„Дајем на знање вама и лоповима: од сада Калист чува манастирски новац! Каса нам више није потребна", рекао сам.
На дужности старешине манастира Свети Наум остао сам четири месеца. Лопови су похватани и сав новац је враћен манастиру.
Нисам волео што су ме се људи плашили. Знали су да сам миљеник Николајев, да сам школован, инжењер, да сам ратник са одликовањима, да сам четири године провео у пустињи, две у испосници, да сам имао велика виђења и откровења. Чули су за мој „обрачун" са разбојником Алијом и монахом Симеоном, званим Жути Ђаво. У међувремену приче о мени биле су, наравно, улепшаване и увеличаване, па су биле далеко од истине и стварности. Преувеличавали су моју строгост, и заслуге, и склањали се од мене.
Али ја сам се стварно љутио кад бих видео да се олако односе према свом монашком животу. Поштовали су они манастирска правила, али правила нису била довољна. Мислио сам: Кад су се одвојили од света и дошли овде да се боре за своје спасење, кад хоће да још за време земаљског живота виде царство небеско, зашто су малодушни и аљкави на том путу? Где су им даноноћне молитве и подвизи? Зашто губе време?
Позивао сам их на молитву да би се продуховили; тражио сам безрезервно послушање да би се ослободили самовоље. Само сам ту био строг. Дуго сам био војник и подвижник у самоћи, па сам знао колико су ред и дисциплина корисни човеку за одржавање живота и за стицање како земаљских тако и небеских блага. Можда сам и претеривао; нису сви исти и не могу сви исто. Али сам поступао по свом знању и по свом искуству. Био бих непоштен да сам радио друкчије.
Док сам у манастиру вршио свакодневне послове и бринуо се о другима, у себи сам осећао радост од благодати коју сам био добио по завршетку цркве у Требишким хановима. Међутим, то није било ни близу оној лепоти коју сам осећао у самоћи, свакодневно. Зато ме јако жеља вукла да поново одем на острво. Молио сам владику да ме ослободи дужности старешине и да ме пусти, али о томе није хтео ни да ме саслуша.
Тада сам одлучио да се супроставим владици. У погодној прилици, рекао сам му:
„Владико, кад ми не даш благослов за самовање, а ти знај: више нећу да управљам овим манастиром и о њему да бринем. Готово!"
Дуго смо се расправљали. На крају је морао да ме ослободи дужности старешине. Није био мек човек, напротив! Прекинуо је препирку тако што ми је рекао да о самоћи не мислим, никад ме више неће пустити да живим у пустињи, него ћу зидати и поправљати манастире и њима управљати.
Наредио ми је да размислим, брзо да одлучим, куда бих желео да ме упути за старешину: у Кичевску Свету Богородицу, чији је игуман осуђен на четири године робије због презадужености, а све због жене, сукања, или у преспанске манастире, који су такође били презадужени.
Морао сам да се покорим вољи владичиној. Успео сам да се ослободим дужности старешине манастира Свети Наум; али овај његов други предлог нисам успео, нити сам смео, да одбијем.
После дужег размишљања, одлучио сам се за преспанске манастире. Одмах сам био одређен за старешину манастира: Света Богородица, Света Петка Брајчинска и Света Богородица доњодупенска, која је била поред саме грчке границе. У исти састав ушло је и шест мањих манастира, метоха у срезу преспанском.
Имао сам, значи, на управи девет манастира: три главна и шест метоха.
Располагао сам манастирском имовином, која се састојала од двеста седамдесет парчади земље, са двадесет и седам винограда, тридесет хектара ливада, шест стотина хектара букове шуме. Монаха и искушеника, без слугу, било је преко тридесет.
Чим сам стигао, игуман Вучетић ми је предао инвентар; затим је он премештен. Нисмо га предали суду због презадужености. Прионуо сам на посао да доведем у ред поверене ми манастире. Радио сам како сам знао и молио сам се да ми се да разум, да што боље управљам тако великом имовином. За три месеца сам се ослободио дугова; продао сам поред осталог и педесет храстових стабала пинтерима битољским и ресанским, за бурад. Нешто ми је и преостало, па сам могао да почнем са уређивањем манастира.
Започео сам са умножавањем стоке. У обору сам затекао само три свиње и петнаест оваца. Купио сам тридесет женских и пет мушких прасади. За годину и по у обору је било преко педесет. Од галичких чобана, овчара, добио сам на поклон педесет женских јагањаца, а још педесет сам купио. Купио сам и пет крава и четири добра коња, банатска.
Радио сам даноноћно; зидао сам кречане, пекао креч и продавао га, израђивао планове за градњу школа, болница, кућа, путева. У то време инжењера није било много, па је за мене било посла колико сам хтео. Сав новац улагао сам у обнову манастира.
Стари сам конак срушио и погодио мајсторе да сазидају нови. За два месеца конак је био завршен. Дужина му је била четрдесет и четири метра; био је у облику слова Т. А онда сам у селу Препору, код метоха Светог Саве Освећеног, саградио шталу тридесет метара дугачку, осам широку; била ми је неопходна јер сам развио сточарство у манастиру.
Брајчевски манастир Свете Петке био је добро опремљен, у њему је била Богословија битољска; али црква није била саграђена од тврдог материјала. Ту сам боравио краће време, затим сам отишао на чифлук светог Саве Освећеног. И ту сам, брзо, подигао конак, на два спрата, од тврдог материјала. Јеромонах Лукијан је био добар економ; изриљао је земљу око цркве, сам је накалемио више хиљада калемова лозе и подигао виноград, који и данас постоји.
Затим је дошла на ред, за обнову, црква посвећена св. апостолу Петру, на острву Преспанског језера. О њој сам стално мислио и једва сам дочекао дан када сам почео да је обнављам. Још кад сам био у самоћи, на том острву, желео сам да ми се пружи прилика да је ја лично обновим. Божије провиђење ми је жељу испунило. Поред осталог, и због ње сам прихватио управу над преспанским манастирима.
Те године 1938, црквене власти из Битоља довеле су добре мајсторе из Србије и доделиле их мени, да радимо на обнови цркве. У то време смо знали да ће ускоро избити рат, као што само знали и за многе друге предстојеће догађаје. Имајући у виду утицај пробугарских снага у Македонији, цркву смо обнављали у тајности, због опасности да буде порушена, уколико се сазна да су је обновили Срби.
Били смо принуђени да радове изводимо зими; лети није било могућно због змија. Цркву сам обнављао са великом љубављу. Два бела орла, са обе стране врата, које је бршљан сачувао, оставио сам нетакнуте.
Поред цркве сам сазидао кућицу на спрат са два одељења. Мислио сам на будућег пустињака, да има где главу да склони, а не као ја да се пење на фоју.
Моја колиба је још увек стајала на фоји. Пео сам се и, као некада, молио. Ловио сам шаране, гледао познато небо, слушао питце. Показивао сам мајсторима моје боравиште, а они се чудили и тешко веровали да сам ту живео две године, раније. Радостан сам био као дете, али сам и туговао; слутио сам да никад више овде нећу доћи.
По завршеном послу, исплатио сам мајсторе и они су се вратили у Србију.
Управу манастиром нисам држао престрого, нити сам захтевао од монаха да ме баш за све питају. Манастирска правила су морала да се поштују; на првом месту била је молитва. Научио сам их сваком послу и пуштао сам их да по својој вољи и памети раде. Трудио сам се да међу њима, у свим односима, влада братска љубав. И доста сам у томе успевао. Само сам једном пренаглио.
Био сам, тада, дуже одсутан из манастира. Кад сам пошао, скренуо сам пажњу монасима да пазе шта и како раде, док нисам међу њима. Мислио сам да могу на њих да се ослоним, били су стварно добри и вредни људи. Кад сам се вратио, приметио сам одмах да су раздрагани и да једва чекају да ми саопште радосну вест. И тада сам чуо да су, у мом одсуству, поред осталог, ишли у народ и у име Христово просили за манастир. Неко их је томе раније научио.
„Ко вам је дозволио да просите? Зар не знате да свега имамо!", повикао сам запрепашћен.
„Оче Калисте, за те паре купили смо дивног коња!", рекао је један верујући да ће ме тако одобровољити, јер сам заиста волео коње.
„Коња сте купили? То ми саопштавате? Па знате ли да имамо коња и више него што нам треба!" Био сам ван себе од љутине.
Зграбио сам једну летву и ударио онога монаха. На моју и његову несрећу, из летве је штрчао ексер који га је раскрварио.
Сви су се разбежали. Дуго после тога нико није смео да ми изађе на очи. А овај кога сам ударио, отишао је од нас и не знам шта је после с њим било. Можда је, мојом кривицом, заувек напустио манастир и монаштво. Али наљутио сам се био јер су ишли у прошњу без икакве нужде. Није срамота просити онда када се стварно нема, и кад не може да се заради; просити онда кад се има, исто је што и крађа! За оним монахом и данас жалим, али што је било, било је.
Као игуман преспанских манастира живео сам добро. Хране је било довољно, као и просторија за спавање и пријем гостију, ни новца није недостајало. Носио сам мантије од свиле, јахао расне коње. Посећивали су ме знаменити људи.
Тада сам био у најбољим годинама живота. Жене су облетале око мене. Надале се да ћу их прихватити, као пређашњи игуман, да уживам и трошим манастирско благо.
Још пре него што сам дошао, до њих је стигао глас о мени. Знале су до детаља мој претходни живот. У почетку су биле опрезне, али кад су виделе како брзо уређујем манастир и да кроз моје руке пролази велико богатство, изгубиле су стрпљење и кренуле отворено да ми се приближе.
Долазиле су чешће у цркву, сачекивале ме и тражиле да их ја исповедам, причешћујем.
Нисам их грубо одбијао. Остављао сам им извесну наду. Добро сам знао како се жене разгоропаде кад им се не оствари жеља: могле би и цркву да напусте, и Бога, и о мени да смисле страшне приче. И не би ме оставиле на миру док ми врат не сломе. Говорио сам им, као у шали: „Биће нечега међу нама; биће, сигурно! Сачекај још мало док се пролепшаш..."
Одрекао сам се био заувек и новца и жене, онога часа кад сам ступио у манастир и постао монах. У тој одлуци био сам тврд без икаквог попуштања. А као за инат, могао сам и једно и друго да имам колико ми душа жели. Жене су ми се нудиле, а новац је одасвуд пристизао и готово ускакао у џепове. Али се ни у једном тренутку нисам поколебао, и једно и друго сам сматрао за прашину.
Имао сам иза себе многе духовне подивиге и виђења, многа признања, и уважавања. И даље сам се дуго молио, уздржавао од јаке хране и пића, па сам имао у себи снагу и сигурност, а према људима и Богу велику слободу и љубав. Мислио сам да могу да учиним што год хоћу и да добијем све што ми треба. Са таквим мислима почео сам да се дивим себи, као да су моје тадашње духовно стање и учињена дела били искључиво последица моје воље и моје памети.

Те године, Николај Велимировић је прешао из Охридске у Жичку епархију, за епархијског архијереја. Кад је пошао, позвао ме и рекао ми:
„Хајде у Жичу, Калисте. Ионако без мене не можеш да живиш."
Плануо сам, био сам љут на њега због таквих речи.
„Видећемо, владико, да ли могу или не могу без тебе! Не идем с тобом!"
„Ја ти кажем, Калисте, да се пакујеш и да пођеш са мном. Сети се, већ ме једном ниси послушао, кад ниси хтео да останеш у Светом Науму као старешина. Ако сада не пођеш, биће то други пут како одбијаш да послушаш свога владику. Размисли мало о томе, па ми одлуку касније реци."
„Оно што ћу ти рећи после, могу и сада: не идем с тобом! Могу без тебе да живим... Ето, чуо си моју одлуку, владико!"
Николај је отишао у Жичу и повео многе монахе и монахиње. Његов наследник био је епископ Платон Јовановић. Николај и Платон нису били у најбољим односима, па нови епископ није баш радо гледао Николајеве бивше ученике и присталице.
Чим је владика Николај отишао, Платон је затражио да му покажем све рачуне, за протекле четири године, од дана кад сам био постављен за игумана преспанских манастира. Рачуни су били уредни; прегледао их је пажљиво и полако. Нашао је да нисам био измирио нешто мало пореза држави. Одмах ме позвао и оштро припретио да ће ме суду предати, јер не испуњавам законске обавезе.
Знао сам ја зашто је викао, и колико се брине за државну касу! Али му ништа нисам говорио, замолио сам га само да ми да рачуне, да их средим, па ћу опет да му их понесем.
Дозволио ми је. Узео сам рачуне, изнео их из његове канцеларије и оставио на сред дворишта митрополије. Отишао сам у продавницу и купио гаса. Прелио сам гомилу рачуна, и запалио.
