па то и кажем
наравно да никад па ни у лудилу не би гласао за те странке али им се мора одати признање за то

слоба је ипак највећи кривац...требао је пострељати сву ту багру из опозиције и из сопствених редова па нек нас онда бомбардују до смрти...не би ми било жао

Boris Tadić danas u Sloveniji

3. septembar 2010. | 00:48 -> 08:09 | Izvor: B92 Ljubljana, Beograd -- Boris Tadić danas boravi u Sloveniji, gde sa slovenačkim premijerom Borutom Pahorom, između ostalog, treba da razgovara o predlogu rezolucije o Kosovu.
Nakon što su evropski zvaničnici predlagali da odustane ili promeni srpsku rezoluciju o Kosovu, predsednik Srbije Boris Tadić putuje u Sloveniju.
Tamo će sa premijerom Borutom Pahorom, koji ga je i pozvao na privatnu večeru, razgovarati o toj rezoluciji. Težište razgovora biće šta Ljubljana može da učini za pronalaženje rešenja koje bi zadovoljilo većinu država EU.
Prema rečima Pahora, "veoma je važno da Srbija takođe ima evropsku perspektivu i Slovenija će se za to zalagati".
Prema saopštenju Predsedništva Srbije, radi se o zvaničnoj, radnoj poseti Sloveniji. Sa druge strane, kabinet domaćina, premijera Slovenije Boruta Pahora, saopštava da predsednik Srbije stiže u privatnu posetu Sloveniji, tokom koje će "u prijateljskom razgovoru" sa slovenačkim premijerom, "razmeniti poglede na neka aktuelna međunarodna pitanja".

"Neočekivan dolazak u jeku pritisaka"

O kojim konkretno aktuelnim međunarodnim pitanjima će razgovarati predsednik Srbije i njegov domaćin - u saopštenju kabineta slovenačkog premijera se ne precizira.
Ipak, s obzirom da Boris Tadić neočekivano dolazi u Sloveniju upravo u jeku pritisaka zemalja koje su priznale Kosovo (među kojima je i Slovenija) da Srbija povuče, ili bar promeni rezoluciju o kojoj 9. septembra treba da glasa Generalna skupština UN, može se očekivati da će ta rezolucija biti i glavna tema razgovora u Dobrovi, prenosi dopisnica B92 iz Slovenije.
Pored toga, ne treba zaboraviti i da je nedavno predsednik Slovenije Danilo Tirk izjavio da Balkan više ne bi trebalo da bude najviši prioritet spoljne politike EU, već da taj prioritet treba preusmeriti na strateške partnere EU, posebno na Rusiju i susede na istoku.
Ovu izjavu predsednika Tirka je za B92 prokomentarisao izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Jelko Kacin, koji je shvata kao izrazito pozitivnu, jer su, prema njegovom mišljenju, države Balkana toliko napredovale i sazrele da razumeju da brzina njihovog približavanja i uključivanja u EU zavisi od njih samih.
Pored toga, Kacin za B92 podseća i na nedavno ukidanje viza za građane tri balkanske države, kao i da države regiona međusobno sve bolje sarađuju, ali i navodi da je EU premalo svesna strateškog značaja Turske u regionu, kao i njenog uticaja na njegovu stabilnost.
Istovremeno, ne treba zaboraviti ni zalaganja slovenačke poslanice u Evropskom parlamentu, zadužene za bezvizni režim Tanje Fajon, koja se poslednjih meseci izuzetno zalaže za ukidanje viza i za građane Kosova, kao i evropsku perspektivu Kosova kao države.
Zbog svega toga, može se očekivati da će glavnina razgovora, koje će večeras voditi predsednik Boris Tadić i premijer Borut Pahor, biti usmerena upravo na kosovska pitanja, među kojima je bez sumnje i aktuelna rezolucija.

