Није ми било лакше кад сам четвртком и недељом ишао у Свети Наум по храну. Тамо су ми се ругали монаси. Знали су да ми је Жути Ђаво наредио да се што пре вратим, па су ме задржавали, а он ме онда грдио и муштрао. Не знам где ми је било теже, у манастиру или код Симеона монаха. Кад сам се враћао у испосницу, преко поља, дизао бих руке к небу и из свег гласа запомагао: Господе Исусе Христе, молим те, спаси ме што пре из овог пакла!
Прошло је петнаестак дана како сам дошао, а Симеон још није покушао да ме бије. Само је и даље измишљао послове да ме малтретира. Једног четвртка наредио ми је:
„Иди у кухињу и скувај нам пасуљ!"
То ме зачудило, до тада смо јели само некувану храну. Послушао сам га и отишао у чађаву собицу. Тамо сам нашао бакрачић, некалаисан, толико прљав да из њега ни свиње не би јеле. Рибао сам га, трљао и прао пепелом, песком и водом, све док га нисам донекле очистио. Плашио сам се да се не отрујемо ако будемо јели пасуљ скуван у чистом бакру. Жутом Ђаволу то није сметало.
„Кувај као што сам ти рекао!", одговорио је кад сам му то споменуо.
Заложио сам ватру, сипао воду и пасуљ у бакрачић који је висио о веригама над огњиштем. Кад је пасуљ био готово куван, дошао је Симеон и упитао ме:
„Је л' готов?"
„Није. али ће брзо", одговорио сам. „А јеси ли га добро посолио?" „Чиме да га посолим, кад знаш да немамо соли?" „А... нема соли! Лако ћемо за то. Не брини! Сад ћу ја да га посолим, биће баш како ваља!"
Узео је дрвену кашику, захватио пепео и жар испод бакрачића и то све изручио у пасуљ. Чвркнула је жеравица, у пасуљу се подигла пена.
„Ето видиш да имамо соли". рекао је.
Кад је пасуљ био куван, сели смо за сто. Повадио сам угљевље из пасуља и почео да срчем дрвеном кашиком. Нико ми неће веровати да истину говорим ако кажем да ми је тај пасуљ био сладак као шећер! За петнаестак дана јели смо само четири пута, и то готово ништа. После таквог гладовања, куван пасуљ је сладак, ма и посољен пепелом!
У кухињи сам био нашао неку стару ножагу; њом сам секао хлеб на комадиће и јео га уз пасуљ. Уживао сам!
При крају ручка, Жути Ђаво је устао и рекао:
„Спреми се, Добривоје, решио сам да те бијем. Запамтићеш данашњи дан по Симеону монаху! Прво ћу да те бијем, потом ћу да наставим са ручком."
Устао сам од стола и пустио га да ми се приближи, онда сам зграбио нож, замахнуо према његовом стомаку и дрекнуо из све снаге:
„Сад ћу да те пробуразим, дрипче!"
У првом тренутку се збунио, онда се хитро тргао и склонио стомак што даље од моје руке и ножа. Кад су нам се очи сусреле, још више се уплашио и суљајући леђима о зид опрезно се повлачио ка вратима; чим је био ван домака ножа, јурнуо је као метак и побегао у своју собу.
Мало касније изашао је из испоснице и отишао на језеро. Бродом „Корзика" одвезао се право у Охрид. Гледајући за њим, у себи сам се смејао јер се Жути Ђаво у тренутку променио, од надменог човека постао је кукавица и као дете отишао да се жали.
Убрзо сам добио позив од владике да му се јавим.
Кад сам стигао, са Николајем је био и Симеон. Владика је рекао:
„Добро дошао, брате Добривоје! Реци ти мени, поштено, шта је то било између вас двојице? Брат Симеон ми исприча да си покушао да га убијеш, да си ножем хтео да га распориш!"
„Истина је то, преосвећени", одговорио сам.
„Како, како..." чудио се Николај.
„Као Милош Мурата! Од учкура до грла бијела!"
Владика се насмеја, али се брзо прибра и рече:
„Зар да убијеш човека? Није ли те страх од Бога?”
„Ја сам хтео да убијем рђу од човека, преосвећени", рекао сам.
Затим сам му испричао све о Жутом Ђаволу, и како сам га слушао, и како ме мучио, и како је хтео да ме бије.
Владика се онда обрати Симеону:
„Оче Симеоне, јеси ли ти размишљао о томе да ли си за монаха? Ако ниси, размисли... А сад, опростите један другоме овде преда мном, па идите у испосницу с миром."
На те речи, Жути Ђаво скочи вриштећи:
„Владико, ја не смем да живим с њим у испосници! Разбојник је он, заклаће ме!"
„Добро де, брате Симеоне, смири се... Кад је између вас таква ствар, онда нека Добривоје иде у Свети Наум, а ти остани у испосници", рекао је владика.
Како ми је било наређено, тако сам и учинио. Монаси су ме дочекали с подсмехом.
„Ево нашег делије! Није могао да издржи! Наишао на чврсто, и уплашио се! Побегао!"
Викнуо сам:
„Бабе сте ви! Дозволили сте да вас рђа од човека мучи и понижава. Ућутите! Покријте се ушима!"
Поднео сам многа искушења у манастиру, а трпео сам их зато да бих се смирио. Овладао сам поприлично својим телом и могао да му заповедам. Топлина и благост испуњавали су ме и чинили ме сигурним; у моме срцу живела је велика љубав за Бога и људе.
Епископ Николај Велимировић узео ме код себе, да му помажем и да га служим. Био је наш најобразованији епископ у то време. До данас бољег нисмо добили, мислим да још дуго нећемо имати таквог. Био је велики духовник, енглески ђак, човек за кога је знао скоро цео свет.
У првим данима искушеништва пожелео сам да одем у самоћу, у пустињу, да бих се посветио и Богу и себи. Та намера је сазревала у мени и јачала; чекао сам тренутак да се замонашим, па да одмах кренем у планину. Зато сам се учио молитви, као и исправном животу, из књига и од монаха, нарочито од епископа Николаја.
Слушао сам га без поговора, с вољом и од срца. У току дана сам слагао духовне књиге у пакете, адресирао их и слао на пошту. Увече, у његовој соби, у његовом присуству, читао сам псалме и молитве, а тек потом одлазио на починак. Он је и даље остајао да ради. Дуго је ноћу, у његовој соби, било упаљено светло. А кад сам устајао рано, видео сам опет светло и чуо његове кораке и кашаљ.
За мене неискусног, он је био чудан човек, невероватан. Гледао је човека мало погнуте главе; очима је продирао у саму душу. Сви смо, без разлике, били свесни да он зна нашу мисао и пре него што чује одговор на постављено питање. Био сам свакодневно с њим и увидео сам да он, из своје собе, заиста зна шта се догађа у манастиру, у граду, и даље.
Сећам се једном кад су начелник Округа охридског и председник Црквеног суда, са још двојицом државних службеника, хтели да оду у неко погранично место. Председник Црквеног суда, као побожан човек, дошао је код владике за благослов. Али Николај није хтео да га благослови. Молио га је тај човек, љутио се на њега, али је све било узалуд. На крају, владика је рекао:
„Мислиш ли, оче, да ти не дајем благослов због тога што те мрзим?"
„Не знам зашто ме не пушташ, владико. Али ја хоћу да идем! Иде ми се. Зашто ми не даш благослов?"
„Послушај ти свога владику, не иди никуда без благослова и не запиткуј много", рекао је Николај.
„Ја ћу онда отићи, благословио ти мене или не", рекао је, сео у кола краљевих службеника и отишао.
Шта се збило касније? На путу, у близини албанске границе, сачекали су их кочаци, Албанци, убили шофера а њима узели све вредно и одвели их у планину. Пошто се краљеви службеници нису вратили у одређено време, заинтересовала се за њих државна власт, и тако се брзо сазнала истина. Лично је краљ Александар интервенисао код албанског краља Зогуа и тражио од њега да одмах врати његове службенике. Владика ми је причао да је краљ Александар рекао Зогуу овако: „Уколико ми у року од три дана не вратиш моје људе живе, окупираћу вас! Досадили су ми ваши разбојници!" После два дана дошли су код нас у манастир чиновници, начелник и председник Црквеног суда. Председник Суда био је сав у модрицама. Дошао је код владике потиштен и скрушен, поклонио му се дубоко и замолио га за благослов.
„Нека те Бог благослови, оче. А шта је то са тобом било? Зашто си такав?", питао га је Николај.
„Убише душу у мени проклети кочаци! Само су мене тукли, иако им ништа нисам скривио."
„Шта сад мислиш, оче: зашто ти нисам хтео да дам благослов, и зашто су само баш тебе тукли?" питао је владика.
„Све ми је јасно, преосвећени! Никад више ми се неће десити да одем на пут без благослова!"
Улетео сам и ја у разговор, само да пецнем председника јер је био горд човек.
„Одрастао си човек, паметан си, председник си Црквеног суда, оче. Зашто би ти слушао владику?"
„Ћути, Добривоје. шта ти о томе знаш!", викнуо је на мене владика.
Било је очигледно, у то сам био сигуран, да је Николај знао како ће се они провести на путу. Иако је он своју прозорљивост крио, уверио сам се у њу по многим догађајима које сам својим очима гледао. Размишљао сам о тој његовој особини и питао се: „Како може да зна шта се догађа напољу, а ја не могу? Како он зна шта ја мислим, а ја не знам шта он мисли?"

Посматрао сам га и пратио сваки његов корак и покрет, у намери да видим и схватим какав је он човек. Желео сам да будем исто као он, али нисам знао како то да постигнем. Мислио сам да он зна неки тајни пут и начин за постизање духовних дубина, и да то крије од нас.
Знао сам шта једе, како се моли, где спава, али нисам знао шта ради ноћу кад остане сам у својој соби. Приметио сам да се једна даска на његовима вратима расушила, и да се један чвор одвојио и био готов да испадне. Синула ми је идеја: ево како ћу видети шта ноћу ради!
Сутрадан је владика отишао послом у град; избио сам чвор и пажљиво га очистио; са његове спољне стране забо сам ексерчић и вратио чвор на његово место у дасци; добро је стајао, а лако га је било извадити.
Тог дана радио сам свакодневне послове, а увече, кад се он вратио, читао сам псалме и молили смо се. После сам отишао у своју собу, свукао се и легао у кревет. Кад су се светла у ходницима угасила, извукао сам се из кревета и пажљиво, на прстима, пришао вратима владичине собе.
Чучнуо сам и опрезно извукао чвор; кроз отвор је шикнуо танки млаз светлости у ходник. Али сам се спетљао; ексерчић је, ваљда, био мали, па нисам могао добро да га ухватим; испустио сам га и чвор је лупнуо о под. Врата су се отворила. Пре него што сам могао да се приберем, над собом сам угледао огромну главу Николајеву.
Одскочио сам и потрчао низ степенице. Препознао ме. Викао је за мном, звао ме да се вратим и обећавао ми да неће било шта нажао да ми учини. Али ја нисам смео да се вратим. Стидео сам се. Мало сам се и плашио да ме у љутини не удари, знао сам да је преке нарави.
Нисам смео у очи да му погледам. Ноћ сам провео у дворишту. Сутрадан сам се опет крио од њега; нисам се усуђивао да уђем у зграду. Следеће ноћи сакрио сам се добро у једном ћошку митрополије и ту заспао. Око поноћи неко ме ухватио за косу. У мраку нисам видео ко је. Тек кад сам чуо глас, знао сам да је Николај.
„Не бој се Добривоје. Иди у своју собу и спавај", рекао је. Увео ме у собу, сачекао да легнем, покрио ме као да сам дете, и тек тада отишао. Био сам збуњен и чудило ме што ми није рекао ниједну прекорну реч.
Сутрадан, рано ујутру, позвао ме и наредио ми да из шупе у његову собу донесем ногаре и даске за кревет. Претходно сам их добро опрао. Док сам склапао кревет, он је позвао кувара и саопштио му:
„Филипе, од сад па док те не позовем, слободан си. Плата ти иде као кад радиш."
Отпустио је кувара, а кад смо остали сами, рекао ми:
„Ти хоћеш да будеш монах, Добривоје. Ако си мушкарац, спреми се за јуначки подвиг!"
„Ту сам, владико. Преживео сам рат, глад; лудаке сам чувао, Жутог Ђавола трпео, па и тај подвиг, о којем говориш, ваљда ћу извршити", рекао сам.
„Лако је, Добривоје, с људима се борити и трпети кад се мора. Али  сад ћеш се са собом ухватити у коштац; своју вољу ћеш испробати и очеличити. Имај ово на уму: пред својим телом милијарде људи дрхће, мазе га, покоравају му се. Спреми се!"
„Овде сам, владико. Наређуј!"