Пламен се дизао високо у небо; стајао сам крај ватре и дугачким штапом џарао и превртао папире да би што боље горели. Довикнуо сам епископу Платону:
„Изађи, преосвећени, на прозор да видиш како Калист сређује рачуне!"
Погледао је с прозора доле у двориште, у мене и ватру, прекрстио се, затворио прозор и нестао.
Кад је од рачуна остао само пепео, попео сам се до владике Платона и куцнуо му на врата. Не сачекавши одобрење, ушао сам и рекао му:
„Сад сам ти, владико, предао своје рачуне. Изволите, дајте ме на суд да због њих одговарам!"
Гледао ме љитуто и мало збуњено, прогунђао је:
„Опасан си ти човек, Калисте! Далеко те било од мене!"
Затим је додао:
„Оче, молим те, седни да у миру поразговарамо."
Тада ми је понудио управу над осам великих манастира у епархији охридској. Обећао ми је, ако прихватим, да ће ми дозволити да имам коња само за себе, да ћу моћи да дајем манастирску земљу у закуп, и да никоме другоме нећу полагати рачуне, осим њему. На крају ми је рекао:
„Дошло је до нежељених речи између мене и Николаја. Он је отишао и одвео многе монахе и монахиње. Ти си један од ретких који су остали. Не узимам ти за грех рачуне које си спалио и не љутим се на тебе. Знам ја, игумане Калисте, да си ти тачан и исправан човек."
Нисам био поласкан његовим предлогом; сматрао сам да по вредности и знању то заслужујем, и више од тога. Тада сам сав био прожет гордошћу и самоувереношћу; сматрао сам себе веома великим човеком. Никога нисам радо слушао; био сам отпоран и на наређења виших црквених власти.
Из Охрида сам се вратио у преспанске манастире, да размислим о предлогу епископа Платона и о свом будућем животу. Мислио сам да епископ Платон ни по чему не може да се мери са владиком Николајем. Ни трећину мојих подвига и откривења није доживео, а постављен је за епископа!
Помишљао сам да све оставим и без благослова одем у самоћу. Желео сам да одем, не толико да бих се у самоћи усавршавао, колико да се уклоним од људске несавршености.
Сматрао сам да сам најсавршенији монах на Балкану, у Европи, можда и у свету!
Са таквим мислима ишао сам манастирским бостаништем и тражио највећу и најбољу лубеницу.
Сећам се, као да је данас то било. Осетио сам, док сам пролазио бостаништем, лаки ветрић. Али убрзо је постао јачи; обухватио ме вихор хладне струје. Кроз мене је прострујала ледена језа; почео сам да дрхтим. Од неког страха најежила ми се коса на глави. Осећао сам велику муку. Нагло сам упао у безнађе. Од патњи, хтео сам да урликнем.
Крајњим напором подигао сам руке према небу и гласно завапио:
„Господе! Спаси ме, Господе! Немоћан сам!"
Одговора није било; осећао сам своје срце у грудима као смрзнут камен.
Одједном, до мене је допро неподношљив смрад. Као да се нешто у мојој близини распадало. /И данас, кад помислим на то, пожелим да откинем свој нос!/.
Уплашен и очајан пао сам на земљу. Знао сам зашто страдам. Самом себи сам рекао:
„Калисте, био си непослушан и горд си, Калисте. Зато те је Бог напустио!"
Три месеца сам се опорављао у манастиру Лакочерка крај Охридског језера. Велике сам муке претрпео и много сам са намучио молећи Бога да ми опрости гордост, самовољност и непослушност. Како ми је стварно било, боље о томе да ћутим. Кајао сам се; пролио сам потоке суза. Тек после три месеца успео сам некако да се смирим. Никад нећу моћи да заборавим ону хладноћу у срцу, смрад, безнађе и очај; те часове кад ме је Господ напустио, памтићу док сам жив.
Из манастира Лакочерка отишао сам у Охрид и тамо остао краће време. Нисам примио управу над охридско—битољским манастирима; нисам хтео да будем старешина под управом епископа Платона. У манастиру Свети Наум живео сам као обичан монах. Ту сам добио канонски отпуст из Охридске и премештај у Жичку епрахију. Премештај нисам тражио, учинио је то на своју руку владика Николај. Волео сам што долазим у Србију.
Тако се завршио мој живот у Македонији, где сам провео деветнаест година, од 1920. до 1939. године. У Македонији сам провео најлепше године свога живота.
Владика Николај се обрадовао кад ме је видео. Многе године смо провели заједно, поштовали смо се и, рекао бих, донекле били пријатељи. Тада сам већ био прилично смирен; после оног што ми се догодило у бостаништу, нисам више био горд и својеглав.
Већ након неколико дана боравка у Жичи, изразио сам пред владиком жељу да идем у планину. Објаснио сам му, обазриво, да сам још одмалена својеглав и прек, и пошто ми је таква природа, не одговара ми да живим међу монасима, јер се погордим. И додао сам да моје искуство јасно показује да сам ја од оне врсте монаха којима једино усамљеност погодује.
Кад сам завршио, затражио сам благослов за одлазак. Али је он био непопустљив; одговорио ми да се не надам самоћи, већ да размислим, и одлучим, у којем манастиру желим да будем старешина.
Није ми било право што сам наишао на неразумевање и што нисам могао да живим по својој вољи; али сам се сећао последица своје пређашње непослушности, па сам прихватио владичин предлог покорно.
Помишљао сам да преузмем управу над манастиром Никоље у Овчарско—кабларској клисури. Али ми није одговарао због брдовитог терена, затим због тога што је у њему био један мој ближи рођак, као и због још неких непогодности.
Определио сам се за манастир света Руденица у Жупи александровачкој, парохија ратајска, који је био у рушевинама више од триста година.
Манастир сам затекао пуст, разваљен. Кроз пропале зидове његовог конака провлачили су се пси и свиње. Схватио сам да ме чека велики посао. Али сам знао да морам, што пре, себи да сазидам дом и народу да обновим цркву.
Сутрадан по мом доласку, после молитве, седео сам испред цркве и гледао рушевине; размишљао сам одакле прво да почнем са поправком. Уто је наишао неки човек, назвао ми Бога и одмах рекао:
„Потребна ми је кошуља. Дај ми једну!"
Говорио је оштро и захтевао да га послушам. Гледао сам га и чудио се шта му би да ми тражи кошуљу! Кад сам се прибрао, помислио сам:
„Како баш мене нађе? Имам једну једину кошуљу, и то ову на себи."
„Имам само једну, а њу не могу да ти дам", рекао сам гласно.
„Мени је потребна кошуља", био је упоран.
„Е не могу да ти дам једину кошуљу", одговорио сам.
„Ти ћеш лакше од мене да дођеш до друге кошуље. За тебе ће бити боље, ако ми је даш", рекао је.
Сетио сам се речи Господњих: „Ко ти затражи кошуљу, подај му и хаљину..." Ипак, није ми се давала кошуља. Преда мном су биле рушевине, чекао ме посао и голем труд; знао сам да ћу спавати на даскама, без покривача, изузев ове одеће што имам на себи. Па како да му дам кошуљу?
„Е не дам ти је! Да си анђео Божји, не могу ти је дати. Сад можеш да идеш. Готово!"
Човек се окренуо и упутио према излазу. Говорио је идући:
„Добро Калисте. Кад ми не даш добровољно, силом ти је нећу узети."

Кад сам чуо његове речи, тргао сам се. Ко је овај човек? Одакле зна моје име? Истовремено сам осетио да се са мном нешто необично дешава. Као да унутра у мени нешто гори. Срце ми је убрзано играло, био сам радостан и смирен. Одједном сам одлучио да му дам кошуљу.
„Еј, човече! Врати се, даћу ти што си тражио", викнуо сам.
Затим сам отишао у конак, свукао сам се и донео му своју једину кошуљу. Узео ју је и одмах отишао, без речи. Кад је изашао на капију, потрчао сам за њим да видим куда ће, на коју ће страну да крене. Али кад сам стигао до капије, њега више није било. Куда ли тако брзо оде? Гледао сам низ пут, улазио у њиве, тражио сам га иза дрвећа. Али га нисам видео. Вратио сам се, сео у хлад и још дуго размишљао о њему. Тако ме је и мрак затекао.
Ујутру, рано, дошао је човек из села и рекао ми да ме зове сеоски свештеник да му помогнем код неке сахране. Одговорио сам му да немам опрему која је за ту прилику свештенику потребна. Али он је рекао да не бринем, да ће ми свештеник дати све што ми треба.
Тако сам отишао у село. Муж покојнице био је богат човек. Од добијеног новца за опело купио сам неколико кошуља и доњи веш, као и храну за више дана.
Та парохија, у коју сам ступио 1940. године, бројала је око хиљаду домова. По мом доласку, владика је одредио моју рођену братаницу, монахињу Аквилину из Љубостиње, и једну искушеницу, коју сам касније замонашио под именом Евгенија, да ми помажу у пословима око парохије и манастира.
Прионуо сам својски на посао, да обновим порушену светињу. Позвао сам парохијане и објаснио им шта намеравам да учиним. Они су ме подржали и свесрдно ми помогли. Све је ишло у најбољем реду, и преко мог очекивања.
У то време, у манастиру Жичи припремано је крунисање Петра Карађорђевића за краља. Због постојећих политичких околности, патријарх Дожић благословио је владику Николаја да изврши тај чин. Позвао ме да присуствујем тој свечаности.
По крунисању, остао сам у Жичи неколико дана, онда сам се вратио да наставим започети посао. Дани су ми пролазили у упознавању са људима, у раду и молитви. Веровао сам да ћу овде провести многе године живота, све док се не отргнем од црквених власти и одем у неку планину, у самоћу.
Европом је тада пламтео други светски рат.
У време рата, у том манастиру сам проживео многе тешке тренутке. Одмах пошто смо окупирани, једног дана, дотрчала је монахиња из суседног манастира да ми јави да ка Руденици долазе Бугари и Немци у пет камиона, и да мене траже. Испричала ми је да су се у њеном манастиру распитивали о мени, и да су од неких сељака сазнали где се налазим. Осетила је, рекла ми је, да ми ти људи желе зло, па је дотрчала пречицом да ми јави како бих се склонио.
Одмах сам разумео да ме Бугари траже јер желе да ми се освете за оно што сам им учинио у првом рату. Нису били заборавили ни мене ни мога брата.
Бугари и Немци су ишли заобилазним путем. Велика је срећа што је монахиња стигла у Руденицу пре њих. Чим сам сазнао о чему је реч, узео сам мало хлеба и пожурио у шуму.
Међутим, једва сам се кретао; од изненадног страха, пресекло ме нешто преко пола. Као да сам остао без душе, ноге су ми биле тешке као олово. Молио сам Бога да ми да снаге да потрчим, да што пре стигнем у склониште, али ми то није помогло. Уплашио сам се да нећу моћи да утекнем.
Пред очима су ми лепршале слике са ратишта, они тренуци кад сам јуришао као суманут и тукао Бугаре. Много сам се тада јуначио и у свему се понашао као страшни осветник и једини немилосрдни судија убицама свога брата. Из рова сам им поручивао да ће запамтити Добривоја Милуновића из Каоника. И запамтили су ме ти људи, па су дошли, или су послали своје синове, да сведемо старе рачуне.
Запињао сам из све снаге уз брдо, али ми се чинило да сам одмицао спорије од пужа. Мислио сам шта ме чека ако ме Бугари ухвате живог, добро сам знао какви су. Тек што сам претрчао пут и стигао до првог дрвећа, угледао сам прашину на путу и чуо камионе који су се примицали манастиру. У шуми је био неки сељак, гледао ме је док сам бежао. Упитао ме:
„Много ти мантија ландара, попе. Шта ти је? Много си се уплашио и задувао."
„Умакох им у задњи час", рекох једва дишући.
Гледао сам из шуме колону камиона; ушли су у порту. Војници су искочили из камиона и опколили манастир. Разговарали су са монахињама, затим су улазили у зграде и завиривали у свако ћоше у дворишту. Било је очигледно да баш мене траже. После претреса мало су се одморили, затим су сели у камионе и отишли.
Кад сам се увече вратио, монахиње су ми причале да су Бугари претили и заклињали се да ће ме наћи и убити. Оне су им рекле да сам отишао неким послом у суседно село. Поверовали су и упутили се тамо да ме траже.
Месецима сам живео на опрезу; и дању и ноћу био са спреман да на звук мотора бежим у шуму. Долазила је немачка патрола, али није питала за мене. Пролазили су четници, партизани, недићевци, љотићевци, за све њих ја сам био само поп и нико и ништа више.
Тек кад су четници преузели управу и команду у своје руке, мени више није претила опастност од Бугара. Тад ми је лакнуло, почео сам опет нормално да живим и наставио сам са уређивањем цркве.
