Кад већина београђана верује у ''братство&јединство''.
Мало дужи текст Професора Пољопривредног факултета у Земуну:
----------------------
Славољуб Лекић
ОБНОВА ГРАЂАНСКОГ РАТА
У Европи бесни сукоб између западноевропске и руске историографије око узрока Другог светског рата. Рат историчара заправо је покушај Запада, посебно Британаца и Американаца, да преко младих словенских демократија из источне Европе Русији оспоре морално и војно постигнуће у Другом светском рату, и људске жртве које су је претвориле у демографску пустињу. Ова политика најављује нову етапу борбе за простор негдашњег Совјетског Савеза док Русија клеца под ударима економске кризе. Рачун Запада није без основа. Русија пак одбацује преправљање историје што потврђује и акт председника Русије Медведева којим се оснива посебна комисија за спречавање покушаја фалсификовања историје на штету Русије.
У говору поводом почетка Другог светског рата Путин учтиво поручује Пољацима и осталим посматрачима да је свако тражио пут избављења пред Хитлеровим армијама, а да је Русија са њим последња склопила пакт, примећујући да је пољска војска заједно са Вермахтом ушла у Чехословачку. Совјетско одбијање немачког предлога, у условима када су сви могући западни савезници СССР-а пристали на договор са немачким Рајхом и одбили да сарађују са Совјетима, Стаљинова дипломатија оног времена сматрала је с правом неразумним, сматра Путин.
Поводом седамдесетогодишњице почетка рата у Москви изашла је зато збирка докумената Тајне пољске политике која показују да је пред рат пољско руководство планирало комадање и уништавање Совјетског Савеза. Оно што Путин као шеф велике државе не може да каже, јасно саопштава Наталија Нарочницкаја и подсећа Пољаке да су територије на које су ступиле совјетске трупе, после потписивања пакта Молотов-Рибентроп, до револуције припадале Руској империји. Посебно је при том важна Путинова анализа узрока рата јер он упире прст у версајски систем и додаје да све земље које су се договарале са нацистима треба да признају грешку.
Јер, објективно говорећи СССР се није борио само против Хитлера, иначе Немачка после његове смрти и укидања целокупног националсоцијалистичког партијског и државног апарата не би била распарчана на окупационе зоне. Совјети су Немачку поделили да би предупредили да она поново буде гурнута против СССР-а. Отуда је англоамеричка политика осетљива на руско-немачку сарадњу и покушаје Немачке и Европе као целине да се еманципују од САД, те су кошкања са Немцима и Русима око изградње гасовода, продаје Опела, немачке изјаве о економској и политичкој самосвојности и сличном стална тема америчких аналитичара.
 
Ревизија или рат

Али велика историографска и политичка полемика између Европе која жели да побољша односе са Русијом, и Европе која прижељкује њену трансформацију до непрепознатљивости, није разлучена од комунистичке и такозване ревизионистиче историографије у Србији.
Европски ревизионизам циља ка једном: моралном разоружању Руса и подели њихове земље – превелике по мерилима америчког врха. У српском случају позив на ревизију историје јесте уједно и позив да се она деидеологизује и престане бити комунистичка, то јест да дâ свој допринос окончању грађанског рата започетог пре седамдесет година. Зато се заточници партизанске историографије вешто позивају на антифашизам како би забашурили свој острашћен и скучен приказ прошлости, посредно тврдећи да су они једини антифашисти.
‘‘Српски ревизионисти’‘ међутим желе да се грађански рат опише онако како је изгледао, а не како то чини идеолошки и политички пристрасна комунистичка мањина, која је победила па и истребила своје неистомишљенике и противнике. Такозвани српски ревизионизам нема ничег заједничког са ревизионизмом Запада пошто се између Немачке, Јапана, Италије, Француске, Русије, Британије и САД заподео рат држава, а не грађански или идеолошки сукоб.
Наиме, на простору Краљевине Југославије Други светски рат трајао је свега неколико месеци, али је зато грађански рат трајао четири године. Вођен је између Срба и Хрвата и између Срба и Срба. Зато српска историја коју су писали српски и хрватски комунисти мора бити преиспитана и допуњена новим изворима из јавних и приватних архива. Посебно је важно истаћи да се све ређе помиње наказност комунистичких ликвидација и полицијских прогона, самоуправног јавашлука и октроисане политичке послушности. И поред дубоких промена нашег друштва, историографија стасала у епохи Броза и даље се сматра недодирљивом а њени критичари жигошу као опасни противници демократије и поборници фашизма.
Не чуди што у расправи о Грађанском рату главну реч не воде историчари већ људи других професија. Ваљани историчари у сваком моменту могу указати да полемике прати стихија страсти нестручњака. Зато истраживаче више привлаче балови и одевање у старом Београду него проливање крви и суза, и објављивање нове историјске грађе о туробним догађајима уочи и за време Другог светског рата. Мада је од окончања рата прошло преко шездесет година, стиче се утисак да је о том кобном времену речено све још пре него се упокојио Јосип Броз.
Међутим, и међу заговорницима преиспитивања комунистичке историографије уочава се неколико група. Прву чине политички емигранти и њихови непосредни потомци. Другу чине њихови рођаци, симпатизери и пријатељи у Србији. Трећу, друштвено најмоћнију групу, чине бивши службеници или сарадници партијско-полицијског апарата који су, бавећи се нашом емиграцијом за потребе или по задатку Службе, ‘‘открили’‘ родољубиви српски свет, а по пропасти комунизма пригодно се поистоветили са објектом свог посматрања, и прогона. Коначно, четврту групу чине различити људи незадовољни комунизмом, рођени после Брозових привредних реформи али, не будући упетљани у освете и заваде из времена братоубилачког рата, лишени личних пизми.
Потивници преиспитивања Брозове историографије могу се пак разделити у две групе: на потомке комунистичких функционера и официра, и људе из партијско-полицијског апарата блиске свим властима. Али док су ‘‘ревизионисти’‘ идеолошки разједињени дотле су конзервативци и противници ревизије историографије хомогенији и снажнији, чврсто се везавши за вашингтонско чвориште моћи на Балкану. Прилажење југословенских и српских комуниста Вашингтону није почело превратом 2000. па ни 1987. већ од 1948, и склапања одбрамбеног пакта Југославије са Грчком и Турском. Заговорници брозовске историографије и политике су о томе деценијама ћутали, будући преко партијског и полицијског апарата распоређивани на универзитете, научне институције, архиве и музеје, те је отпор променама управо најснажнији међу најшколованијима.
 
