је човек! То је црква за коју се борим, и увек сам био спреман да дам земаљски живот за њено вечно трајање.
Кад млади људи, службеници, радници, занатлије, лекари, пољопривредници, дођу к мени ради разговора, трудим се да им помогнем, да их оплеменим, не ускраћујем им духовне речи и поуке. Дајем онолико колико сам у стању, према својој скромној памети, и колико ми је искуство. Толико их је, да бих могао да напуним два манастира. И учинио бих то, да сам мало млађи. Има заиста дивних људи. На пример, Софија. После краћег разговора са мном, крстила се у својој тридесет и шестој години. Обилази ме често, пише ми. Чуо сам да је и другима причала о мом знању, крепкој старости, о мојој седој коси и бради као сребро, о томе како ужива кад ме гледа смиреног, у белом џемперу и белој кошуљи, с трновим штапом у руци.
Знам да те људе к мени не привлачи моја спољашњост, нити су им толико значајне моје речи, многи су високообразовани и могу да нађу оно што им треба у паметно написаним књигама. Али их привлачи Онај који нам је живот дао, који је у нама. Велика је, ни с чим мерљива, наша љубав хришћанска! У мојим речима, у мени, они осећају Онога коме теже њихова срца, и зато ме радо слушају и хтели би да су у мојој близини. Тежимо заједнички врховној Истини и Правди. Борба за духовно добро је тешка, али је ипак лакша, племенитија је, од борбе за стицање материјалног богатства. Међусобно се помажемо, допуњујемо и подржавамо на путу ка вечном животу.
Иако сам у дубокој старости, сећам се мајке, оца, родбине, раног детињства. Али не мислим много о успоменама. Знао сам да одем у родбину кад је тамо нека туга или весеље, да будем међу њима и да им помогнем. Остајао бих највише дан-два, па бежао назад. Ништа ме заиста није везало за живот у свету.
Колико год ми је могућно, избегавам да се сећам своје прошлости. Окренут сам, идем у сусрет ономе што долази: свом будућем вечном животу. Сећање ми није уништено, али ми мало служи. Оно тело, које је некад друге рањавало и које су рањавали други, скинуто је са мене. Кад мислим о ономе што ми се догодило у животу, учини ми се да је био веома дуг мој пут који још траје. Али кад мислим о самом животу, чини ми се да је време ипак брзо прошло.
И снови ме сећају на прошлост. Понеки ми откривају будућност. Као и већина старих људи, и ја имам свакојаке снове. Али сам, још у почетку духовног живота, одлучио да сновима не верујем. Мислим да се у томе нисам преварио. Иако су ми неки предсказивали догађаје.
У сну ми се најчешће јављао мој брат, који је обешен у првом рату. Понекад у сну, а некад и усред дана, јавно.
Често сам у сну виђао и Милунку, о којој сам мислио да је достојна да ми буде жена, а која је умрла од туберкулозе пред мој одлазак у манастир.
Говорила ми је: „Није ми добро. Није ми сасвим добро..." Молио сам се за њу све док ми није рекла да јој моје молитве више нису потребне.
Али кад год сам желео нешто важно да сазнам, онда сам се молио, и Бог ми је то откривао, и то јасно, схватљиво потупно за мој разум и за моја чула. Сва открића сам строго разматрао и проверавао. Никада нисам слепо веровао. Уздао сам се у помоћ Божју и у свој разум.
Одавно сам приметио да људи који живе ван манастира, а међу таквима има и епископа и свештеника, с ниподаштавањем и са извесним презиром гледају на просте монахе. Мислим да се они сами осећају слабима, да знају да су подложни слабостима, па верују, и тако мисле, да су и други као они. У стварима духовне природе не помаже богатство, титула, епископска капа или патријархов штап! Победник је онај који помоћу Божјом победи себе. Тај се слави!
Нисмо ми монаси необразовани, нисмо дволични, заведени... Многи од нас се смирују, за друге људе незамисливим подвизима. Бранимо се од зла у себи и око себе молитвом и вером у врхунско добро и живот вечни. Ту истину осећамо јасно у себи. И нас има свакојаких, као и свуда где су људи. Многи падну, али већина устане и бори се даље. И не замерамо онима који нас ниподаштавају, не дао нам то Бог!

Кад би човек, ма колико био образован, могао да стави монахово срце у своје груди, уместо свога срца, осетио би тада безграничну лепоту и љубав, коју монаси осећају, разумео би зашто се оставља материјално богатство и живот даје за Христа.
Мислим да није духовно знање привилегија монаха. И међу обичним људима, у свету, има оних који су достигли велике духовне висине. Али у овим тешким временима човеку није лако, па ни монаху, да се одупре искушењима и да остане чврст у својим уверењима. Неки, ипак, успевају... А лакше је чувати се у манастиру.