Баш у то време, кад сам био помислио да ћу одсад живети пристојно, остављен од свих на миру, почело је све из почетка, и мој положај постао је црњи и гори.
Осмог августа, на велики празник свете Петке Трновске, црква је била препуна народа, тако да је већина била у дворишту. После свете литургије изашао сам и разговарао са људима. Одједном сам осетио да ми се примиче неко духовно биће. Ућутао сам и помислио: Зашто баш сада?
Тек што сам то помислио, видео сам, изнад себе, мало укосо, на око четири метра висине, мог брата кога су обесили Бугари у првом рату! Био је исти као док је био жив. Лебдећи горе у ваздуху, гледао ме, поћутао мало, онда рекао: „Верујем, брате, да ћеш ноћас да дођеш код мене."
Пошто је то изговорио, удаљио се, нестао. Пребледео сам; хладан ме је зној облио. То су приметили људи око мене. Нису видели мога брата, али су добро видели бледило и зној на мом лицу.
Остао сам код цркве још мало, док је моје присуство било неопходно, затим сам отишао у манастир. Одмах сам позвао Аквилину и показао сам јој место где сам желео да ме сахране кад умрем. Она се уплашила. Рекао сам јој да је она млађа од мене и да треба то да зна. Онда сам се повукао на молитву.
Предосећање ми је говорило да не оклевам, да одмах с тог места бежим у шуму, да узмем све што ми је потребно за живот и да се сакријем од људи неколико дана. Викао је глас у мени: „Бежи, Калисте, у шуму." Али ја сам се био заинатио, нисам хтео никуд даље од манастира. Бугара се више нисам плашио јер нису више долазили. Па ко ми други шта може?
Много би било боље да сам послушао, и поступио како ми је речено. Опет сам био својеглав и самоуверен, понашао сам се по својој памети и вољи и по свом неком инату.
Повише цркве, на узвишици, било је манастирско бостаниште; лубенице су у то време већ биле зреле. Најмио сам био човека да чува бостан. Пошто нисам могао, нити сам хтео да спавам, шетао сам по црквеној порти. Нешто касније отишао сам да видим да ли онај човек ваљано ради свој посао.
Поздравио сам се с њим, мало смо причали, затим сам се удаљио и легао; одатле се, према месечини, лепо видела црква. Било ми је тешко што нисам могао да се склоним од људи и да у самоћи нађем свој мир. Пун неке горчине, гледао сам са узвишице кубе цркве која је посвећена светом Илији и шапутао: „Свети Илијо, треба ово да знаш: кад би се сад срушило кубе на твојој цркви, никад ти га више не бих подигао! Твоме имену служим, зашто ме ти не штитиш? Зашто дозвољаваш да се овакво зло са мном ради? Зашто сад, кад сам у најбољим годинама, да умрем? Још ми се живи! И хоћу да живим!"
Лежао сам тако, а онда сам видео два човека који су пришли чувару бостана. Како нисам био далеко, чуо сам их кад су упитали: „Знаш ли где је Калист?"
„Ено га тамо, лежи у бостану", одговорио је и показао руком.
Пошли су према мени. И даље сам лежао, нисам се ни померио, нити помислио да устанем. Нисам се плашио. Мислио сам на светог Илију, био разочаран и помало љут. Кад су дошли до мене, видео сам да су четници.
„Јеси ли ти Калист?"
„Тај сам", одговорио сам.
И даље сам лежао, с рукама под главом. Један ме одједном мучки ударио кундаком, у груди, тако јако да ми је истерао ваздух из плућа.
„Устај!", наредио ми је.
„Не могу, немам даха", одговорио сам.
Наставио је да ме удара кундаком, све док нисам устао. Други је држао откочену пушку, уперену у мене.
Потерали су ме према конаку. Кад смо тамо стигли, истерали су из кревета Аквилину и Евгенију; потом су уперили пушке у нас, и тражили паре. Дао сам им одмах све што сам имао, без речи протеста, и рекао да немам више ни динара. Нису веровали да имам само толико пара, очекивали су много више. Мислили су да сам милионер, да спавам на парама, па су ме зато и одабрали.
Наставили су да ме ударају кундаком; Евгенија је кукала, грдила их, називала их свакојаким именима. На то ју је један четник шутнуо у стомак, тако јако да је одлетела до зида и пала. Али она је била велика испосница; лагана као перо и врло жилава, убрзо је устала; само што више није смела да их напада.
Наставили су да ме муче. Скинули су ми мантију, затим ципеле и чарапе; претили су ми да ће ме терати кроз село само у гаћама, босог и голог, ако им не дам још новаца. Нисам могао да им удовољим, стварно нисам више имао.
„Добро, попе. Ако немаш ти, имаће неко други у селу. Ми знамо да те људи поштују зато што си побожан и исправан, од њих ћеш ти лако да добијеш новац на зајам. После се ви равнајте и раздужујте. Снађи се како умеш и знаш", рекао ми је један од њих.

Затим су натерали обе монахиње да легну у кревет. Један је остао да их чува, други ме је потерао у село; био сам бос и само у гаћама. Сећам се, ноћ је била блага, с месечином, видело се као по дану. Ишао сам послушан испред њега, и смишљао шта да учиним.
По томе како је држао пушку и ишао близу иза мене, оценио сам да, осим зла у себи, нема неко знање и вештину ратну. За трен ока сам могао да му одузмем пушку и да га, да сам хтео, убијем. Помишљао сам да му одузмем оружје, али сам знао да не бих могао да га убијем. Са убијањем сам одавно у себи био раскрстио.
О себи нисам мислио што толико патим и страдам; страховао сам за монахиње, мислио сам само на то како да их сачувам неповређене.
Свраћали смо код оних људи за које сам знао да су богати. Кад би видео у каквој сам муци, свако је давао, онолико колико је имао. Да би измамио што више, четник ме је пред људима крвнички ударао кундаком у ребра, у леђа, где стигне.
Тражећи начина како да га се ослободим, смислио сам да га поведем до Исаила Минића. Исаило је имао пет синова, пет љутих рисова. Мислио сам: средиће га, а и помоћи ми да ослободим монахиње. Кад смо дошли пред њихову кућу, позвао сам га по имену; одазвао се и одмах изашао пред нас. Рекао сам му шта је и како је и замолио га да ми да што више пара за откуп. Исаило је подвикнуо на четника, али се одмах умирио чим је угледао уперен карабин. Отишао је у кућу и донео новац. Четник није био задовољан сумом, па ме је пред њим још неколико пута ударио кундаком. Али кад се Исаило заклео да нема више, поверовао му је; ипак га није пустио, већ му је наредио да пође са нама да заједно тражимо паре.
Гледао сам у прозоре куће Исаила Минића. Синови су провиривали иза завеса, али ниједан није изашао.
Ишли смо даље и скупљали новац. Мислио сам, и мислио, али нисам могао да смислим како да се ослободим четника. Сетио сам се опет једног човека, знао сам да је био већи хајдук од свих хајдука заједно. Дошли смо пред његову кућу; надао сам се да ће се он снаћи. Зовнуо сам га по имену, али се он није одазвао. Имао је опасног пса. Био сам сигуран да нас посматра кроз прозор. Очекивао сам сваког часа да плане пушка, и да се четник скљока на земљу. Али пас није остављао четника на миру. Исаила и мене није дирао, познавао нас. Онда је четник потегао карабин и на месту усмртио пса. Исаило Минић је искористио прилику и побегао иза ћошка, затим је искочио на пут и нестао. Четник није могао да га јури, није смео мене да остави.
Викнуо сам још два—три пута домаћина и, како одговора није било, кренули смо даље. Кад и овај хајдук ћути, мислио сам, онда ми нема друге него да идем од куће до куће, док не сакупим довољно.
Све ме је болело од удараца; табани су ми били пуни трња и рањави. Помирио сам се био са судбином и ишао сам решен да том зликовцу набавим пара колико му треба. Нека му се насити зла и похлепна душина, мислио сам. Он ми, пак, никако није давао мира, већ ме је стално ударао и претио ми. Ишао је иза мене осион и немилосрдан.
На помоћ од људи више нисам мислио. Опет сам се сетио светог Илије и љутио се на њега што ми не помогне и не заштити ме.
Кад смо се из једне њиве спуштали на пут, искрсла је пред нама стрмина, покривена сувим лишћем и травом. Преко ње смо морали да сиђемо, ако смо хтели даље. Био сам бос и лако ми је било да сиђем. А четник је био у цокулама дебелих и глатких ђонова. Чим је закорачио на суво лишће, оклизнуо се и пао. При падује испустио пушку и она се докотрљала до мене.
Зграбио сам пушку и рекао гласно: „Хвала ти, свети Илијо!"
Како је лако клизнула кроз моје шаке и одмах се, као сама од себе, уперила у четника! Дуго сам упражњавао тај проклети занат ратовања, нисам могао да заборавим како се рукује оружјем. Држао сам пушку сигурно; као да је никада из руку нисам испуштао.
Упитао сам га:
„Где желиш да пуцам: међу очи, или у срце?"
Прво се зачудио, збунио, затим се престрашио. Нестало је у њему дрскости и безобзирности. Молио је:
„Немој, оче Калисте! Кумим те, не пуцај! Имам породицу, деца су ми ситна. Смилуј се!"
Покренуо се био у намери да ми загрли и пољуби ноге; пушком сам га одгурнуо.
„Сети се, несрећниче, шта си ми ноћас учинио у колико си ме мучио. Сам реци: да ли могу према теби да будем милостив?"
„Опростите ми, оче."
„Видиш ли шта је од тебе учинила похлепа и докле те довела? Сад ћеш умрети, а ни сам нећеш знати зашто. Постао си животиња, и гори си од скота! Живот свој полажеш за новац!"
Плакао је, ридао, лежећи ничице преда мном у прашини. Спомињао је породицу, свој млади живот, подсетио ме и на милосрђе Божје!
Више од пола часа сам му говорио о човечности и љубави људској, држећи га на нишану. Потом сам му рекао да устане. Кад се дигао са земље, бацио сам му пушку у руке и наредио му да пође за мном. Ишао је иза мене ћутећи и погнуте главе, послушан као дете, носећи пушку преко рамена, као колац.
Још сам од неких људи узео паре у зајам и дао му их. Стидео се, али је узимао новац. Похлепа је била јача од стида. Нисам знао, и ко би могао то да зна, шта се у његовој души у тим тренуцима догађало.
Кад смо стигли близу манастира, наредио сам му да позове свога друга и да се обојица што пре изгубе из села. Отишао је поспушно; звизнуо је уговорени знак, он је изашао, састали су се и одмах кренули низ пут. Одлазили су брзо; освртали су се, као да се нечега плаше или од некога беже.
Радовао сам се што се моје страдање завршило без проливене крви. Још више што су монахиње биле поштеђене мучења.
Двадесет дана сам лежао у болници због задобијених повреда. Лечио ме доктор Филиповић, у Александровцу жупском.
Парохијани су се згражавали над оним што ми је четник учинио. Кад су за то сазнале више црквене власти, протествовале су код владе. Недић је одмах послао свог потпуковника, који је са Костом Пећанцем дошао код мене да целу ствар провере лично. Саслушали су ме у присуству војводе Роде из Велућа; претпостављали су да су четници из његове чете. Пошто је утврђено да су то били његови људи, хтели су да га убију на лицу места, преда мном. Он их је молио да га поштеде, а спасао се смрти обећањем да ће пронаћи ко ме је мучио и да ће га убити својом руком.
Кад га је пронашао, Рода је у њега пуцао; али га није убио, само ранио у обе ноге. Рањеног четника донели су пред Недићевог потпуковника и Косту Пећанца. Позвали су ме да потврдим да је то тај четник. Чим сам потврдио, наредили су да се стреља.
Иако тешко рањен, зграбио ме за мантију, привукао к себи и љубио ми ноге. Плачући и горко се кајући, преклињао ме да му опростим и да молим да га не стрељају. Био је преплашен, очајан, и до у прашину понизан. Сузе су му лиле потоцима, претворио се био сав у молбу за спас свога живота.
Нисам био љут на њега; већ сам му био опростио за мучење. Нисам га мрзео. Онако рањеног и уплашеног, пожелео сам да узмем у заштиту и да га одбраним. Знао сам и осећао, да не би било добро пред Богом, ни пред људима, да због мене, монаха, изгуби живот.
Одлучио сам и свесрдно молио потпуковника, Пећанца и Роду да га не стрељају, али они на то нису хтели да пристану. Тада сам клекнуо пред њих и тако их умолио. Послали су га на лечење, а по оздрављењу предали Окружном суду у Крушевцу.

Позвали су ме на суђење, као и Исаила Минића и неког Јанка Раденковића из Ратаје /Јанка је четник напао на путу за Стопање и опљачкао га/.