Мислио сам тада да не постоји напор који не бих могао да издржим. Био сам млад, јак, прекаљен и самоуверен, а помало и поносан што ћу доживети нешто непознато и велико, и што ћу се доказати пред самим владиком.
Од раног јутра владика ми је забранио да пијем воду и да било шта једем. Тог дана смо паковали књиге, адресирали пакете и слали их на пошту, а увече смо се молили Богу. Прво смо се по триста пута поклонили пред иконама, затим смо певали Светој Богородици, на крају смо клекнули да се молимо. У соби смо имали часовник који је откуцавао на сваких четврт часа.
Пуна два часа молили смо се на коленима пред иконама, на пиротском ћилиму. Он је вешто подвио десну ногу, па му није сметало клечање; није се помицао. Мене су, пак, болела колена, зато сам морао да се ослањам на руке, да чучим, да се окрећем на једну па на другу страну. Пошто сам био иза њега, није видео шта радим. Онда смо устали и два часа се молили стојећи, безгласно. „Умно се моли, не крећи језиком, синко. Бог зна наше мисли. Пост нема значаја без молитве; чак би могао да нам нашкоди", рекао ми је.
Хлеб и воду нисмо окусили целог дана и наредне ноћи. Наставили смо и сутрадан. Трпео сам глад и жеђ; радио сам, молио се и ћутао. Трећега дана ми је било веома тешко. Подносио сам лакше глад јер сам се на њу био навикао, али ме је жеђ страшно мучила. Свест ми се у појединим тренуцима мутила, осећао сам муку у желуцу. Увече нисам могао дуго да издржим на молитви, раније сам легао; Николај је остао сам на молитви. Ујутру, кад сам се пробудио, затекао сам га да се и даље моли. Бог зна кад је и колико је тај човек спавао.
Четвртог дана тело ме пекло као да је било запаљено; осећао сам ватру у себи. Нарочито су ме болеле зацељене ране. Око рана на ногама, на рукама и на грудима, носио сам велике модрице; биле су непријатне за гледање. И са тим модрицама се нешто догађало. Болела ме леђа, и глава, стална мука ми је била у желуцу, срце се узнемирило. Одлазио сам често до прозора и удисао свеж ваздух; као хладну изворску воду пио сам га.
Петог дана почео сам да смрдим. Уснице су се лепиле једна за другу, биле су слане, на језику се јавила, у великој количини, слуз сасвим слична гноју, коју сам често испљувавао.
Седмог дана доживео сам преображај; вратило ми се руменило у образе, скоро су престали болови. Али сам био нервозан и нисам могао да спавам; дрхтао сам, био сам страшно жедан. Тада сам први пут осетио да нисам у стању да се даље борим. Храбрио сам се разним мислима, јуначио се, заинатио се, али ми ништа није помогло. На крају сам одлучио да спакујем своје ствари и да побегнем од Николаја.
Слагао сам га да излазим напоље ради себе. Чим сам прошао кроз врата, јурнуо сам у своју собу и спаковао се на брзину. Кад сам се окренуо да изађем, угледао сам га како стоји у отвореним вратима. Ухватио ме за рамена, окренуо и наредио да се распакујем. Био сам збуњен, нисам знао шта да радим и како да га се ослободим. Молио сам га понизно да ме пусти да одем, или да ми дозволи да једем и пијем, али ме он очигледно није ни слушао. Кад сам видео да немам куд, сузе су ме запекле у очима, умало нисам заплакао од муке. Није за то марио, узео ме за уво, као основца, и повео у своју собу.
„Бабо једна! Ти ли си тај који хоће да буде монах?! Пун си прљавштине у телу и крви, са тим ти желиш да постигнеш нешто велико, да постанеш светлост! Зар не осећаш да у теби ђубре сагорева и да сав смрдиш! Ако желиш добро себи, и ако желиш да у овом животу на земљи видиш царство Божје, седи, ради свој посао, и моли се како ти кажем!"
До једанаестог дана није ми ни једном дозволио да изађем. Тада сам опет одлучио да бежим. Смислио сам био како да излетим из собе и побегнем куд ме ноге носе. Али кад сам кренуо опет ме је Николај зауставио на вратима.
Закукако сам из свег гласа; тресао сам се од муке. Молио сам га као оца рођеног да ме пусти. Говорио сам му да ће црева да ми се залепе од глади и жеђи, и да ћу сигурно умрети. Ни кукање ни преклињање нису ми помогли.
Мало после, дао ми је флашу и наредио да је добро оперем и донесем воде. Зграбио сам флашу и отрчао, што сам брже могао, на чесму, отворио славину до краја, потурио уста и слатко се нагутао воде. Онда сам опрао флашу, напуно је водом и донео у собу. Владика ме упитао:
„Јеси ли довољно пио?"
„Јесам, преосвећени."
„Добро, ако си. А сад ћу те, синко, питати нешто. Размисли добро шта ћеш ми казати, не мораш одмах да ми одговориш, можеш и кроз један сат. Реци: зашто си хтео да ме уходиш? Ако ми кажеш истину, бићеш ми ученик, ђак. Ако ме слажеш, отераћу те!"
„Није ми потребно дуго да размишљам, владико. Оно што бих ти рекао касније, могу ти рећи одмах. Хтео сам да видим шта ради владика кад је сам у соби!"
„Па, синко, ових дана си био са мном у соби и видео си шта радим. Немаш више разлога да вириш кроз чвор."
Опет сам молио да ме пусти да живим као други монаси; мислио сам да стварно више не могу да издржим без хране и пића. Ратовао сам, гладовао, прошао многе земље и видео чудеса, али ми се чинило да је ово изнад мојих снага. Али ме није пустио. Рекао је:
„Кад ти се свест замути, даћу ти мало воде. Ако на сваки сат или два будеш узимао по гутљај, престаће ти вртоглавица."
А он није ни погледао флашу; ни кап воде није окусио! Није се могло видети да ли трпи; молио се свакодневно, и даље као првог дана. Трудио сам се колико сам могао, али ми је молитва била слаба јер сам стално мислио да ли ћу жив дочекати следећи дан, и смишљајући разне начине како да утекнем од њега. Он је знао шта смерам, и увек ме спречавао. Дању је био крај врата, а ноћу је мој кревет стављао попречке уз врата, да не бих побегао док спава. Пошту смо примали кроз прозорче, на исти начин смо је слали.
Издржао сам још пет дана без хране и са мало воде. Укупно шеснаест дана смо гладовали. Седамнаестог дана чули смо моторе и кроз прозор видели аутомобиле. Владика ми је тада рекао:
„Ево, долазе нам гости, Добривоје. Радуј се. Да није њих, наставили бисмо овако до тридесет пуних дана."
Изашао је из собе, умио се, обукао свечано одело и дочекао госте. Позвао је Филипа кувара и одмах га послао да донесе пастрмке, вино и друго што је потребно за ручак. Такође, наредио је кувару да за нас двојицу спреми „нашу храну".
Кад смо сели за сто и почели да ручамо, гости су јели пастрмке, а нас двојица редак качамак. Кувар је знао каква је то „наша храна", очигледно је имао слична искуства. Морали смо да једемо качамак, јер би нам се смучило од јаке хране после дугог гладовања. Тог дана смо јели мало, сутрадан мало више, трећега дана био сам сит.
Чим сам се уз помоћ хране мало вратио у живот, био сам лак и оран за сваки посао, и чвршће воље него раније. Модрице су ми са тела нестале, као да никад нису постојале, ране нисам осећао као да их никад није било. Гладовањем сам очистио крв, а крв је очистила тело од болести и рана. Тада сам схватио шта је гладовање. Радовао сам се што сам колико—толико издржао све те дане, и зарекао сам се да ћу убудуће бити аскета и да ћу гладовати често.

У госте су нам дошли двојица министара; били су пали у немилост код краља Александра. Николај је васпитавао краљеве синове, Петра и Ђорђа, па је имао велики утицај на двор. Они су то знали и дошли су да га замоле да се за њих заузме код краља. Владика имје рекао: „Не бих вас бранио, да сам чуо нешто рђаво о вама. Не бојте се. Биће све у реду."
У то време у манастиру светог Наума произведени су у монашки чин двојица сељака. Један од њих, Драгољуб Радовановић, из села Бошњана, био је болестан од туберкулозе; лекари су му рекли да ће умрети најкасније за двадесет дана. Био је побожан човек, дошао је да умре у манастиру и да се сахрани крај цркве. Није се уздржавао у храни, и по речима руских монаха због тога се разболео. Руси су му предложили да се лечи овако: да му очитају молитву јелеосвећења, затим да гладује двадесет дана, без јела и пића. Ако то издржи, обећали су му сигурно оздрављење. Тај човек није имао куд, све је већ био испробао, па је прихватио њихов предлог. Пошто није могао сам да се уздржи од хране, везали су му руке. Цео дан су га чували, а ујутру и увече читали му молитве за здравље. Ноћивао је такође с монасима. Издржао је глад и жеђ свих двадесет дана. Намучио се био доста, али је истрајао до краја. Није био ни нешто нарочито омршао; за то време порасла му је брада, мало је друкчије изгледао. Двадесетог дана, кад је већ истицао рок, некако је преварио монахе и утрчао у кухињу, тамо је на столу било нешто хране. Онако везаних руку, набио је главу у чанак и појео пасуљ. Кад су Руси сазнали шта је учинио, нису му замерили, већ су му одвезали руке и умили га. Рекли су му: „Од данас једи колико хоћеш. Оздравио си! Али ако се убудуће не уздржаваш, знај да ћеш се опет разболети, можда и горе."
Драгољуб је оздравио, одрекао се света и заувек остао у манастиру. Касније је постао јеромонах, па игуман. За њим су дошле његова жена и две ћерке; и оне су се замонашиле.
Драгољуб и тај други сељак замонашили су се мало пре мене. Њих двојица стајали су у дворишту и са владиком разговарали, кад сам ја наишао. Пошао сам ка владици да му пољубим руку, као што је ред, а он ми је наредио да прво пољубим тек замонашену браћу. Морао сам да га послушам, био сам тада искушеник, иако ми није било пријатно да то урадим. Кад сам пошао да пољубим руку Драгољубу, он је заблистао од среће што је дочекао да му ја, писмен човек и ратник са одликовањима, одајем такво поштовање. Смејала му се од задовољства коса на глави и лице и брада; топио се човек од радости. Пољубио сам га у руку и пошао према владици. Али ми је он наредио да и другоме брату укажем исту част. Опет сам морао да га послушам! И овај је заблистао. Приближујући му се, мислио сам: „Смеј се ти, смеј. Показаћу ти ја кол'ко си велики човек и већи од мене. Горди се ти и дичи се, видећеш како ћеш проћи!"
Узео сам његову десну руку и чврсто је стегао; уместо да пољубим, угризао сам његову надланицу из све снаге. Слатко сам га цапнуо! Јаукнуо је од бола.
Владика је затим узео монахову руку и кад је видео дубок отисак зуба и мало крви, окренуо се и рекао ми: „Горд си ти и сујетан човек, Добривоје! Ни за још осам година код мене ти нећеш постати монах!"
„Ако, преосвећени. Овај је добио оно што заслужује. А ти знај да има још епархија осим твоје!"
Брзо сам схватио шта Бог од човека тражи и какав човек треба да буде да би му угодио. У то време много сам се молио и добио од Бога велику благодат, тиме и извесну слободу у понашању. Осећао сам у себи толику снагу да сам том силином духовно владао свим људима око себе. Никога се нисам бојао, иако сам био само искушеник, почетник. Владика је тачно знао какав сам, и мислим да ме је ценио више него друге. Знао је да сам намерно ујео за руку надувеног новајлију, знао је зашто сам то учинио.
Сутрадан је владика пошао у жениски манастир и повео ме са собом. Чим смо стигли, окупиле су се монахиње. Послужиле су нас водом и шећером. Стајао сам уз владику, причао више него што треба, и мало се шепурио и правио важан пред монахињама. Одједном, владика ме ошамарио. Посрнуо сам од ударца, и поцрвенео од срамоте и бруке.
Монахиње су се збуниле и нису знале шта би, како да се понашају; гледале су ме помало са жаљењем. Ћутао сам, али сам у себи пожелео да се отвори земља и да у њу пропаднем да не бих више подносио срамоту.
Издржао сам некако до краја да будем срдачан у разговору, а црвенило ми никако није силазило с лица. Кад смо се враћали у манастир, целим путем сам ћутао, реч нисам хтео да кажем Николају. Знао сам да је он кушао моје смирење и ломио моје самољубље, али ми то знање није помогло да све одмах заборавим и да му опростим. Није ми било тешко што ме је ударио и нанео ми физички бол, већ што је то учинио пред монахињама. Спопала ме велика мука, био сам колико љут на њега, толико тужан, не знајући како да се према њему понашам.