Bogdanović: Razgovori o mogućnosti kompromisa

Osim toga, ministar za Kosovo Goran Bogdanović potvrdio je da će se ovih dana u Briselu i Vašingtonu razgovarati o mogućnostima kompromisa oko srpske rezolucije o Kosovu.
Bogdanović je nedeljniku "Jedinstvo" izjavio da su pregovori Beograda i Prištine prilika da se reši istorijski konflikt između albanskog i srpskog naroda.
O pregovorima je bilo reči i na sastanku šefa UNMIK-a Lamberta Zanijera i predsednika Skupštine Kosova Jakupa Krasnićija.
Zanijer je rekao da su sazreli uslovi za početak dijaloga, te da dve strane treba da odrede dnevni red i imenuju ljude za pregovore, koji će biti potpomognuti međunarodnim faktorom, pre svega Evropskom unijom.

Шта се губи, а шта се добија повлачењем резолуције

Соња Лихт: Потребан нам је компромис са ЕУ како год се он остварио. – Оливер Антић: У случају непроласка српске резолуције већи негативан ефекат био би по сецесионисте него по Србију
Правници и аналитичари се слажу да је „најспорнија” тачка српске резолуције о Косову она која се односи на осуду једностране сецесије, али различито мисле о томе шта би Србија могла да добије, а шта да изгуби у случају да одустане од предлога који је поднела Генералној скупштини УН и прихвати да са Европском унијом напише нови, компромисни текст. Владимир Тодорић, из Центра за нову политику, каже да је мало вероватно да се Србија одлучи на повлачење своје резолуције и то из чисто унутрашњополитичких разлога. То, међутим, не значи да до компромиса са ЕУ не може да дође јер на овај акт могу да се поднесу амандмани чак и на самој седници ГС.
„Оптимиста сам што се тиче постизања компромиса. Србија нема превелике користи ако би добила резолуцију против које би била велика већина земаља чланица ЕУ. Потребно је пронаћи неки средњи пут и добро је што су ствари кренуле у том смеру”, каже он.
Председница Фонда за политичку изузетност Соња Лихт је уверена да је зарад европске будућности Србије, али и опстанка Срба и српских манастира на Косову, потребно да се све учини како бисмо дошли до компромиса с ЕУ.
„Потребна нам је њихова активна подршка не само током расправе у Генералној скупштини УН, већ нарочито после тога у успостављању дијалога о свим значајним питањима између Београда и Приштине”, каже она.
„Како ће тај компромис са ЕУ да се оствари – да ли повлачењем садашње и предлагањем нове резолуције или на неки други начин то ће се видети”, уз оцену да је то у сваком случају мање важно питање од саме суштине – да очувамо српско присуство и идентитет на Косову и да истовремено осигурамо европску будућност како грађана Србије тако и Срба и свих осталих становника Косова.
Професор Правног факултета у Београду др Оливер Антић је, међутим, убеђен да би Србија одустајањем од свог предлога резолуције могла много да изгуби. Велики притисак који се врши на Београд да то учини, према његовим речима, само показује колики је значај тог акта.
„И просечном посматрачу је јасно да изношење суштине проблема једностраног проглашења независности, односно сецесије дела територије суверене државе, чланице УН, не може да одговара нити сецесионистима, нити државама које су тај противправни акт омогућиле, а сада представљају главне браниоце тог стања. Управо зато је отворена жестока дипломатска офанзива, пре свих Немачке и Велике Британије, али не треба сумњати да ће се укључити и сви други међународни фактори чији су геополитички интереси већ деценијама супротни српским”, истиче др Оливер Антић.
„Закључак Генералне скупштине може бити или да се усваја српска резолуција, што би било идеално, али је мало вероватно, или да се резолуција не прихвата услед недовољног броја гласова, а друга резолуција није предложена. Српска резолуција може да се усвоји и са предложеним амандманима, али може да се деси и да наша резолуција буде одбачена, што је најлошије решење по нас, али мало вероватно. Очигледно да државе које стоје иза косовске сецесије немају већину за изгласавање независности”, објашњава др Оливер Антић.
Он је убеђен да, без обзира на исход гласања у УН, уколико не буде измењена, ризик негативног ефекта по Србију је незнатан у односу на негативан ефекат по сецесионисте. И тога су, каже, свесни и аналитичари у земљама које подржавају сецесију Косова.
Ј. Церовина

Josipović čestitao vođstvu Srbije
13. septembar 2010. | 01:17 -> 07:30 | Izvor: Danas Beograd -- Predsednik Hrvatske Ivo Josipović, povodom usvajanja rezolucije o Kosovu u Generalnoj skupštini UN, čestitao državnom vrhu u Beogradu "na hrabrosti i viziji".