Недићево виђење пораза
Од 1941–1946. Недић је доживео два тешка пораза. Први, као командант трупа југословенске војске на југу Краљевине у краткотрајном Априлском рату 1941. а други пошто је 1945. допао у руке идеолошког непријатеља, Јосипа Броза. О њему је сво време рата јавно говорио као о зликовцу, разбојнику, србождеру, политичким пустолову и слично. За учесника и сведока српских победа у Балканским ратовима и Првом светском рату овај други пораз је значио не само несрећан крај војничке каријере, већ и живота.
У говорима које је држао у време немачке окупације председник владе Недић прорекао је и своју судбину. Поручивао је да се Срби неће ‘‘поклонити Хрвату Брозу и његовој компанији’‘, ‘‘да бољшевизам нема ништа заједничко са српским духом ни са српском културом’‘,  да Срби нису комунисти и бољшевици већ национални православци и домаћини, да је Симовић једним безумним актом самовоље збацио закониту власт и Југославију увалио у рат, тиме је упропастивши, а потом оставио војску и народ да се носи са последицама свог испада. Поводом споразума Тито-Шубашић Недић је изјавио да је срамно и недостојно Енглеске и САД да воде такву политику према Србима и Краљу Петру, да су Срби одвајкада монархисти, да знају да је Краљева прокламација изнуђена, а да неће ни прокламацију какву нуде Тито и Шубашић.
Усред ужаса распада Југославије и грађанског рата Недић 2. 9. 1941. поручује народу: ‘‘Дошао сам на владу да спасавам народ, да се међусобно не истреби; да завлада ред и мир, рад и братство; да сачекамо свршетак рата здружени под српским барјаком. Само слога Србина спасава. Шта можемо сада да учинимо? Ништа. Само себи зло. Ми смо зрно песка у узбурканом светском мору. Данас се врше обрачуни највећих сила света. Ту ми не можемо помоћи нити одмоћи.’‘
Ваља запазити да Недић Србију не доживљава као стратешког партнера Немачке већ као сужња који је добио условно право на живот, што сугерише и прва реченица декларације Владе народног спаса од 2. 9. 1941: ‘‘После непуних пет месеци од једног несрећно започетог и још несрећније завршеног рата, у којем је наш народ изгубио слободу и независност и све тековине своје столетне мучне борбе, Србија и српски народ добили су своју Владу која ће самостално, под надзором немачког војног заповедника у Србији, руководити пословима своје земље.’‘
У доскора необјављеном меморандуму генералу Ајзенхауеру упућеном маја 1945. Милан Недић даје сажет приказ рата на простору Краљевине Југославије и описује тежак положај Срба после Априлског рата. Као познату чињеницу истиче да је Југославија ушла у рат на страни Савезника под неповољним условима. На фронту од две хиљаде миља, опкољена са свих страна немачким, италијанским, бугарским и мађарским армијама, Југославија није оклевала да уђе у сукоб који је војнички гледано био самоубиство. Истакао је да су Хрвати заслужни за брз продор Немаца. Настанком ‘‘независне’‘ хрватске државе, вели Недић, почиње страшна трагедија српског народа. Актери ове трагедије су Немци и њихови савезници, посебно Хрвати и комунисти. Први корак Немаца јесте комадање Југославије и деоба српског становништва на пет делова од којих је сваки припадао немачким савезницима, огорченим и смртним непријатељима Срба.
Недић при том каже да су комунисти с почетка били у добрим односима са окупатором. Међутим, после немачког напада на СССР они су променили понашање. Паклени план комуниста, наставља Недић, био је усмерен пре свега према српским националистима и народу. Они су, тврди, провоцирали Немце масакрирајући мале групе њихових војника сечењем ушију, носева и вађењем очију, не би ли изазвали репресалије према цивилном становништву. У немачким казненим експедицијама нестајала су читава села. Наводи стрељања у Крагујевцу, Крушевцу, Краљеву, разарања у северозападној Србији.
Комесарска управа, стоји у Меморандуму, није могла да контролише стање у земљи те су српске странке предложиле образовање Националне владе која би народ заштитила од Немаца са једне, и комуниста са друге стране. Оваква влада захтевала је личну жртву. Ситуацију је отежавала чињеница да су Немци имали план да поделе Србију између Хрвата, Мађара и Бугара.
Комунисти, протерани из Србије, концентрисали су највећи део својих снага у НДХ, где се нису борили ни против Хрвата ни против Немаца, жали се Недић. Повремено су нападали границу Србије са циљем да убаце и рашире комунистичку организацију. Али ове акције нису биле опасне по Хрвате и Немце. Захваљујући томе Хрвати су могли непрекидно да истребљују Србе, Немци такође. Упоредо са заштитом Срба од комуниста и окупатора, истиче он, развијао се покрет Драже Михаиловића уз тајну подршку српске владе. Тако је било до доласка Совјета на Балкан у јесен 1944. Тада се трупе Драже Михаиловића повлаче из солидарности према Савезницима.
Срби су изгубили преко милион људи, констатује Недић. Ситуацију у Србији отежавало је око 400.000 душа из других крајева, међу којима је било и 86.000 деце.
Недићева оцена с пролећа 1945. несагласна је са комунистичком историографијом и гласи: ‘‘Југославија је под терором режима комунистичке мањине. Ако заиста слободни плебисцит буде гарантован ми смо сигурни да ће Срби у великој већини бити против.’‘ Ово потврђују и комунисти који су учествовали у рату и поратним ликвидацијама политичких противника те Јово Капичић, генерал Удбе, вели да је Србија већином била за четнике, везана за краља, династију и интелектуалце као што је Слободан Јовановић. Отуда, објашњава Капичић, Дража није добио гроб, да народ не би имао где да му иде на поклоњење.
Недић моли Ајзенхауера да Срби који се налазе под јурисдикцијом америчких трупа не буду испоручени Југославији и Титу, не изражавајући никакву бојазан од истраге и суђења пред међународним судом.
Док су његови говори у време немачке окупације упућени јавности били испуњени емоцијама и политичком борбеношћу према комунистима дотле је његова анализа стања у коме се налазила Србија 1941–45. у Меморандуму упућеном Ајзенхауеру заснована на војним чињеницама и његовом виђењу војнополитичких збивања. Ту анализу свако је слободан тумачити и осуђивати спрам своје идеологије и савести.
Време је, међутим, већ проверило ваљаност његових оцена.
 