Одлучио сам био да учиним све да га не стрељају због мене. Он јесте био крив, али сам мислио да смртну казну није заслужио. Зато сам, пре суђења, у разговору рекао судији: „Уколико ви, судијо, сматрате да овога човека треба да осудите на смрт, и то намеравате да учините, молим вас да ми то сад кажете. Ако је ваша намера таква, онда знајте да вам нећу рећи ни речи од онога шта је са мном радио те ноћи овај човек. Ако ми, пак, обећате да ћете бити блажи, онда ћу вам рећи све по реду."
Дуго смо се препирали. На крају ми је судија обећао, невољно, да ће настојати да му се не досуди смртна казна.
Тако се и завршило: осуђен је на двадесет година робије. Додуше, помогао му је много адвоkат, неки Македонац из Скопља.
Том човеку сам опростио зато што сам сматрао да је несрећни и заблудели човек. Али сам био киван на четничко руководство и организацију; поред Немаца и Бугара, о којима сам имао своје мишљење још из првог рата, и њих сам на свој начин намрзао. Каква је то војска која пљачка и мучи свој народ! Каква им је то дисциплина и ред, кад је појединцима омогућено да чине ружна дела над људима! Исте смо вере, крви и језика, и као такви требало би да се штитимо а не да се међусобно пљачкамо и мучимо. Нисам четницима могао да опростим, нити сам могао да им заборавим онолике батине, нити ћу икад заборавити шта су радили са мном у том рату. Да је њихово руководство било добро, и на свом месту, онај човек не би могао да чини са мном шта хоће.
Знао сам тада, као и сада што знам, да моја дужност и мој посао није да се бавим државним стварима и политиком, већ да духовно исправљам и усавршавам и себе и друге. Али ђаво ми тада није давао мира, пред народом сам причао више него што треба и што се сме.
Говорио сам људима, у цркви и где стигнем, да треба да се помажу, да међу њима не сме да буде сиротиње и оних који су побеснели од богатства. Зато некима нисам био по вољи, па су покушавали да ме прогласе противником тадашњег друштвеног уређења. Али ми нису ништа могли, говорио сам и делао у сагласности са Еванђељем.
Но једне недеље, био је празник, држао сам проповед пред народом у цркви у Ратаји; тада сам мало претерао. Говорио сам о Богу, Богородици, светитељима, о нашој вери православној, о Србији, првом рату, и на крају рекао: „Нека да Бог да Немци и Бугари пропадну у овом рату, па макар комунисти победили!"
Неко је /увек се нађе/ пренео четницима да сам јавно говорио народу у цркви да је боље да комунисти победе, а сви остали да изгубе рат.
Одмах су ме стражарно привели код четовође Николе Гордића. Чим ме видео, рекао је:
„Зато ли теби, попе, служи црква православна, да у њој пропагираш комунизам! Богу се молиш да победе партизани, а? Олтару се клањаш, за ђавола се молиш!"
Бранио сам се говорећи му да то што је чуо и што говори уопште није тачно. Али ми ништа није помогло; није хтео да ме слуша.
„Водите га!", викнуо је. Оптуживали су ме због проповеди, али мислим да су ми више памтили то што се преко мене о њиховим неделима чуло чак до Београда, и што је због мене један од њихових осуђен на робију. Били су кивни на мене и чекали прилику да ми се освете.
Руке су ми заметнули на леђа и везали их конопцем; затим су ме повели у Ђорђевички поток, на клање. За мном су ишли двојица четника са запетим пушкама, као стража, а поред мене кољаш с камом за појасом.
О, Боже мој! Не могу речима да искажем колико ми је тада било мучно и тешко. Никада у животу нисам се осећао тако беспомоћно и јадно.
Иако је смрт највећи непријатељ човеку, нисам је се плашио, али је нисам ни желео. Умрети онако како су ми они били спремили, заиста није било људски. Преживео сам био страшне борбе, а дошао сам дотле да ме мој брат Србин закоље!
Водили су ме везаног, према потоку који је био у близини. Обузела су ме тмурна сећања. Тражио сам у мислима неки свој грех, због којег ме Господ препустио нељудима на милост и немилост. Сећао сам се рата, борби по Србији, пута преко Албаније, Солунског фронта. Помислио сам: То је због оних који су пали од моје руке док сам бранио своју земљу и светио свога брата.
Али одмах сам се присетио планине Петрине и острва Преспанског језера, и да ми је Господ тада откривао дивна дела своја и велике тајне, које се показују само онима који су окајали грехе и који су чиста срца. У мени се јавила нада да ћу некако бити избављен.
Скренули смо с пута и силазили преко ливаде ка потоку. Обузела ме била паника. Осећао сам тога кољаша /био је близу, уз само моје тело/ као смртну сен. Он је био смирен, чак на неки начин блажен. Корачао је лагано. Понашао се према мени заштитнички; гледао ме милостиво, имао сам утисак да ме је волео неком изопаченом љубављу, и да се радовао што је уз мене и што сам ја у његовим рукама.
Помислио сам да ми више нема помоћи, и да ми је дошао крај. Тада сам погледао у небо и из дубине срца, безгласно, проговорио: „Господе Исусе Христе! Зашто ме, Господе, ниси оставио у планини међу зверовима, на острву међу змијама? Него си ме довео међу људе, да ме везаних руку и ногу кољу као јагње!"
Уто се на путу зачуло добовање копита. Кад сам погледао на ту страну, видео сам на коњу старешину манастира Велућа, свештеника Душана Поповића. Обрадовао сам му се као брату рођеном.
Али он се препао кад ме је видео везаних руку међу наоружаним четницима. Ипак је повикао:
„Куда водите тога човека, несрећници?!"
Погледао је оштро кољаша; овај је мало устукнуо и процедио кроз зубе:
„Гордић ми је наредио да га закољем."
„Кога да кољеш, зликовче! Знаш ли ти да Калист носи Медаљу Обилића, и Белог орла Немањића, и Албанску споменицу. Он се борио за ову земљу и крв проливао за твоју слободу, крвопијо!", викао је свештеник.
„Гордић је тако наредио...", снебивао се кољаш.
Пошто смо били близу четничког штаба, Душан је позвао Николу Гордића. Кад се овај одазвао, рекао му је:
„Никола, Бог с тобом, зар си ти наредио да се Калист закоље? Јеси ли полудео!"
„Добро, де. Не вичи... Чудна ми чуда: један поп мање! Ако ти је баш много стало до њега, дођи да видимо шта може за њега да се учини..."
Свештеник је наредио кољашу да ме одреши и да ме пусти. Али овај није хтео да га послуша. Препирали су се и једва је на крају пристао да ме не води на клање, већ да на ливади сачекамо Душана и Николу док се договоре.
Кољаш је био у црној кошуљи, поврнутих рукава до лаката. Руке су му биле длакаве, лице нежно, женскасто, брада коврџава. Коса дуга и уредно очешљана. На глави му је била шајкача, а за појасом кама.
Кад је свештеник отишао, он ми је пришао, ухватио ме за руку и приљубио се уз мене. Као да жели да ме од неког зла одбрани. Уплашио се био да ме не изгуби, па ме снажно привлачио к себи. Били смо истог раста. Гледао сам у његове сулуде, сјајне, грозничаве очи и осетио хладну језу у себи.
„Јадна си мајко кад си оваквог сина родила", помислио сам и отргао се од њега.
Гордић је ускоро, након разговора са свештеником Душаном, наредио да се вратимо назад. Опет су ме саслушавали. Рекао сам им да сам био љут због оног четника који ме је целе ноћи тукао, и да сам оно о партизанима рекао овлаш вероватно из мржње према Немцима и Бугарима. Никола Гордић је одлучио да ми поклони живот. И запретио ми да ће ме други пут, ако опет о мени чује нешто слично, сигурно ликвидирати. Наредио ми је и то да сутра у манастиру спремим богат ручак за њега и још десет особа, и да му тако захвалим што ме спасао сигурне смрти.
Чим су ме пустили, отишао сам у манастир. Монахиње сам посаветовао да беже у село Руденицу код Драже Терзића, да се тамо сакрију и чекају док се ја не вратим. А ја сам узео потребне ствари и утекао право у Београд. Отишао сам код митрополита Јосифа. Примио ме лепо и саслушао пажљиво оно што сам имао да му кажем. Обећао ми је да ће предузети све што је у његовој моћи да ме заштити од четника.
У Београду сам остао три месеца, а онда сам се вратио у Руденицу. Митрополит ми је рекао да ми је осигурана безбедност. Али ја сам добро познавао четнике, знао сам с ким имам посла. Морао сам да се вратим, али сам одлучио да се ноћу кријем. У манастиру сам чуо да су четници кивни на мене због оног мог говора у цркви, а још више зато што сам путовао у Београд и тамо говорио о њиховим неделима.
Дању сам слободно обављао свештеничку дужност, знао сам да пред народом неће ништа предузимати; ноћу сам се крио у потоку. У шуми је био велики пањ, а око њега густо трње. Седео сам на том пању и, огрнут ћебадима, целе ноћи сам размишљао, молио се и тако проводио време до јутра. Ноћу су ме у манастиру најчешће тражили четници; али су долазили и партизани. Први зато што су мислили да симпатишем партизане, а други су нас сумњичаво гледали сматрајући да смо, јер верујемо у Бога, против њих.
Моје одстуство из манастира користили су лопови. Једног јутра, док сам још био на потоку, чуо сам кукњаву монахиња у манастиру. Скочио сам и потрчао. Помислио сам да их је неко напао. Али су кукале јер је неко украо кукуруз. Лопови су били дошли ноћу колима и однели нам скоро сву летину. Кад сам видео колика је штета, и мени је било жао. Целог лета смо се мучили на њиви, орали, сејали, копали, брали... То је био наш хлеб, и храна за стоку, до идуће јесени.
Пошао сам у потрагу за њима, али лопови су већ били далеко одмакли. Сутрадан сам крађу пријавио полицији. Лопови су били брзо ухваћени.
У потоку сам се крио и преко зиме. Сва земља наоколо била је прекривена снегом. Једне ноћи, пред зору, док сам био потпуно предан молитви, одједном сам чуо ломљаву; тргнуо сам се, отворио очи и угледао курјака. „Ајооој!..." повикао сам из све снаге.
Уплашио сам се, али се и он мене уплашио. Нисам му се надао, а није ни он очекивао да ме сусретне баш ту. Погледали смо се. На моју срећу, није ме напао. Скочио је и као стрела прелетео преко трња; нестао је у шуми.
Одмах сам се покупио и отишао у манастир. Монахиње су се зачудиле. Рекао сам им:
„Или ће ме четници заклати, или партизани стрељати, или вуци растргнути! Спаваћу одсад овде и никуд више из манастира нећу да идем. Како Бог да, тако ће са мном бити!"

У потоку сам, кријући се, проводио ноћи током седам месеци.
Већи део рата преживео сам у јурњави, бежању, стрепњи. Мислим да би ми било лакше, да сам се латио пушке и отишао у шуму. Али ја сам се определио за рат против рата, и та борба је била тешка.
Кад су руске трупе, гонећи Немце, дошле у Крушевац, партизани су тада надвладали четнике. Једног сам дана био баш код цркве у Ратаји кад је Кесеровић прошао кроз порту, недалеко од мене. Био је преврнуо капут, натакао неку шеширчину на главу, и тако се прерушио да га неко од комуниста не позна. Знали смо се још из првог рата. Али се није зауставио да ме поздрави, само ми је у пролазу рекао: „Ето ти, Калисте, твојих партизана. Живи сад с њима."
Кад су комунисти завладали, и кад је установљена држава, нова Југославија, одахнуо сам мислећи да је дошао крај убијању и да је за мене прошло највеће зло. Народ је и даље долазио у цркву, и то у већем броју него икад раније. За време рата четници су неке силом терали у цркву. А кад су дошли комунисти, који нису благонаклоно гледали на оне који се Богу моле, сви су долазили без изузетка, и то најчешће из ината. Такав је наш човек... Говорио сам људима о правди Божјој, љубави, истини; саветовао сам им да помажу једни другима и да живе у љубави... Политиком нисам хтео да се бавим; морал, вера, љубав међу народом, то је мени било важно. Изнад свега сам ценио у њима љубав и слогу.
Али тај мир за мене није дуго трајао.
И даље је било четника; крили су се по околним шумама и планинама. Један од њих, неки Николица Јовановић, звани Цумфлингер, који је многе људе убио, и даље је вребао да ме ликвидира. Једном, кад сам пошао да очитам молитву болесној жени, он је из заседе пуцао у мене, али ме промашио. Бацио сам се у поток и сав се поквасио. Кад су за то чули људи код којих сам био пошао, узели су пушке и јурили Цумфлингера цео дан; али им је умакао. Нешто касније, у Станишинцу, код дечјег одмаралишта, убили су га милиционери.