Монаси доживљавају натприродна виђења и имају мистична искуства, мада то није, као што се мисли, потребно човеку који тврдо верује. Ипак, тога има, и неизбежно је у монашком животу. Свет који је у нама, унутра, право је чудо. Разумном човеку није потребно веће чудо од нас самих, ми смо једна велика мистерија. Они, пак, који по сваку цену хоће да докуче нешто мистично, треба да знају ово: ако живе световним животом, не могу да доживе натприродне ствари! Природно са природним, натприродно са натприродним, воли да се сједини и једно другом да се открива. Изузетака има, али у малом броју.
За мене није добро да говорим о својим виђењима и откровењима; многа ми није могуће изрећи, а нека не смем да кажем... Из искуства знам да је довољно само једном духовним оком видети тај други свет, осетити његове енергије, видети боје, па да човек занеми од чуда и да јасно схвати своје пређашње заблуде и незнање. Какве су тамо енергије и боје, таквих на земљи нема! Шта је злато? Шта драго камење? То су мртве ствари! Крст би требало видети у астралном свету. Он се искри и прелива у најдивнијим бојама и нијансама, изгледа као да гори, а пред енергијом која из њега зрачи срце се радује, чула су презадовољена, сав се топиш од лепоте и миља. Заиста је велика тајна духовни живот човеков!
Ово, и све што сам рекао, знам из искуства. Зато ми треба веровати кад кажем да је овде на земљи Дух света тежња човекова! Он је утешитељ, знак и весник живота вечног.
Када већ нисам могао да живим у самоћи, пожелео сам да крај живота дочекам у једном од бољих манастира, где би ми било погодно за здравље и за духовни живот. Желео сам Студеницу, добио сам Жичу. Ово је, вероватно, последње место у које ме довела рука живога Бога. Кажем: вероватно, јер самоћа у природи је жеља мога срца.
Слободан сам у свему и могу да радим шта хоћу, а за своје поступке одговарам само лично владици. У свом животу сам променио много владика, с многима се сусретао. Неки су ме волели као своје чедо, неки ме нису баш радо трпели. У односу на мене, владика жички Стефан је најбољи.
И даље устајем рано и чекам да се појави сунце са истока. Не могу више дуго да се молим као некад, иако непрестано осећам потребу за молитвом. Достигао сам већу духовну висину него икад раније. Имам више љубави и радости него кад сам био у самоћи. Смета ми мало куршум у грудима. Премешта се час наједну час на другу страну плућа и тера ме на кашаљ.
Живим у новој згради. Соба ми је чиста, светла, крај ње је купатило са топлом и хладном водом. Једна средовечна монахиња, Ирина, задужена је од стране игуманије Јустине да ми доноси храну, да ми спрема собу и уопште да се о мени брине. Ирина ме добро слуша, волим је као своје чедо. Игуманија Јустина је способна и смирена. Једна је од најбољих игуманија које сам сусретао.
Половину пензије дајем манастиру, иако ми нису тражили ни динара, а оно што ми претекне делим сиромашним људима и својој браћи у Христу.
Око манастира су воћњаци, виногради, шуме, кошнице с пчелама. Ту је и гробље умрлих монаха. Многе од њих сам познавао, с њима сам живео; као и владику Василија с којим сам ратовао по питању моје самоће, а који овде почива. Надам се да ће између њих бити положено и моје тело.
Величанствена је Жича. Жича, српска прича... Сећам се често њене историје. Избројати се не би могло чија све нога није крочила у њу. Од кад се Србија памти, најзначајније људе које смо имали, пропустила је жичка капија.
Не кајем се што сам монах. Ту мисао ми не дао Бог! Стресем се од језе кад помсилим да сам могао да останем у селу, или да живим у граду као државни чиновник, или у војсци, или као грађевински инжењер. Одавде кад гледам, знам да би то за мене била права несрећа! Такав сам човек.
Кад сагледам свој живот, сад кад време мога скорог одласка наста, јасно ми је да је моја велика срећа била што ми је у младости духовни учитељ био владика Николај Велимировић. Таквог никад касније нисам срео, и мислим да се такав још дуго неће родити у српском народу. Велики је духовник био за живота и свети је то човек.
Иако ми је у манастиру све лепо, ипак мислим да би за мене било боље да сам остао у својој пећини на Каблару. Сигуран сам да бих тамо лепше и достојније сачекао свој крај на земљи. Самоћа, упућеност на самог себе и Бога, тврде стене и чисто небо, то је оно што мени одговара и што се спаја с мојим јасним мислима и жељом да се са смрћу мушки ухватим у коштац, и да јој се насмејем у лице кад се будемо погледали у очи у мом последњем тренутку на земљи.