У том расположењу смо стигли у манастир. Онако нерасположен отишао сам право у своју собу. Није прошло много времена, кад ме позвао један монах, кога сам волео, да изађем напоље. Стајао је насред дворишта. Чим сам му пришао, ошамарио ме тако јако да сам у трену угледао све звезде. Не схватајући зашто то чини, нити се трудећи да то сазнам, у магновењу сам му окренуо и други образ. Није ме ударио други пут. Нисам био љут, нити сам осетио срамоту. И баш кад сам хтео да га упитам, зашто је то учинио, спазио сам монахе, свештенике, слуге, свуда око нас, на прозорима и иза зидова.
Тако су владика, игуман и остали, проверавали моје смирење; хтели су да виде колико су ме напустили гордост и самољубље.
После подне, идући у кухињу, прошао сам поред владике; седео је на доксату краљевог одељка. Благонаклоно ме је погледао, насмејао се и позвао ме. Рекао ми је:
„Добривоје, иди одмах игуману и кажи му да ти спреми одело за монашење. А ти се окупај, очешљај, уреди се... Време је да збациш заувек са себе то своје шарено одело!"
Приликом пострига, владика је питао оце и вернике, била их пуна црква, да ли сам достојан да будем монах. Сви су у један глас одговорили:
„Достојан је!" Тако сам постао монах. Добривоје Милуновић постао је Калист Милуновић.
Кад је свечани чин био завршен, а ја већ обучен у монашку одећу, Симеон Милосављевић, звани Жути Ђаво, пришао је владици Николају, унео му се у лице и просиктао:
„Ђаволе црни! Разбојника си произвео у монаха!"
Владика је смирено одговорио:
„Питао сам и оце и браћу да ли је Добривоје достојан монашког чина. Сви рекоше да јесте. Тебе сви зову Ђаво Жути, а ти мени кажеш да сам ја Ђаво Црни. Расуди сам да ли си у праву, и да ли треба веровати теби једноме или овим људима?!"

МОНАШТВО


Обављали смо у манастиру многе послове. Била ми је потребна физичка снага, па сам јео јаку храну; тело ми је било снажно, скоро је надвладавало дух. Терани разним потребама, људи су стално долазили к нама, или смо ми к њима одлазили. Одговарао сам на многа питања; изговарао сам подоста непотребних, сувишних речи. Једино сам ноћу остајао сам; али тада због умора нисам био способан за већи духовни напор. Расејан сам био и узнемирен, пробудиле су се разноврсне жеље у мени; тако нисам могао да се предано и с пажњом молим, онако како сам желео.
Многи монаси дошли су у манастир, да би се начином живота и сталном молитвом приближили Богу. То су желели, али су били опуштени, недисциплиновани; зато се њихове душе нису богатиле, и то ми је сметало. Волео сам упорне, вредне, разумне људе, који могу у свакој прилици да се богате духовно. У рату сам навикао на борбу, ред и тачност: хтео сам да тако буде и у манастиру. Зато је понекад долазило до неслагања између браће и мене, а то нисам волео јер нисам желео да се истичем, да се разликујем од других.
Нисам хтео да живим половично, од данас до сутра, да се понашам као светски човек, и да се од других као монах разликујем само по одећи. У срцу сам, као искушеник, осетио топлину и љубав према Богу и људима. Тај осећај пробудио је у мени тежњу, жељу, да у беспоштедној борби продрем у дубину свога бића и сазнам истину о животу, и пут и сврху свога живљења на земљи.
Знао сам да су неки наши преци видели Господа и његове светитеље, и друге бестелесне силе. Нисам хтео, нисам могао, да будем један од оних који само препричавају туђу славу и доживљаје; хтео сам у те приче лично да се уверим.
После дугог учења и размишњања, увидео сам да ћу једино у самоћи, у пустињи, моћи потпуно да извршим све оно што се од мене као монаха тражило. Надао сам се, и веровао сам у то, да ћу, у бескрајном искуству и у честим додирима са духовним ванвременим чистим силама и најдубљим тајнама, стећи сигурност и тако, испуњен неземаљском љубављу, живети животом достојним човека.
Одмах након монашења, отишао сам до владике Николаја и рекао му:
„Преосвећени, одобри ми, и дај ми благосвлов, да одем у планину. Хоћу да се усамљен, у тишини, похрвем са својим телом, да саберем мисли и да покушам да се очистим и смирим. Ти знаш да сам гладовао, зебао, спавао под ведрим небом, и да сам преживео многе невоље и у рату и овде у манастиру. Верујем да ћу издржати животу самоћи."
„Знам за твоју жељу, Калисте. Верујем да ће ти користити самоћа; имаш мој благослов. Иди... Али, знај да те пуштам само на годину дана."
Пре поласка, у Охриду, купио сам менгеле тешке два кила, ренде за глачање дрвета, секиру, тестеру, бургију, лак за дрво, челична слова, шпиц за камен, чекић. Алат ми је био потребан да уредим пећину и за прављење крстића од дрвета. Понео сам и два ћебета, три пара веша, четири кила пројиног брашна, један лонац и доста сапуна.
У јесен 1922. године кренуо сам у Петриљску планину, која се налази између две реке, Косељске и Големе, да у њој молитвено тихујем.
Ишао сам озарен надом да улазим у живот пун непредвиђених тајни. Слутио сам да ме очекује непозната и велика борба, и са самим собом и са природом, са тајанственим у мени и око мене. Нисам се плашио. Било је то као да сам ишао према новом рођењу у неком другом, бољем свету.
Било је много пећина у планини. Одабрао сам једну која је била пространа, сунчана, сува и, како ми је изгледало, погодна за живот. Налазила се изнад потока, између села Велгошта и Болна. Унутра је била једна греда, у близини свода, постављена попречно од зида до зида. На њој су вероватно, некада давно, чобани сушили месо на диму. По измету, било га је за двоја добра кола, утврдио сам да су у пећини ноћивале птице. Прионуо сам на посао и одмах очистио своје будуће боравиште.
До мрака сам се већ уморио и седох у кут пећине. У  то су долетела два орла. Вили су се мало пред улазом, затим су улетели и спустили се на греду. Били су то перистерски орлови, велики као ћурани. Утишао сам дах; нисам се мицао, да бих остао непримећен, и видео шта ће се догодити. Иако је било мрачно, убрзо су ме приметили. Гледали су ме одозго, климали главом, као да кљуцају, испуштајући неке шуштаве гласове. Био сам уљез у њиховом боравишту, непознати гост, али ме нису нападали нити су ме се плашили.
Кад се сасвим смрачило, ухватио сам једног за ноге и полако га спустио на под. Није се бранио. Али чим је стао на ноге, почео је да ме удара огромним крилима. Да сам био нешто слабији, сигурно би ме оборио на под и ко зна шта ми учинио. Ослободио сам га се некако, и упалио свећу. Одмах је склопио крила и умирио се; стајао је збуњен, као да не зна шта ће. Орао је био слеп при светлости свеће.
Гледао сам га још мало; онда сам га опет ухватио за ноге и вратио на греду. Није се бранио. Преспавао сам ту ноћ у пећини заједно са орловима.
Устао сам рано да припремим грађу за затварање улаза у пећину. Орлови су већ били одлетели. Одабрао сам неколико борова, оборио их, окресао и исекао на потребне дужине. Око подне орлови су се појавили. Један је у кљуну носио дугачку змију; змија се увијала, покушавајући да се ослободи. Када је орао стао на греду, испустио је змију на под. Затим је и други слетео, убили су змију и појели је. Потом су одлетели. Никад их више нисам видео.
До краја дана добро сам утврдио улаз. Оставио сам само мали отвор, широк колико да се провучем, који сам затварао посебним облицама. Журио сам да завршим посао до мрака, како бих се заштитио од звери, јер сам у близини већ био опазио стопе медведа. Поравнао сам шпицом под и зидове, блатом и каменом преградио пећину, тако да је изгледала као добра и пространа соба. Уз десни зид побио сам четири соје, служиле су ми као ногари кревета. Између две јаке мотке разапео сам ћебе /као што се праве носила/, мотке сам онда ставио на соје, и кревет је био готов. За покривање служило ми је одело и друго ћебе. Ватру сам палио кресивом и трудом, а дрва је било у изобиљу свуда около.
За три дана сам тако добро оспособио пећину да сам у њој могао удобно да живим. Касније сам подножје кревета оплео прућем, као и сто и столицу које сам у међувремену од дрвета направио.
Док сам уређивао пећину, молио сам се да ми се открије чиме ћу убудуће да се храним. Храна коју сам понео, брзо је нестала. Четвртог дана пошао сам у потрагу за неким јестивим биљем. Идући шумом, избио сам на пропланак; ту сам наишао на боцу која је над земљом имала бодљикаву израслину као лопту. Та биљка је била врло укусна, као жива храна; укус јој је био сличан корену купуса. Набрао сам подоста тих бодљикавих лопти, очистио их ножем и однео у пећину.
Затим сам пошао да разгледам планину. Приметио сам две букве, око њих велику гомилу камења, које су чобани ту бацали склањајући га са пашњака. Међу камењем расле су коприве у великим бокорима. Набрао сам читаво бреме и простро их под дрво да се осуше у хладу.
Касније, кад су се коприве осушиле, узео сам једну кошуљу, везао јој рукаве и колир, и у њу као у џак потрпао сасушену биљку. Нашао сам и неке дивље крушке, па сам их нанизао на конац у ниске.
Те зиме хранио сам се сувим копривама, крушкама и корењем.
На планини Петрини у првом рату био је фронт; положај око моје пећине држали су Французи. Трагови рата још су били очигледни; свуда наоколо препознавале су се рупе од граната, ровови, сандуци за муницију, поломљене каре, шлемови... Комаде плеха употребио сам као плотну за огњиште /озидао сам га каменом у пећини/, а шлемове као судове за воду и за кување.
У пећини сам имао све услове за нормалан живот. Али у њој нисам волео да се молим. Само напољу, под ведрим небом, био сам способан да саберем мисли и да потпуно, слободно и јасно, изразим своја најдубља осећања. Вероватно ми је то остало из рата, када сам се навикао на такав однос према молитви.
Ипак, првих дана мога боравка у планини, нисам смео да се молим ван пећине. Плашио сам се медведа; могао је неопажен да ми приђе, а да га ја, будући у екстази, не осетим. Зато сам морао у планини да нађем неко сигурно и згодно место. Изнад пећине наишао сам на једну стену; изгледала је као расцепљена. Врхови су јој били прилично одвојени, а подножје скоро састављено. Од једног до другог врха пружала се широка плоча, била је као каква надстрешица. Подножје равно и пространо за стајање. Место ми се веома допало јер је стена била на великој висини, па медведи и вукови нису могли да ме нападну. А широком плочом, надстрешицом, био сам заштићен од кише.
Са те висине, сатима и данима сам посматрао природу око себе: земљу, васиону, сунце, звезде; птице, животиње, биље. Понекад сам дрхтао од неизвесне будућности, од оног непознатог што ме чекало, од слутњи да можда нећу моћи да издржим борбу са својим чулима, жељама, навикама, сећањима.
У почетку сам јео једном у три дана, касније једном у седам дана. Кувао сам коприве, јео корен боце или понеку суву крушку; со намерно нисам био понео. Како су дани пролазили, све сам мање осећао потребу за храном; већ после месец дана, јео сам врло мало. Велику нужду сам вршио једном у седам дана.
Због такве исхране појавила ми се страшна прљавштина на телу; био сам сав прекривен смрдљивом штроком. Кожа се љуштила као после дугог сунчања у лето. То је трајало око два месеца. Никад нисам могао да поднесем нечистоћу, трпео сам је само кад сам морао. Ово сада било је неподношљиво; свакога дана сам се купао по неколико пута. Воду сам доносио са потока, грејао је на ватри, и прао се дуго. Да нисам био понео доста спуна, и да није било потока у близини, морао бих да идем чак до Охридског језера, да сперем смрад са себе.

Помишљао сам да напустим планину и да се вратим у манастир. Моје обитавалиште понекад ми није бивало баш по вољи. Јављала ми се жеља за укусном храном и добрим пићем; нарочито сам се сећао вруће проје, коју је мајка некад спремала, печеног кромпира, меса, гибанице, вина, вруће ракије. Па и девојака сам се сећао, оних које су ме волеле и којих сам се добровољно одрекао. Жеље и сећања из ранијег живота нису ми даноноћно давали мира. Тело је тражило да му испуним старе прохтеве.
Да се одбраним, дуго сам се молио да заволим живот у планини и у самоћи. После неколико дана упорне молитве, у зору, одједном, на мене се излила небеска светлост, обасјала ме целог, и у трену растурила облаке сећања и жеља. Испунио сам се неисказивом радошћу и великим, дотад недоживљеним весељем. Био сам срећан што сам ту, на тој планини, баш на том месту, и сасвим сам.