Исто тако, једном су ме, кад сам се враћао из села у манастир, у близини ћуприје, сачекала двојица. Узели су ми котарицу са храном и ставили је у трње. Везали су ми марамом очи и наредили ми да пођем с њима.
Ишли смо скоро два часа. После су ми наредили да сиђем низ неке степенице. Кад смо сишли, скинули су ми мараму; били смо у некој пространој земуници; угледао сам неке људе. Касније сам утврдио да су то биле највеће четничке главешине.
„Зашто нас мрзиш, Калисте? Како можеш да будеш против нас, ти који си стари ратник и свештеник?", упитали су ме.
„Никога ја не мрзим... Ви сте ме током рата мучили, па и сада покушавате да ме убијете. Како да вас волим и како да не зазирем од вас?", одговорио сам.
Питали су ме ко је тај што хоће да ме убије, зашто сам раније мучен и какво је сада стање у народу. Испричао сам им све отворено, како је било. И рекао сам им још да је народ ратом намучен, да му је доста страдања, и да су људи у већини срећни што је настао мир.
Слушали су ме пажљиво. Али сам видео да и сами све то знају. Тек смо касније прешли на разговор о ономе ради чега су ме позвали. Наговарали су ме да сарађујем с њима. Будући да сам био у њиховој земуници, нисам смео отворено да их одбијем, већ сам рекао да сам немоћан, да на мене као свештеника мотре комунисти, и да од мене не могу да очекују нешто велико. Морао сам да им обећам да ћу их обавестити, ако нешто значајно сазнам.
Кад су ме отпустили, рекли су ми да ме ни један четник убудуће неће напасти, и да их се више не плашим.
У међувремену сам, кроз отвор земунице, видео небо. Иако је био дан, приметио сам неке звезде и по њима сам лако одредио где се земуница налази. За оријентацију сам био добро оспособљен још у првом рату.
Затим су ми опет везали очи, извели ме из земунице и вратили тамо одакле смо пошли. Нашао сам своју котарицу са храном на истом месту недирнуту. Радовао сам се што опет гледам свет својим очима, што сам слободан. И што ме четници више неће нападати. Ипак сам мало стрепео, јер су они очекивали обавештења, а ја сам знао да им нећу одати никакву тајну. Било ми је јасно да ћу морати да се сналазим и спасавам како знам и умем.
Власти нису имале зашто да сумњају у мене; знале су да су ме четници водили на клање, да су ме тукли и да вребају на мене. О мом одласку у земуницу комунисти нису могли да сазнају ни од кога, јер ме нико није видео. Ипак сам стрепео јер сам знао да нема тајне на земљи која се неће открити. Био сам на великој муци!
Месец дана након тога, кад сам се враћао из села, на истом месту одакле су ме четници одвели везаних очију, сусрео ме наоружан човек. Чим ме видео, почео је да ме вређа као свештеника и као човека, и да ми прети. Био је поднапит. Бранио сам се и покушавао да га речима смирим и уразумим. Али је он постајао све јароснији, говорећи да у новој држави нема места за попове и Бога.
Одједном ме је снажно ударио. Пао сам као покошен на земљу. Ударао ме кундаком, рукама, ногама, чиме стигне, режећи као бесан пас... Престао је да ме туче кад је помислио да сам мртав.
Кад сам се освестио нисам могао дуго да се покренем; болео ме сваки делић тела, сваки жглабац; свест ми се мутила; помислио сам да нећу преживети.
Тада се нешто из дубине мога бића побунило; пожелео сам да пружим отпор понижавању и насиљу. Могао сам много да трпим, окретао сам и други образ кад би ме по једном ударили, али за ово ипак нисам имао снаге. Ослабљен сам био ударцима и великим боловима, па ме љутина савладала. Нисам могао у тој муци да се смирим и да опростим том сулудом човеку.
Нисам хтео физички с њим да се обрачунавам; на такву одлуку љутина није могла да ме наведе. Први и последњи путу животу учинио сам нешто због чега и данас жалим. Клекнуо сам на колена и подигнутих руку и главе према небу, из дубине срца, затражио од Господа Исуса Христа, чији сам слуга, да посредује, да пресуди између нас двојице, да ме освети.
Проклео сам га!
У манастиру сам лежао непокретан три дана; лечио сам се народним лековима. Кад сам четвртог дана изашао да се прошетам, видео сам своју камилавку у потоку, близу места где ме тукао онај човек. Зауставило ју је неко грање, вода је није однела; али је била упропашћена. Дуго сам гледао у њу и жалио над собом.
Чуо сам да је тај човек ускоро напао неког младог благајника, скојевца, Ударио га металном шипком, убио и опљачкао. Брзо је ухваћен; суђено му је у Београду, пред вишим судом. Родитељи су тражили смрт за убицу свога сина. Суд је био истог мишљења.
После тог догађаја на сваки могући начин избегавао сам сусрете и с једнима и с другима. Све своје снаге уложио сам у сређивање цркве у Ратаји; иконописао сам је још 1944. године. Половином 1945. године купио сам шездесет хиљада цигала и подигао велику зграду од тврдог материјала, са анкерима; у згради је била просторија за народ и канцеларија за свештеника.
Радио сам, молио се, говорио народу о миру, о провиђењу Божјем, о вечном животу. Сећао сам се често виђења из планине; тада ми је показано да ће Југославијом да завладају комунисти и да ће владика Николај отићи из земље и тамо умрети.
Трудио сам се у свему да испуним свој завет, чистотом живота, сиромаштвом, послушношћу и другим монашким дужностима. Мисли су моје даноноћно биле у Богу. На уснама, и у мом срцу, живела је Исусова молитва. Једанпут у току месеца, у најгорем случају у три месеца, одлазио сам у планину, или сам се затварао у неку собу, и остајао у молитви по три дана без хлеба, воде и сна. Тада сам тражио од Бога да ме просветли и уразуми, да ме утврди још више у вери, да ми објасни оно што не разумем и разреши оно што ме мучило.
Недостојала ми је самоћа. У мом позиву свештеномонаха, тешило ме једино то што су после читања мојих молитава болесници осећали побољшање здравља, а многи су потпуно оздравили.
Нисам се штедео ни у раду, ни у молитви. Материјална добит ме није занимала. Шта ће ми новац? Да зидам себи кућу? Да путујем светом и да се проводим? Да обезбедим породицу? Манастир је био мој дом, свега осталог сам се заувек одрекао. Волео сам људе и силно желео да их научим чистом животу; да им јавим Истину и обрадујем; да их подстакнем да крену путем спасења.
Пред мојим очима одвијао се блудни живот, преједање, опијање; то ме је болело. И жалио сам кад мрзе једни друге, кад себе потпуно улажу у стицање имовине и прибављање богатства. Против опуштености, похлепе и блуда у њима борио сам се речима и делима, колико сам могао. Моје аскетско искуство, у планини и на језеру, показало ми је колика су непроцењива блага моралан живот и чиста савест, као основа за стицање бесмртне љубави.
Жалио сам оне који су се удавали или женили без своје воље. Избегавао сам, и често одбијао такве да венчам. Знао сам да тамо где нема љубави, нема ни Бога, ни срећног живота.
И поред свега што ми се десило, захваљивао сам Богу што ме оставио у животу и што ми је даровао добро здравље. Тело ми је било затегнуто и послушно, дух ојачан, па сам малтретирање подносио јуначки. За мене тада више нису били опасни четници из шуме, ни народна власт у виду полиције и суда, него дволични људи; а њих је, у то време, у народу било превише. Неки који су у рату били четници, кад су комунисти победили хтели су да буду уз њих, не би ли и даље остали прваци у народу. Покоривши се тој жељи у себи, постали су улизице и потказивачи. Због таквих су непотребно падале главе, масовно се одлазило на робију. Неки од њих измишљали су дела, постојећа увеличавали, само да се представе бољим и оданијим. Плашио сам их се и молио Бога да ме од њих спасе.
Нисам имао разлога да се плашим народне власти, ништа јој рђаво нисам урадио. Али дошло је време кад се више није смело веровати ни брату, а камоли првом комшији. Све је на изглед било мирно, али ми је предосећање говорило да ми однекуд ипак прети опасност. Милиционери су често пролазили поред манастира, посматрали нас и распитивали се код људи о мени. Бивао сам узнемирен; најлакше је било набедити свештеника да одржава везу с четницима.

Почели су да ме позивају у станицу милиције ради саслушавања, иако сам био без кривице. Време је пролазило, саслушања су била учестала. Чешћи су били и изненадни доласци милиционера у манастир. Видео сам да ми се нешто спрема. Ноћу сам се молио Богу да ме заштити; и да ми омогући да одем у планину, у самоћу. Тешко ми је било и при помисли на хапшење, или на малтретирање, било с чије стране. Нисам више могао то да трпим.
Једног дана кроз прозор своје собе угледао сам милиционере како пристижу. Било ми је јасно да долазе по мене, да ме одведу. Изашао сам им у сусрет; наредили су ми да се спремим и пођем. Упитао сам их, треба ли нешто од ствари да понесем, да ли ћу дуже остати; а они су ми одговорили да ми ништа више не треба, осим тог што имам на себи.
Повели су ме у Александровац жупски на саслушање. Ишли смо полако, као да смо пошли у шетњу. Док смо пролазили кроз насељена места, милиционери су заостајали далеко иза мене, да народ не види како стражарно спроводе свештеника. Скренули су ми већ били пажњу да ће пуцати у мене, ако покушам да бежим. А кроз поља и ливаде ишли смо упоредо.
По томе што су ме повели чак у Александровац, и били уздржани у говору, и спремни да пуцају ако бежим, видео сам да овог пута није у питању само обично, рутинско саслушање.
Идући ка Александровцу, био сам узнемирен. Нисам желео да страдам, нити сам могао више да дозволим да будем мучен. На претходним саслушањима одговорио сам им на сва питања и рекао све што сам имао да кажем, па нисам знао шта још од мене хоће.
О својој одбрани на саслушању нисам мислио; нисам ни био крив, да бих се бранио. Ни са ким нисам добровољно сарађивао, нити се сусретао; нисам по својој вољи ни у ону земуницу отишао!
На том путу у мени се родила одлука да никоме више не подносим рачуне, и да не трпим више да ме свако вуче на своју страну и удара. Одлучио сам да људима јасно у лице кажем кога поштујем, чијег се суда плашим, и коме једином служим и верујем. Нека сви знају и разумеју у својим главама да сам се одрекао света и предао Богу!
Та одлука ми је у грудима разбуктала огањ радости. Осетио сам у себи велико олакшање; био сам срећан и поносан због такве одлуке, далеко више него кад ми се као дечаку први пут пружила прилика да узјашем доброг коња.
Нисам више обраћао пажњу на милиционере, нити сам мислио шта ћу одговорити иследницима. Молио сам се у себи да добијем вољу да истрајем у својој намери и да поднесем до краја свако мучење.
У Александровцу су милиционери, по обичају, заостали. У центру града, неприметно су ми пришли и наредили да уђем у једну зграду.
Тамо су ме чекали иследници. Било их је тројица; двојица из Александровца, трећи, Драгиша, био је шеф Управе државне безбедности из Београда. Испитивали су ме, наизменично сваки, пуних девет часова. У очи су ми усмерили јаку сијалицу, једва сам могао да им разазнам лица. Тражили су од мене да им кажем многе ствари о четницима, углавном оно што нисам знао. А оно што сам знао не бих ни рекао, и да су ме питали. Мислио сам: „Нека они сами рашчишћавају своје сукобе и своде своје рачуне, кад се већ боре за добре плате и за власт над народом!"
Трудили су се да ме непрекидним испитивањем уморе. Нису знали, мученици, да сам ја, својевољно, издржавао далеко веће подвиге у стрпљењу, концентрацији мисли и трпљењу, него што су ми они спремили. Одговарао сам полако, смирено, тачно, и то само оно што сам хтео.
У себи сам се молио Богу да ми помогне да им се одлучно супроставим. Пустио сам их да ми досађују све док у себи нисам осетио да сам добио велику вољу и снагу и сигурност да могу да поднесем сваку муку, и физичку и психичку. Тада сам устао и рекао им:
„Доста је било мучења. Нисам крив, не желим више да вам одговарам!"
Испред главног иследника на столу лежао је пиштољ. Иследник је устао, узео пиштољ и подвикнуо:
„Овде ја одлучујем!... Знаш ли ти, попе, да могу да те убијем и да ти тако пресудим овде на лицу места!"
Ослонио сам се рукама о сто, загледао му се право у очи и повишеним гласом, али разборито, рекао му:
„Ко си, бре, ти, да мени судиш? И која си ти сила да мене убијеш! Лажеш кад велиш да можеш то да учиниш! Чикам те да то учиниш!"
