Da pitamo zmirkavog: jel pobedio Ahtisari?
Ili bolje da smo tuzili Ameriku i Englesku MSP-u?

ICJ Ruling: Blow to Serbia, Boon to Tadić

By Srdja Trifkovic
Thursday, 22 Jul 2010

For some years now Boris Tadić and his cohorts have been looking for a way to capitulate on Kosovo while pretending not to. The formula was simple: place all diplomatic eggs in one basket – that of the International Court of Justice – and refrain from using any other tools at Serbia’s disposal. (For Serbian scroll down to the end)

On July 22 the ICJ performed on cue, declaring that Kosovo’s UDI was not illegal. It should be noted that the ICJ has only assessed Kosovo's declaration of independence; it has not considered more widely Kosovo's right to unilateral secession from Serbia. Furthermore, the ICJ has not assessed either the consequences of the adoption of the UDI, namely whether Kosovo is a state, or the legitimacy of its recognition by a number of countries.

The ICJ decision was unsurprising in view of the self-defeating question which the UN General Assembly posed at Serbia's request: "Is the unilateral declaration of independence by the Provisional Institutions of Self-Government of Kosovo in accordance with international law?" As a former British diplomat who knows the Balkans well has noted, international law takes no notice of declarations of independence, unilateral or otherwise; they are irrelevant:

[I]f the town council down the road here in the UK makes a solemn unilateral declaration of the town's independence from the UK, the rest of us will make a wry smile and go back to blogging or working. The declaration is 'in accordance' with UK law - free speech and all that. [ ... ] If citizens of our town en masse support the declaration of independence, put up road-blocks, stop paying taxes to Westminster and proclaim Vladimir Putin their new king with his consent, things begin to get more interesting. Norms are being created and broken in all directions.   

The ICJ has done more than its share of norm-creation. Its advisory opinion is deeply flawed and non-binding, but the government in Belgrade now has a perfect alibi for doing what it had intended to do all along.

Following the appointment of Vuk Jeremić as Serbia’s foreign minister in 2007, this outcome could be predicted with near-certainty. As President Boris Tadić’s chief foreign policy advisor, Jeremić came to Washington on 18 May 2005 to testify in Congress on why Kosovo should stay within Serbia. In his subsequent off-the-record conversations, however, he assured his hosts that the task was really to sugar-coat the bitter Kosovo pill that Serbia would have to swallow anyway.

Two years later another advisor to Tadić, Dr. Leon Kojen, resigned in a blaze of publicity after Austrian Chancellor Alfred Gusenbauer declared, on April 13, 2007, “We are working with Boris Tadić and his people to find a way to implement the essence of the Ahtisaari plan.” Tout Belgrade knew that “Tadić’s people” meant—Vuk Jeremić. Gusenbauer’s indiscretion amounted to the revelation that Serbia’s head of state and his closest advisor were engaged in secret negotiations aimed at facilitating the detachment of Kosovo from Serbia—which, of course, was “the essence of the Ahtisaari plan.” Jeremić’s quest for sugar-coating of the bitter pill was evidently in full swing even before he came to the helm of Serbia’s diplomacy.

In the intervening three years Tadić and Jeremić have continued to pursue a dual-track policy on Kosovo. The decisive fruit of that policy was their disastrous decision to accept the European Union’s Eulex Mission in Kosovo in December 2008. Acting under an entirely self-created mandate, the EU thus managed to insert its mission, based explicitly on the provisions of the Ahtissari Plan, into Kosovo with Belgrade's agreement. 

That was the moment of Belgrade’s true capitulation. Everything else -- the ICJ ruling included -- is just a choreographed farce…
The ICJ opinion crowns two decades of U.S. policy in the former Yugoslavia that has been mendacious and iniquitous in equal measure. By retroactively condoning the Albanian UDI, the Court has made a massive leap into the unknown. That leap is potentially on par with Austria’s July 1914 ultimatum to Serbia. The fruits will be equally bitter.

Aiding and abetting Muslim designs in the Balkans, in the hope that this will earn some credit for the United States in the Islamic world, has been a major motive of American policy in the region since at least 1992. It has never yielded any dividends, of course, but repeated failure only prompts the architects of the policy to redouble their efforts.