Борио сам се јуначки. Међутим, иако сам гладовао, мало спавао и дуго се молио, једном ми се у сну ипак просуло семе.
Свако би могао да живи дуго у планинi, готово без проблема; ништа му се ружно не би десило, само би му можда било досадно. И мени је било кадикад досадно, све док нисам почео дуго и истрајно да се молим. Чим сам донекле успео да продрем у своју нутрину и да ум приближим срцу, све у мени се узбуркало, јавила се силовита негативна енергија која је изазивала страх и у сну и на јави. Осећао сам наилазак тога зла по немиру и паници што су ме целог обузимали, а опипљивог разлога није било. Бивао сам узнемирен и преплашен више него кад су ми на фронту наређивали да јуришам на ровове, на наперене пушке и митраљезе. Јежила ми се коса на глави и подилазили ме ледени жмарци кад бих, на коленима у молитви, чуо да нешто из мене трупће и лупа у мраку пећине. Тај страх ми је јео кости!
У свету, зло се на човека излива углавном преко другог човека, посредно. Треба се непосредно срести са злом силом, јер се тада види колико је она лукава и ужасно јака! Ако ниси храбар и немаш животно и монашко искуство, не треба ни да помислиш да живиш молитвено у самоћи. Изложио би се, сигурно, многим душевним и телесним опасностима.
У прво време молио сам се по вас целу ноћ, касније по три или четири сата. Усамљен духовни човек нема с ким да разговара, па се и зато, хтео или не, непрекидно моли. Молио сам се онолико колико ми је било довољно да осетим радост у срцу. Остало време користио сам за читање и размишљање, а преко дана правио сам дрвене крстиће, читао Нови завет, Псалтир и друге духовне књиге.
Опет је био почео, и то често, да ми се јавља онај глас /као пре рата, у рату и по рату/, али је сада био јаснији и одређенији. Дозвољавано ми је и да постављам питања, да разговарамо. Обавештавао ме о свему што сам желео да знам, и више од тога. Знао сам да то није добро за мене, па сам се дуго молио да га се ослободим. Знао сам да могу да будем преварен и заведен тим малим истинама које унапред сазнајем, уколико бих се поуздао само у то што ми се каже, а не у Бога и у себе. Могао сам лако да се погордим, да помислим да сам постао велика личност, да могу да сазнам све што хоћу и да сам достојан да разговарам са свевидећом вишњом силом. Међутим, увек сам имао на уму да сам слаб и ништаван и држао сам се провереног пута строго, оног пута који води очишћењу тела, душе и савести. Зато сам се молио да више не чујем тај глас. Уздао сам се у Бога, у своју савест, у своје срце и у свој разум.
Многе сам месеце провео на стени, од истока до захода сунца, и дању и ноћу, са рукама према небу, и са мислима Богу усмереним. Уздржавао сам се од хране, мало сам спавао, молио сам се. Радио сам све што сам од других сазнао, и користио лично искуство, а све у жељи да стекнем смирење и просветлим свој разум. Знао сам да мој духовни напредак не зависи само од моје воље и мојих напора, већ више од воље и помоћи Божје.
У току дана молио сам се по седам пута. Нисам говорио молитве напамет. Богу сам саопштавао оно што ми је навирало из дубине душе. У слободно време правио сам крстиће од шимшировог дрвета: чистио сам дрво, рендисао га, утискивао слова, лакирао. Истовремено сам посматрао природу и живот око себе и уживао. Тада сам видео јасно да се цео живот, у сваком трену, свим својим силама, упиње да буде што ближе светлости, да се сједини с њом, да постане светлост.
Најистинитије сам се ипак радовао својим виђењима и унутрашним доживљајима. То је био мој пут ка светлости, ка извору живота.
Кад бих, обично пред зору, после свеноћне молитве, добијао благодат или доживео виђење, срце ми се пунило неземаљском лепотом, а уста слашћу слађом од сласти меда. Данима после тога нисам имао никакву жељу за храном, нити сам је узимао, а није ми се ни спавало. Био сам лак, бодар. Шетао сам планином као да сам на небу; у мени је цветало обиље лепоте и ништа није могло да помути то моје стање радости.
Код дуготрајних унутрашњих молитава, кад ми се ум спуштао у срце, на глави сам осећао неки капак, као да ми се неко овлаш наслањао на теме; њега сам осећао у сваком тренутку.
Иако сам био далеко од људи, знао сам, на неки свој посебан начин, шта се све у свету догађа. Упознао сам био суштину својих осећања и нагона; касније сам их лако препознавао на лицима других људи.
Сваки тренутак дана или ноћи био ми је испуњен; осећао сам време, био сам део његовог ритма. Ручни сат сам навијао сваког дана у исто време, тачно у секунду! У исто време сам се будио, почињао са молитвом, радио. Тело ми се чистило, сушило се, постепено се потчињавало духу. Ране и куршум у плућима нисам осећао.
Пећина је зими по природи топла, а ложио сам и ватру; али ми је снег сметао. Нисам могао тада, због снега, да стојим на својој стени, под ведрим небом. Покривао сам се сада само одећом, јер сам ћебе бацио убрзо по доласку. Једне ноћи; било ми је веома угодно јер сам се покривен ћебетом, онако дебелим, топлим и меканим, башкарио сву ноћ у слатком сну и пробудио се тек после шест. Тада сам се озбиљно наљутио на себе. „Ако ти, Калисте, желиш да ленствујеш и уживаш, што си дошао у планину?! Врати се у манастир, спавај у топлом кревету, тамо ће те други будити. Или се врати у свет, па живи и уживај!", рекао сам себи.
Тада сам савио ћебе, онако по војнички, добро га увезао, бацио у поток и гурнуо низ воду.
У пролеће је планина оживела, а мени је лакнуло јер сам се ослободио снега. Олистала је шума, изникла трава, пробудили се медведи, порасле младе коприве. Свега је било у изобиљу, и за животиње и за птице, па и за мене пустињака. Пошто сам се осетио физички јаким, одредио сам себи веће подвиге. Ноћи су биле топле, па сам најчешће био на својој стени у молитви, или сам читао у пећини.
Сваким даном сам постајао тврђи у уверењу да идем добрим путем ка Истини. Све моје мисли биле су усмерене ка оном вишем и од свега важнијем; само понекад, врло ретко, осетио бих да желим да видим човека.
У лето су сазреле дивље крушке зване сланопође; једно стабло је било близу моје пећине. Чекао сам да крушке добро сазру, па да их оберем и оставим за наредну зиму. Кад је дошло време, пошао сам до крушке, али на њој је већ био засео вреднији домаћин од мене - један овећи медвед.
Сео сам на земљу, зачуђен. Гледао сам га како ломи гране и баца их доле, затим силази и једе, па се опет полако пење... Приметио је и он мене, али није обраћао неку већу пажњу. Нити сам хтео, нити смео, да га узнемиравам. Једва сам дочекао час кад се најео и отишао. Тек сам се тада усудио да приђем; како је остало и за мене довољно крушака, нанизао сам их на конац и оставио за зиму.
Хтео сам ипак ближе да упознам тог медведа. Размишљао сам како да му се приближим. Знао сам да ће он опет доћи, када огладни. Зато сам од стабла до пећине поређао крушке, у низу, на раздаљини око једног метра. Сутрадан, кад је дошао, угледао је да на гранама нема плодова. Њушио је около, мирисао, плазио језик; онда је наишао на моју крушку, узео је, затим другу. па трећу, и тако се примицао пећини; унутра сам чекао добро заштићен брвнима. Кад је стигао до улаза, пружио сам му кроз отвор једну крушку држећи је врховима прстију. Оклевао је, мирисао издалека; видео му се страх у очима. Али жеља му је била јача од страха.
Издужио се колико год је могао, испружио главу и опрезно узео крушку. Онда се нагло повукао, као да сам га ошинуо. Још неколико пута се то поновило. Сутрадан је опет дошао. Бивао је све слободнији и смелији.
После пет-шест дана сасвим се ослободио. Више није хтео ни да оде, шеткао се около, лешкарио у близини, онда долазио по крушку. Првих дана нисам смео да изађем из пећине. Плашио сам га се, звер увек остаје звер, човек у њу не може да се поузда. Првих дана гађао сам га камењем и викао на њега да бих га отерао. Касније смо се ипак спријатељили. Понашао се као домаћа животиња. Иако сам га био заволео, ипак нисам хтео да га мазим, нити сам му дозвољавао да се са мном игра и да се према мени понаша као да смо равноправни. Животињи се увек мора ставити до знања да је човек изнад ње.
У околини је било и лисица. И оне се нису плашиле кад смо се сусретали. Тако сам сазнао да човек може, ако хоће, да припитоми и медведа и лисицу. Али курјака, не! Кад сретне човека курјак га или одмах нападне, или бежи као да га ветар носи. Сретао сам их често, али ни један није насрнуо на мене.
Да сам почео да предосећам, први пут сам приметио кад сам се једног дана сунчао испод пећине. Одједном сам предосетио да морам да устанем и да се сакријем; глас ми је рекао да брзо побегнем у пећину.
Тек што сам се сакрио, чуо сам гласове људи. Били су то ловци с керовима, пролазили су низ поток. Притајио сам се у пећини све док нису далеко одмакли. Желео сам да будем сам, да нико не зна где живим. А да су ме видели, брзо би се прочуло по околним селима да горе у планини живи пустињак. Долазили би да ме виде, тражили би да се молим за њих, да их лечим, да им предсказујем будућност... А све то нисам желео. Моја душа, моје срце, све је у мени, тада, стремило вишем и вечном.
Унапред сам предосећао кад ће на мене да наиђе неко искушење, а то се догађало често, и спремао сам се за одбрану опробаним начином. Није ми било баш лако да останем смирен. Али после духовне борбе, на мене је силазила велика благодат; добијао сам више него што сам уложио. Да будем јак и да све издржим, помагала су ми честа и јасна разноврсна виђења.
У самоћи сам се често питао како да прославим Бога, ја, мали и ништавни човек. Размишљао сам о томе како је Он природу и човека мудро створио, како је мени дао живот и слободу да ходам овим светом. Донекле сам схватио величину његову и лепоту дела његових, и схватио сам да му се речима не може одати слава и хвала за све. У срцу ми је живело обиље пламене љубави, и пуштао сам да само срце говори и да га слави.
Отворио ми се духовни вид, уселила се у мене свест о лепоти духовне чистоте. Заиста сам се стидео свега рђавог што сам некада у животу чинио. Сетио сам се свих својих грехова из младости; искрсавали су јасно, у пуној наказности. У таквим тренуцима схватао сам да нисам довољно страдао, да би ми греси били опроштени; а што нисам претрпео заслужену и тешку казну, захваљивао сам само његовој безграничној љубави, и човекољубљу.

Будући потпуно свестан својих рђавих дела, кајао сам се дуго и искрено, и молио у сузама за већу милост. Тражио сам да ме прими онаквог какав сам био и да ме благодаћу својом очисти и спасе. Кад год сам се молио искрено, чиста срца, примао сам увек обиље духовних дарова.
Стекавши велику љубав и светлост у срцу, разумео сам, опипљиво, ко је Онај који нам је потребнији од сунца и ваздуха. И знао сам да немам чега на овом свету да се бојим, док год љубав борави у моме срцу.
У тренуцима молитвеног заноса, кад нисам знао да ли сам у телу или ван тела, добијао сам заповести да останем још у самоћи, да још живим далеко од људи.
Чудио сам се, првих дана, како је могуће да недељама живим без хлеба и воде, без оног што је иначе непоходно сваком живом човеку и створу. Касније сам схватио да су ми она радост, и светлост у срцу, та блага несравњива са било чим земаљским, замењивала сваку телесну потребу, веселили ме и снажили безгранично.
Срце ми је пливало у радости, мекшало, топило се у лепоти. Тада сам безмерно волео Бога и људе. То моје духовно стање није могло да се упореди ни са каквим уживањем у животу посвећеном породици, материјалним добрима, забавама, телесним уживањима.
У планини сам први пут схватао: човек не може да доживи праву природу живота ако живи световно.
За две године само сам два пута отишао међу људе. Први пут, био сам у манастиру светог Наума да измолим од владике одобрење за још годину дана боравка у планини. За продате крстиће које сам правио у планини купио сам одећу. Чуо сам да на острву Преспанског језера преко зиме има мало снега и да се брзо топи. То ме је привукло, па сам озбиљно помишљао да се тамо преселим.
Други пут, ишао сам опет у манастир наредне године. Владика Николај послао је свештеника, који је у младости био чобанин на Петрини, да ме пронађе и доведе у Охрид. Док ме је он тражио по планини, ја сам лежао на својој стени, на асури од траве, сунчао се и размишљао.
