Pozdrav svima.

Da li ima ovde neko voljan da mi ukratko objasni kako izgleda metodologija istorije? (student istorije ili neko ko vec to zna...)

Upravo sam video ovu temu o Dereticu i njegovim idejama pa me interesuje kako moze uopste da postoji jedan takav "naucnik" u nekoj nauci. Verujem da se na njega neosvrcu previse u akademskim krugovima ali sam svejedno pozeleo da procitam nesto o metodologiji kojom se istorija koristi. O arheologiji znam ponesto, kako dolaze do oktrica itd. O istoriji sam probao da nadjem nesto na googlu medjutim nisam nasao bas mnogo korisnih stvari. Hvala u napred 

Nisam istoričar, ali znam nešto o tome. Ovako: Istoričar u svom radu polazi od istoriskih izvora vezanih za određeni događaj, koji se istražuje. Istoriski izvori su: povelje, letopisi, darovnice, zakonici, hronike...(ukoliko se radi o starim vremenima) zatim, odluke parlamenta, uredbe vlade, partiski programi, govori političara, ukazi i  zakoni, naredbe generalštaba... (u koliko se radi o novim događajima). U istoriske izvore spadaju recimo i popisi stanovništva. Dalje, postoje recimo, pomoćne istoriske nauke, numizmatika, topomastika, paleografija, heraldika... koje pružaju podatke neophodne za istoriju.

Jednostavan primer: da bi istoričar mogao da tvrdi da se nešto desilo (recimo, kosovski boj je bio 1389 godine) on mora naći istoriski izvor u kom se kaže da se na Kosovu polju, 1389 godine sukobila srpska i turska vojska.


Zbog toga, istoričar mora da ima pristup raznim istoriskim arhivama, kako bi na osnovu izvora izvršio istraživanje određenog događaja ili nekog vremenskog perioda.

Dakle donose zakljucke na osnovu raznih spisa i pouzdanost zavisi od njih... Sta se desi kada postoje neki mozda kontradiktorni spisi (ako se desi)? Kako odredjuju pouzdanost istih?

Izvori se prvo kritichki obrade, znachi treba da im se proveri autentichnost. Onda shto ima vishe razlichitih izvora za jedan dogadjaj on je onda pouzdaniji da se dokaze. Istorichar ne slaze izvore jedan na drugi vec daje tumachenje i sastavlja smislenu pichu predjashnjih dogadjaja koju mi nazivamo ,,Istorija'''.

Ako ima kontrdiktornih izvora onda treba ustanoviti koji je lazan, ili falsifikat ili autor koji ga je pisao(savremenik) nije bio dobro upoznat sa stanjem stvari, pa onda obraditi dogadjaj. Ako ima malo izvora koji su nepouzdani onda taj deo istorije nije sasvim poznat i smatra se diskutabilnim i ne - nauchim. Kao shto je recimo doseljavanje Srba i Hrvata na Balkan zbog toga shto je to poznato samo po jednom spisu od Kontantina Porfirogenita koji se zove De Administrando Imperio(O upravljanju carstvom).

Shto se tiche Deretica, on je idiot i nemoj da ga pominjesh zajedno sa istorijskom naukom, zbog toga shto blati profesiju i josh to djubre od njegovih knjiga neko i izdaje.

Hvala. Sad makar imam nekakvu sliko o tome kako se tu dolazi do saznanja.

Ove prve četiri reči su ključne za Deretićev rad,ako ima malo izvora ili ih nema uopšte napravićemo ih 

Sta kao nije dovoljan dokaz do sto neko mesto u Tunguziji pocinje na slovo s?!

To,to 

Или садржи слова р,а,с, написана тим редом 

   

Помоћне историјске науке (ПИН) су науке које се баве критичким проучавањем историјских извора Као помоћне науке оне се баве ужим истраживањем једне области оцењујући вредност предмета проучавања.
   Историјски извори могу бити текстови предмети и чињенице који садрже сведочанства о прошлости екстови су најчешће писмени али могу бити и у усменој форми. Предмети су материјални остаци прошлости њима се пре свега бави археологија.
Историјски извори се деле и на остатке и традицију  Остаци су они извори настали из потребе свог времена (нпр новац). Tрадиција не мора веродостојно да преноси податке свог времена (нпр историографски спис)
Критеријуми оцењивања историјских извора се деле на три групе
Први критеријум или циљ истраживања је да се утврди аутентичност извора тј да ли је извор стварно оно за шта се издаје. Уколико је одговор на ово питање не,извор је фалсификат. Друго питање које се поставља извору је да ли је он оригинал или копија (препис). Коначно потребно је утврдити да ли је извор веродостојан тј да ли извор верно приказује епоху у којој је настао. Нпр неки историографски спис може имати грешке које су начињене намерно или случано на истраживачу је да утврдити њихову веродостојност. Методологија ПИН се састоји из три корака. Први корак је анализа, затим следи синтеза, затим поново анализа.

Неке од ПИН су самосталне науке и изучавају се као такве. То су нпр археологија, историја уметности, филологија. Археологија се бави предметима који сведоче о прошлости, историја уметности о предметима са
културном вредношћу који сведоче о прошлости, а филологија је наука о старим језицима.