Знам у каквом времену живим. Можда ће неко, неупућен, рећи да мој живот и схватања подсећају на средњи век. Али мислим да треба да се зна, да су постојали, да постоје, и да ће вечно постојати људи као што сам ја. Истина коју знамо, и којој тежимо, жива је и вечно ће привлачити оне предодређене за овакав живот. Светска слава и људска признања ништа ми не значе, све је то прашина. Не колебам се шта је људски живот, знам Онога Који је живот.
У време пре другог рата манастири су нам били поприлично запуштени, иако су имали велика имања, па и кафане. Монаси у Србији су најчешће били распојасани, будући богати, па су зато били опуштени и горди. Народ то није волео... Данас су манастири процветали. Иако су атеисти на власти, лепши су него икада раније, а монаси живе врлинским животом. Несхватљиви су путеви Господњи!

Ново време дотакло се и манастира. Подстичем младе монахе на аскетске и молитвене подвиге, али они нису баш вољни за то. Говорим им да треба да се опробају у самоћи, али већина ме и не слуша. Имају своја нова правила: уче, школују се и мисле да ђе тако достићи оно највише. Вероватно такав живот одговара садашњем нараштају. Они који би хтели да се замонаше бирају манастире у којима се мало ради и где се молитва обавља према свачијем благовољенију, а беже од оних где се много ради и где је строга дисциплина.
Међу младим монасима има и оних који су се дигли у велике духовне висине, и на којима ће почивати црква Христова.
Али има и оних, који су као на младој лози незрело грожђе. Они би хтели са мном, старцем, и да се мало грубље нашале. Чули су понешто о мом напорном и необичном животу, у рату и монаштву, па су покушавали на разне начине да ме извуку из мога смирења и докажу како ја нисам оно што се о мени прича. И тиме су се пред другима хвалили. Насртали су на мене као петлићи... Кад бих неке оштро одбио, мало их пецнуо и дирнуо у њихово самољубље, узрујавали би се и узјогунили, и договарали би се да ме омекшају и „доведу к' познанију ствари"... У том се истицао, као главни међу гневнима, млад монах, старешина једног манастира у близини Жиче. Одлучио је да ме омекша и опамети.
Кад сам чуо за намеру монаха да ме омекшају, одлучио сам се да се с њима не препирем. Али сам им написао овакво писмо:
„Христос посреди нас, оци и браћо. Дај Боже да тако буде. Чуо сам за вашу претњу да хоћете да ме омекшате, часни оци, па желим да вам кажем неке речи. Због послушања, према владикама и његовој светости патријарху Герману, који ме нису пустили у самоћу, него ме одредили да зидам парохијске цркве, изгубио сам свој манастир и братство, и у дубокој старости једва се некако сместио у Жичу. Судећи по вашим речима, ја сам игуман без смирења и памети. Зато сте и одлучили, високочасни оци, да ме опаметите и умекшате. Иако можете да ми будете праунуци!
Пре него што пређете на дело, треба да знате ово: мекшао ме турски цар 1912. године, а 1913. краљ бугарски, па Јосиф Фрања 1914. године, цар покојне царевине Аустроугарске. А после 1915. године немачки цар Виљем, који је нас Србе са оним врагом генералом Макензеном и његовим културним разбојницима протерао из наше земље преко кршне Албаније! Много су ме мекшале и Швабе и Бугари на солунском фронту, митраљезима и топовским гранатама, и избушили на једанаест места!
Оне давне, 1916. године, кад се тек родио садашњи наш епископ жички, ја сам превезен, сав у ранама, морем у Алжир, у северну Африку. Кад су ми ране зарасле, дошао сам на солунски фронт, учествовао у његовом пробоју и са браћом протерао Бугаре. А Мађаре смо јурили све до Сегедина. Тек 1919. године пуштен сам из војске кући.
И у миру, после првог рата, наставили су да ме мекшају. Сахранио сам оца и сестру, Бугари су их били пребили. А брата сам, који је обешен зато што је срушио железнички мост између Ђуниса и Браине и тако онемогућио Швабе да пренесу ратни материјал на солунски фронт, пренео на наше гробље у Каонику. После тога, 1920. године, одрекао сам се живота у свету и ступио сам у манастир да Богу послужим. И у другом светском рату сам трпео, и телом и духом и разумом, од наших старих непријатеља, као и од четника и партизана.
Али склон сам да поверујем, да нисам био довољно умекшан за осам година ратовања и за шездесет и три године у монаштву /подвизавао сам се међу медведима, вуцима и змијама, зидао цркве и манастире/ чим сте ви, часни оци, решили да ме омекшате. Допуштам себи мисао да сте у праву и зато кажем: Калисте! Хајде у мекшаоницу, нека те деца мекшају!