Josipović navodi da je svestan da su i EU i Srbija "uložile maksimalan napor da se dostigne kompromisni tekst rezolucije".

"Kompromis je to što se uvodi Unija kao pomagač Srbiji u suočavanju s izazovom pronalaženja modela suživota Srbije i Kosova, a Srbiji se s druge strane otvara jasnija perspektiva pristupanja EU", ocenjuje hrvatski predsednik.

Govoreći o najavljenom dijalogu Beograda i Prištine, Ivo Josipović podseća da je EU "neprestani proces dijaloga i pregovora".

"Cilj tih pregovora i dijaloga ne može biti izvojevanje pobede nad drugim uključenim stranama, nanošenje poraza."

Tako i cilj najavljenog dijaloga Srbije s Kosovom mora biti obostrana pobeda", naglašava predsednik Republike Hrvatske u razgovoru za "Danas".

Kako ocenjujete dogovor Srbije i EU, koji je rezultirao usvajanjem zajedničke rezolucije o Kosovu u Generalnoj skupštini UN?

“Hrvatska je glasala za rezoluciju Generalne skupštine, koju su zajednički podnele Srbija i Evropska unija. U potpunosti sam svestan da su i EU i Srbija uložile maksimalan napor da se dostigne kompromisni tekst rezolucije.”

“Rezolucija postavlja temelj za rešenje koje će biti na obostranu korist. Kompromis je to što, s jedne strane, uvodi Uniju kao pomagača Srbiji u suočavanju s izazovom pronalaženja modela suživota Srbije i Kosova, a Srbiji s druge strane otvara jasniju perspektivu pristupanja EU.”

“Takav razvoj stvari oko jednog objektivno teškog problema za nas je kao susede zaista ohrabrujuć. Samo je evropska Srbija dobar partner evropskoj Hrvatskoj, i obrnuto. Svako pametan će se i u Srbiji i u Hrvatskoj složiti da se evropski model suživota nacija pokazao dosad najboljim modelom stvaranja i učvršćenja mira, stabilnosti, saradnje i ekonomskog prosperiteta u istoriji kontinenta.”

“Nema, niti sme da bude, ikakvog bitnog razloga da Srbija i neni susedi, uključujući Kosovo, budu isključeni iz blagodeti tog modela. Zato ne samo da sam zadovoljan s postignutim konsenzusom EU i Srbije, nego čestitam vašem vodstvu na hrabrosti i viziji”.

U kontekstu mira i stabilnosti u regionu, kakva su vaša očekivanja od najavljenog dijaloga Beograda i Prištine, u kojem bi asistirala EU?

“Kao što smo rekli u našem saopštenju povodom usvajanja rezolucije, ova rezolucija postavlja temelje izvanredne prilike koju ni jedna zainteresovana strana jednostavno ne sme propustiti. Prilika je to da se svi uključeni konačno okrenu budućnosti.”

“Kada sam spomenuo viziju, ona je jednostavna, i ona već postoji u EU, samo tamo treba tek dospeti. Države i nacije koje su ih pokretale i sudelovale u najkrvavijim tragedijama ljudske istorije, danas žive bez granica, njihov je kapital izgubio etnicitet, a profit ga je zadržao.”

“Hrvatsko pristupanje EU traje već deset godina, od toga samo direktni pregovori o članstvu traju pet godina. Taj proces je, iznad svega, proces usvajanja sistema vrednosti, usvajanja političke kulture koja EU čini mogućom, a to je politička kultura kompromisa.”

“Ta je kultura na našim prostorima nerazvijena; razvijenija je kultura zasnovana na principu "sve ili ništa". Kako smo videli u tragičnim devedesetim, takva je kultura smrtonosna. Evropska unija je neprestani proces dijaloga i pregovora.”

“Cilj tih pregovora i dijaloga ne može biti izvojevanje pobede nad drugim uključenim stranama, nanošenje poraza. Tako i cilj dijaloga Srbije s Kosovom mora biti obostrana pobeda. Upravo je taj duh dodatna vrednost evropske involviranosti kao pomagača u tom dijalogu.”