Иследник је побледео; задрхтала му је рука у којој је држао пиштољ.
„Јеси ли свестан, попе, шта си рекао?!"
„Свестан сам ја свега. А ти ово знај: Суд Христов признајем... Ако Он дозволи, само тад ме можеш убити. Баци ту гвожђурију из руке!"
Рекавши то, окренуо сам се и изашао. Пошао сам низ степенице ка излазу из зграде. Ишао сам полако. Очекивао сам да сваког тренутка плане пушка. Мислио сам да ће ме убити на степеништу.
Али је главни иследник наредио милиционерима да ме зауставе и врате ме горе. Опирао сам се, отимао из њихових руку, и очекивао да пуцају. Присилили су ме да се вратим. Иследник је нервозно шетао; ја сам седео. Провели смо једно време у ћутању. Затим су у канцеларију донели кафу и понудили ме. Закључио сам да више неће бити саслушавања.
Пошто смо попили кафу, иследник је устао, ставио је пиштољ у футролу и пружио ми руку.
„Игумане, више те никад нећемо узнемиравати. Заиста, ти верујеш у Бога. Не бојиш се смрти!"
Идући ка манастиру осећао сам у телу умор. Био сам мало разочаран. Припремио сам се да страдам за веру у Господа, а испало је: са противницима се мало споречкао, попио кафу и пријатељски се с њима руковао на растанку. Ипак ми је било лако на души јер су моја страдања окончана.
Око цркве манастира Руденица сазидао сам три мале зграде; једна је била на два спрата. Подигао сам и зид од камена око манастира. У међувремену сам ископао два бунара, и вратио манастиру пет хектара и шеснаест ари земље, која му је била раније одузета.
Такође, испекао сам сто двадесет хиљада комада цигала и подигао зид око цркве у Ратаји; зид је био висок два и по метра, а на свака три метра стуб дебљине седамдесет сантиметара. Темељ је био од камена што сам га довукао из Змијарника. Зид сам покрио црепом. Потом сам поравнао двориште. Парохијани су ми издашно помагали у раду. Слагали смо се у свему.
Али се догодило неколико пута да су људи развалили врата и разбили прозоре на цркви. Знао сам да то чине четници, само да народ помисли како то комунисти раде јер су против вере у Бога. Никоме о томе нисам говорио, ћутао сам и поправљао уништено.
Нисам своме телу давао да предахне, нисам се предавао лењости и опуштености. Благодаран сам био људима са којима сам живео; они су показивали поштовање и љубав према мени, а ја сам се трудио да им узвратим. И данас многе од њих спомињем у молитвама.
У сећању су ми остали многи догађаји из живота у Руденици. Нарочито се сећам две сестре, из моје ратајске парохије. Још док су биле девојчице, размишљале су да оду у манастир и да се замонаше. Једном кад сам пролазио поред њихове куће, угледао сам старију сву уплакану. Упитао сам је зашто плаче, и она им је одговорила: „Жалосна сам зато што је моја млађа сестра побегла у манастир. Није хтела да сачека да ја прва одем, а тако смо се договориле. Сад ја не знам шта да радим, да одем у манастир, или да останем код родитеља и да се удам. Плашим се да ме родитељи неће пустити да одем."
Гледао сам је и размишљао како да је утешим. Била је млада и веома лепа девојка. Кад ме замолила да је поучим шта да ради, рекао сам јој да се моли и да од Бога тражи савет, да прихвати оно што Он буде одлучио.
Питала ме како да се моли и како да сазна вољу Божју. Предложио сам јој да и она и ја не једемо и не пијемо три дана и три ноћи, и да се молимо да нам се открије да ли да се замонаши, или да се уда. Пристала је. Укућанима није рекла шта намерава да учини.
Били смо удаљени, физички, седам километара. Али у духу смо били заједно.
Била је смирена и девојачки чиста. Молио сам се за њу непрекидно и од срца. Молитва ми је текла лако, није ми се враћала у груди... Тек треће ноћи, кад сам био у дубокој екстази, не знам да ли сам био у телу или ван тела, она се појавила. Она је прва дошла к мени, а не ја к њој. И поред мог великог искуства, била је боља.
Питао сам је:
„Шта си одлучила, Марија?"
„Оче Калисте, одлучила сам да идем у манастир", одговорила ми је и нестала.
Сутрадан, била је недеља, дошла је у цркву на службу. Упитао сам је:
„Где си била ноћас?"
„Тамо где сте и ви били", одговорила ми је.
Питао сам је зна ли заиста где је била. Рекла је да не зна.
„Знам, рекла сам вам да сам одлучила да идем у манастир. Кад сам отворила очи, била сам у својој соби."
Сећам се још једног случаја док сам живео у том манастиру. Разболео се био један човек од неке врсте водене болести; лекари су му вадили по петнаест литара воде из стомака. Није му било спаса. Туговао сам и молио се за његово здравље; био је карактеран и вредан човек. Размишљао сам како да му помогнем и одлучио да покушам да га излечим аскетским методама, онако како смо то радили у Светом Науму. Ближио му се крај, није му било помоћи, па сам хтео да опробам све што знам, ионако нисам могао да му нашкодим.
Довео сам га у манастир. По договору, очитао сам му молитву јелеосвећења и забранио му да једе и пије седам дана. И ја сам, упоредо с њим, постио и молио се за њега.

Седмога дана узео сам мало хлеба; мислио сам, с моје стране је доста; а њему сам саветовао да издржи бар још два дана; али он није могао више да трпи.
Одмах се приметило да му иде на боље. После је ишао још два пута у болницу, да му изваде још само мало течности, и вода је потпуно нестала. Да је издржао још само један дан, у болницу не би ни ишао. Брзо је оздравио и никад му се више та болест није вратила. Наравно, новац нисам хтео да примим, иначе би молитва била узалудна... Тада сам, по ко зна који пут, утврдио своје уверење да је повремено гладовање уз молитву велика корист за људски организам. Али неискусни људи не смеју то да раде на своју руку; гладовање без молитве може да им причини велику штету.
У манастиру Руденица провео сам седамнаест година, као старешина. Мислио сам да ту останем све док не будем могао да одем у неку планину, у самоћу. Чекао сам погодан тренутак да затражим замену, да на моје место дође неки млађи човек, свештеник или монах. Али сам смењен по наређењу његове светости патријарха Германа, и одређен да у Станишинцу обновим запаљени дом и цркву препуклу од експлозије динамита.
Кад ми је саопштено да ускоро треба да идем у Станишинац, примио сам то с неверицом. Али кад сам утврдио да ћу морати да послушам црквене власти, осетио сам отпор према њима. Мислио сам да њихов однос према мени није био добар. Утрошио сам много снаге на обнови манастира Руденица и цркве у Ратаји, па сам очекивао, с обзиром на своје године и дотадашњи рад, да ме одатле никуда више неће премештати, да је дошло време да се одморим и живим по својој вољи.
Помишљао сам да не извршим наређење старешине, али сам се плашио гриже савести. После дужег размишљања, увидео сам и сам да је то било у интересу цркве. У Станишинцу је требало сазидати храм и конак, а за то сам ја имао потребно стручно знање.
Прихватио сам задатак. Донео сам био одлуку да нађем снаге и да будем послушан док још и ту цркву саградим, па да онда оставим све, свидело се то некоме или не, и одем у неку планину и тамо дочекам крај свога живота на земљи.
На моје место, у ту уређену и богату парохију, дошао је Велибор Карић, свештеник. Он је, па скоро чим је дошао, срушио зграду коју сам ја био направио и сазидао другу, мању, без анкера и армиране плоче. Развалио је и зид око порте, а циглу и камен је продао.
Парохијани из Ратаје долазили су у Станишинац, жалили су ми се на њега и тражили да им одобрим да свештеника истуку и да га најуре. Нисам им то дозволио. Ипак је Велибор долијао. Ахијерејски намесник из Александровца, уз подршку епископа жичког, избацио га је из ратајске парохије и одредио му једну сиромашну. А ових дана сам чуо да је направио кућу у Крушевцу и да је опет добио добру и богату парохију.
У Станишинац сам дошао 1958. године. Затекао сам велики неред: црква је била озбиљно напукла од динамита који је експлодирао у непосредној близини. Кров на конаку је био спаљен, зидови порушени, цигла однета. Звонара се љуљала, па звоно није ни смело да се употребљава. И шума је била одузета цркви.
Тада сам имао око шездесет година живота. Поред свих мука које сам проживео, ипак сам био крепак и лак, као младић. Видео сам, одмах по доласку, да ме чека тежак посао и да ми предстоје године напорног рада.
Једног дана легао сам на камени зид, окренут лицем сунцу, да се сунчам и поразмислим одакле да почнем. Као да сам био пао у екстазу, или да сам заспао. Одједном сам се пробудио. Али нисам више био на зиду, већ високо дигнут од земље, чак изнад кубета цркве. Гледао сам одозго: храм, двориште, спаљен конак, своје тело на каменом зиду. Лебдео сам краће време, а онда сам чуо глас: „Калисте, ти си сам себе заклао..." Убрзо је све нестало; пробудио сам се на зиду. Сео сам и размишљао о виђењу, о гласу, питајући се шта то значи.
Тек што сам почео са уређивањем храма, добио сам наређење од црквених власти да идем у манастир Јовање. Тада се градила хидроцентрала у Међувршју, код Каблара, па се пресељавао манастир, од корита Мораве, горе на брег, да не би био потопљен. Игуман манастира Јовања нешто је мутио са новцем, мало и са женама, па ме је патријарх Герман одредио да ја изводим радове и бринем се о свему осталом. По дужности сам прихватио тај посао, мада га нисам желео. Морао сам опет да идем међу људе, да се надмудрујем и препирем. У Станишинцу сам био сам.
Кад сам дошао у манастир Јовање, пред свима монасима рекао сам господину Герману, који је управо био у посети: „Ви знате, ваша светости, да сам ја оштар човек и да тражим велико послушање и дисциплину у раду. Ови монаси ће сигурно због тога да вам се жале..."
Патријарх се окренуо према њима и рекао им:
„Ко се буде жалио на Калиста, нека зна да себе код мене оптужује!"
Као носилац Албанске споменице, имао сам бесплатну вожњу железницом, тако да цркву није коштао мој превоз од Станишинца до Овчарско-кабларске клисуре. Сваке друге недеље сам долазио у Станишинац да обавим своју свештеничку дужност, па сам се опет враћао у Јовање. Све паре које сам добијао у парохији станишиначкој, давао сам за градњу Јовања, као и храну и пиће за раднике. За време радова сестринство манастира Јовање било је пресељено у манастир Никоље.
Поред радова на цркви, откопавали смо гробове, и тела преминулих монаха преносили на безбедно место. Кад смо дошли до гроба јеромонаха Макарија Миловановића, мог старог познаника из Светог Наума /умро је у Јовању, у шездесетој години/, наишли смо на мало чудо. То је био онај Макарије који је увек говорио „Господи помилуј", спавао у мртвачком сандуку, носио стално гвоздenо ђуле и није хтео да ради физичке послове... Кад смо га откопали, тело му је било цело, нетрулежно, жуто као восак. Чак му ни очи нису биле упале дубоко у дупље, нити је на капцима било мемле.
Позвали смо лекаре из Чачка да утврде шта је утицало на то да његово тело толике године не иструли у земљи. Дошли су, погледали га и рекли нам да га оставимо дан и ноћ на ваздуху, па ће онда сигурно да се распадне. Међутим, стајао је откривен три дана, али се ништа није десило. Потом смо га пренели у метох манастира Јовања, где је лежао закопан у земљи све док су трајали радови.
Кад смо завршили са пресељењем цркве и других зграда, поново смо откопали Макарија да га вратимо у новоподигнути манастир. Нашли смо га онаквог какав је и био. Оставили смо га на ваздуху још седам дана, али се није распао.
Али никаквих чудеса, у виду исцељења болесних, од његових моштију није било. Неки монаси су причали да им се јављао у сну. Мени се није јављао. Сахранили смо га у цркви, где и сада лежи.
Живећи по манастирима, видео сам више таквих случајева. Како се то догађа и како је могуће да тело не трули, не знам. Многи неупућени у духовне ствари, мисле да је то нека поповска ујдурма, подвала. Али многа таква тела и дан—данас могу да се виде по нашим црквама и манастирима.
О томе ја размишљам овако: да је нека ујдурма, тајну би давно сазнали владари. Ко би од њих могао да сакрије тајну? Ту привилегију би они имали, па би данас земаљска кугла била препуна нетрулежних тела изабраних људи. У црквеном реду користили би то епископи, патријарси. Али ту нема утицаја ни власт, ни слава, ни новац... Како то настаје, не знам. Остаје ми да све припишем вољи Божјој.