Тих дана нисам уопште осећао потребу за храном и пићем, био сам пун благодати и светлости. У таквом духовном и физичком стању обично сам размишљао о човековом животу, о његовој свакодневној борби да угоди стомаку, да се окити раскошном одећом, да стиче материјална блага до бескраја. А шта ће нам све то, кад у себи имамо несравњиво веће богатство?
Свештеник је пронашао моју пећину, али није и мене. Оставио ми је у бошчалуку јабуке и питу. Кад сам пред вече дошао у пећину, зачудио сам се:
одакле јабуке и пита? Спазио сам тада хартију. Владика Николај ми је писао:
„Знам, Калисте, да ти је лепо тамо у планини и да уживаш. Али у манастиру те чекају важни послови. Заповедам ти да одмах дођеш у Охрид!"
По црквеним правилима, морао сам да се одазовем позиву свога старешине. Приликом монашења заветовао сам се и на послушност. Упркос томе, одлучио сам био да не идем. Тврдо сам био решен да останем у самоћи, и да се у свет, међу људе, никад више не вратим. Мислио сам: живећу до краја живота у планини, на језеру, било где. А повремено ћу одлазити у цркву да се причестим. Шта ће мени онда владика? Шта онда имам с њим, и зашто бих га слушао?
Држао сам се тако седам дана. Тада ме спопала велика грижа савести; страх ме неки обузео и сваког часа се појачавао. Борио сам се, али није вредело. Деветог дана, да бих се ослободио гриже савести, одлучио сам да одем у Охрид и сазнам шта владика од мене хоће.
Стигао сам у манастир увече. Ујутру сам био на служби и причестио се. После литургије владика ме увео у олтар, обукао у стихар и произвео у ипођакона. Онда ми је рекао да морам да се одрекнем живота у планини и да сам потребан манастиру. „Немам ја одвише људи, па да их држим у планини!" Опирање ми није помогло, ни молбе да се вратим у самоћу. А без благослова нисам смео да одем.
Разочаран, ишао сам као луд по дворишту; нисам знао шта да урадим. Био сам тужан и утучен, једва бих проговорио коју реч са браћом монасима. И био сам љут на владику, и осећао сам велики отпор према њему.
У нотесу сам носио икону Свете Богородице, извезену у свили. Целе ноћи сам клечао пред иконом и молио Свету Богородицу да ме спасе од владике Николаја. Многе сам сузе пролио те ноћи!
Ујутру смо се опет видели; позвао ме. Тада сам му, на моју велику несрећу, испричао, поред осталог, да сам у планини доживео виђење да ће Југославијом и Србијом ускоро завладати комунисти, и да ће он, Николај, отићи у далеку земљу и у њој касније умрети. Још неке сличне ствари сам му испричао. Одмах сам схватио да је било боље да сам ћутао.
Укорио ме рекавши:
„Ја сам ти, Калисте, одобрио да молитвено тихујеш у планини, мислећи да ћеш постати добар монах и хришћанин. А ти си постао фанатик!"
„Нисам фанатик, владико. Оно што стварно знам, то сам ти рекао. Размотрио сам полако и темељно своје виђење. Не варам се и не лажем."
Али он је био љут и о томе више није хтео са мном да разговара. Био сам и ја љут на њега што ми није веровао и што није хтео да ме пусти тамо куда сам желео да одем.
Молио сам га и даље да ме пусти у самоћу, и смишљао како да једном заувек одем од њега.
Најзад је попустио и рекао ми:
„Ти си непослушан монах, Калисте! Неки си вајни пустиножитељ, и уместо да будеш бољи од осталих, ти си гори! Иди, кад си толико запео, на ту страну! Али знај: опет ћеш се овде вратити! Још и ово хоћу да ти кажем, да би упамтио: и ја сам имао виђење, и знај, нећеш дочекати старост и умрети у пустињи и у самоћи, онако како си смислио, него међу монасима, у манастиру!"
„Како Бог каже тако ће бити, владико."
Чим сам добио благослов, пошао сам у планину да се спремим за пресељење на острво Преспанског језера. Надао сам се да ћу заувек остати у самоћи.
Са планине Петрине кренуо сам у пролеће 1924. године. Ујутру, после молитве, опростио сам се са својим двогодишњим пребивалиштем, где сам се јуначки борио за очишћење тела и душе.
Био сам уверен да одлазим чистији, са више љубави у срцу и већом вером и надом, него кад сам дошао у планину.
Напуштао сам једно, за мене незаборавно, место, али са вером да одлазим на боље. Стекао сам одређене навике и прилагодио се животу у планини; али сам стремио вишем, савршеном, и то је одређивало моје осећање.
Понео сам своје ствари и алатке, знао сам де ће ми бити потребне на острву.
Док сам силазио низ планину Галичицу, осетио сам чудан страх; обузело ме нешто хладно и непријатно. Нисам одмах могао да установим шта ми предосећање говори. Знао сам да ми предстоји нека опасност, али не и каква. Легао сам да се одморим, и тада сам доживео виђење. Сазнао сам да морам да одем на острво, не обзирући се на страх и на опасности које ме тамо чекају.
Сутрадан сам стигао у село Коњско. Преноћио сам код неких људи. Рекао сам им куда идем. Они су се зачудили што сам намеравао да живим на том острву, и добронамерно ме саветовали да одустанем. Говорили су: „Острво је пуно змија отровница. Не можеш од њих земљу да згазиш. Користимо га само преко зиме, кад змије спавају, за испашу оваца." Слушао сам их пажљиво и мало се прибојавао. Помислио сам у трену да одустанем, али сам се брзо присетио виђења и повиновао се вишњој сили, мада сам знао да сељаци говоре истину.
Одатле сам се чамцем пребацио до војне касарне на Преспанском језеру, где су боравили граничари који су чували границу Југославије према Грчкој и Албанији. Рекао сам морнарима зашто сам дошао. Оклевали су мало да ми кажу шта мисле о томе. Проверавали су, ваљда, јесам ли читав, кад хоћу да живим међу змијама, надомак руке арнаутске. Ја сам им приповедао о првом рату, о мом боравку у планини, и о својим схватањима живота уопште.
Кад су утврдили да је са мојом главом све у реду, и кад су схватили да сам одлучан у својој намери да живим на острву, понудили су ми да сарађујемо. Моје ратно искуство убедило их је да могу у свему да се ослоне на мене. Предложили су да им шаљем сигнале, ако приметим да се неко приближава из Грчке или Албаније. Пристао сам, па смо се договорили о још неким детаљима. Патролним чамцем пребацили су ме на острво.
У селу сам купио мало хране, а и морнари су ми оставили нешто хлеба. Тако првих дана нисам морао да се бринем за јело. Хлеб сам исекао на комаде и ставио га да се суши на сунцу, да ми што дуже траје.
Био је почетак пролећа и змије се још нису пробудиле из зимског сна; само је понека гмизала острвом, и то тромо, поспано. Ипак сам се уплашио кад сам их видео.
Војници су, кад су ме оставили, пролили неку течност у круг и рекли ми да у круг змије неће улазити пошто им смета овај мирис. Али се ја у ту заштиту нисам много уздао. Два-три дана их није било, онда су слободно пролазиле круг.
Кад сам остао сам, осетио сам поново радост у срцу што сам слободан. Упркос страху од змија, добро сам се осећао, пријао ми је мирис језерске воде и чисто небо над острвом. Предосећао сам да ћу ту проживети лепе дане. Веровао сам да сам се заувек отео владици Николају, и да је мој живот сада само у мојим и Божјим рукама.
Првих ноћи нисам имао мира због страха од змија; иако сам знао да оне ноћу мирују, нисам спавао. Клечао сам и молио се, тражећи од Бога заштиту од змија и Арнаута. Молио сам се дуго и истрајно, као никад раније. После неколико дана, у зору, пре исхода сунца, велика светлост је сишла на мене и испунила ме смирењем и самопоуздањем. Дух је мој тада сазнао да не смем ничега и никога да се плашим, и да ће ми моје живљење на острву веома користити. Осећао сам се као препорођен; петнаест наредних дана припремао сам се за живот и боравак онде, без икакве потребе за јелом и пићем.
Тражио сам место где бих боље био заштићен од змија и Арнаута. Змије су могле да ме нападну дању, а они ноћу. Грка се нисам плашио, будући да су нам увек били пријатељи, и као ми, хришћани.
Овде није било пећина, па сам морао да саградим колибу на земљи, или да се попнем на неко дрво. Усред шуме наишао сам на фоју; била је дебља и виша од другог дрвећа.

Сетио сам се приче да се змије на њу не пењу, јер је њена кора храпава и пуна ситних испупчеља, сличних трњу. Одлучио сам да живим на том четинарском дрвету.
Направио сам лотру и помоћу ње пео се и силазио. Држао сам је увек обешену о грану, одигнуту од земље, да се змије уз њу не би успузале. Фоји сам одсекао врх, скратио је, да би била нижа од осталог дрвећа, јер је, онако високу, могао да је погоди гром. Одсечене гране са густим лишћем сложио сам укосо око сабла, као кишобран, или као кров колибе, и тако се заштитио од кише. Кору липе користио сам за везивање грана. Нашао сам и неке даске које је језеро избацило на обалу, попео их на фоју и употребио као лежај. Све сам добро увезао ликом од липе као каишем.
На фоји сам, због змија, проводио већи део дана; на њој сам спавао и молио се. Многе зоре сам дочекао клечећи на дасци; више сам се молио него што сам спавао.
Живео сам као у планини: спремао сам храну, правио крстиће, молио се, читао. Купао сам се често у језеру. Хранио сам се неким корењем; било је слично главицама црног лука, али горче од пелена. У шест вода сам морао да га кувам, да бих могао да га једем. Другог избора нисам имао. У две године, цело сам острво очистио од тог корења.
Језеро је било богато разноврсном рибом; најкрупнији су били жути и црни шарани. Кад сам улазио у воду, пливале су око мојих ногу, додиривале ме, њушкале, грицкале. Биле су питоме, вероватно зато што их човек није узнемиравао. Чапље су ловиле ситну рибу. Гледао сам како их спретно хватају; догађало се да им велика риба отима улов из кљуна; тако су, у ствари, оне храниле крупну рибу ситном.
Гледао сам јата ситних риба, плашчица, које су у јатима пливале бистром водом; промицале су пред мојим очима као тамне искре. Поред чапљи, плашчицама су се храниле и змије. Улазиле су у воду, вуљале се по пешчаном дну, и доле, под водом, чекале да изнад њих наиђе јато рибица. Чим би се појавиле, змије су хитро дизале главу, хватале их и излазиле на обалу. Виђао сам и више од сто змија одједном како излазе из воде са рибицама у устима.
Понекад сам виђао и зечеве. Вероватно су их ту донели морнари. Нисам сазнао како су се спасавали од змија. Било је и неких птица, сличних ластама, само мало већих, којима не знам име. Виле су се по вас дан над острвом, ћијукале и ловиле муве. Захваљујући њима, муве ми нису досађивале.
Површина језера је најчешће била мирна; мрешкала се на ветру, и пресијавала на сунцу. Рибе су пливале и играле се, као да није било баш никакве опасности, као да је у језеру њихов рај. А на острву, уз мене грешног човека, биле су још чапље и змије. А и оне, безбрижне и лење, сунчале се, париле. Све живо око мене понашало се као да не постоји никаква опасност и зло.
У мени су се, у почетку живота овде, смењивали љубав, радост и страх. Волео сам своја духовна искуства, природу, језеро, небо над острвом, ваздух, а страховао од људи /могли су да ме нападну ноћу/, и од змија /могле су, преко дана, на сваком кораку да ме усмрте/. Био сам једино биће на овом простору, од неколико квадратних километара, које уме да размишља и да воли, и једино биће које је живело у страху.
Понекад сам се осећао као да не припадам овом, земаљском, свету; стремио сам свим бићем да унесем у себе небо, да се уздигнем са земље и ослободим је се заувек, да се утопим у мудрост, истину, и љубав.
На острву су биле зидине порушене цркве, без крова, коју су некад саградили Немањићи и посветили је светом апостолу Петру. Црква је имала двоја врата, западна и јужна. Са обе стране јужних врата назирале су се фреске, два бела орла, грб Немањића. Бршљан је прекрио зид и фреске и тако их сачувао од пропадања. За мене, то је било мало чудо. Унутра није било иконостаса, нити је постојао свети престо. Пожелео сам у њој да се молим, иако је била порушена; зидовима бих био заштићен од ветра, а пошто црква није имала крова, нада мном би било отворено небо, што сам волео. Али у прво време нисам могао јер је увече у цркву улазило стотину змија, свих врста, да ту преноће. Под је био јак, раван и добро очуван; по њему су милели сплетови змија.
Дуго нисам смео у њу да уђем. У почетку су ми змије биле одвратне, касније сам их пуштао да миле око мене, поред самих стопала. Тек кад сам се привикао на њих и постао слободнији, ушао сам унутра да се молим.