It is virtually certain that Washington will be equally supportive of an independent Sanjak that would connect Kosovo with Bosnia, or of any other putative Islamistan, from western Macedonia to southern Bulgaria ("Eastern Rumelia") to the Caucasus. The late Tom Lantos must be smiling approvingly wherever he is now, having called, three years ago, on “Jihadists of all color and hue” to take note of “yet another example that the United States leads the way for the creation of a predominantly Muslim country in the very heart of Europe.”

In the region, the ICJ verdict will encourage two distinct but interconnected trends: greater-Albanian aspirations against Macedonia, Montenegro, Greece, and rump-Serbia (Preševo), and pan-Islamic agitation for the completion of the Green Corridor – an Islamic belt anchored in Asia Minor and extending north-westward across the Balkans into the heart of Central Europe.

Beyond the Balkans, it will breed instability in each and every potential or actual separatist hotspot, from Galilee to Kashmir, from the Caucasus to Sinkiang.

Kosovo is now an expensive albatross costing American and European taxpayers a few billion a year. It will continue developing, not as a functional economy but as a black hole of criminality and terrorism. The ever-rising and constantly unfulfilled expectations of its unemployable multitudes will eventually turn – Frankenstein’s monster-like – against the entity’s creator. There will be many Ft. Dixes to come, over there and here at home.

God acts in mysterious ways. Kosovo had remained Serbian during those five long centuries of Ottoman darkness, to be liberated in 1912. It is no less Serbian now, the ugly farce in Priština and at The Hague notwithstanding. It will be tangibly Serbian again when the current experiment in global hegemonism collapses, and when the very names of its potentates and servants – Boris Tadić and Vuk Jeremić included – are consigned to the Recycle Bin of history.

IN SERBIAN

Odluka Međunarodnog suda pravde samo za naivne predstavlja iznenađenje. Za vladajuću koaliciju u Srbiji i njene nalogodavce u Vašingtonu i Briselu, ona je bila očekivana i odavno programirana. U leto 2008. spoljni mentori tada tek ustoličene vladajuće koalicije dobili su njenu obavezu da prihvati svršen čin na Kosovu. Jedini problem predstavljala je reakcija domaće javnosti na odveć očiglednu kapitulaciju i politička cena takvog čina. Rešenje je nađeno u stavljanju celokupnog srpskog političko-diplomatskog kapitala na kartu MSP, u cilju stvaranja alibija za prihvatanje neprihvatljivog.

Samo se tako može objasniti činjenica da je Srbija unapred uništila svoje izglede na povoljan ishod time što je krajnje diletantski formulisala pitanje postavljeno MSP-u: “Da li je proglašenje nezavisnosti privremenih institucija na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom?”

Teško je zamisliti da gg. Tadić, Jeremić i njihovi stručni savetnici nisu bili svesni činjenice da međunarodno javno pravo uopšte ne zauzima stav prema deklaracijama nezavisnosti kao takvim. Opština Barajevo, grad Kragujevac ili mesna zajednica Kozara mogu da “proglase nezavisnost”, a da tim proglasom ne bude prekršena nijedna norma međunarodnog prava. Kosovo takođe…


Međutim, međunarodno pravo i te kako je prekršeno POSLEDICAMA proglašenja nezavisnosti. Frapantno je da Srbija nije tražila od MSP da se izjasni o tim, suštinskim pitanjima: Da li je Kosovo država shodno normama međunarodnog prava? Da li priznanja Kosova kao države od strane trećih zemalja predstavljaju kršenje međunarodnog prava? (Ovo poslednje bi, naravno, vuklo mogućnost tužbi protiv tih zemalja, što "evrointegratorima" na pamet nije padalo...)