Мишљење присталица Милана Недића

О Милану Недићу објављено је много радова, посебно у емиграцији. Чланак Боре Драгашевића под насловом Генерал Милан Недић, објављен у књизи Десна Србија, сажетак је једног погледа на историјску улогу Недића.
У њему, збораш Драгашевић подсећа да је Милан Недић рођен 1877. у Гроцкој. Његова мајка беше унука Николе Михајловића, чувеног устаника из Првог устанка 1804. Гимназију је завршио у Крагујевцу, Војну академију у Београду, а 1904. и Вишу војну академију. Године 1908. постаје ордонанс Краља Петра I. Учествује у Балканским ратовима и Великом рату, да би 1934. постао начелник генералштаба а потом командант армије и министар војни. Пошто су се Италијани 1939. искрцали у Албанији и напали Грчку, те октобра 1940. ‘‘грешком’‘ бомбардовали Битољ, као министар војске Недић предлаже да се они ратом избаце са Балкана, не би ли се тако олакшао положај нашој војсци у случају Хитлеровог напада.
О томе је, каже Драгашевић, исцрпно писала америчка новинарка Рут Мичел. Принц Павле и Влада одбили су овај предлог те је Недић одступио са положаја. У то време Хитлер се спрема за напад на Енглеску а за савезника има Стаљина од кога добија жито, нафту и остало. Данас је, вели Драгашевић, уз то познато да је између југословенских комуниста и усташа у Сремскомитровачком затвору био потписан пакт о рушењу Југославије и цитира Милована Ђиласа: ‘‘Ми смо имали заједничког непријатеља. Обоје смо мислили да Југославију треба разорити.’‘ У Априлском рату 1941, каже Дргашевић, Недић се затекао на месту команданта групе армија у Скопљу, где се жилаво супротставио Немцима и тукао са њима у Качаничкој клисури. После капитулације Немци су га интернирали. Формира се НДХ, Бугари, Арбанаси, Мађари деле Југославију. Одредбама Хашке конвенције, чији је потписник била и Југославија, наставља Драгашевић, побеђена страна се обавезује да на окупираној територији обезбеди мир и ред, да окупатор не би то морао чинити пуноправно узимајући таоце, и за сваког свог погинулог војника стрељати одговарајући број њих.
У окупираној Србији овај однос био је 1:100. После напада Немаца на СССР Стаљин захтева од југословенских комуниста да отпочну револуцију, и грађански рат захвата ужу Србију, праћен немачким казненим експедицијама и стрељањима талаца. Позивајући се на одредбе Хашке конвенције Немци траже мир и ред у Србији претећи да ће у противном сами за свагда ‘‘решити’‘ проблем Срба на Балкану. Стављају до знања да ће, ако се ситуација не смири, поделити Србију: Бугари ће добити на управу источну Србију до Мораве, Мађари у Војводини умирити Србе на хунски начин, Арбанаси ће поред Косова и Метохије окупирати сву територију коју могу да држе, на западу Србије ће усташе прећи Дрину и узети Шабац, Мачву и Поцерину, евентуално се спајајући с Бугарима на Морави; Италијани ће добити Црну Гору, Далмацију и део Босне и Херцеговине. Немци су, каже Драгашевић, планирали да се извуку из градова и задрже комуникацију Београд-Ниш-Скопље-Солун и Софија, не желећи да своју опијеност победама над СССР-ом умањују невољама у Србији.
Са своје стране југословенски комунисти испуњавају жеље Москве да би олакшали борбу совјетским армијама. Попут Брозовог министра Аврама Левија у ‘‘Ужичкој Совјетској Републици’‘, подсећа Драгашевић, они поручују да ће, уколико Немци униште цео Српски народ, Руси Србију населити Кинезима! У том часу народни прваци, међу којима је и Александар Белић, председник САНУ од 1937. до 1960, моле генерала Милана Недића да се прими тешког бремена и спасава нацију. Он, између личне части и жеље да помогне да се спасе народ који страда у НДХ и дугим крајевима, одлучује да прихвати предлог Немаца и формира владу у окупираној Србији. Из Павелићеве Хрватске у Србију долази 86.000 деце и око пола милиона одраслих као и неколико десетина хиљада Словенаца. Покушавајући да нормализује живот у окупираној Србији, Недић гуши комунистички устанак и протерује комунисте, чиме током јесени и зиме 1941/42 спасава народ од биолошког истребљења. Драгашевић наводи да је у Недићевој Србији живот изгубило 30.000 људи – што у грађанском рату што од Немаца. У исто време у НДХ је убијено више од 750.000 Срба.
Драгашевић на крају поставља питање: да ли је став генерала Недића имао историјски преседан у нашој историји. Наводи бројне примере: Краљевић Марко, вазал Османлија, гине 1394. у бици на Ровинама, у борби против хришћана, Царица Милица даје Бајазиту у харем своју најмилију ћерку Оливеру, њен и Лазарев син деспот Стефан Лазаревић у бици код Никопоља 1396. спасава тог истог султана од пораза против мађарских и француских крсташа, и 1402. у бици код Ангоре ратује на његовој страни против Тимура Ленка, Милош Обреновић помаже Турцима да угуше Хаџи Проданову буну, по чијем је завршетку око 300 истакнутих људи одведено у Београд и погубљено или набијено на колац, иако је везир Милошу обећао да ће свако ко се преда, осим Хаџи Продана и његове браће, бити помилован.
Поред примера из наше историје, Драгашевић наводи судбину становника два енглеска острва у Ла Маншу која су заузели Немци на почетку Другог светског рата. Немци су позвали енглеског председника општине и саопштили му да очекују да ће се домаће становништво понашати сходно одредбама Хашке конвенције или ће у противном узети таоце и стрељати их, ако на острву буде напада на њих. Ни један Енглез није стрељан иако се Британија налазила у рату за опстанак против Немачке. У исто време док Немце на острву Џерси нико није узнемиравао, Бибиси је позивао Србе на устанак противу њих, примећује Драгашевић.
Али, у свему је најважније шта се десило са енглеским председником општине –  после рата он је, вели Драгашевић, добио енглеско одликовање јер је спасавао Енглезе током рата!
 