“Ekonomska je kriza velika, izazovi u savremenom svetu golemi su. Vreme je jedno od najdragocenijih resursa, i onaj ko ga danas gubi na prošlost, baštinit će preskupa zakašnjenja u budućnosti. I zbog toga, ponavljam, ovo je izvanredna prilika Srbiji za iskorak u budućnost.”

Da li bi Republika Hrvatska, odnosno Vi lično, bili spremni da pružite neku vrstu dobrih usluga u vezi s najavljenim dijalogom?

“Svatk želi da ima srećnog, bogatog i dobro organizovanog suseda. Tada imamo dobro susedstvo u kom je zadovoljstvo živeti. Stoga sam ja lično, kao i naša Vlada, uvek na raspolaganju ako možemo pomoći prosperitetu našeg suseda.”

“Ako bi zainteresovane strane ocenile da ja lično ili naša Vlada možemo biti od pomoći i ako bi od nas to zatražili, veoma bih rado pružio dobre usluge. No, uveren sam da to neće biti potrebno. Oni koji su bili kadri doći do konsenzusa oko rezolucije Generalne skupštine UN, biće kadri da vode i dijalog o saradnji u istom duhu obostrane pobede.”

Kada je reč o bilateralnim odnosima Srbije i Hrvatske, koje konkretne poteze građani dve zemlje mogu da očekuju?

“Uveren sam da su Hrvatska i Srbija u fazi razvoja odnosa u kojima ćemo se brzo rešiti preostalih opterećenja prošlosti.”

“Očekujem da ćemo uskoro zatvoriti pitanja nestalih, povratka izbeglica i imovine, povratka umetničke baštine i doći do kompromisnog rešenja razgraničenja na Dunavu i da ćemo nastaviti s politikom dobrosusedske otvorenosti, uvek imajući na umu viziju zajedničke budućnosti u Europskoj uniji.”

Čovek koji nije podneo ostavku
vera didanović

Nakon prvobitnog entuzijazma i povratka u svet na velika vrata, spoljna politika je posle pada Slobodana Miloševića češće bila predmet kritike nego pohvala
Izgleda da ipak nije došlo vreme za "podvlačenje crte" i izvlačenje konačnog zaključka šta je tokom tri godine i tri meseca provedenih na funkciji šefa diplomatije (u vladama Vojislava Koštunice i Mirka Cvetkovića) postigao – i propustio da postigne – "ministar na kerozinu" Vuk Jeremić.
Uprkos nekim medijskim najavama (i nekim opozicionim zahtevima), Jeremić neće biti "žrtveni jarac" vladajuće koalicije na koga bi trebalo da bude svaljena sva krivica zbog vođenja promašene "kosovske politike". One iste koja je, još koliko prošle godine, prouzrokovala proglašenje "velike diplomatske pobede" – kako je okarakterisana odluka UN-a da, oktobra 2008, prihvati zahtev Srbije da se Međunarodni sud pravde izjasni o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. I koja se, ovog leta, kao bumerang, vratila u vidu nepovoljnog mišljenja Suda, povodom koga je i pripremljena nesrećna srpska rezolucija, promenjena u poslednji čas u dogovoru Borisa Tadića i Ketrin Ešton.
Sudeći po izjavama sa zvaničnih adresa, dakle, odlučeno je da politika u čijoj je poslednjoj fazi došlo do "velikog zaokreta" (tokom koga se Jeremić nalazio na drugom kontinentu) nije bila ni promašena, ni poražena, te zato nema razloga ni za smenu, ni za ostavku njenog najagilnijeg promotera. Teško je, pri tom, naći nešto netačno u izjavi portparolke Demokratske stranke Jelene Trivan, koja je najavu da Jeremić ostaje na čelu srpske diplomatije obrazložila rekavši da on "nije sprovodio sopstvenu spoljnu politiku, već je predstavljao politiku koju su utvrdili Vlada Srbije i republički parlament".