Неке од важнијих ПИН су:

1.   Кодикологија – наука који се бави књигом као материјалним историјским извором.

2.   Нумизматика – бави се политичким проучавањем новца; Филателија – бави се поштанским маркицама.

3.   Палеографија – бави се остацима старих писама на меком материјалу (нпр пергамент, папирус...), док се Епиграфика бави остацима старих писама на тврдом материјалу (нпр камен).

4.   Сигилографија/Сфрагистика – наука која се бави печатима.

5.   Топономастика – наука која се бави старим топонимима; Ономастика – бави се личним именима у прошлости.

6.   Хералдика – наука која се бави грбовима; Фалеристика – бави се војним одликовањима; Вексилографија – наука о заставама.

7.   Хронологија – наука о рачунању времена.

8.   Метрологија – наука о старим мерним јединицама.

9.   Дипломатика – бави се документима. (нпр повељама)
Многе друге науке се такође могу сматрати ПИН, као што су хемија или астрономија, али оне су посебне науке и не припадају ужем кругу ПИН.


   
    Средњи век је најбитнији за ПИН. Као предисторију ПИН можемо посматрати откриће Лоренца Вале да је Константинова даровница била фалсификат. Током XVII века воде се тзв BELLA DIPLOMATICA, тј дипломатички ратови. Језуити Жан Болан и Данијел Папенброк воде расправе са старим редом бенедиктинаца, пре свега са Жаком Мабијеном. Са XIX веком наступа доба научности. Године 1821. У Француској се отвара Школа повеља – ECOLE DES CHARTES, а 1839. Године школа почиње да издаје и свој часопис Библиотека. Један од најбитнијих пројеката XIX века представља дело Георга За палеографе значајни су материјал и форма рукописа, јер на тај начин истраживач може доћи до одговора на питања када, па и где је неки документ настао. Палеографима је ту од велике користи кодикологија, ПИН.
   Неки од материјала на којим је писано су кост, керамика (стара Грчка – остракизам), глина, камен, палмин лист (Индија), кожа, дрво (кора од Брезе у Русији), свила (Далеки Исток). Проблем са већином ових материјала је што су скупи и скучени.
   Наука, слична палеографији, која се бави писмима на тврдом материјалу, назива се епиграфика. Палеографија се бави, пре свега, текстовима сачуваним на воштаним материјалима, папирусу, пергаменту и папиру.
   Воштане таблице су коришћене у старом веку и кроз цео средњи век. То су биле мале дрвене плочице са удубљењем у које се сипао восак. Када се восак стврдне, по њима је могло да се пише писаљком – СТИЛУСОМ, која је била метални шиљак који је са једне стране био заоштрен, а са друге туп. Туп крај је коришћен за утапкавање воска уколико је дошло до грешке при писању.
   Због лакоће брисања са воштаних таблица (топлота пре свега), оне су углавном коришћене за учење писања, нацрте и белешке. Постоји и анегдота да је франачки краљ, касније цар, Карло Велики, држао једну такву плочицу испод свог јастука, јер је у позним годинама решио да научи да пише. Тако је у бесаним ноћима на воску својим стилосом исписивао своје име Carolus док му се не би приспавало.
   Због скучености простора на таблицама, често је спајано више таблица у једну, тако су настајали диптих, триптих и полиптих. Корице ових таблица су често биле луксузно опремљене, обично украшене слоновачом и религиозним или мотивима из витешких романа. Мали број ових плочица је данас сачуван, углавном су познијих датума.
Хајнриха Перца који је 1825. године почео са радом на MonumentaGermaniaeHistorica, скраћено MGH, која представља збирку историјских извора везаних за историју Германа од пада Римског царства до 1500. године.



   Палеографија је појам који је први употребио Бернар де Монфакон у XVIII веку. Назив палеографија потиче од старогрчких речи paleos (стар) и grafein(писати). Предмет изучавања палеографије су стара писма, њихово порекло, развој и просторна раширеност. Она обухвата само рукописне текстове, не и оне настале нпр штампањем. Може обухватати свако писмо, уколико постоји довољан број сачуване грађе. За српску прошлост најзначајније су грчка, латинска, глагољска, ћирилска и османска палеографија.
   