Трагом поређења – Милан и Чедомир

У политичкој полемици аналогије и поређења пружају бројне увиде. Извођење сличности између Милана Недића и ‘‘другосрбијанца’‘ Чедомира Јовановића све је чешће у текућим страначким одмеравањима. Пошто је тешко поредити личности и странке из различитих епоха овде се прибегава сагледавању и Недића и Јовановића као оличења стања духа и политичких уверења свога доба.
Припреме и развојни пут. Обе личности, и Недић и Јовановић, на чело Србије дошле су изненада. Недић је после дуге војне каријере у 64. години живота ступио на место председника владе у ратном времену. Неки кажу да се у Априлском рату 1941. добро држао, други тврде супротно. Он је једини командант армије који није пао у заробљеништво. Како год, на терет су му стављене десетине хиљада жртава грађанског рата у Србији. Али трезвеном уму није далека мисао да Недићева влада није била самостална, а да је у Београду, поред Недића, био и Штаб немачког војноуправног команданта Србије са преко 700 службеника, док су непријатељске посадне дивизије биле распоређене широм земље. У Београду су се наиме налазиле следеће окупационе службе: Командни штаб, Управни штаб, Војнопривредни штаб, Интендантура, Испостава Оперативног штаба Рајхслајтера Розенберга, Пропагандни одред Србија, Територијална испостава војне обавештајне и контраобавештајне службе, Оперативна група полиције и службе безбедности, Обавештајно-извиђачки центар за Југославију, Испостава Немачке државне кредитне банке, Испостава управе Лајпцишког сајма и друге.
Насупрот тога Јовановић је, и то као студент-апсолвент Факултета драмских уметности, од своје 27. до 32. године живота, између 1998. и 2003. прешао дуг пут: од члана Демократске странке, посланика у Скупштини Србије, потпредседника странке, шефа посланичке групе ДОС-а, до потпредседника владе Србије.
Изгледа, да их је судбина обојицу непогрешиво одабрала. Првог, као искусног официра за цивилну управу у Србији под окупацијом, а другог у земљи која се спремала за искорачење са евроазијске сцене – жељне нових јунака, позоришних илузија, и освежавајуће драматургије.
Идеологија и околности. Генерал није био четник нити партизан, али јесте био идеолошки противник комуниста од почетка до краја рата. Док су политичка опредељења Љотића и Михаиловића имала југословенску ноту, Недић је у време окупације заговарао окупљање Срба. Михаиловића је сматрао наивним и у говору од 26.3.1944. сликовито скицира његов трагични портрет:
‘‘Кад Дража није хтео да даје Енглезима онако и онолико колико су они желели, просто су га одбацили као исцеђен лимун. У енглеској рачуници појавио се нови фактор – несрбин Јосип Броз звани ‘Тито’. Њему су се Енглези више зарадовали но Дражи… Енглези веле, њему ћемо дати све, јер се он бори противу Немаца место нас. Нека гину други, што да се пролива аристократска плава енглеска крв. Енглези ће и даље ратовати памећу, а они крвљу и мртвим главама…. Јуче су уздизали Дражу, данас вичу доле. Пре су Краља Петра и његову југословенску владу ковали у звезде, злоупотребљавали лондонски радио позивајући Србе да устану на оружје. Сад им не треба Краљ Петар ни југословенска влада.’‘
Данас, по радикализму дорасли комунистима, Чедомир Јовановић и његови истомишљеници позивају на мирење са евроатлантских силама, једновремено подстичући незадовољство и напетост преко НВО и телевизијских станица – најчешће сасвим тривијалним поводима, као што су права пчела и слично.
У Недићево време, комунисти су позивали на препаде и подстицали сукобе са окупатором. Данас нико у Србији не позива на устанак против америчких трупа у Тузли и Бондстилу или на масакре америчких војника, нити би ти позиви нешто променили. После кумановске капитулације 1999. и промене власти 2000, Србија је престала да постоји као држава кадра да учествује у међународним односима, али су јој остале необуздане, хировите и незадовољне масе, прожете слободарством.
У време рата, Недић се прибојавао панцер дивизија, Јасеноваца, комуниста, владе у Лондону, Британаца. Но кога се данас плаши Чедомир Јовановић, политичко чедо угледне комунисткиње и ловца на ‘‘српски национализам’‘? Срба који блогују по ‘‘екстремистичким’‘ сајтовима?
На кога се ослањао Милан Недић, а на кога се ослања острашћена мањина србофоба у Србији? Миланов гуру није био Нојбахер, нити је фелдмаршал фон Вајкс био његов партнер у црноберзијанском бизнису.