MINISTAR ZA KOSOVO: Drugo je, naravno, pitanje specifični Jeremićev stil rada zbog koga su ubrzo nakon njegovog dolaska na funkciju, prema navodima raznih izvora, počele da stižu primedbe (uglavnom) zapadnih zvaničnika (pripisuju mu previše tvrdu politiku, izazivanje tenzija nesmotrenim izjavama namenjenim, prvenstveno, domaćem javnom mnjenju, sklonost ka predugačkim monolozima na koje zna da potroši sve vreme predviđeno za dijalog sa sagovornikom, i slično). A poseban problem, svakako, predstavlja činjenica da su Jeremićevi protivnici dobili uverljive argumente da ga, s omalovažavanjem, nazovu "ministrom za Kosovo" – da li zbog sopstvenih prioriteta, da li zbog odluke donesene na nešto višoj instanci, tek, šef diplomatije je sav onaj kerozin o kome se često govori zbog njegovih brojnih putovanja, potrošio baveći se uglavnom pitanjem Kosova. Evropske integracije, posle smene režima Slobodana Miloševića proglašene ključnim zadatkom novih vlasti, gotovo u potpunosti dospele su u nadležnost nekih drugih domaćih zvaničnika. Šef diplomatije vlade koja je promovisala politiku "I Evropa i Kosovo" svoju ogromnu energiju prvenstveno je trošio na borbu za Kosovo, povremeno "ulaženje u klinč" sa susedima i načelno promovisanje politike "četiri stuba srpske diplomatije"(EU, Rusija, Kina i SAD). Što je nešto više od stubova na koje su se oslanjali njegovi (postpetooktobarski) prethodnici – Goran Svilanović, lider Građanskog saveza Srbije, i Vuk Drašković, lider Srpskog pokreta obnove.
Ni njima – Jeremiću za utehu – nisu baš uvek tekli med i mleko. Čak ni Goranu Svilanoviću, prvom postpetooktobarskom ministru spoljnih poslova (doduše, ne Srbije, već Savezne Republike Jugoslavije) kome je krenulo više nego dobro. Nakon što je, 7. novembra 2000, ušao u kancelariju Ministarstva spoljnih poslova, Goran Svilanović je, uz tadašnjeg saveznog predsednika Vojislava Koštunicu, postao političar kome je najbrže rasla popularnost. Posle povratka u svet na velika vrata, međutim, aplauzi su bili burni, ali kratkotrajni. Srbija je "brzopotezno" postala članica UN-a (1. novembra 2000), obnovljeni su diplomatski odnosi sa SAD, Velikom Britanijom, Francuskom i Nemačkom i popravljeni odnosi sa zemljama u regionu. Stizale su, potom, "članske karte" MMF, Svetske banke, Partnerstva za mir, OEBS-a, mada ne uvek sasvim lako. Primer prijema u Savet Evrope, recimo, govori o tome koliko dugo je trajao početni entuzijazam: SRJ je konkurisala za članstvo u jesen 2000, godinu dana kasnije dobila je status posmatrača, a punopravni član postala je 3. aprila 2003, nekoliko dana nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, kada je Evropa shvatila da je Srbiji potreban nekakav podstrek.

ODVOJENI KOLOSECI: Zastupanje spoljnopolitičkih interesa zemlje prvih postpetooktobarskih godina svakako nisu olakšavale brojne kritike zbog (nedovoljne) saradnje sa Haškim tribunalom (Zakon koji je omogućio izručenje optuženih usvojen je u aprilu 2002) ili kriza na Jugu Srbije iz 2001. godine. Ništa manju neprijatnost nisu predstavljali ni poremećeni odnosi Srbije i Crne Gore (tačnije, proces cepanja zajedničke države koji je, posle nekoliko međufaza, finiširan 2006. godine) ili jednako kvalitetni odnosi unutar srpske vladajuće koalicije DOS (tako se, recimo, ministar Svilanović u trenutku najžešćeg sukoba DS-a i Demokratske stranke Srbije našao "u procepu" između saveznog predsednika Koštunice, sa kojim je dobro sarađivao, i premijera Đinđića, na čiju stranu je, ipak, stao u slučaju oduzimanja poslaničkih mandata DSS-u). Poslednjih godina postojanja zajedničke države, Crna Gora je imala svoje Ministarstvo spoljnih poslova, koje je intenzivno lobiralo za crnogorske interese, dok je Svilanovićevo (a potom i Draškovićevo) savezno ministarstvo nastojalo da predstavlja celu državnu zajednicu (doduše, u koordinaciji sa vladom Srbije). Taj problem je ozbiljno ugrozio i ostvarivanje glavnog cilja – ulaska zemlje u Evropsku uniju. U toj, iz današnje perspektive, već zaboravljenoj fazi dugog putovanja u Evropu, rešenje je pronađeno u "odvojenim kolosecima" Srbije i Crne Gore, koje je promovisao Visoki predstavnik EU Havijer Solana.