Tako formulisana pitanja bila bi neprijatna stranim mentorima vladajuće koalicije i stoga nisu dolazila u obzir. Vlast sada ima smokvin list ove tobože “iznenađujuće”, “nepravedne” i “razočaravajuće” odluke kao konačno pokriće za predstojeću konačnu kapitulaciju. Eto, vidite, učinili ljudi šta su mogli, borili se vala k’o lavovi, ali avaj…

Farsa sa MSP-om potvrđuje da se vladajuća koalicija od prvog dana postojanja pre dve godine samo pravi da se “bori za Kosovo”, a njeni spoljni nalogodavci samo se prave da im zbog toga nije pravo i da im to teško pada. Pod gg. Tadićem i Jeremićem drukčije nije moglo da bude.


Prošlo je preko pet godina od kako sam u Politici 29. juna 2005. izneo da je prilikom zavanične posete Vašingtonu, šest nedelja ranije, glavni savetnik jednog od najviših beogradskih državnih funkcionera u neformalnim razgovorima sa svojim američkim domaćinima prihvatio otcepljenje Kosova kao svršen čin - „i da je najvažnije naći formulu da se ta nezavisnost sprovede na način kojim bi se sprečio preveliki politički dobitak za nacionaliste”. Implikacija je bila jasna: “nema dileme hoće li srpska strana prihvatiti nezavisnost, nego kako da se to zapakuje sa što manje roptanja u narodu i sa što manje posledica za pobornike opcije koja pristaje na sve.”


Taj “savetnik” je od 15. maja 2007. do danas ministar inostranih poslova Srbije. A vukovi, kao što znamo, dlaku menjaju ali ne i ćud.

http://www.balkanstudies.org/blog/icj-ruling-blow-serbia-boon-tadi%C4%87

DINSTBIR: PRIZNAVANJE NEZAVISNOSTI KOSOVA ODVODI BALKAN OD EU

   
Utorak, 27. Juli, 2010.| Autor: Agencija BETA (1)   


PRAG  - Šef Odbora za spoljnu politiku i odbranu Senata češkog parlamenta Jirži Dinstbir ocenio je za današnje Pravo da priznavanje nezavisnosti Kosova odvodi Balkan u suprotnom smeru od Evropske unije.

Dinstbir je istakao da se oni u međunarodnoj zajednici koji se raduju nedavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde u Hagu da deklaracija o nezavisnosti Kosova nije pogazila međunarodno pravo, uvereni da su se konačno rešili jednog problema, nisu u stvari rešili ničega.

"Uz to sud je stvorio presedan koji je balkanizaciju ponudio kao mogući model za separatiste i ekstremiste koji koriste slabost ili raspad državne moći bilo gde na svetu", upozorio je češki senator.

Taj bivši izvestilac UN za ljudska prava u bivšoj Jugoslaviji naveo je da su sudije u Hagu odabrale "zaista dražestan argument" da opravdavaju svoje savetodavno mišljenje i da po tom mišljenju kao nezavisna država može da se proglasi i recimo prva praška opština.

"Svojom odlukom sud je izbegao suštinske principe međunarodnog prava. Završni akt iz Helsinkija koji zabranjuje promenu granica bez saglasnosti svih kojih se to tiče. Priznanje Kosova je, dakle, grubo kršenje međunarodnog prava", upozorio je Dinstbir.

Češki senator upozorio je i na to da međunarodni protektori nisu uspeli ni za jednu deceniju da stvore na Kosovu državnu upravu koja bi funkcionisala, temlje privrede i ekonomskog razvoja , suzbiju korupciju i garantuju fizičku bezbednost građana. Preko Kosova se u Evropu uz drogu, po njegovoj oceni širi, albanski separatizam koji ugrožava sve susedne države i islamski fundamentalizam.

"Priznavanja nezavisnosti Kosova, provincije koja ne funkcioniše i u kojoj ni međunarodni protektorat ne uspeva da spreči delovanje sila koje destabilizuju Zapadni Balkan, vode suprotnim smerom od EU", zaključio je Dinstbir u komentaru za današnje Pravo.

Пирова победа европске коалиције
      
Маринко Вучинић      

Политичка алхемија маркетинга и прагматичног спиновања показала је још једном своју велику моћ и ефикасност. Неколико дана после великог пораза на спољнополитичком плану, који нико не оспорава нити доводи у питање, изведена је велика представа претварања ове политичке катастрофе у обезбеђивање још једне историјске победе на унутрашњеполитичком плану.