Став према пријатељу и непријатељу. Генерал Недић после Мартовског преврата 1941. није имао илузије о непријатељској политици НДХ, Хортијеве Мађарске и Борисове Бугарске, нити је тајно уступао српске територије. Насупрот томе, српска политичка номенклатура после 2000. свим силама ради на разбијању заједничке државе Србије и Црне Горе, и на регионализацији Србије да буде слабија и од оне под Немцима.
Судбина негдашњих и данашњих министара. Већина министара из Недићевог кабинета су погубљени, а сасвим је извесно да ће већина министара која је владала у времену америчке доминације источном Европом бити слободни грађани после слабљења САД. Удес генерала Милана Недића и маршала Петена речито говори о вођама и будућности двају народа. Првоме се поричу све некадашње заслуге и званична јавност му се руга већ безмало седамдесет година, а другоме признају слава и успеси из Првог светског рата.
Однос према жртвама грађанског рата. Док се Недић бори да прихвати избеглице из НДХ, данашња власт се првенствено бави ‘‘разјашњењем’‘ наводних српских злочина (Овчара, Маркале, Сребреница) из доба 1991–1995, произведених у медијима велесиле која нас је пропагандно, државно па и војнички поразила на простору који је у Другом светском рату припадао НДХ. У поређењу, цензурисана штампа у Недићевој Србији отворено је протестовала против усташких, мађарских и бугарских злочина над Србима.
Однос према језику. Док НДХ измишља ‘‘коријенске’‘ новописе, сапета Недићева влада покушава да уреди правопис српског језика. Данас, ‘‘слободна и демократска’‘ Србија мирно гледа – и ћути – на покушај три језикословца: Миленка Перовића из српске Војводине, Људмиле Васиљеве из Украјине, и Јосипа Силића из Хрватске, да скроје нови ‘‘црногорски’‘ језик.
Мотиви, онда и сад. Изгубивши сина, унуче и снаху неку седмицу пре пристанка да образује владу окупиране Србије, Недић је могао имати три мотива да се прихвати колаборације:
1) материјални, да се обогати користећи окупацију и наклоност Немаца,
2) да се освети неистомишљеницима, или
3) морални, да служећи окупатору спасава људе, знајући да држава може пропасти али да не сме и народ.
Насупрот тога, који су мотиви владајуће врхушке у Октобарском пучу 2000? Званично се тврди да су данашње вође Србије желеле да демократизују друштво, обнове земљу, унапреде живот грађана. Осорнији превратници усто тврде да им је намера да подуче прост и затуцан народ.
Оставински поступци након упокојења нових богаташа, дискретно вођени после 2000, понајбоље говоре о приоритетима скорашњих превратника.
Јавни иступи. Говори у којима Недић велича Немачку нису до демагогија представника једног пораженог и устрашеног народа. Реторика данашње српске политичке врхушке почиње ‘‘новом’‘ Европом и завршава се њоме, док Недићеви говори почињу и завршавају се српском слогом у ‘‘новој Европи’‘.
Историјски напредак у минулом грађанском рату. Утешно је што је у Балканским ратовима с краја 20. столећа избегнут сукоб четника и партизана у РС, РСК и Црној Гори. Велики напредак ће бити ако се за двадесетак година, при новој светској прерасподели моћи, избегне сукоб православних и муслимана. Посебно ако се узме у обзир да је иницијатор стварања мезарја у Сребреници нови Калај под именом Волфганг Петрич, високи прелат бечке политике и велики заговорник ‘‘измирења’‘ православаца и муслимана.
Чињеница да ‘‘случај Сребреница’‘ нису у медије лансирали ни Алија Изетбеговић ни Мустафа Церић довољна је за разумевање мотива и циљева истребљивачког рата. Тешко је смишљати историјске догађаје, али је вешти аустријски дипломата, достојан потомак Монархије засноване на завађивању својих поданика, обдарен смелошћу колико и бескрупулозношћу.
Ако Милана Недића не упоредимо са Чедомиром Јовановићем ми се одричемо права да до краја истражимо ужас грађанског рата који је одсликавао замршене игре великих сила на малом простору Балкана. Што се тиче самих организатора Пуча 27. 3. 1941. и преврата 5. 10. 2000, између Недића и Јовановића нема разлике јер су обојица на сцену ступили када је игра завршена. Но за нас није неважно што је Недић био противник комуниста а Јовановић њихов аветињски наследник – осим ако не желимо јавно да тврдимо да је између октобра 1944. и октобра 2000. Београд био град слободе, узорног плурализма и правде. Скидање Недићеве а не Брозове слике из историје предузео је зато Ивица Дачић, вођа српских транзиционих социјалиста. Овим је затворен круг комунистичке искључивости.
 