Док сам радио на изградњи манастира Јовања, добио сам пензију као ратник у првом рату, са одликовањима и Албанском споменицом.
Шест и по година сам радио на рушењу старе и на изградњи и уређењу нове цркве у Станишинцу. Пола године сам равнао двориште и подзиђивао га около, три и по године сам зидао парохијски дом, а две и по године подизао цркву. У међувремену сам падину око цркве пошумио борићима.
Преко дана сам обављао свештеничке послове, а до један час по поноћи клесао камен. Лети сам радио напољу, зими унутра уз фуруну. Од један по поноћи до три молио сам се Богу, а од три до шест сам спавао. Сам, без ичије помоћи, својим рукама, исклесао сам сваки камен за целу цркву и сложио га у зидове.
Појавио се био неки исељеник, мештанин, из Аустралије, и понудио огроман новац за градњу цркве, под условом да у цркви буде његова слика у виду фреске.
Али ја сам хтео да та црква буде моја задужбина. Понуду сам одбио.
Кад је владика чуо шта сам учинио, наљутио се; а ја сам му рекао: „Ако ти, владико, примиш тај новац, онда дођи па зидај цркву сам! Ја је градити нећу!"
За тај посао била ми је потребна физичка снага, зато сам морао да једем више него што ми је као монаху било корисно. Мислим да сам се и ту снашао: набавио сам добро црно вино, које сам у тањиру мешао са водом, и у то дробио хлеб; храна је била изванредна. Понекад сам стављао мало шећера да неутралишем киселину. Та храна ми је давала снагу, као да сам јео месо или сланину, али ми је дух остајао чист и бодар.
Кад сам већ до пола одмакао у послу, дошли су неки људи и представили се као главешине из Александровца. Био сам баш на зиду, високо од земље, кад су они стигли.
„Од кога си, Калисте, добио дозволу да зидаш цркву?", упитали су ме. „Овде је била црква, и опет ће бити. Шта ће ми дозвола?" „Не може тако да се ради, попе. Прво мора да се добије дозвола од надлежних власти, па тек онда да се нешто гради..."
Тада се у мени нешто окренуло, не знам шта ми је било. Досадиле ми црквене старешине, јер ми нису дозволиле да живим како ја хоћу, у самоћи. Њих сам морао да слушам, али ове овде не морам, и нећу. Плануо сам, махинално дохватио овећи камен и потегао онога који ме питао.
„Ево ти дозвола!", викнуо сам.
„Ти си луд! Чуо сам за тебе да си наопак човек, а сада видим да си и луд!"
„Луд сам, него шта! Зар бих иначе отишао у монахе!"
Отишли су брже него што су дошли. Гледао сам за њима, смејао сам се и питао се шта ми би да тако поступим. Али ми није било лако, целог сам живота зидао по Македонији и Србији, а желео сам да будем сам у некој планини или на острву. Сваког дана, као и тада кад су они дошли, сећао сам се свог усамљеничког живота и желео сам да опет тако живим.
Више нико није дошао да ме пита имам ли дозволу. Са парохијанима сам се лепо слагао; поштовали су ме и редовно долазили на свету литургију, да се заједно молимо Богу и да га славимо.

Ноћу сам остајао сам. Тада сам сабирао мисли молитвом и размишљањем. Ваздух је у Станишинцу чист, околна брда пошумљена, небо ведро. Одлазио сам често да се шетам по Митровом пољу, и размишљао сам како ћу, по завршетку цркве, вешто да се ишчупам од црквених власти и да одем у самоћу да тамо сачекам свој крај.
Кад су радови на изградњи цркве били завршени, стекли су се услови за мој нормалан живот. Ослободио сам се физичког рада и посветио се духовном узрастању. Чекао сам да се на моје место постави нови свештеник, то сам тражио од владике, а ја да одем где ми срце жели. Тих дана сам живео прилично добро. Али, како народ паметно каже: Ђаво не оре и не копа...
Једног дана дошла је код мене нека жена из даљег комшилука са ћерком. Пре њиховог доласка, осетио сам у себи немир, предосећање ме упозоравало да ми се приближава нека опасност. Али сам мислио да опастност нема одакле да дође, рат је давно био завршен, а људи су добри. Зато и нисам нарочито обраћао пажњу на то унтурашње упозорење.
Ушле су и затражиле благослов. На моје питање зашто су дошле, жена је почела да плаче и да ми се жали како са ћерком није све у реду. Лекар им је рекао да је ћерка на самој граници свести, и да ће, ако се одмах не уда, убрзо да страда од младалачког лудила. И рекла је да не може да учини онако како јој је лекар саветовао јер има старију ћерку и мора да пази на ред, пред народом би била срамота ако се прво млађа уда.
„Добро, жено, очитаћу јој молитву. Ако има вере, Бог ће помоћи..."
„Оче Калисте, њој треба мушкарац. И то одмах! Ако јој не нађем човека, полудеће!" рекла је мајка.
„Па удај је! Нећеш ваљда да дозволиш да та дете полуди?"
„Не могу тако прекореда, оче! Свет ће ми се смејати док год будем жива! Не могу да је удам, а не смем да дозволим да полуди..."
„Па да јој читамо молитву."
„Можеш и молитву да јој читаш, није то рђаво, али нешто боље ја имам на памети, оче. Нешто прече и много важније би требало за њу одмах учинити.
Снебивала се, кукала, увијала се. Није смела да ми каже оно што је смислила.
„Говори шта имаш, жено. Не отежи...", рекао сам.
„Оче! Тебе људи веома цене и поштују те зато што живиш исправним животом, и што стварно верујеш у Бога. То зна свако и људи зато у тебе имају поверења... Узми моју ћерку да ти буде куварица! Пред светом нека тако буде, а ти живи с њом! Тако ће то што с њом мора да буде заувек остати тајна. Чим удам старију ћерку, удаћу и ову. Другог решења немам!... Помози нам, оче! Спаси ми дете да не полуди!"
Удаљио сам се од ње и хтео одмах да је најурим. Но, била је у великој невољи и муци, па сам се уздржао.
Девојци је тада било осамнаест година. Имала је црне очи, из њих је, док ме гледала, сипала ватра. Гутала ме очима... Чинило ми се да су јој руке биле спремне да ме сваког часа, на мој најмањи миг, загрле, зграбе. Обучена је била у лаку хаљину на раскопчавање, испод су се оцртавале све облине. Склонио сам очи с ње, осетио сам немир и неспокојство. Био сам у великој неприлици; ужурбано сам размишљао како да се из тога извучем, али и да им помогнем. Онда сам рекао смирено:
„Не мисли о томе више, то не може бити, жено! Читаћу ти молитву. Бог је милостив, помоћи ће."
„Оче, спаси нас! Бог, па ти. Помози нам..."
Чим је жена изашла, девојка је хитро раскопчала хаљину и збацила је са себе на земљу. Стајала је испод мене потпуно гола; гледала ме пожудно. Осећао сам како су од ње према мени допирали врели, опојни таласи. Чекала је мој миг, па да ми крене у загрљај.
Одмах ми је било јасно да су се оне унапред договориле шта да ураде, како би ме навеле да поступим по њиховим замислима. Матора лисица је све била смислила и на то наговорила несрећну девојку, која је то једва чекала.
Стар сам човек па могу слободно да причам о свему што сам тада осећао како ми је било. Срце ми се више не узбуђује на те мисли и сећање.
Била је лепа. Љуљале су јој се велике и чврсте груди, биле су некако нестварно беле; на брадавицама руменим као јагоде као да је треперила по кап неке слатке омамљујуће росе. Витка је била у пасу, кукова нешто ширих, правилно обликованог пупка. А читава шума црних и коврџавих маља прекрила јој доњи стомак. Прожимала ме блудна ватра, а у стомаку сам осећао сладуњаво дрхтање.
У мени се пробудила пожуда, можда још жешћа него њена. Горео сам, тело ми је било затегнуто и напето као челик. Стајао сам према њој, луд од жеље, и гледао је, опчињен том лепотом.
Морам рећи истину, да се не лажемо: млад човек таквој жени не би могао да одоли! Никакав завет на чистоту и целомудреност у таквој ситуацији не би му помогао... Нисам се сачувао што сам био стар, већ само захваљујући безбројним мојим подвизима, испосничким и другим одрицањима. Успео сам да се приберем и да се упитам: „Калисте, зар цео свој духовни свет и живот да даш за један тренутак телесног уживања? Зар сад у старости да упропастиш оно што си годинама стицао?"
Можда ме спасла моја вера, воља, убеђење; али верујем да ме само Бог спасао да не постанем дволичан, лицемеран пред собом, пред људима и пред њим.
Крајњим напором воље одвојио сам очи од ње и отрчао у цркву. Пао сам на колена пред иконом Господа Исуса Христа. Молио сам му се за спас као ретко кад пре тога. Обраћао сам му се искрено, као најрођенијем; говорио сам му у каквом се стању налазим и молио га де ме избави из те опасности. Али ватра у мени споро се стишавала... Тек после једног часа молитве, на мене се сручила бујица хладноће, као да ме неко полио кофом воде. Брзо сам се прибрао, био сам у стању да разумно мислим и исправно да се понашам. Опет сам био стари Калист. У тим тренуцима родила ми се и мисао како да помогнем несрећној девојци.
Из цркве сам се вратио у конак, где су ме чекале жена и њена ћерка. Као да су се још надале да ћу да прихватим њихов предлог. Али ја сам им одмах рекао да ако желе моју помоћ, да девојка оздрави, онда морају да ме послушају у свему што им будем рекао. Пристале су да ми се препусте; ионако нису имале другог избора.
Наредио сам строг пост за девојку у наредих седам дана. Сутрадан сам је довео у цркву и исповедио је. У почетку исповести било ми је тешко да јој се духовно приближим; она на моја питања углавном није одговарала, гледала ме очима пуним телесне жудње. Око нас у цркви влада је тишина; мирисао је тамјан, а испред, посматрале су нас иконе. Говорио сам јој смирено, полако; благим речима тражио сам од ње да исповеди оно што је гризе и мучи. Како је пролазило време она се по мало опуштала, свест јој се бистрила, бивала је приснија са мном јер јој се срце отворило. Почела је да ми говори, испрекиданим реченицама, о својим младалачким тајнама, грцајући од навале јаких осећања.
При крају исповести њене очи су се овлажиле сузама, онда је заридала и плакала дуго. На крају се смирила и погледала ме у очи слободно и разумно.
Након исповести приступио сам молитви за њено оздрављење; у молитви сам остао дуже од два часа. Лепота девојачка покренула је у мени жељу да је спасем. Нисам жалио себе; зној ми је лио са лица на груди, а ноге ме болеле од дугог стајања. Свака моја реч била је јасна и усрдна, изговорена са осећањем, из дубине срца.
Наложио сам мајци да седам дана девојку држи у засебној соби, без хлеба и воде, и да се сама моли Богу за њу.
Кад су отишле, вратио сам се у цркву, клекнуо пред иконе и молио се за спас те девојке, величанствене лепоте Божје. Постио сам упоредо са њом, мислио на њу, трпео са њом и молио се.
Након истека седам дана отишао сам њиховој кући, девојка се била смирила; у очима јој више није било оне ватре. Ослабила је и једва је говорила од исцрпљености и слабости. Прошло је још неколико дана и она се окрепила, оздравила. Више јој се та бопест у животу није враћала.
И данас је жива, има децу, мужа и породицу. Поштује ме као оца. Кад ме сретне, поклони ми се и пољуби ме у руку. И њена мајка ме је поштовала, али, кад год би ме срела, од стида није смела у очи да ме погледа.
По завршетку храма у Станишинцу, тражио сам од црквених власти да ми дозволе да одем у неки манастир. Молба је прихваћена и постављен сам за духовника у женском манастиру Љубостиња. Отишао сам, иако нисам желео да управљам женама и да будем њихов духовник. Жена остаје жена и кад се замонаши. Не може мушкарац у њеним очима да буде чист, и да је светац Божји! Увек нешто нађу, неки разлог, да нас окаљају; ако нема истине, ту је измишљотина! У Љубостињи сам остао годину и по дана, после сам отишао за духовника у манастир Јовање.
Прихватао сам се разних дужности, премештао се из места у место, склањајући се постепено што даље од очију старешина, јер сам мислио да ћу се тако лакше ослободити и докопати се молитвеног тиховања. Помишљао сам да својевољно оставим црквене послове, да прекршим заклетву на послушност и побегнем од владике без благослова. Али нисам то смео да урадим јер сам знао да бих много пострадао. Из Јовања сам прешао у манастир Вазнесење у нади да сам се приближио свом циљу, самовању.