   
У другој половини XVII века, Жак Мабијон је написао дело о дипломатици, које се у неку руку може сматрати претечом палеографије. Затим век касније, Шипионе Мафеи пише такође дело о дипломатици, али своју пажњу посвећује и палеографији. Ови први научници су се бавили писмом само ради разумевања докумената, тек са XIX веком долази до промене, и палеографија се одваја од дипломатике. У XIX веку палеографија постаје универзитетски предмет и Едвард М. Томпсон и Карл Стефенс пишу прве приручнике посвећене палеографији.
   Почетком XX века палеографија допире и у Србију. Од 1905. постаје универзитетски предмет (латинска палеографија). Истакнута имена српске палеографије су Виктор Новак (Латинска палеографија, 1952. године), Никола Булић, Иван Божић и Момчило Спремић.
За палеографе значајни су материјал и форма рукописа, јер на тај начин истраживач може доћи до одговора на питања када, па и где је неки документ настао. Палеографима је ту од велике користи кодикологија, ПИН.
   Неки од материјала на којим је писано су кост, керамика (стара Грчка – остракизам), глина, камен, палмин лист (Индија), кожа, дрво (кора од Брезе у Русији), свила (Далеки Исток). Проблем са већином ових материјала је што су скупи и скучени.
   Наука, слична палеографији, која се бави писмима на тврдом материјалу, назива се епиграфика. Палеографија се бави, пре свега, текстовима сачуваним на воштаним материјалима, папирусу, пергаменту и папиру.
   Воштане таблице су коришћене у старом веку и кроз цео средњи век. То су биле мале дрвене плочице са удубљењем у које се сипао восак. Када се восак стврдне, по њима је могло да се пише писаљком – СТИЛУСОМ, која је била метални шиљак који је са једне стране био заоштрен, а са друге туп. Туп крај је коришћен за утапкавање воска уколико је дошло до грешке при писању.
   Због лакоће брисања са воштаних таблица (топлота пре свега), оне су углавном коришћене за учење писања, нацрте и белешке. Постоји и анегдота да је франачки краљ, касније цар, Карло Велики, држао једну такву плочицу испод свог јастука, јер је у позним годинама решио да научи да пише. Тако је у бесаним ноћима на воску својим стилосом исписивао своје име Carolus док му се не би приспавало.
   Због скучености простора на таблицама, често је спајано више таблица у једну, тако су настајали диптих, триптих и полиптих. Корице ових таблица су често биле луксузно опремљене, обично украшене слоновачом и религиозним или мотивима из витешких романа. Мали број ових плочица је данас сачуван, углавном су познијих датума.
Папирус је трсколика биљка која расте само у мочварном делу делте Нила у Египту. У Египту је коришћена све до VIII века, када је почео да се користи папир. Потпуно излази из употребе у XI веку.
   Папирус је справљан од унутрашње опне трске која је затим сечена на траке, те траке су затим лепљене, а један слој је лепљен попреко један преко другог. Лист папируса се назива СЕЛИС или ПЛАГУЛА. Због скучености простора постојао је још један облик, тзв РОТУЛУС, тј свитак, који се састојао од листа папируса и два штапића уз помоћ којег се свитак развијао.
   Писаљка којом је писано по папирусу називала се КАЛАМУС, она је била начињена од трске, при врху је била зашиљена, а изнутра је била шупља. Шупљина је попуњавана мастилом – МЕЛАН/ИНКАУСТУМ.
   Недостаци папируса су били ограничени производни капацитет (исушивање мочвара у X/XI веку, а могао је успевати само у Египту), скупоћа због транспорта, осетљивост на политичке поремећаје (нпр онај ко је држао Египат није дозвољавао извоз папируса својим непријатељима), кртост и ломљивост, као и разливање мастила.
   Пергамент је био познат већ у V веку пре н.е. о чему нам сведочи отац историје, Херодот. До експанзије долази у хеленистичко доба, тј доба епигона. Због лоших односа Египта и Пергамске краљевине долази до прекида извоза папируса у Пергам.
   У периоду од I до VIII века полако потискује папирус, да би у периоду од VIII до XIII имао апсолутну превласт у Европи.
   Поступак производње је био прилично сложен. Најчешће је прављен од телеће (северна Европа) и јагњеће (јужна Европа), али и од других. Најецењенији је био онај од нерођеног јагњета, тзв “девичански пергамент”.
   Погодности пергамента су били што је био глаткији од папируса, затим био је употребљив са обе стране (страна до меса је била беља и погоднија), могао се користити више пута – ножићем би се скидале грешке или цео текст. (првобитни текст би остајао видљив, тако су нам сачувани неки антички писци; лист који је поново коришћен назива се ПАЛИМПСЕСТ) Исто тако боље је упијао мастило, што доводи до појаве илуминација и обојених листова. (настају тзв златни кодекси)
   Хришћани су често гулили паганске текстове написане на пергаменту, на тај начин су се обрачунавали са паганством, али исто тако и штедели на материјалу.
   Због скучености простора настајали су КВАТЕРНИОН/ТЕТРАД, тј кодекси (књиге). Наиме четири листа пергамента су пресавијана и на тај начин би настајала свесчица, тј КВАТЕРНИОН/ТЕТРАД, већи број тих свесчица чинио је кодекс, тј књигу.
   За писање је коришћено птичије перо (углавном гушчије), а од XII века и метално перо. Странице су нумерисане фолиацијом. (нпр 1R (recto) је права страна, главна, тј прва; 1V (verso) је полеђина). Неке књиге су се саме отварале од јачине пергамента, па су морале бити окиване. Неке су везиване и ланцима, што због тајне њиховог садржаја што због горе поменутог разлога.
   Папир је био познат Кинезима још у II веку. У VIII веку Арапи од неких кинеских заробљеника сазнају за папир, а у следећем веку га продају широм Европе. Тек у XII веку Европљани сазнају како се производи папир. У XIII веку преузима превласт. Пре свега је произвођен у Шпанији, јужној Француској и Италији. Једна од најстаријих фабрика потиче из италијанског града Фабријано, која и дан данас производи папир. Највећа предност папира је била што је био далеко јефтинији од раније помињаних материјала. Постојало је више формата папира: reale (60:45cm) – тзв краљевски формат, imperial (75:55cm) – царски, и recuto (45:22cm) – скраћени формат.
   Папир је лако препознати по својој ребрастој текстури и воденом знаку ФИЛИГРАНУ. Од краја XIII века филиграни постају ознаке фабрике папира која га производи. Углавном су били фитоморфни или зооморфни.
   Наука која се бави воденим знацима назива се ФИЛИГРАНОЛОГИЈА. Осниваче је Шарл Брике, који је 1907. године издао први зборник посвећен филигранима. Велика имена ове науке су и Владимир Мошин и Сеид Траљић који су '70их година издали каталог водених знакова из XIII и XIV века са територије некадашње државе Југославије.