Нови називи зараћених страна

Савременици обнављају Грађански рат из средине прошлог века противприродно делећи Србију на ‘‘Прву’‘, ‘‘Другу’‘ и ‘‘Трећу’‘. Поделу је олако прихватио део наше политичке јавности пошто нумерички називи прикривају истинска имена зараћених страна. Сукоби су уз то замагљени бројним спољнополитичким збивањима те се губи из вида да се народ побунио против наметнутих политичара и интелигената, какве је још Арчибалд Рајс описао као друштвену пошаст.
Али, ко су припадници Праве Србије? Истински изданак Србије, такозвани ‘‘Први’‘ Срби, јесу и Његош и Никола Тесла, и Јован Цвијић који је своје знање употребио на ползу градитеља наше гробнице Југославије, те Вук и Мркаљ који су допринели да данас говоримо језиком који се показао ливадом по којој наша ‘‘браћа’‘ Хрвати, Црногорци и Словени муслимани испасају своје језикословце. ‘‘Први’‘ Срби једине Србије су и Стеван Мокрањац, Јован Дучић, Иво Андрић и Меша Селимовић.
Прихватање наметнутих подела данас значи саглашавање са геополитичким смицалицама Великих сила. Ако Срби желе да се кроз наводну бригу комунистичке историографије и политике за ‘‘истину’‘, ‘‘антифашизам’‘ и ‘‘демократију’‘ сачувају тековине Грађанског рата од 1941–1944, у томе их вероватно нико неће спречавати. Буде ли свака Велика сила под свој скут прихватила по неку од тих разноразних Србија – што се изгледа већ десило – уз правду и истину страдаће не само повесница, већ и држава и народ.
 
Обнова Југославије – ‘‘Југосфера’‘

Део ‘‘санитарног кордона’‘ била је Краљевина Југославија, потом и комунистичка, а данас се ова идеја опет понижавајуће једноставно оживљава серенадом о некаквој ‘‘Југосфери’‘ и причама о сарадњи између Срба и Хрвата у виду новог, ‘‘економског’‘ ‘‘братства и јединства’‘. Наметнута подела Србије олакшава овај захват. Утолико је значајнија расправа о подобној историографији будући да потомци комуниста стоје на бранику и нове Југославије и ‘‘Југосфере’‘, и било какве сложене заједнице за коју ће, устреба ли, заложити и последњег Србина. Зато се медијски рат против преиспитивања комунистичке историографије води уз текући пројект ‘‘Југосфере’‘ која би се уденула између Русије, и Немачке и Италије.
Но, зашто бисмо ми ишли у сусрет политици која може донети нове жртве? Две приложене карте, једна са Запада а друга са Истока, пре су опомена него подстрек балканским народима.
 