Расправа у Народној скупштини поводом доношења саветодавног мишљења Међународног суда правде искоришћена је да се још једном покаже државно и политичко јединство у одбрани Косова и Метохије и отвори маневарски простор за стварање нових политичких савеза за унутрашњу употребу. Међутим, без обзира на то што нико не спори да је Србија доживела још један тежак пораз, саветодавним мишљењем да декларација о независности Косова није у супротности са међународним правом у ствари је дат легитимитет једностраном отцепљењу јужне српске покрајине. Ово је само један у низу великих политичких пораза које је Србија доживела у протекле две деценије.

Након саопштења ове одлуке Међународног суда правде уследила је већ добро позната маркетиншка операција да се очигледни пораз колико-толико ублажи и претвори у нову фазу борбе за Косово, али сада опет на политичком терену, у Уједињеним нацијама. Међутим, дугорочно гледано, велико је питање да ли се овај тежак пораз у неравноправној дипломатској борби може тако лако ублажити и претворити у нову прилику за исту дипломатску поставу која води очигледно неуспешну и неделотворну борбу за Косово. На седници Народне скупштине председник Републике Борис Тадић је преузео одговорност за пребацивање тежишта борбе на правни терен, говорећи да је то била његова идеја коју је само оперативно спроводио министар спољних послова. И у томе је суштински проблем вођења не само спољне политике у Србији. Влада и министар спољних послова не учествују у креирању најважнијих потеза у вођењу спољне политике, они су само услужни сервис председничког кабинета и маркетиншких магова. Сада када је изгубљена битка на правном терену опет се враћамо на политички терен, али знатно ослабљени и без великих изгледа да можемо да зауставимо талас признања независности Косова. Зато и не треба да нас чуди што се питање одговорности није ни могло поставити озбиљно јер оно задире у саме темеље владајуће коалиције и успостављеног начина владавине. Али, зато смо се наслушали немуштих саопштења о томе да се Међународни суд правде изјашњавао само о техничкој страни декларације о независности Косова. Али нико није озбиљно и доследно поставио суштинско питање одговорности владе, министарства спољних послова и председника Републике за овај дебакл.

У Србији питање одговорности одавно није на дневном реду јер се непрестано тврди да је свака оставка само реметилачки фактор и доноси друштвену нестабилност, а политичка стабилност је најважнији услов за опстанак владајуће олигархије. Одговорност претпоставља пре свега осећање моралности која је у нашим политичким одавно нестала. Зато је и било илузорно очекивати да ће неповољно саветодавно мишљење Међународног суда правде, у коме се де факто признаје независност Косова, покренути талас оставки у политичком руководству Србије. Напротив, десило се сасвим супротно. Демонстрирано нам је готово монолитно јединство у ново-старој фази борбе за Косово и Метохију. Медијска кампања за ублажавање неповољних последица овако тешког политичког пораза је увелико на делу. Треба такође узети у обзир да је српски народ у протекле две деценије много пута давао широку и несебичну подршку разним политичким иницијативама за решавање косовског проблема и био је на висини историјског задатка. Али је после толико пораза и изневеравања дошло до великог разочарања и апатије. Дубока социјална и друштвена криза само је додатно ослабила политичку снагу и позицију Србије и то у време када се се питање Косова и Метохије поново враћа у жижу наше политике. Међутим, јасно је да ће све бити учињено да се ово питање поново пацификује.

За владајућу структуру је најважније да није померена равнотежа снага и да је питање одговорности још једном стављено по страни. Мића Данојлић с правом каже: „Процес моралног подивљавања и запуштања текао је на различитим нивоима и одвијао се у различитим правцима. Осећање неодговорности за оно што чинимо као да је прешло у лагодну навику.“

Још једном смо се уверили да међународно право не постоји ван диктата политике великих сила. Али ми смо пристали да играмо по тим правилима и сада се ова одлука не може доводити у питање позивањем на недостатак правичности и добронамерности, нити даље потхрањивати вера у значај међународног права, да ли оно важи само за моћне земље, а малим је остављено да се непрестано суочавају са реалношћу и хипокризијом. Ово саветодавно мишљење МСП-а је велики ударац за проевропске и демократске снаге у Србији и показује до које мере су лицемерство и политички интереси великих сила изнад елементарних демократских норми. Када потпредседник САД Џозеф Бајден каже да САД подржавају независну државу Косово и да гарантују њен суверенитет и територијални интегритет, онда је свакоме јасно да је пресуда донета пре него што је наша иницијатива и покренута.

Из оваквих реаговања проистиче један разарајући парадокс, да се стална дестабилизација Србије узима као услов тзв. стабилизације Балкана. Након одлуке Међународног суда правде налазимо се у средишту овог парадокса. Без обзира на то што је по ко зна који пут очигледно погажено међународно право, Србија се позива на конструктивну улогу и укључивање у дијалог са Приштином. Европска унија нуди добре услуге, а као компензација отвара се простор за Србију за добијање статуса кандидата за пријем у ЕУ. Тако смо се још једном нашли у затвореном кругу условљавања.

Да ли Србија и даље у овим судбоносним историјским изазовима може остати на брисаном простору очигледно узалудне одбране принципа међународног права? Да ли је Србија данас направила неколико корака назад и вратила питање Косова у средиште нашег политичког живота? Осим великих речи и заклињања на одбрану Косова, показало се да не постоји артикулисана политичка снага која би до краја истрајала на питању одговорности за тежак ударац који је Србија доживела. Политички живот се наставља у истом ритму, али уз наговештај нових компромиса и нових коалиција. На реду су Српска напредна странка и Либерално демократска партија.

Заседање Скупштине нам је дало јасан одговор. Политичка трговина под изговором потребе одбране државних интереса је и овог пута однела превагу. Већина тзв. позиционих странака показала је неспособност да истраје у својим ставовима, али је њима политички опстанак очигледно важнији него вођење унапред изгубљених битака. Расправа у парламенту је још једном показала да је одлучујући центар моћи у рукама председника Републике а да су све остале институције само у служби спровођења идеја из његовог кабинета. Оваква ситуација је свакако неодржива јер се не може изградити демократски систем у коме демократске институције немају стварну моћ и зависе од воље председника Републике и његовог маркетиншког штаба који неће моћи још дуго да политичке поразе амортизује и претвара у Пирове победе.

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/pirova-pobeda-evropske-koalicije.html

Kako pobedismo NATO, tako dobismo i ovde

Braco Srbi, jedan genijalan covek na ovoj planeti, nazalost niko ga nije razumeo rekao je tri reci, koje resavaju sustinu:
Arbeit Macht Frei
To je i Gospod Bog rekao: Radom ces otkupiti svoje mesto u raj.
Ali smo mislili da se Bog sali.
Pa je bradata udba napravila svoju Repunljik: Nebesku Srbiju.
Onda je ovaj covek rekao isto, ali smo ga napravili nacistom.
Lakse je uvaliti se u tudje svilene carsave i najesti se mesa. E pa sada da vidimo odakle pape?
Ima braco kod tata Bajdena, ali on voli da drzi na lanac.Ponezkad stegne uzicu. A ponekad radi i shiba po guzici.
Malo kevcemo, malo lajuckamo ali lanac ne gine, dok ne pocnemo da sadimo svoj struk u svoju zemlju.
Rado Srbin u vojnike ide, tesko Srbin da savije grbachu.
Sada imamo toliko penzionera, da cemo uskoro moci da koristimo alternativnu energiju: biogas.

ja imam resenje za kosovo, ali kada niko nece da slusa, valjda sam jedini ponudio siguran i 100%-tan nacin da srbija vrati kosovo

Jel? A koji? Da zovemo Supermena da okrene planetu za jedno 6 vekova unazad?

To je ono cuveno tajno oruzje koje je jos Srbin Tesla pronasao

Nato se baš proslavio bombardovajuci Srbiju , a i medjunarodno pravo se pokazalo u pravom svetlu , jasno je svima da u svakom narodu ima izroda i onih koji bi najsretniji bili da ih neko okupira , ti si ocit primer izroda pod uslovom da si u opšte Srbin u šta duboko sumnjam !