   Ш. Мафеи је извршио поделу писма према изгледу на: МАЈУСКУЛУ (УСТАВ) код које су сва слова једнаке висине, тј смештена су између две замишљене линије; МИНУСКУЛУ (ПОЛУУСТАВ) код које су слова смештена између четири замишљене линије (нпр a b где b иде изнад две замишљене линије); КУРЗИВ (БРЗОПИС) слободнији стил, писана слова.
   Друга подела писма била би према намени, и то на: књишко – коришћено у рукописним књигама, и створено за ширу публику; пословно писмо, намењено свакодневној писмености.
   Латинско писмо је настало прилагођавањем грчког писма италским језицима. Класичан латински Цицероновог доба има 23 слова, стим да знак V се чита и као U и као V. Енглески алфабет данас има 26 слова. Три основна стила латинског писма су: капитала (од латинског CAPUT - глава), унцијала и полуунцијала.
   Капитала је изразито мајускулна, настаје као епиграфски стил, пре свега на камену. Најстарији сачувани споменици су из VI века пре н.е. и то је тзв архајска капитала. Од ње ће после настати квадратна, рустична и курзивна.
   За капиталу је битно напоменути SCRIPTURA CONTINUA, тј да нема раздвајања речи, све се пише заједно, као и да нема интерпункције. Такође је битан CONSPECTUS GENERALIS, тј општи изглед слова – нпр неуредност или оштрина потеза (од материјала зависило највише).

Квадратна капитала – код ње су сва слова као уписана у неки замишљени квадрат, тј сва слова су приближно једнаке ширине и висине.
Рустична је мање свечана од квадратне. Углавном сачувана на надгробним споменицима. Слова су као уписана у усправни правоугаоник, тј сва слова као да иду у висину. Занимљив детаљ је да код ње А нема попречну црту.
Квадратна и рустична капитала су коришћене и у царској канцеларији. Пре свега у римским војничким дипломама.
Курзивна капитала је слободнији стил. Мање свечан. Служио је за свакодневно бележење. Занимљив податак је да је слово Е нпр писано као II.
Сва три стила капитале коришћена су на тврдим материјалима, а од I века пре н.е. и на меким – папирусу и пергаменту. Број сачуваних примерака расте од IV века н.е.
Временом се мењају и називи, квадратна постаје елегантна, рустична остаје рустична, а курзивна постаје курзивна мајускула. По намени, квадратна и рустична су књишка писма, док је курзивна пословно.
   Књишка капитала се користи за целе рукописе до VII века. А за наслове и заглавља до X. До данас се сачувано пет или шест примерака Вергилијевих дела писаних овим стилом.
   Пословна капитала – курзивна мајускула у IV веку прераста у минускулизовани МЛАЂИ РИМСКИ КУРЗИВ.
   Унцијала настаје на меким материјалима у III веку н.е. Порекло и веза са хришћанством преко св. Јеронима. Наиме, Јероним је Вулгату писао латинским стилом који подсећа на грчки. Због његовог угледа, писари опонашају његов рукопис, и тако настаје. И ако се јавља и код паганских рукописа, претеже у хришћанским списима.
Унцијала нема пословну варијанту, већ је чисто књишко писмо. До VIII века цели рукописи се пишу њоме, док се као украсно користи до XII века.
   Особине унцијале су мајускулност, заобљеност, појава интерпункције и хасти. Хасти су усправни потези (нпр код слова b) који пробијају дволинијски систем. (не увек, али понекад)
Полуунцијала је књишко писмо које се користило од V до IX века, а од VII века се изобличава. Нема курзивну варијанту. Нарочито је коришћена за литургијске рукописе. Особине: минускулизована унцијала код које слова пробијају дволинијски систем. (d, p, r – S, з – G, a)
Латинска писменост на почетку средњег века: Долази до распада заједничког римског културног простора, христијанизације културе, кризе обратовања, али и поред свега тога латински језик опстаје.
Наслеђе античке писмености су тзв окамењени књишки стилови, али постоје и живи стилови, млађи римски курзив и полуунцијала.



   Присуство у рукописним текстовима. Олакшавају посао писару, а прерастају и у обичај. Значај познавања истих јер пре свега због разумевања текста, затим за критику извора. Постојање старих писарских приручника са списковима скраћеница и спојница знатно олакшавају посао данашњим научницима.
Спојнице (Лигатуре) представљају спој два или више суседних слова. Могућности спајања: хоризонтално спајање, укрштање, уписивање.
Античнко порекло – епиграфска капитала. Средњовековни развој: у књишким (уницијала, полууницијала), и још чешће у пословним.
Скраћенице – једно или више слова су потпуно изостављена/замењена другим знаком. Античко порекло, повећава се број током средњег века.
Један од најзначајнијих палеографских речника скраћеница је сигурно A. Capelli, Lexicon Abbreviaturarum.
   
Подела према начину скраћивања и намени:

1)   Сигле (LITTERAE SINGULARES) – прво слово речи замењује целу реч; знак за скраћење је тачка или линија изнад слова. Честе су у римској епиграфији, ретке у средњем веку.
2)   Суспензије – изостављање слова са краја речи; знак за изостављање је линија изнад. Присутне у млађем римском курзиву, веома честе у средњем веку.
3)   Контракције – изостављање слова из средине речи; линија изнад или натпис последњег слова изнад првог (LITTERAE SUPRASCRIPTAE). Честе у римској епиграфији, остају честе и у средњем веку. (NOMINA SACRA)
4)   NOTAE IURIS (правничке белешке) у римским правним текстовима. Замењују речи или делове речи комбинацијом слоба и знакова. (углавном замењују суфиксе и префиксе)
5)   NOTAE TIRONIANAE – Цицеронов роб Тирон, која је први ослободио. По њему је ова подгрупа добила назив. Замењује се реч или њен део нарочитим знацима. Настале су из римских обичаја стенографског бележења.

   Бројеви у лантинским рукописима су римски. У раном раздобљу коришћене су грчке цифре. Систем грчких цифара у коме свакој цифри одговара једно слобо, натписано слово а нпр је број 1. Тек од XII/XIII века улазе у употребу арапске цифре.
   У средњем веку, слова цифре нису нужно велика (xvii = 17). Могућност изражавања стотина и хиљада натписивањем (mm = 2000; II = 2000). Постављање истог знака до четири пута (MCCCCLVIIII = 1459). Последње I пише се дуже као J (xiij = 13).



   У средњем веку и даље су остале у употреби античке форме латинског, капитала, унцијала, млађи римски курзив и полуунцијала. Из последња два током средњег века развија се већи број тзв националних стилова. Та писма варварских државица су пре свега минускуларна.
   Прва у низу била је Меровингика (Франкогалика) настала у држави Франака. Назив добила по династији Меровинга. Развила се из млађег римског курзива. Коришћена је у периоду од VI до VIII века. Разликује се неколико регионалних стилова Меровингике: бургундски (Ликсеј), севернофранцуски (Корби), немачко-швајцарски (Фулда, Сент Гален). Замењена је каролином у VIII веку. Основне особине: збијеност слова (“бочно стегнути млађи римски курзив”), често са веома дугачким хастама и нагнута улево. Разбија се SCRIPTURA CONTINUA.
   На тлу хришћанске Шпаније током VII века настаје Визиготица. Она ће остати у световној употреби до XII века, када је замењена каролином. А у црквеној употреби је тек од XI века. Најлепши сачувани примерци су из IX века. Порекло води из млађег римског курзива. Особине: читко писмо, има и мајускулну варијанту (ретка особина средњовековних стилова). Такође има дугачке хасте са равном капом.
   На северу у Британији и Ирској у раном средњем веку настају ремек дела раносредњовековне хришћанске уметности, а са њом и стилови писма, познати као острвска писма (инсуларна уметност).
   У Ирској, током периода од VI до XV века цвета уметност. И ако није била део римског царства, она представља жариште хришћанске и римске културе. Пре свега зато што су је, бар у раном периоду, варварске најезде заобилазиле, па је велики број хришћана тражио уточиште на далеким обалама Ирске. Врхунац културног стваралаштва у Ирској представља IX век.
   Са друге стране Ирског мора, у Британији, настаје тзв Англосаско писмо. Оно представља мешавину ирског и римског, настаје у VII, а свој врхунац достиже у IX веку. Коначно је замењена каролином, након Норманског освајања Британије 1066. Године. Особине ова два писма: порекло воде из полуунцијале и унцијале. Књишке варијанте изразито обле, скоро мајускулне и богато украшене. Пословне варијанте оштрије и потпуно минускулне. Примери: Књига из Келса, Линдисфарнско јеванђеље, рукопис Црквене историје Енглеског народа Беде Венерабилиса (данас у Петрограду).
   На другом крају Европе, у Италији, пре каролине, у држави Лангобарда коришћена је тзв “Италијанска преткаролиншка минускула”. Средишта овог стила били су манастир Бобио и школа у Луки. Коришћена је током VIII и  IX века када је потиснута каролином. Превасходно је пословни стил. Особине: последња фаза млађег римског курзива.
   На југу Италије током периода од VIII до XV века, у војводству Беневент, коришћена је тзв Беневентана. Средиште овог стила био је манастир Монте Касино. Разорен током ратова, након обнове 718. Године, обнавља свој књижни фонд. Током IX века шири свој утицај у Далмацији, где се шири овај стил. У следећем веку превладава тзв Капуански стил, назван по легендарном граду Капуи. Два опата Одеризије и Дезидерије током XI века знатно уздижу углед манастира. Од XII века Беневентану замењују каролина и готица. Особине: обло минускулно писмо, временом постаје угласто, склона је спајању слова (лигатуре) и стога тешко читљива.
   Стил папске канцеларије, тј скриније, назива се Куријала по папском двору, тј курији. Посведочена је од краја VIII века, а до око 1.000 године на папирусу је коришћена као ексклузивно писмо скриније. После 1.000 године све више на пергаменту, упоредо са каролином. Од XII века потиснута каролино-готицом. Особине: превасходно пословна минускула. Ситна слова, веома дугачке хасте и откуд велики размаци између редова.
   Са освајањима Карла Великог (768 – 814) упоредо се шири и Каролина, која постаје прво наднационално писмо. У палеографској науци се дуго полемисало о томе да ли је Каролина плански или спонтано увођена. Данас преовлађује мишљење о спонтаном увођењу, јер су други народи пре свега узимали Каролину због тога што је била леп стил. Током IX века, главни центри књишког стваралаштва у Каролиншком царству били су Ахен, Тур, Сент Гален и Фулда. Током X и XI века Каролина постаје писмо реформског покрета – Клинијевци. После 1050. Године писмо реформске цркве. У XII веку долази до трансформације у готицу. Особине: узор у острвским писмима и италијанским стиловима. Складна, читка, обла минускула.
   Битно је напоменути и то да са развојем националних стилова, долази и до развоја, тј настанка минијатура.