Где је Недић, где смо ми?

Има ироније у чињеници да народ који је у Другом светском рату имао једну од ‘‘најквислиншкијих држава’‘ данас не зна где су му сахрањени највећи квислинзи. Нисмо уз то сигурни ни да је завршен Грађански рат, нити да ли ће се комунисти сагласити да се он оконча како је једино могуће – објављивањем свих доступних докумената.
Српски комунисти који су дошли на власт 1945. презирали су српство али се нису показали ни као велики мондијалисти, по свом образовању и пореклу припадајући маргиналној групи из забаченог дела света. Истовремено несагласни са европском политичком философијом и са православљем, они су оличење српске трагедије 20. века: далеко од европског света који прижељкују, а избегли из свога кога се стиде. Себе никада нису видели као марионете преварних игроказа и игара ‘‘просвећених’‘ Европљана, склоних да хладнокрвно ‘‘троше’‘ масе са Истока, већ као актере нечег ‘‘светског’‘ – Револуције, Социјализма, Радништва… Милан Недић није боловао од такве заблуде. А и Дража Михаиловић је своје ‘‘југословенско’‘ српство вероватно преиспитао, слушајући Минићеву оптужницу пред комунистичким судом.
Тема издаје код Срба, будући да је неко издао и Караџића, појављује се и данас као начин одбране, и рационализација дејстава веома моћних спољних чинилаца који по својој потреби и могућности ломе и дробе интересе локалних становника на простору њихове ‘‘Игре’‘. И Карађорђе и Милош, Краљ Александар и Краљ Петар, и Милошевић, Ђинђић и Радован Караџић били су, у једном одломку својих живота, савезници моћника који су се, окретањем светског глобуса моћи, окренули против њих. Карађорђевићи и Обреновићи су се у 19. веку нашли на клацкалици између Османског царства, Аустрије и Русије, Краљ Александар Карађорђевић између Енглеза, Немаца и Француза, Краљ Петар II између Енглеза и Срба.
Мотив издаје, развијен у нашој књижевности, усто је и поетизација нашег суочавања с немоћи пред неодољивом силом која низом немилосрдних корака наше животе своди на водвиљ у коме понеки од нас, за то посебно одабрани, уверавају остале да је наше искушење пред несавладивим злом и политичким невременом у ствари наш грех. Али масе такву обману, корисну мањини, увек и непогрешиво одбацују. Многи из масе зато страдају, а њихова клетва бачена на такву власт пада на њене потомке. Цела наша епска поезија никла је на отпору Османлијама а данашњи родољуби проклињу Американце као што су пре тога Немце. Стога, наводни сукоб такозване две, три Србије представља инцидент историје занемарљив за општу ствар, будући да разних Србија нема.
У стварности постоји једна добро организована мањина од неколико хиљада особа у присном односу са моћним чиниоцима светске политике (Османским царством, Аустроугарском, Русијом, САД, Британијом) и милиони ‘‘обичних’‘ људи који трпе вербално и физичко насиље – ратове, болести, глад – у ишчекивању преокрета и попуштања притиска живећи понекад јуначки, или претрајавајући, најчешће просјачки.
Прва одрођена мањина се својевремено исламизовала и данас чини муслимански рукавац јужних Словена. Данашња таква мањина се европеизује, те је углавном атеистичка и мондијалистичка, супротстављена православном ‘‘пуку’‘ – али и својим исламизованим претходницима које презире као што су ови некада ниподаштавали православне ‘‘кауре’‘.
 
Шта је истина?

Све стране нашег грађанског рата понешто прећуткују али ниједна, осим комунистичке, није могла доспети ни у предворје званичне историографије, неспособне да и у зениту своје моћи састави сажету биографију Јосипа Броза. Та историографија остала је верна завету комуниста са Дрезденског конгреса КПЈ али је то језуитски крила. То чини и данас, и даље без животописа свога свеца. Ако се неки Милутин наивно упита зашто су нас 1944. бомбардовали амерички пилоти које је Дража спасавао, добиће одговор да је Михаиловић за то посмртно одликован, чиме је српска страна обештећена.
Ако ‘‘Милутин’‘ запита како су комунисти против воље народа победили објасниће му се да су били способнији. Посумња ли у званичну верзију нашег ‘‘ослобођења’‘, спретни бранитељи нас од Драже и Недића саопштавају број бораца којима је 1945. Броз наводно командовао. А цифре имају магичну моћ, посебно ако се посматрају мимо времена или околности. Комунистичка идеологија пропала је, али се идеје српског грађанског друштва не смеју  вратити, заповедају бранитељи подобне историографије. И после Броза Броз!
Ако ико посумња у Брозову добронамерност, указује му се да је кроз ‘‘Кућу цвећа’‘ за десет година прошло 20 милиона људи.
Fait accompli, Милутине!
Осим партизана, сви учесници Грађанског рата 1941-1945 – четници, љотићевци, недићевци, грађанске странке, влада у Лондону, Краљ – били су против комунизма, те и сама та чињеница говори о односу српског друштва према комунистима. Масовним ликвидацијама виђених људи широм Србије током, крајем и одмах после грађанског рата, а потом још масовнијим утамничењима, комунисти су утемељили и одржавали опскурну историографију и дириговали унутрашњом и спољном политиком Југославије – данас умногоме и Србије.
Према проценама Министарства правде владе Србије, после ‘‘ослобођења’‘, од 1944. до 1946, у Србији је убијено око 80.000 људи од којих око 60.000 Срба, међу којима су били и ратни заробљеници. Сведоци и учесници ликвидација кажу да комунисти према својим неистомишљеницима после рата ‘‘нису имали милости, јер су чистили смеће’‘. Ова изјава Јова Капичића, сина црногорског федералисте, парадигматична је за проблем револуционара окренутих уништавању. Наиме, без вере у Бога али са вером у науку, по повлачењу Немаца послат у Београд као официр Удбе да ‘‘чисти’‘ по четничкој Србији, он се и данас подсмева Србима у срцу Србије, пркосно им поручујући: ‘‘Нећемо вам допустити да се измирите!’‘ У десетој деценији живота, Капичић не исказује ни најмање кајање за ужас у коме је учествовао.
Цео текст

Sad procitah na wikipediji da je Milan Nedic bio odlikovan brojnim medaljama za ucesce u Prvom svetskom ratu

БРАЋА НЕДИЋ - БОЈ НА ЧОКЕШИНИ 16. април 1804.

У пролеће 1804. године Први српски устанак је узео маха, а устаници опсели већа места и ослободили добар део Београдског пашалука. Устанике ваљевског краја су предводили Матеја и Јаков Ненадовић. После победе над Турцима на Свилеуви  11. марта Јаков Ненадовић је опсео Шабац. Турци из Босне, зворнички паша Видајић и Мула Ножина пошли су у помоћ опседнутим Турцима у Шапцу. Њих су код манастира Чокешина требали дочекати удружени устаници како би спречили да њихово присуство ко Шапца упропасти опсаду.
Код манастира су се састали харамбаша Ђорђе Ћурчија, браћа Недић и Јаков Ненадовић са делом војске, јер је главнину оставио у опсади Шапца. Око начина супротстављања Турцима најпре су се сукобили Ђорђе Ћурчија и  Јаков Ненадовић. Ћурчија је напустио Чокешину са коко 300 хајдука. Јаков је затим ушао у сукоб и са Недићима и видевши да не може да им командује и он је отишао и повукао своју војску са собом. На месту сукоба са Турцима остали су сами браћа Недић са својим хајдуцима и верним пратиоцима Дамјаном Кутишанцем и Пантом Дамјановићем.
Бој на Чокешини се одиграо на Лазареву суботу 28. априла 1804. године. Према народној песми Турака је било преко седам хиљада, али је њихов број вероватно преувеличан. Недићи су се супротставили непријатељу на брду Липовица где су се сатима одупирали све док нису десетковани. Када им је „понестало  џебане“ њих неколико су се повукли према липовичком потоку где су пружили последњи отпор.
После пет дана избегли игуман Хаџи Константин је са мештанима и мајком браће Недић затекао ужасан призор: искасапљена тела браће Недић и њихових 303 хајдука, спаљен манастир и девет преживелих у тешком стању који су умрли иако им је указана помоћ. Сви су сахрањени поред манастира.
Бојем на Чокешини босанским Турцима је онемогућено да пруже помоћ опседнутом Шапцу. Устаници су освојили Шабац првог маја. Јуначка погибија браће Недић и њихових хајдука ушла је легенду, а Леополд  Ранке је бој на Чокешини назвао „српским Термопилима“.!

Dok nije promenuo stranu 

Ма то је лаж.
Како може бити ''одликован'' неко ко ће двадест година касније сарађивати са швабама?

Ваши идеолози су после др.св. рата рехабилитовали усташе и релативизовали геноцид над Србима.
Ви никада нисте били против Павелића из више разлога, некада због братства и јединства, сада због ''толеранције'' и ''добросуседских односа''.

ako jedan srbin zasluzuje orden za ono shto je radio u 2.sv. ratu to je milan nedic . chovek je bukvalno spasao hiljade srpskih zivota .

Nikada ih nismo oborili sa vlasti, I daslje vladaju ali njihovi unuci dobrano nauceni i potkovani-malo u crvenim malo u zutim dresovima. Sve u svemu postajemo nadradzasta Srbija ( zuto+crveno u koaliciji) 

Недић је српски јунак јер је спасао хиљаде Срба.

Rehabilitacijom Nedića se Srbija svrstava u poražene države u WWII, kao saveznik Sila Osovine i njihovih satelita. Ako se rehabilituje Nedić, to znači da Srbi nisu bili saveznici SSSRa, Britanije i USA, već jedna u nizu kvislinških država saveznika Hitlera iz srednje Evrope. Bili smo svi uvredjeni što nema predstavnika Srbije na paradi u Moskvi povodom Dana Pobede, to nije ni čudno, jer Nedićeva Srbija nije bila saveznik SSSRu u tom ratu.

Još jedan efektan autogol srpske politike.