Јутром сам их истеривао из цркве метлом од шибља. Биле су послушне, као мали пилићи; излазиле су кроз врата у гомилама и нису ми се противиле. Дању су остајале напољу, на острву, увече су се враћале. Ипак сам, и поред навике на њих, и знања да ничега не треба да се плашим, у молитви био  окренут према западу, ка вратима, а не према истоку као што је ред, јер сам пазио на змије, да ме случајно која не изненади и уједе. Али за две године, ни једна ме није напала.
Судим на основу свог искуства, и тврдим да није истинито наше уверење да су животиње зле. Уверио сам се у то и на планини и на острву, и са медведима и са змијама. Човек би требало да се упита какав је и зашто га се животиње плаше и нападају га.
Према змијама нисам био груб све до пред крај друге године. Тада сам решио да обиђем цело острво. Пошао сам, али од змија нисам скоро могао да станем ногом на земљу. Гурао сам их штапом, али ни тада нису хтеле да се склоне. Био сам принуђен да их ударам и бацам. Било ми је жао, али нисам имао другог избора. А да одустанем нисам хтео. Ми људи смо изнад свих бића овде на земљи. Зато нисам могао да дозволим да ме у нечему ограничава животиња и да она мноме влада.
На острву је било мало гробље Немаца који су погинули у првом рату. Једног дана су дошли рођаци, бродом, ископали кости, ставили у посебне џакове. Имали су дозволу наших власти да однесу остатке својих мртвих. Гледао сам како педантно слажу кости у џакове; понашали су се свечано као да додирују велику светињу. Зашто човек то чини? Зар нам није довољно што покојник у нама живи у делима својим и у љубави?
Хранио сам се две године корењем, а онда сам одлучио да се освежим шаранима. Био сам вешт у ловљењу рибе, научио сам то на Охридском језеру, као искушеник. Шаран је иначе мирна риба, па ми и није било тешко да га ухватим. Одлучио сам се за жутог шарана, мислио сам да је укуснији од црног. Ухватио сам једног за очи и хитро га избацио на обалу. Био је велики и јак; праћакао се на сувом као недоклано прасе.
Надао сам се да ће ми риба пријати после дуготрајне биљне исхране; али сам се преварио. Испекао сам шарана, али није ваљао. Скувао сам га, опет ми није био добар. Месо ми је било бљутаво; непосољену рибу нисам могао да једем.
Када су дошли морнари да ме обиђу, рекли су ми да је црни шаран укуснији. Ја сам, пак, мислио да је бољи жути, због светлије боје. Морнари су ми оставили хлеб и два кила соли. Једно краће време сам јео рибу. У почетку ми је пријала, али ми се брзо огадила.
Риба и хлеб, за неколико дана су ме ојачали, и страсти ми се пробудиле, и многе жеље. Дотад сам у самоћи и испосништву провео четири пуне године, али су у мени притајено и даље живеле телесне жеље.
Тврдим да страсти могу да се врате, у пуној снази, и највећем испоснику! Могу да ослабе, може њима да се влада, могу да се потчине, али не могу испосништвом да се униште!
Молио сам се умно и дању и ноћу; зато сам и био у самоћи. У почетку сам се присиљавао да у току дана изговорим по дванаест хиљада Исусових молитава. Тако сам чинио, упорно, све док молитва није сама од себе почела да се одвија у мојим грудима, у срцу. Тада, кад ми се ум везао са срцем, за мене је настао рај на земљи.
Осећао сам се лаким; ишао сам по острву не осећајући да на ногама стојим. Био сам у стању блаженства. Нисам више осећао капак на глави и као да ми се неко лако наслања на теме, као онда у планини. Сада сам на потиљку и на целом горњем делу темена осећао као да ми је глава била отворена.
Лако и јасно сам разумевао Свето писмо и друге књиге, и све оно о чему сам размишљао. Прозирао сам у будућност; сазнавању није било краја, као ни мојој радости. Увидео сам тада колика је величина човекова. Раније нисам могао ни да наслутим за каква је све дела човек способан. Заиста је блаженство бити човек.
Схватио сам: монаштво је велика школа. Али само за онога који живи као монах с вољом, без икаквог или ичијег приморавања. Многи су пожелели да постану добри монаси, али кад су се суочили са својим страстима, кад су повели борбу сами са собом, уплашили су се и малаксали, и нису знали шта би даље. И уместо да омрзну грех и да се против њега боре, жестоко, да од себе одгоне олује страсти, они настављају да живе по старом, да се ваљају у греху, као свиње у блату.
Такви се људи нису очистили, а молитва им није извирала из чистог срца. Будући без снаге и воље да извојују победу до краја, они се покоравају телесним страстима. Такви нису ни хладни, ни врући, већ бљутави, млакоње.
На срећу, многи су пребродили животно море, ишли по врху буре земаљског живота, и са силом Божјом високо се узнели. Оставили су рођаке и пријатеље, богатство земаљско и телесна уживања, да би у замену добили неупоредиво више: живот вечни. Постом, молитвом и покајањем укротили су страсти, савладали тело и унели у себе светлост неба и с њом се сјединили. Светлошћу су уништили животно море пролазности. Они су се родили по други пут, и на њих смрт нема право.
Наук Христов, та вода најчистија, појила ме и хранила. Бранио ме од рђавих мисли и жеља, од свакога духовног зла. Разумно гладујући и упорно се молећи, затегло ми се тело и ојачао дух, па нисам лако подлегао греху нити су у мени могле да нађу места лаж и заблуда. Молитвом сам сабирао ум и просвећивао се, а таквом уму казују се људским језиком неисказљиве тајне.
Ноћу, кад сам се сав предавао умној молитви, у дубоком заносу, Кнез небески је долетао к мени. Од тог сусрета у срцу ми је планула радост, прожет сам био потпуно љубављу. Нисам знао јесам ли на земљи или на небу.
Учио ме да се стално кајем, да тражим опроштај за своје грехове, да радим и од плодова свога рада да живим, да се пристојно одевам. Учио ме да јасно разумевам човека, да имам разум, и снагу, и да зато не смем да будем пасиван, него да стварам.
Молитва ме смиривала, одржавала и бодрила да истрајем. Доводила ме до самог извора најдубљих тајни. Бранила ме од искушења, веселила ме, чинила слободним. Била ми је душевна храна. У њој ми се рађала нада и велика животна стваралачка снага. Она је кључ знања, дом радости, вечног весеља, и скупља је од свега земаљског.
Пред крај друге године мога боравка на острву, стигла ми је порука од владике Николаја, да одмах дођем у Охрид.
Волео сам острво; за мене је то било најдраже место на кугли земаљској. Нисам желео да га напустим. Одлучио сам да не послушам владику.
Осећао сам отпор према помисли да некуда одем. Седам дана сам непрекидно молио Бога да ме спасе владике Николаја и одобри ми да останем на острву. Али било је као и пре две године на планини; осетио сам неиздрживу грижу савести и морао да послушам.
Невољан, тужна срца, покупио сам ствари и кренуо у Охрид. Жао ми је било земље, воде, неба, па чак и змија. Ту сам доживео нешто заиста дубоко и величанствено; за тим сам жалио, као и за оним што сам очекивао и надао се да тек доживим.

По доласку у манастир, владика ме унапредио у ђакона. Моје молбе да се вратим на острво није хтео ни да чује. Једва сам га умолио да ми дозволи да боравим у испосници Свети Заум у којој сам и раније живео, са Симеоном званим Жути Ђаво. Испосница је била празна; Жути Ђаво је после мог монашења отишао у Пећку епархију.
Некако сам обезбедио слободу, мада та самоћа није могла да се упореди са миром у планини и на острву. У околини је било људи; чуо сам њихове гласове, понекад су долазили да разговарамо.
У првим данима бавио сам се, углавном, прављењем крстића и умном молитвом. И овде сам се молио под ведрим небом.
Из манастира сам једном недељно добијао осамсто грама хлеба. Хранио сам се искључиво хлебом и водом. Испосница се налазила на обали Охридског језера. Скобаљи и кленови, нарочито у време кад се мресте, искакали су на обалу; могао сам, да сам хтео, руком да их хватам. Али сам се сећао рђавог искуства са острва, и одбацио сам их као храну. Нисам смео да дозволим да ми се тело оснажи и надјача дух, ни за тренутак.
По вољи и наговору владике Николаја, и под његовим руководством, почео сам да учим из књига. Изучавао сам Конфуција, индијску и грчку филозофију, будизам, Кур'ан, православне и римокатоличке догмате и живот светитеља. Такође, упознао сам се са делима домаћих и светских писаца. Читао сам приповетке, романе, есеје, драме. Налазио сам да су поједини писци дубоко загледани у човека, у наш живот. У многима сам налазио животне истине; о онима, који нису били близу истине, мислио сам да је ипак добро што пишу, јер читаоцима ипак бистре ум, просветљују их.
По природи сам био радознао човек. Није ми било тешко, нити заморно, да читам. Сматрам читање корисним, чак неопходним за човека који живи у свету, међу људима, без других личних духовних подвига.
Учење ми се није допадало; осећао сам да владика има неке планове са мном, који су сигурно били супротни мојој жељи да заувек живим у самоћи. Хтео сам да се посветим личном усавршавању, да сазнајем духовне тајне, а не да будем човек образован, који је своју главу испунио туђим знањима и мислима. На живот у свету, међу људима, тада нисам ни помишљао; иако ми се чинило да ме владика за тако нешто спрема. Присиљавао ме да учим, несебично ме упућивао у светска знања, и често преслишавао, као студента.
Осећао сам Бога у себи, а плашио сам се да ће ме напустити ако живим противно заповестима, и да ће ме оставити безнађу и смрти. Без роптања сам био послушан владици, иако то нисам желео.
Преко дана сам учио, а ноћу, кад сам остајао сам, дуго сам се молио. Тежио сам савршеном и чистом; кајао сам се за заблуде свога бившег живота, искрено. Те молитве су одлазиле у небо лаке као перо. После суза долазило је озарење целог мог бића, затим сам осећао безграничну лепоту. Стидео сам се и гадио саме помисли да учиним нешто ружно и грешно. Борио сам се да ми срце увек буде чисто и савест мирна. Био сам сав окренут лепоти и истини, спреман да се као дрво, кад се баци у огањ, претворим у жар. Осећао сам велику радост и сласт духовну, и присуство Онога кога срце жели непрестано да следи.
Док сам боравио у испосници, упознао сам оца Макарија. Био је на Солунском фронту, после рата жандар, на крају монах. Није слушао, изузев владике, никога, нити је пристајао да ради физичке послове. Био је прождрљив. Без јела није могао да издржи ни два дана. Волео је и вино да попије. Увек је носио гвоздено ђуле, тешко кило и по; и у цркву је с њим ишао. У соби је држао мртвачки сандук и у њему спавао.
У почетку га нисам волео. Кад смо косили ливаде, вешто се извлачио, сакривао се у жбуње, нестајао. Кад се поздрављао, или кад би коме закуцао на врата, или после било каквог питања, увек је говорио: Господи помилуј. Није хтео да ради, али је волео да служи у цркви.
Бирали смо га за игумана у неколико манастира, али је одбијао. Говорио је: „Ако ме присилите да будем игуман, одгришћу себи језик, па кад не будем могао да говорим, ни игуман нећу моћи да будем!"
Али кад је одређен да буде духовник једном женском манастиру, дужност је прихватио. Монахиње су о њему говориле све најлепше. Био је примеран духовник и веома су га поштовале. За нас је то било право чудо. Знали смо да у женском манастиру ретки могу да буду духовници, а да изађу чисти. Зато су се монаси нерадо прихватали да буду духовници међу монахињама. А он је ту дужност обављао успешно!
У манастиру смо имали болесних људи, лудака. Тако је неки богат човек довео к нама оболелог сина и добро нам платио да му читамо молитву јелеосвећења, за оздрављење. Знали смо да Бог плаћену молитву неће да услиши. Трудили смо се, али никаквог побољшања није било.
Неколико дана касније, Макарије Миловановић замолио ме да му помогнем да он очита молитву истом том младићу. Пристао сам, а он је тражио од мене да не изговорим ни реч, ни у себи, на јектенијама, ни „Господи помилуј"; само да му додајем кадиониду кад је потребно.
Вршио је свету тајну потпуно сам. При крају молитве, на моје велико чуђење, болесник је био исцељен, освестио се. Као да се тог тренутка пробудио из сна, узвикнуо је: „Мајко моја, где се налазим?" Напустио је манастир здрав.
Нас седморица нисмо ништа учинили, а он, Макарије, сам је излечио човека за мање од два часа! Тада сам променио мишљење о њему.
Пред крај друге године мога боравка у испосници, владика ме позове у Митрополију. Позвао је још неколико монаха, и одредио нас да код грађевинског инжењера Чечењева, Руса, изучимо грађевинарство.
Тако је мој живот у Светом Науму почео да се одвија по владичиној вољи, и према потреби цркве. Нисам био задовољан, али сам морао да се покорим старешини и савесно сам извршавао све што се од мене тражило. Добро је за човека кад уме да зида разне грађевине, тунеле, мостове. Али ја сам опипљиво и искуствено упознао оно што је далеко лепше: градити и усавршавати себе и уживати у незамисливим сладостима и лепотама духовним, на путу ка вечности.
Чечењев нас је учио, сваког дана у току целе године, изузев недељом и у празничне дане, како се праве планови, постављају фундаменти и све остало што захтева ова наука.
Што се учења тиче, никаквих потешкоћа није било; лако и брзо сам схватао, разумевао и добро памтио. Инжењер Чечењев се чудио и дивио мојим способностима. Такав сам био јер ми свест ничим није била замућена. А такав сам постао у планини Петрини и на острву Преспанског језера.
Изучавао сам грађевинарство, религију, филозофију, књижевност, али и присуствовао светим литургијама заједно са осталим монасима. Избегавао сам дуже и празне разговоре; једино сам, у слободно време, остајао са владиком Николајем. Подучавао ме владика и објашњавао оно што нисам могао да разумем. Осећао сам да ми је то што он говори духовно корисно.
Сећам се неких догађаја из тог времена, који су ми се дубоко урезали у свест.
На дан двадесетог јуна, прве године мог боравка у испосници, манастир Свети Наум је славио своју славу. Славље се сутрадан настављено у испосници. Рано ујутру превезли смо се чамцима из Светог Наума у Свети Заум; понели смо све што је било потребно за ручак. Било је много народа, међу њима и представници месне власти, као и два краљева министра.
После службе, приређен је ручак. Поред других монаха, и ја сам служио госте за столом. Владика је сео у чело стола; с његове десне стране министри, затим се даље седело по старешинству. Било је јела и пића као на свакој српској слави. Владика ми је после завршеног ручка рекао да се одморим и да поједем што год хоћу од онога што је преостало. А било је бораније, пасуља, супе, и поврх свега неколико повећих пастрмки.
Узео сам две пастрмке и појео их на брзину. Дозволио сам себи тог дана, јер је био празник, да једем шта желим и колико хоћу. Пастрмке су ми пријале, али сам нешто касније осетио тегобе у желуцу.
Владика се за то време повукао да одспава, а народ се размилео унаоколо тражећи погодна места за одмор. И министри су полегали и покрили се преко стомака танким ћебетом. Било је лето и дивно, лепо време.
Наш кувар у манастиру, Хаџи—Светозар, био је пргав човек, рђаве нарави. Кад је видео да сам појео рибу, викнуо је на мене:
„Ко ти је дозволио да поједеш рибу? Како си смео!"
„Владика ми је одобрио да једем шта хоћу и колико хоћу", рекао сам мирно.
„Ја сам, бре, овде газда! Који владика, мајку ли му његову!", викао је и даље Светозар.
Запрепастиле су ме те речи; сви су одједном ућутали и оборили очи. И министри су остали збуњени не верујући у оно што су чули. Владика још није био заспао. Чуо је и он Светозара; изашао је на прозор, погледао га и рекао му мурно:
„Добро, добро, Хаџија. Не љути се на мене. Појео је човек рибу јер је био гладан. Шта ту није у реду?"
Светозар му ништа није одговорио; прао је судове, као да ништа није чуо. Кад се владика повукао у собу, остали смо још више збуњени.
Пришао сам министрима. Трудио сам се да им објасним да је Хаџија особењак, али да није рђав, само је плаховите нарави. Правдао сам га пред министрима како сам знао и умео, али нисам много веровао својим речима.
Одмарали смо се дуго. Кад смо се пробудили, видели смо да је Хаџија свима скувао кафу. Чим смо сели за сто, послужио је прво владику, затим остале. Владика му ништа није рекао. Кад се Хаџија удаљио, министри су упитали владику што трпи таквог човека. Сећам се добро шта им је рекао:
„Ви знате да сам плаховит, могу бити и пргавији од Хаџије. Тражио сам човека сличног себи, да бих према њему одређивао степен свога смирења. И, ево, нашао сам."
Друге године мога боравка у испосници, дошли су к мени владика Николај и грађевински мајстор Була Македонац. Детаљно су разгледали испосницу и погодили се око цене за њену обнову. Брзо су се погодили; сећам се да је била у питању велика сума новца. Була је тражио предујам у висини половине уговорене цене; владика је прихватио и одмах му дао паре.
На жалост, већ сутрадан смо чули да је Була с новцем побегао у Албанију.

Владика ме одмах позвао. Затекао сам га замишљеног и потиштеног. Рекао ми је:
„Ето, оче Калисте, чуо си шта ми је учинио Була... Те паре сам годинама скупљао. Моли се Богу за њега да се врати и да нам паре донесе. Али немој да се молиш да га Бог казни! Забрањујем ти! Моли се само да му Бог да разум да се врати, и да му у свему помогне." Ја сам му у шали рекао:
„Па Бог му је већ помогао, владико." „Како? Како му је Бог помогао?" „Тако лепо. Дао му је доста пара, преосвећени." „Калисте! Не дирај ме, Калисте! Ако ми само још једну реч кажеш, наредићу ти да спаваш у оној влажној пећини горе у планини! А сад иди и моли се како сам ти рекао!"
Молио сам се Богу да се Була врати с парама. Пролазили су дани, месеци, о њему није било гласа. Након пола године ипак се вратио. Дошао је у манастир, право до владике Николаја; предао му је новац. Чим је измолио опроштај, хтео је опет да му се повери обнова испоснице. Владика је без размишљања пристао и понудио му новац унапред. Али Була није хтео. „Дајте Ви мени по мало, само да имам за материјал. Иначе може да се деси да опет побегнем!"
Владика га није прекоревао, нити га је питао зашто је онако поступио. Тек доста касније Була је рекао: „Плашио сам се, преосвећени, да ћеш ме проклети. Зато сам дошао!"
„Какве клетве, Було! Молио сам Бога да те уразуми, да се вратиш, да оправимо цркву", рекао је владика.
Помагао сам Були у раду на обнови испоснице; од њега сам научио да зидам кречане и да печем креч.
Живећи у Светом Науму, долазио сам у додир са људима разних професија. У Охриду су мајстори, калфе и шегрти давали нама монасима летке у којима се говорило о радничким правима, о искоришћавању људи од стране капиталиста и богаташа. Читао сам пажљиво сваки летак и свидело ми се то што је у њима писало. Свуда око себе виђао сам многу сиротињу и беду, на другој страни богатство и раскош мањег броја људи. То нисам волео да видим још док сам био дете, а сада сам, испуњен љубављу за све људе, мрзео такве односе у свету. Размишљао сам често како би могло да се помогне сиромасима. Давао сам милостињу, али сам знао да то није довољно.
У манастиру се није са благонаклоношћу говорило о тим лецима, нити се расправљало о радницима и њиховим захтевима. Једном, било је и људи из владе, блиских краљу, повео се разговор о томе. Владика Николај је ћутао; ја сам рекао да не видим ништа рђаво у томе што се сиромашни људи боре за бољи и праведнији живот, и да срцем осећам да су у праву, да поступају у духу Еванђеља.
„Не знаш ти Калисте, шта радници хоће и шта се иза свега тога крије", рекли су ми.
„Како не бих знао кад сам и ја радник? Ето, сад сам грађевинар, изучио сам да зидам куће, цркве, да правим путеве, мостове, тунеле. Шта сам ја друго него радник? Чега у томе има рђавог?"
„Они се боре против Бога!" Одговорио ми је један високи краљев чиновник.
„Господине, ја сам човек који добро познаје људску душу. Посматрао сам пажљиво те људе и у њима нисам видео никакво зло", рекао сам.
„Није наша дужност да мислимо о политици и о државним пословима, Калисте. Монах си, моли се Богу, шири науку Христову и гледај своја посла", прекинуо ме је владика.
Нисам више ништа питао, нити сам даље учествовао у разговору. Слушао сам их и нисам разумео како се то сиротиња бори против Бога кад тражи праведнији живот; поготово што сам из искуства знао да се сиротиња с Богом дружи, а богаташи са свештенством. Тада сам веровао да је човеку дат разум да га користи и на своје и на опште добро; и свака памет, и свака снага, све способности једнога човека, треба да служе свима. И да се ради само људски, поштено и са љубављу. Где је себичност, љубав према новцу, гордост, ту нема ни Бога ни разума, свеједно је ли друштво социјалистичко или капиталистичко.
Те су ме мисли поново вратиле жељи за самоћом, вратиле ме планини и острву; желео сам да тамо одем и да живим међу медведима и змијама.
Пошто сам код Чечењева изучио грађевинарство, владика ме произвео у јеромонаха и одредио ме за старешину манастира у изградњи, у месту Требишки ханови /касније је то место прозвано Манастирац/. Од манастира, који је некад на том месту постојао, остала је само чесма од камена; на камену је писало да је ту био манастир, да га је подигао цар Душан а посветио га светом Архангелу Гаврилу. Турци су га до темеља срушили.
Према плану градње, који је направио Чечењев, требало је саградити цркву са три олтара; из прве цркве улазило би се у главну цркву између седам стубова од тесаног камена и кроз осам врата.
Ливада, на којој је требало да подигнем манастир, припадала је некад Албанцу Алији. Он се после првог рата одметнуо у хајдуке, а ливаду му је потом одузела држава. Био је Алија страх и трепет за сва околна села. Отимао је овце сељацима и терао у Албанију. Већ је био поубијао преко педесет људи; једном подофициру из граничне чете, одсекао је главу и пренео је преко границе у Албанију, а тело му оставио у Југославији.
Кад је Алија чуо да се на ливади гради црква православна, подивљао је од беса. А кад је дознао да сам ја старешина и да руководим извођењем радова, заклео се пред људима да ће ме ухватити и уморити страшним мукама. Поручио ми је да то знам.
Жандари у Требишким хановима били су задужени да чувају и мене и раднике, све док не саградимо цркву. Али било ми је јасно да ће ми они бити од мале помоћи кад је у питању такав хајдук као Алија; за обрачун с њим били су потребни људи равни њему, или бољи.
Црква је морала да се гради. Владика Николај је одредио мене да зидам цркву јер је оцено да једино ја могу да истрајем на том послу и да изађем на крај са Алијом.
Раднике сам нашао у Лукову и околини и одмах сам почео са извођењем радова. Од самог почетка, један жандар је био међу нама, шеткао се градилиштем, с пушком о рамену; а, као што рекох, није нам био потребан, бадава смо га хранили и појили.
Алија ми је стално претио; слао је поруке по свом рођаку, који је био међу радницима, да ће ме убити ако наставим са радом. Говорио је да ће ми космату главу одсећи и набити на колац, или да ће ме обесити о неко дрво.
На педесетак метара од градилишта била је густа шума; са те даљине и осредњи стрелац би могао да скине човека као јабуку, а хајдук сигурно као од шале. Био сам стварно у грдној неприлици.
Тако је тада било са мном; с једне стране владика, присиљавао ме да радим што не желим, а с друге стране Алија, прети да ме убије, а у мени, с треће стране, велика жеља да напустим живот међу људима и да се вратим на острво, у самоћу.
Покушавао сам да нађем неко решење, али нисам успео; одлучио сам да разговарам са владиком, и отишао сам у Охрид.
„Преосвећени, није требало да ме шаљеш да градим манастир на овом месту. Убиће ме Алија! Нешто би требало да се предузме, морало би, догодиће се велико зло!"
Владика је знао зашто сам дошао; док сам му говорио о својој муци, гледао ме строго. Био је љут на мене због моје малодушности. Рекао ми је:
„Ко је, Калисте, јачи? Бог или Алија?"
„Бог, владико."
„Где је твој Бог, Калисте? Колика је твоја вера? Мичи ми се са очију!"
Враћао сам се на градилиште несигуран и збуњен. Успут ми је пала на памет опака мисао: да набавим пиштољ и убијем Алију, па да мирно наставим са радовима. Ликвидирао бих га у шуми, нико не би сазнао ко је то учинио. Али сам се одмах покајао и молио Бога за опроштај; знао сам да нисам ја тај који треба да суди Алији, нити да имам право да му узимам живот који му нисам ни дао. И молио сам се Богу да ми помогне да нађем добар начин како да се ослободим Алије, а да не упрљам ни своје срце, ни своју савест.
На градилиште сам стигао ноћу; увукао сам се у бараку, дао упуства мајсторима како и шта сутра да раде, затим се повукао у двориште и сакрио међу камење и грађевински материјал.
Направио сам био склониште тако вешто, ни мајстори нису могли да га примете. Јер Алија је могао ноћу да бане и неког од радника да принуди да му каже где се налазим. Ту сам ноћивао, а већ у рано јутро одлазио сам у шуму и тамо проводио дан.
Таквим животом сам живео, грозничаво и у дугим молитвама Богу да се некако извучем.
Алија је и даље претио, и пред људима се заклињао да ће ме ускоро убити, као пса. Осећао сам стално његово присуство у шуми и знао сам да ме вреба, мада нисам могао да га видим. Али нисам дуго могао да шетам шумом, да се завлачим међу камење као твор и ништа да не радим; схватио сам да одуговлачење нема смисла, скривање не може вечито да траје. Он није хтео да одустане; зато сам знао да ћемо се једном сигурно срести. Нисам имао другог избора. Одлучио сам да ја њега потражим.
Једног дана, у зору, зашао сам дубоко у шуму и тамо нашао његове трагове; ишао сам његовим трагом и тако му се примицао кријући се иза дрвећа и жбуња. Употребио сам био све своје знање и вештину, да не направим неку грешку и не откријем се; хајдук је био опрезан и лукав. Није било за шалу: преда мном је био наоружан човек, који жели да ме убије.
Тек око подне сам га опазио; испод дрвета, у хладу, лежао је и осматрао градилиште, које се одатле видело јасно као на длану. Пушка му је била положена на камен, служио му је као наслон за нишањење; био је спреман да у сваком часу принесе пушку оку и опали.
Пришао сам му на десетак метара; иза заклона сам га гледао и размишљао. Био је висок, обучен у албанску народну ношњу, с кечетом на глави, грубих и оштрих црта лица. Посматрао сам га док ме је стрпљиво чекао, мене, своју жртву.
Намера ми је била да се насамо у шуми суочимо и да тада покушам да га приволим да као људи разговарамо. Надао сам се да ћу моћи да га уразумим и да одвратим од намере да ме убије, кад му будем рекао да не градим манастир по својој вољи, што ја тако хоћу, већ по туђој наредби.
Али сам брзо одустао; било ми је јасно да му речи ништа неће вредети; сили би се он покорио, она би га опаметила и излечила, као љута трава љуту рану!
Док сам ја тако размишљао, он се окренуо, ставио пушку на груди, кече навукао на очи и спремао се да спава. У шуми је владала тишина. Био сам му близу. Чуо сам његов дах.
Могао сам у трен ока да се створим крај њега, да му узмем пушку и да га усмртим; могао сам да му разбијем главу каменом; могао сам да одем до жандармеријске станице, да позовем жандаре да га опколе и убију као дивљег вепра. Али ништа од тога нисам учинио. Све је у мени говорило да треба да се повучем, да га оставим на миру да спава.
Мој Бог, Господ Исус Христос, који је љубав, и кога сам осећао у срцу, дао ми је свест да разумем да је грехота убити човека, и да пресуду и спасење треба препустити ономе који нам је дао живот.

Кад сам се уверио да од разговора с њим неће бити ништа, сем зла по мене, повукао сам се дубоко у шуму и до мрака сам тамо размишљао шта даље да радим. Увече сам отишао на грађевину, позвао Алијиног рођака и рекао му:
„У шуми сам данас видео Алију. Спавао је. Вечерас га нађи како знаш и реци му да сам му опростио живот и да му препоручујем да ме убудуће остави на миру. Ако неће да ме остави на миру, кажи му да ћу морати да га убијем или ћу га предати жандарима! Објасни му да нисам на овом месту и на овом послу по својој вољи, већ да су ми наредили да манастир саградим, а да ћу ја наређење у потпуности да извршим, свиђало се то њему или не!"
Затим сам му описао место где сам нашао Алију, и предочио му како је лако могао да страда.
„Добро, оче. Наћи ћу га и све ћу му рећи. Али те молим као Бога, немој да причаш никоме да си га овде видео. Ако неком кажеш, онда ће се знати да је Алија свраћао код мене, јер сам ожењен његовом сестром. Могао бих зато да имам непријатности са властима."
„Да сам хтео, рекао бих жандарима", одговорио сам.
Те ноћи сам спавао са радницима у бараци; нисам више хтео да се кријем. Знао сам да је Алија већ чуо оно што сам му поручио. Надао сам се да ће учинити нешто, и то веома брзо; веровао сам да ће ми узвратити милост. Ујутру сам слободно шетао међу радницима, упућивао их на посао, издавао наредбе. Они су се чудили што се не кријем; нису знали шта се десило, нити сам им ја објашњавао промену свога понашања.
Око поднева су дошли неки Албанци, јашући на коњима. На магарету су донели дарове манастиру. Замолили су ме, као свештено лице и старешину, да с њима пођем у оближње село и очитам молитву за здравље младе девојке која је била тешко болесна, непокретна. Изгледали су скрушени и као утучени тугом. Али сам предосетио да њима није потребна моја молитва.
Ипак сам прихватио позив и почео да се спремам за пут, али су ме радници одвраћали говорећи ми да ће ме негде на путу пресрести Алија и убити. Нисам их послушао; гледали су за мном у чуду, нису разумели зашто то чиним.
Јахали смо око сат времена, до у село Џепиште. Уз пут сам био опрезан, мислећи на Алију, али сам журио да што пре стигнем; желео сам да се већ једном оконча моја неизвесност.
Чим смо стигли у двориште, сјахао сам с коња, ушао и призвао мир кући овој, благословио присутне и упитао их:
„Где је девојка?"
Они су се насмејали и рекли ми да нема никакве девојке, већ да Алија хоће лично да ме види, да разговарамо. Алија се појавио у вратима. Држао је карабин, за појасом пиштољ, ханџар и три бомбе. Гледао ме и смешкао се неодређено.
„Јеси ли се уплашио, попе?" „И да, и не... Сретао сам и боље и горе него што си ти", одговорио сам.
„Не бој се. Нисам ја нечовек." „Предао сам ти се у руке. Желим да разговарамо као људи. А какав си човек, то ћемо видети!"
Он ми је благонаклоно обећао да ми се ништа ружно неће десити, јер сам му поштедео живот, па ће и он мене да остави у животу... Затим сам му надугачко, преко два сата, приповедао о шуми где сам га видео, о зидању цркве, о мом ратовању. Истицао сам своју храброст у рату, увеличавао подвиге, не бих ли придобио његово поштовање; оценио сам да он вреднује човека по сулудом јунаштву.
Покушавао сам да га одвратим од рђавог живота, који га води у смрт душе и тела, говорећи му изабраним речима о божанском, о људском, о лепом. Али моје речи су се одбијале од њега, као од стене. Очи му нису заискриле, није затреперило у њему разумевање кад сам му говорио о љубави и истини. Његова свест је била још прожета учињеним злом; као да је тежио још већем злу и сопственој смрти, да се тако ослободи свог неприродног живота.
Једино људско што сам у њему тада видео, било је поштовање традиције дате речи, бесе; ничега, изузев сулуде гордости, таме и зла, у њему није било.
Али ја нисам хтео да се предам и да одустанем од намере да продрем до људске душе. Обухватио сам био свешћу и духом његов заблудели разум, и правим речима погађао сам његову људску савест.
Њему се некуд журило; као да се плашио жандара. Након разговора обећао је да ме убудуће неће дирати. Пружио ми је руку и поздравили смо се срдачно, као стари ратници, јунаци. На вратима је застао, као да се нечега сетио, окренуо се, извадио три златника из џепа и пружио ми.
„Узми ово, попе. Нека то буде мој прилог за зидање цркве... Не бој ме се више, и помоли се за спас моје душе."
Наш сусрет био је завршен.
Домаћин куће пренео ми је његову поруку да још три сата не крећем на пут. Ипак се плашио да га не издам жандарима.
Тог дана сам одахнуо; ослободио сам се велике беде. Вест о моме „обрачуну" са Алијом пронела се муњевито по околним селима и варошицама. Било је то нечувено чудо: један монах укротио је речима разбојника Алију, који је толике људе побио, и потом још од њега добио злато за зидање цркве! Неки су ми се након тога и клањали, као да сам светац.
Убрзо је стигао глас о Алији, да је погинуо у селу Волино, више Охрида. Убили су га жандари. Молио сам се Богу за спас његове душе.
Тај манастир сам зидао близу четири године. Црква је имала два одељења и три олтара. Била је велика и добро урађена. Темељ јој је био дебљине два метра, зидови метар и по. Била је висока, споља мерено, двадесет девет метара, тридесет и два метра дугачка, а осамнаест метара широка.
/Али јој није било суђено да траје вековима. У другом рату, триста Шиптара, житеља Требишта и околине, склонише се у цркву од бомбардовања. Пала је велика бомба и сви су изгинули... Касније сам отишао да видим шта је било са мојим првим делом. На цркви је био срушен кров. Зидови су остали читави; видели су се трагови експлозије бомбе. Након другог рата, црква је била покривена кровом од кестеновог дрвета.
Кад се Македонска црква одвојила од Српске, неко је минирао цркву динамитом и срушио је. Као да је и на тај начин желео да избрише оно што подсећа на Србе на том подручју/.
Баш кад сам завршио цркву, остало ми било још да ставим крст, дошао је владика Николај са инжењером Чечењевом. Разгледали су цркву, разговарали са нама, прегледали рачуне и остало што је потребно да грађевина буде примљена. Тада је Чечењев рекао владици:
„Калисту можеш слободно да повериш градњу најтежих грађевина. Практични испит је положио са највишом оценом!"
Онда ми је Николај наредио да покупим своје ствари и да пођем с њим у Охрид. На моје место старешине манастира поставио је монаха Тадију.
Спремио сам се и пошао, не питајући га зашто сам му потребан; био сам у његовој власти и морао сам без поговора да га слушам. Путовали смо аутомобилом. Владика је према мени био љубазан и пажљив, као никад раније. То ме је зачудило јер сам знао да ме није увек радо трпео крај себе. Познавао је моју вредност и поштовао ме као човека, можда ме мало и волео, али се није благонаклоно и с љубављу увек односио према мени.
Разлог за промену његовог односа сам ми је открио. Испричао ми је да је и сам доживео виђење: о скором доласку комунизма у Југославију и о својој смрти у иностранству. Баш као што сам му и ја испричао пре више од шест година.
Ето зашто је променио мишљење о мени; више ме није сматрао фанатиком. Похвалио ме што сам цркву добро урадио и што сам је пре рока завршио, упркос Алији и материјалним тешкоћама. Напоменуо је да зна и то да ме монаси и мајстори, са којима сам четири године радио и живео, веома цене, али да су се неки жалили да сам понекад био строг, да сам их терао превише да раде.
„Не трпим лењост, нерад, аљкавост и недисциплину, владико", рекао сам.
Чим смо стигли у Свети Наум, отишли смо заједно са свештеницима и монасима у цркву да се помолимо Богу. Старешина манастира био је тада свештеник Стеван Ђорђевић.
После службе сазнао сам да је обијена манастирска каса и да су лопови однели доста новца. То ми је лично владика саопштио, и рекао ми да ме је зато и довео, да учиним нешто како би се новац пронашао и вратио, и да сачувам оно што је преостало. Обратио ми се овим речима:
„Ради како мислиш да је најбоље и како хоћеш, али врати манастиру новац што пре и доведи у ред монахе и свештенике јер су доста опуштени и немарни. У свему ћеш имати моју подршку!"
Зачудио сам се и упитао: „Како је лопов могао, поред толиких људи, да обије касу и оде слободно, а да га нико не примети?"
Стајао сам уз владику; он ми је ставио руку на раме, погледао присутне монахе и свештенике и упитао их:
„Познајете ли овог човека што стоји поред мене? Знате ли га?" „Познајемо га, преосвећени. Како га не бисмо знали кад је поникао међу нама!"
„А знате ли зашто сам га међу вас опет довео?"
„Не знамо, владико..." „Довео сам га да вас научи како се моли и ради и како се чува имовина манастирска!"
Завладала је одједном потпуна тишина. Нису знали шта би казали, ћутали су и избегавали да ме погледају. И мени је било непријатно; оборио сам очи. Владика је продужио да говори:
„Свештеник Ђорђевић и даље остаје ваш старешина, а Калиста постављам да буде над њим!"
Људи су се ускомешали; видело се да им није била мила оваква владичина одлука, јер су знали за моју строгост и дисциплину.
Било ми је неугодно да и даље стојим уз владику, пред људима који су били посрамљени и збуњени. Да бих прекинуо мучну тишину, одмах сам затражио од старешине Ђорђевића да ми покаже касу. Кад смо нас двојица пошли, и остали су кренули за нама. Отворио сам касу и видео још доста папирних новчаница. Затражио сам да ми се донесе дугачка игла за плетење. На иглу сам нанизао новчанице, и забио је у перваз на вратима. Касу сам оставио широм отворену, а кључеве предао свештенику Ђорђевићу. Сви су били збуњени; неки су се крстили од чуда.