Хвала вам на корисној намери, желим вам од Бога здравље и весеље и да будете сви од мене бољи. Али морам да напоменем да ми се чини да вас је мало. Мислим да треба још јуноша да се дигне у борбу против мене. Знајте да Калист никоме није мрднуо са биљеге у животној, и у духовној борби! Чик да ме омекшате!
Поздравља вас ваш доброжелатељ и молитвеник, грешни игуман Калист..."
После мог писма су се умирили. Прорадила им савест, па су осетили, и разумели, да их ја, старац, и такве волим и да се молим Богу за њих.
Нисам их осуђивао, као што нисам осуђивао ни друге људе, ни оне из црквене власти, што су ми правили разне потешкоће. Кад год помислим да неког осудим, на ум ми дође оно предање кад Господ наш Исус Христос седи пред храмом у Јерусалиму и учи народ својој науци, а пред њега доводе жену грешницу.
Довели су је пред Господа и упитали Га:
„Учитељу, ова је жена ухваћена сад у прељуби, а Мојсије нам у закону заповеда да такве камењем убијамо. А ти шта велиш? А ти шта велиш?" Тако су га питали фарисеји и црквене старешине, ти ловци туђих грехова а вештаци у скривању својих. Овим су хтели, уколико Он ослободи жену по свом милосрђу и тако се изјасни против закона Мојсијевог, да и Њега каменују заједно са женом грешницом, или, ако одобри закон Мојсијев, да буде исмејан, јер би порекао свој закон о праштању и милосрђу.
Настао је тајац, без дисања, у сабраном народу и у души жене грешнице. У свима њима је било оно питање: „А ти шта велиш"... Господ је ћутао и гледао испред себе у земљу. Потом се сагнуо, поравнао руком прашину и почео прстом да пише. Било је то поражавајуће за тужиоце, фарисеје и црквене старешине, јер пред очима Онога који све види није могућно сакрити ништа, Његово је знање виђење.
М /ешулам/ је похарао благо црквено — писаше прст Господњи по прашини почетна слова имена и у целини дела извршилаца.
А /шер/ је учинио прељубу са женом брата свога.
Ш /алум/ се криво заклео.
Е /лед/ је ударио свога родитеља.
А /мариах/ приграбио имање удовичко.
М /ерари/ је учинио содомски грех.
Ј /оел/ се клањао идолима.
То, и још друго, писао је по прашини прст праведног Судије. Они, којих се то тицало, читали су своја највештије скривена недела којима се газио закон Мојсијев. Хвалисавци својом правдом и судије туђе неправде стајали су неми, дрхтећи од страха. На жену грешницу нису ни мислили, само на себе и своју смрт која је, пред њима, била исписана. Нико Га више не упита: „А ти шта велиш?"... Он није изговорио својим уснама њихове грехове, написао их је само на прашини са које их је лако избрисати. А да је изговорио, народ би их каменовао.
Господ је хтео да их упути да мисле на себе и да их опомене да под теретом својих грехова не буду оштре судије туђих. Кад је то постигао, прашина је опет била поравната, речи се изгубиле.
Онда се усправио Господ наш и благо им рекао: „Ко је од вас безгрешан - нека први баци камен на њу."
Охоле судије жене грешнице стајале су неме, непомичне, као кривци пред Судијом. Тако је Он олују, која се дигла на Њега, развејао, претворио у ништа, у њиховим окорелим душама пробудио је савест и спасао жену грешницу од сигурне смрти.
Кад су чули Његово питање, будући покарани од своје савести, изашли су, један по један, и фарисеји и старешине, и сви присутни. Остали су Господ и жена, на средини храма — грешница и Безгрешни, које су старешне биле осудиле на смрт. Тад ју је Господ упитао: „Жено, где су? Ни један те не осуди?" Тако је он подигао женино срце и душу, и охрабрио је да му одговори: „Ниједан, Господе."
Ове речи је изговорила грешна жена, која је до тога часа била без наде да ће икада више реч проговрити. До тада је знала само за бол и уживање, а тада је осетила праву радост, која припада човеку.
На крају је рекао Господ: „Не осуђујем те ни ја; иди, кћери, и од сада више не греши."
Тако је Господ наш сачувао живот, учинио правду, показао милост, открио истину заблуделима...
Курварство и вино и маст одузимају човеку срце. Благо онима који су жељни знања, који мир граде, и жуде за правдом. Благо милостивима и онима чија су срца чиста и испуњена љубављу. Да, заиста, благо тим људима!
И да завршим. Нека заврши Химна љубави:
„Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи.
И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе прмештам, а љубави немам, ништа сам.
И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.
Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не надима се.
Не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу,
Не радује се неправди, а радује се истини,
Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи,
Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати.
Јер нешто знамо, и нешто пророкујемо;
А кад дође савршено, онда ће престати што је нешто.
Кад ја бијах мало дијете као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а кад постадох човјек, одбацих дјетињство.
Тако сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат.
А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима."