Сликар коме је све јасно

“За Милића сам одувек био сигуран да је луд, али генијално луд, и стога могу увек издати уверење да је чисти геније”. Овако је записао лекар-психијатар Веселин Савић у предговору аутобиографије сликара Милића Станковића, познатијег као Милић од Мачве, а ту оцену пренео је и дневни лист “Политика”. Што се мене, пак, тиче, морам признати да сам генија сасвим другачије замишљао.



Управо је овај сликар, током несрећне десете деценије 20. века, безброј пута иступао као нека врста гласноговорника такозване Српске аутохтонистичке школе. Експониран на многим медијима, грмео је како су Срби најстарији народ на свету, бесомучно нападао германску берлинско-бечку школу и најгоре говорио о Српској академији наука и уметности. Ишао је чак дотле да је предлагао да се српским академицима - међу којима има научника светског угледа - одузму докторати и дају нови које би требало да напишу тобож непристрасно. Дати себи за право да се на тако површан и увредљив начин вреднује научни допринос учењака Српске академије наука и уметности, и то из области о којима угледни сликар нема појма, само по себи говори о помањкању доброг укуса. Јер, не треба посебно ни наглашавати, Станковићева упућеност, у историју у најбољем случају није могла да одмакне даље од скамењеног знања једног гимназијалца или, вероватније, под теретом година, умногоме исхлапелог знања давнашњег средњошколца. Истовремено, Милић Станковић је нереалним и сасвим небулозним причама настојао да подигне пољуљани морал свеколиком српству. У одређеним круговима словио је за једног од највећих родољуба и синова “небеског народа”.


Господари света

Милић од Мачве најчешће се појављивао у необичном руху које бисмо могли означити као некакву мешавину одежде свештеника, одеће жовијалног пажа и гардеробе децентног кицоша. Ево како га описује састављач једног новијег мемоарског списа, говорећи о изложби Станковићевих слика на самом почетку деведесетих година прошлог столећа: “Аутор се појавио са закашњењем, ушао на споредни улаз и кроз шпалир гостију прекорачио полако, без једне речи, одевен у црну мантију, с необичном беретком и високо подигнутим штапом. Два дана раније, док су покушавали да спакују слике у комби, видео сам га, у фармерицама и мајици, како изнервиран сочно псује сестру сопственој слици, спреман да је изгази... Али, сада је започела представа и он више није био обичан смртник. Сместио се у плетену фотељу, забацио поглед негде у неодређеном правцу, у даљину, преко људи којима је стајао дах... Уметник узе штап и на исти начин, театрално, напусти вилу у правцу возача и аутомобила.
Упадљиво је да је Милић Станковић раних деведесетих година прошлог века бахато претио целом свету. Ево једног примера таквог његовог иступања: “Ускоро ће Срби бити господари света. Већ сада Срби располажу тајним оружјем из такозваног Теслиног пакета, предатог 1943. године амбасадору Фотићу. Ако само једна бомба падне на Београд, Ватикан, Беч, Бон и Загреб биће протресени изнутра силином формуле В на трећи = нула. Када се то деси Атлантиђани ће се појавити и прогласити Србе империјалним народом, који ће од тог часа у име њих завести ред на Земљи и загосподарити светом... Зато нас из љубоморе сви и мрзе, осећају да смо старешине свију народа од Хималаја до Пиринеја. Па само завијају око нас као прегладнели вуци. Гладни су примата. Шта им можемо кад су се претворили у узно црево. Материјалисти једни.“

Вампирске вечери

То фамозно Теслино смртоносно оружје веома је често помињао, а није био ни тако мали број наших сународника који је поверовао у такве приче. Штавише, Милић Станковић је и на такозваним вампирским вечерима призивао српског вампира да помогне Србима у борби против светских моћника. На питање једног новинара о томе какве су шансе српског вампира у борби против Немачке и Сједињених Америчких Држава, истакнути сликар дао је следећи одговор: “Српски вампир ће наџивети и победити светски вампиризам. Јер, ми на овим балканским теренима још нисмо потрошили нашу митску снагу. Главна снага српског вампира је у мирису који уништава непријатеље. Поред тога, његово тајно и смртоносно оружје је Теслина бежична енергија. Формула се налази у такозваном Теслином пакету који је песник Јован Дучић добио од Тесле 1942. године.”

Да би поменутом смртоносном оружју дао додатну снагу, Милић од Мачве је испевао и клетву којом је запретио Америци и из које преносимо само неколико делова:

Уста ти се заврат окренула,
Губа ти се на дом распратила,
Обадва ти ока исцурила,
Те вранама жива храна била,
...
Ускрсово јаје не шарала,
Своја оба у менгеле мет’ла,
што Бејкера и Буша донела.
...
Америко, Броз те усрећио,
Нек и тебе ропац крвав снађе,
што границе Брозове признајеш!
Индијана постала држава,
Не слушала Вашингтон килави!
На југу те спопало беснило,
Те црначки гневи уморили!
Клетва моја са небеских соха,
Нека буде Божја промисао,
Њеног дејства никад не отргла,
Докле Србе набеђењем држиш.

Како тугаљиво ове речи - Срби господари света, Теслин пакет, српски вампир, бежична енергија - звуче данас, после само десетак година и после свега оног што смо у међувремену морали да преживимо. Премда ће неко рећи да је посреди мистицизам генијалног сликара, више сам склон да његова наклапања спустим у прозаичну раван и да их назовем правим именом. Без много увијања и околишања, мислим да је овде превасходно реч о преиспољним будалаштинама.

---