   Битно је имати у виду да је крајем XI века у Европи владало културно јединство под окриљем хришћанске цркве. Ипак, временом образовање излази из манастира. Оснивају се велике катедралне школе, из којих ће се затим родити и универзитети. Исто тако, битно је напоменути и то да је за разлику од раног средњег века, у позном, владала наднационална писменост оличена у виду каролине.
   Током XII века каролина еволуира у каролино-готицу, а већ у следећем веку настаје права готица. Назив готица су јој дали хуманисти, који су одбијали да пишу тим стилом. Био је то назив са негативном конотацијом, дат по првом варварском народу који је освојио Рим.
   У XIII веку долази до пораста потражње за књигама. Оснивају се први универзитети (лат. Universitas – удружење), просјачки редови – фрањевци и доминиканци (пустињаци – крећу се проповедајући, од материјалних ствари имали су само књиге), такође цвета световна књижевност (витешки романи).
   До тог периода преписивање и писање књига је сматрано видом молитве, а сама књига је била посвећа Богу. Са XIII веком настаје систем PECIA (лат. део) који је подразумевао систем преписивања у којем је свако преписивао један део, самим тим се књига брже преписивала.
   Око 1350. Године долази до реакције у Италији против таквог стила писања. У XV веку полако узмиче широм Европе, а у XVI веку опстаје само у Немачкој, где је готица сматрана националним писмом. Укинута је тек са владавином Адолфа Хитлера (највероватније није умео да је чита, ето апсурда).
   Особине готице: обла, квадратаста каролина постаје угласта и стреми у висину (веза са уметношћу, сличност романике и каролине, готике и готице).
   Књижна готица: тешка, изразито угласта минускула са дебелим вертикалним потезима. Постојао је велики број локалних варијанти. Наменске варијанте: формата/текстура/фрактура (прва два назива била су заступљена у Енглеској и Француској, трећи у Немачкој) – посебно свечани стил, углавном коришћен у богослужбеним књигама, ротунда – заобљенија (углавном коришћена у Италији), бастарда – мешавина курзива и књишке готице (у световној књижевности).
   Готички курзив/пословна готица: слободнија, облија минускула, често са дугачким изувијаним хастама. Садржи доста скраћеница.
   У Италији, око 1.400. године настаје стил који називамо хуманстика. Стил је настао као вид отпора хуманиста према готици. Њихов отпор најбоље показује цитат Петрарке: “Готица је писмо које се црта, а не пише!”.
   Мислећи да су нашли римско писмо (а списи су уствари били преписи античких писаца на каролини), Хуманисти опонашући га стварају свој стил – LITTERA ANTIQUA који је био обло минускулно писмо, веома читко. Убрзо затим стварају ново писмо које су називали LITTERA ANTIQUA NOVA.
   Током XV века настаје велики број списа писан овим стилом. У Фиренци, преписивачка школа у којој су радили Николо Николи и Веспазијано Бистичи ствара великог број преписа овим стилом. Поред Фиренце, велики остатак дела писаних овим стилом представља и библиотека угарског краља Матије Корвина, која је са турским освајањима престала да постоји као таква, али и дан данас је могуће утврдити који сачувани рукописи су јој припадали.
   Обележја хуманистике: књишка: обла минускула, врло слична каролини. Доследнија употреба слова S (када је у питању велико слово или на крају речи). Слово t одлучно пробија вертикалну линију.
   Курзив: врло слободан, пружа широке могућности индивидуализације.
   Са XV веком долази до промена у рукописању књига. Долази до проналаска штампе. Наиме, Гутемберг око 1450. Године почиње са штампањем књига готицом (број знакова преко 100, имао печате и за лигатуре). Десетак година касније, око 1465. Године у манастиру Субијако, код Рима, настаје папска штампарија где се књиге штампају хуманистиком.   
   Ипак, проналазак штампе није потпуно укинуо традицију рукописања докумената. Један од најбитнијих стилова после XV века је засигурно БУЛАТИКА, коју су користиле папе и папска канцеларија, пре свега за писање була.
   После XVI века више не можемо причати о палеографији као таквој, јер се губе неке особености стилова. Пољем истраживања наредних периода бави се калиграфија. До 1.600. године долази и до коначног нестанка рукописне књиге.

   Корене словенске палеографије можемо тражити код Чрноризца Храброг који је говорио како су стари Словени користили “чрте и резе”(црте и зарезе) како би писали. Када су дошли у додир са другим цивилизацијама полако почињу да користе алфабет и абецеду.
   Настанак словенских писама везује се за другу половину IX века и мисију Ћирила и Методија у Великоморавској кнежевини. Њихови наследници и ученици, св. Климент и Наум, током следећег века учвшћују словенску писменост на Балкану.
   Прва у низу словенских писама била је Глагољица. Називана Ћириловом азбуком. Свој узор је имала у грчкој унцијали и полуунцијали. Најјаспрострањенија је била у Хрватској, али позната је и у другим крајевима.
   У бугарској држави настаје Ћирилица, која је настала под много већим утицајем грчких писама. Убрзо је прихваћена у Бугарској, Србији, Босни, Дубровнику, Влашкој и Русији.
   Књишка ћирилица: друго остаје претежно мајускулна (устав). Мање свечани рукописи – долази до минускулизације књишког стила (полуустава) у XIII веку.
   Документарна ћирилица: у почетку устав. Од краја XIV века полуустав.
   Канцеларијски брзопис: почеци у XIII веку, сазревање у XIV веку, даљи развој кроз XV век.



   Сигилографија је помоћна историјска наука која се бави критичким проучавањем печата. Њен назив потиче од латинске речи sigillum. Печат је пре свега материјални извор, али поред тога и текстуални извор. Уз помоћ њега данашњим научницима је лакше да утврде аутентичност докумената са печатом.
   Печат је коришћен још у старом веку, као средство за означавање припадности, потврђивање присуства или затварање докумената. У средњем веку печат је главно средство озваничавања и аутентификације (уместо потписа).
   Изјава под печатом, тзв јавна вера, била је највиша доказна снага. Међутим само велики печати (печати виших инстанци) су уливали ово поверење, трговачки печати су нпр могли да имају јавну веру само уколико њихов печат има и потврду више инстанце. О овом проблему је први говорио правник Виљем Диран. Са ренесансом полако престаје да се користи печат и враћа се потпист као средство озваничавања аутентификације.
   Почеци сигилографије се могу наћи још у средњем веку. Наиме било је потребно познавати печате због судских вештачења, и како не би дошло до фалсификовања. Током XVII века отпочиње се са научним бављењем печатима у оквиру дипломатике. Због сличног начина прављења печата и новца, има везе и са нумизматиком.
   Постоји велики број регионалних и националних особености печата. Највећа збирка византијских печата је сигурно она DUMBARTON OAKSа из САД. Што се тиче наших крајева, пре свега Србије, Босне и Дубровника, најбитнија имена су Алекса Ивић (1910), Грегор Чремошник (1976) и Душан Синдик (2000).
   Печат је прављен тако што би се матрица/типар утискивао у восак. Матрица је најчешће била предмет од тврдог материјала (метала, камена, стакла) на којој је била урезана одређена представа.
   Што се тиче облика. Постојао је већи број варијанти. Најчешћи облици су били пијун/шаховска фигура (држан на ланцу, обично га је носио тзв чувар краљевског печата, што је била једна од највиших функција) и печатни прстен.
   Постојале су две врсте печата, воштани (углавном боје меда – природна боја воска, касније бојени: црвена – владарска, зелена – црквена, бела – краљевска породица, црни, плави...) и метални (олово (обично за папске буле), злато и сребро (хрисовуље и аргировуље).
   Када се описује печат најбитније је истаћи материјал од ког је направљен, облик, величину, ликовну представу и/или натпис. Последња два обележја су могла ићи заједно, али то није била обавеза, ипак једно је морало постојати.
   Облик печата је најчешће био округао, али су постојали и овални, срцолики (ротквасти, тј готски) штитасти (властела и витезови), квадратни и полигонални.
   Величина је зависила од мере матрице. Код воштаних зависи од врсте матрице (печатни прстен или засебна матрица). Док је код металних прилагођен техници израде и издржљивости материјала (приближни пречнику новца).
   Ликовна представа је припадала углавном једном од следећих типова: коњаничком, типу владарског величанства, хералдичком, пешачком (једна фигура у центру), хагиографском (црквени), монументалном (грађевина, угл у печату градова). Долази до напредка у вештини израде и богатству детаља у познијем периоду. Иста тако временом се повећава величина воштаних печата.
   Натпис (легенда) је најчешће ишао са ликовном представом. Место натписа је могло бити по ободу (запад), у пољу ликовне представе (Византија). На западу је до XIII века коришћена капитала и унцијала, а после готица. Што се тиче садржаја, то су углавном били подаци о власнику, најчешће име и титуле по ободу.