Баш у то време позвао ме Василије, владика жички, ради неког разговора. Обрадовао сам се његовом позиву, мислио сам да је то добра прилика да затражим дозволу за одлазак. Очекивао сам да ћу лако добити његов пристанак кад му кажем да сам у животу много учинио за цркву, и да је ред да ме пусти да у старости остварим своју животну жељу.
Владика ми је испричао да је свештеник, за тих неколико година по мом одласку, презадужио цркву станишиначку. Тако је, за само један дан, моторном тестером насекао осамдесет кубних метара црквене шуме, и за два дана та дрва продао у бесцење.
Споменуо сам му своју намеру да живим у планини, а он ми је одговорио:
„Разумем те потпуно, Калисте. Слушао си нас, радио си целог живота, и много урадио за цркву. Знам да је ред да и ми учинимо нешто по твојој вољи. Али молим те, оче Калисте, још ово: пођи у Станишинац, раздужи цркву, па онда иди куд год хоћеш! И знај да те пуштам, али да останеш у границама моје епархије."
Морао сам опет да прихватим његов предлог. Поново сам дошао у Станишинац. А свештеника који је презадужио цркву, црквене власти су преместиле у Нишку епархију; тамо је унапређен у виши чин. Уместо да га казне, наградили га!

По доласку у Станишинац, журио сам се и трудио као никад раније да што пре све завршим, па да најзад почнем да живим по својој вољи. Благослов од владике више нисам морао да тражим, већ ми га је дао. За годину и пет месеци сакупио сам новац и отплатио све дугове; дао сам нешто и од својих пара, од пензије, само да се што пре ослободим те своје последње обавезе.
Коначно сам писмом обавестио владику да сам у потпуности извршио његову наредбу. Напоменуо сам му да ћу ја, кад он буде читао писмо, већ бити на путу у планину и самоћу.
Тако сам и учинио: спаковао сам ствари и сео у први воз за Ђевђелију. Плашио сам се да ми владика опет не да неки задатак, па га нисам послушао и остао у границама његове епрахије. Побегао сам у Македонију, у Могленске планине.
Не могу да искажем сву радост коју сам осећао док сам путовао у планине. После готово педесет година био сам слободан и свој. Мислио сам да ћу такав остати заувек. Захваљивао сам Богу што ми је омогућио да живим онако како сам знао да ми највише одговара. Гледао сам поља, планине и певушио. Говорио сам себи: ту ћеш живети и ту предати душу Богу.
Радовао сам се што ћу поново живети у чистоти и истини, и што ћу доховним оком гледати небеске тајне и лепоте; што ћу бити далеко од људске заблуде о животу, од лењости и опуштености, злобе и мржње, похлепе и блуда; што нећу бринути о људима и решавати њихове духовне и моралне проблеме; што нећу више зидати цркве, конаке и домове.
Жудио сам за потпуним присуством натприродног у себи и око себе. Као свештеник, кад бих читао молитве за освећење воде уочи славе, добијао сам унутрашња озарења, неку малу благодат, и тако сазнавао да и свештеници примају дар Духа Светога. Али то није било ни близу по лепоти и даровима што су на мене силазили у планини или на острву.
Извесну благодат сам примио и кад сам зидао цркве. Али ово морам рећи: већу благодат сам добијао кад сам седам дана постио и молио се, него кад сам довршавао цркву на којој сам годинама радио. То је истина коју сам у срцу осетио, и уверен сам да је Богу човек много важнији од камене зграде. Добро је бити у цркви у којој служи свештеник који живи по Божјем закону и по речима које проповеда, и када се у њој окупља народ чиста срца и савести. Ако тога нема, узалуд нам је лепа грађевина, никоме она сама не помаже.
Човек освећује место, а не место човека. Тамо где су људи у којима је љубав, ту је Јерусалим, Света Гора и цела васиона.
По доласку у Ђевђелију, повезао сам се камионом до близу југословенско-грчке границе, онда сам се упутио у планину са стварима на леђима. Добро сам запамтио место где сам, у првом рату, провео годину и по дана на положају према Немцима, Швабама и Бугарима. Упутио сам се право до пећине где смо, као војници, једни друтима превијали ране, спремали храну, славили славе, певали, туговали. Ту смо живели очекујући дан када ћемо да пробијемо фронт и пођемо кућама у Србију.
Био сам одлучио да у тој пећини проживим остатак свога живота. А хтео сам да будем баш ту и зато што сам знао да околна шума обилује питомим кестеновима и дивљим воћем. У планину Петрину, или на острво Преспанског језера, нисам могао опет да се вратим због старости; више нисам могао да се храним копривама, корењем и травом. Питоме кестенове сам волео и могао сам да их једем. Најбољи су кад се скувају; то сам искуство стекао у рату.
Из даљине сам угледао крошње питомих кестенова, дивљих крушака, глога, оскоруша. Журио сам да што пре стигнем; као да сам летео уз планину. Унаоколо је још увек било трагова првог рата: полузаравњени ровови, комађе граната, котурови за бодљикаву жицу, поломљени точкови кара, зарђали бајонети. Са својим зеленилом и стенама, планина је била права лепотица. Осећао сам се слободан, као соко.
Сећао сам се битака које смо ту водили, другова који су изгинули, и оних који су преживели, наших надања, жеља, радости, туге... Заборавио сам тада, у тим тренуцима, пређашњи живот међу људима, и своја страдања, и физичке напоре и разочарања. Моја душа је пред тим будућим боравиштем кликтала од радости.
Али кад сам стигао на педесетак метара до пећине, видео сам ознаку државне границе. Моја пећина се налазила на грчкој територији!
Тада ми се смучило. Спустио сам ранце на земљу и упитао се: да ли је могуће да је мој пут опет препречио човек? Затим полугласно: Не да мира, спокоја и слободе другоме, па ни себи самоме, несрећник... О, људи! Докле ћу живети по вашим наређењима, докле ћу слушати ваше патње и наилазити на ваше забране?
У тим тренуцима тврдо сам одлучио да се ослободим људи, заувек!
Решио сам да нађем такво место где ме нико убудуће неће ни у чему ограничавати, до само Бог.
Ипак сам одлучио да видим своју пећину. Узео сам ранце и прешао границу.
На улазу у пећину попречило се стабло велике букве; изгледа да се од старости преломила и пала. Једва сам се провукао испод дебла и дошао до врата која смо, ми војници, направили пре више од педесет година; била су натрула, испуцалих дасака и расклимана. У пећину нико није улазио откад смо је ми напустили.
Кад сам отворио врата, запахнуо ме устајали ваздух и пала паучина на лице. Очи су ми се привикле на полутаму; угледао сам на поду пећине конзерве, ватриште и нагореле пањеве. Била је ту и једна четкица за бријање и један бријач који је, касније сам утврдио, после толиких година још био употребљив! „То је Миланов бријач", рекао сам гласно. Сетио сам га се; он је, приликом пробоја фронта, заборавио на све своје ствари, и скачући и радујући се, истрчао из Грчке и ушао у нашу земљу.
Сео сам на избочину /некад нам је служила као столица/; прошлост је оживела у мени. У грудима сам осетио слатку радост. Сетио сам се другова које сам волео; и видео сам да у себи имам још љубави према онима који су заувек отишли из мога живота. Тај осећај у мени био је дубок, племенит и леп. И по ко зна који пут, сазнао сам да у човеку не постоји ништа лепше од љубави.
Дотад сам био упознао љубав већу од љубави према људима, љубав према Богу. Али и ову љубав, према бившим друговима и сапатницима, била је велика и достојна да човек ради ње живи, да би је стекао, осетио и с њом живео у дубини свога бића.
Сетио сам се страхота које смо, ми мушкарци, починили у првом и другом светском рату, било да смо нападали или се бранили. И јавила ми се у свести песма једног нашег књижевника, Србина, који је писао између два рата: „Тужно је бити мушко..." И рекао сам себи: Не, није тужно, тужно је не бити мушко у животу. Тужно је бити зликовац, лопов, блудник, ленштина! Дивно је бити мушкарац чиста срца, пун љубави и мира, и разуман. Постоји ли ишта величанственије на земљи? Шта би се с тим могло поредити?
Изашао сам из пећине; присећао сам се потока, извора... Пошао сам удесно и упутио се према чесми у камену, коју смо у рату направили. Крај чесме сам угледао ново лонче; ланцем је било везано за стену, па сам закључио да у близини има људи. Захватио сам воде и полако пио, а у мени су се ређале успомене. Повремено сам заборављао време које је прошло, осећао сам се као и пре педесет година када сам седео на овом месту.
Из заноса су ме пренули кораци. Били су то грчки војници - граничари, који су пошли на чесму. Изненадили су се кад су ме угледали крај извора. Али видећи ме онако старог, седог и у монашкој одећи, нису били груби према мени. Упитали су ме ко сам и шта радим. Одговорио сам им, али они нису разумели српски. Знао сам по неку грчку реч, али тада нисам могао да се сетим ни једне. Срећом, са њима је био један Македонац, а ја добро говорим македонски, па смо успели да се споразумемо.
Кад су чули да сам на тој планини ратовао, да сам живео у пећини и са друговима направио чесму, веома су се заинтересовали. Дуго сам им причао о рату, борбама, о нашем животу, ратничком.
Одвели су ме потом у своју, грчку караулу. Понели су моје ранце и замолили ме да преноћим код њих, да бих им причао о својим доживљајима. Био сам уморан, никуда нисам журио, па сам пристао и остао. Целе те ноћи ока нисам склопио, провели смо је у разговору. Сутрадан су ме допратили до југословенске карауле.
И са нашим војницима сам се дуго задржао у разговору. Кад сам од њих пошао, нису ми дозволили да идем аутобусом, већ су ме са својим колима довезли до Ђевђелије. Растао сам се и са Грцима и са нашима као са својом децом. Радовао сам се, било ми је мило што сам их срео. Драги су ми то момци били, остали су ми у лепој успомени. Али ми се и плакало, што нисам могао да живим у својој пећини у којој сам доживео страшне дане рата и дивне тренутке другарства и љубави.
Тако је, не мојом кривицом, пропала моја замисао, и моја нада, да живот приведем крају у тој планини, међу питомим кестеновима и дивљим животињама.
Из Ђевђелије сам возом путовао, преко Скопља, Ниша и Сталаћа у Чачак. Отишао сам право у Овчар—бању; ствари сам оставио код једног сељака, одмах се упутио према Каблару, да у тој планини потражим погодну пећину себи за живот.
Стајао сам на ћуприји у Овчар—бањи и дуго посматрао околна брда. Добро сам познавао ту планину; а и иначе сам знао природу планина; видевши обрисе и литице једног узвишења, оценио сам да ту мора да буде пећина. Одмах сам се тамо упутио; оријентисао сам се према дрвећу и истуреном камењу. Кад сам се попео тамо где сам био замислио да стигнем, дуго нисам могао да нађем пећину, иако сам је тражио пажљиво. Онда сам видео један мали отвор у литици, десетак сантиметара широк, иза брежуљка који је врхом заклањао  подножје литице и улаз. Кад сам обишао брежуљак, с друге стране сам одмах угледао пећину. Али до ње нисам могао да дођем, испод је била провалија, изнад висока литица, а са стране глатке, окомите стене. Никако нисам могао да јој приђем.
Свиђало ми се веома место где се пећина налазила, па сам хтео баш ту да се настаним. Досетио сам се како да доскочим тој препреци. Одлучио сам да у вертикалну стену, према пећини, забијем гвоздене клинове у два реда: доле, по којима бих газио, и горе за које бих се држао. И то ми, као грађевинару, није било тешко да изведем.
Вратио сам се у Овчар—бању и отишао ковачу. Он ми је направио неколико добрих шпицева за камен и четрнаест гвоздених клинова. У продавници сам купио чекић од једног килограма, а из манастира Никоље узео сам тканице и јаке каише... Кад сам се вратио у планину, прво сам шпицем удубио стену за клин на који ћу згазити, затим за клин за који ћу се ухватити. Тако сам, редом све до пећине, поставио седам клинова доле, седам горе. Док сам бушио рупе у стени, каишима и тканицама везивао сам се за клинове да не паднем.
Пећина је била погодна за живот. Поравнао сам је и дотерао, тако да изгледа као добра и пристојна соба. Из једне напуклине у стени цурила је вода. Првом приликом кад сам отишао у бању, купио сам цемент и уз саму пукотину направио валов. За непуна два часа у валову би се скупило око шест литара изврсне планинске воде за пиће. Цементним млеком окречио сам зидове пећине. Врата сам направио од дасака. Донео сам боцу плина, ћебад, књиге...
Улепшавао сам тај свој конак стрпљиво и с великом љубављу. Верујем да тада нико на свету није био срећнији од мене. Ни дворац некима није тако мио, као што је мени била моја пећина у стени.