   Утиснути печати (SIGILLUM IMPRESSUM) се праве утискивањем на сам лист, док се висећи печати (SIGILLUM PENDENS) прави одвојено од повеље и причвршћује се тракама кроз рупе у листу. Превој на доњем делу пергамента, који је прављен како би пергамент могао да изрджи тежину печата, назива се ИМПЛИКАТУРА. Висећи печати су имали аверс и реверс (contrasigillum).
   Постоји један број сачуване дипломатиче грађе на којој су документа имала више причврштених печата на себи. До тога је долазило када је неко желео свој документ/печат да поткрепи печатом више власти, или као сагласност или потврда више страна. У таквим случаејвима постоји хијерархија печата на документу где је горњи ред, средина, почасно место. Постоје и случаејви где је један печат био за више докумената.
   Српски и византијски печати су углавном бити метални, најчешће оловни, величине 35-40mm. На печату Јустинијана, на аверсу се налази лик самог владара, док је на реверсу лик богиње победе, Нике. До промене долази са царевима иконоборцима који нису желели никакав лик на својим печатима, стога су стављали крст и натпис на аверс и реверс. Језик на тим печатима је био грчки, али писан латицином.
   У XII веку цар Манојло I на свој печат ставља на аверс свој лик, на реверс Христа. Натпис је по скоро па на ободу као код западних узора. Два века касније код Андроника III можемо видети такође исти распоред, владар са једне стране, Христ са друге.
   Неки владари су користили и златне печате, такав је нпр био Јован VIII. У Византији појам савладарства није био реткост, стога се на печатима често може наћи више фигура. Такав пример је онај печат на ком се са једне стране налазе Роман I, Константин VII и Стефан, док је са друге стране Христ.
   Црквени печати су били слични западним узорима. Натпис је био у самом пољу, док се на средини обично налазила представа свеца заштитника династије или Христа.
   У Србији печати су углавном бити оловни без ликовне представе и на грчком језику. Међутим постојали су у златни печати, какав је нпр био печат Стефана Немање, који се налазио на оснивачкој повељи манастира Хиландара. То је био типичан пример печата византијских провинцијских намесника.
   Коришћени су и воштани печати. Печат Стефана Владислава, са једне стране владар на престолу, са друге коњаник. Ипак и даље остају у употреби метални печати. Метални печати су били поприлично велики, око 50mm. Текст је првобитно ишао по ободу, касније у пољу. Почиње да се користи представа Св Стефана, заштитника династије Немањић на аверсу.
   На великим и малим типарима су представе биле хералдичког типа. И ако су били висећи печати, на полеђини нису имали ништа. Само печати Владислава и Уроша садрже две стране.
   За време цара Душана поново преовладава византијски узор. Постоје две врсте печата цара Душана. У оба случаја на аверсу се налазио владар, док је на документима издаваним српским земљама, на реверсу био Св Стефан са кадионицом, на документима издаваним грчким земљама налазио се Христ. Величина печата је била 32mm.
   Са крајем царства, и појавом обласних господара, поново преовладава западни утицај код печата у Србији. Углавном је представа на печату била хералдичког типа, а текст је ишао по ободу. Претежно су били воштани печати. Постојали су и они без слике, нпр типар Вука Вранковића.
   Лазаревићи се враћају металним печатима. Текст и даље иде по ободу као код западних узора. Иконографија иста као код цара Душана, тј Св Стефане на полеђини. Стефан Лазаревић, који је као деспот вршио царску власт, поново под утицајем византије користи на свом печату на реверсу представу Христа. Међутим под западним утицајем, на аверсу је у питању стојећа фигура владара. На воштаним печатима је била представа хералдичког типа.
   Бранковићи су на воштаним користили представе хералдичког типа као и Лазаревићи. (шлем са роговима Лазаревића и леопарда/лава) Метални нису сачувани и поставља се питање да ли су Бранковићи уопште користили металне печате. У Угарској су свакако користили јер је сачуван печат Бранковића на чијем се реверсу сада налази Св Ђорђе, заштитник породице Бранковић.
   Печати црквених лица су слични византијским узорима. Изузетак представља печат у облику ромба, печат патријарха.
   У Босни преовлађује западни узор. Бан (намесник Угарској краља) Твртко на свом печату има представу коњаничког типа, а текст иде по ободу. Велики краљевски/престони печат Стефана Дабише, величине 11cm на аверсу садржи представу владара, док је са друге стране коњаник. (западни узор, настављање традиције)
   Печати властеле у Босни су углавном б