Posebno zanimljiva bila je neprijatna epizoda sa samog početka "uspostavljanja nove spoljne politike". Javnim kritikama politike zemlje koju predstavlja krizu je izazvao Milan St. Protić, prvi ambasador postpetooktobarske Srbije u SAD. Iako je jedan od proklamovanih ciljeva nove politike bilo upravo poboljšanje odnosa sa SAD, skandal je bio toliki da se završio odlukom o povlačenju Protića nakon svega šest meseci boravka u Vašingtonu. Slučaj "Protić" bio je okidač i za "kritičku analizu" kadrovanja u diplomatiji, koja (kritička analiza) suštinski nije završena ni danas.
Svilanovićev naslednik, Vuk Drašković, nasledio je i većinu problema i nerešenih pitanja, ali i neke nove, među kojima je ključna bila aktuelizacija kosovskog problema. Kao i Svilanović, i Drašković je, iz istog kabineta, zastupao dve države – državnu zajednicu Srbije i Crne Gore (od 16. aprila 2004. do 5. juna 2006) i Srbiju (od 5. juna 2006. do 15. maja 2007). Jedno vreme je čak, uz kolegu Zorana Stankovića, ministra odbrane SCG, imao krajnje nejasan status – nakon raspada državne zajednice, dvojica ministara izabranih u Skupštini SCG nisu reizabrani u Skupštini prisilno osamostaljene Srbije.

SOLIRANJE: Draškovićev dolazak na mesto šefa diplomatije u delu zapadnih medija "pozdravljen" je podsećanjem na njegovu nacionalističku prošlost i odgovarajućim dovođenjem u sumnju njegove proevropske orijentacije. Ubrzo posle toga, ministar se u zemlji suočio sa kontraoptužbama – za nedostatak patriotizma. Zbog tvrdnje da je režim Slobodana Miloševića na Kosovu izvršio etničko čišćenje Albanaca, Drašković je, naime, već u prvom mesecu ministrovanja politički preživeo jedan pokušaj smene. To ga, međutim, nije nateralo da odustane od "solističkih nastupa", po kojima je bio poznat tokom celog ministrovanja (kao što je, recimo, njegovo zalaganje za povlačenje tužbi protiv zemalja članica NATO-a, podignutih zbog bombardovanja Srbije iz 1999, ali i zalaganje za povlačenje tužbi Hrvatske i BiH protiv SCG, po principu "svi treba da povuku tužbe protiv svih"). Još jedan povod za povike "smenite Vuka", potom, pronađen je u reakcijama Draškovića i njegove stranke na pogibiju dvojice gardista u Topčideru. Ministar je, još jednom, ostao na funkciji.
Kao glavne strateške pravce spoljne politike Drašković je, stupajući na dužnost, naveo članstvo u EU, ali i saradnju sa SAD i Rusijom. Sa ministarske pozicije, predložio je i "prečicu" na putu ka Briselu u vidu Vašingtona, odnosno ulaska u NATO i Partnerstvo za mir, ali i "formulu 3E" za rešenje kosovskog pitanja (koja nikad nije ozbiljno razmatrana) . U vreme mandata Vuka Draškovića izbilo je nasilje nad Srbima na Kosovu (mart 2004), koje nije izmenilo viđenje Zapada o "dobrim" i "lošim" kosovskim momcima, ali jeste bilo najava ponovnog stavljanja problema Kosova na dnevni red. Draškoviću je u zadatak dopalo promovisanje nikad dovoljno jasne ideje "više od autonomije, manje od nezavisnosti", a potom i učešće u početku pregovora o statusu Kosova pod rukovodstvom Martija Ahtisarija, već odranije poznatog zagovornika nezavisnosti Pokrajine. Istovremeno, u domaćoj javnosti ojačale su nacionalističke snage, koje su, u prvom periodu posle pada režima Slobodana Miloševića, bile prilično obeućene. Jedan od glavnih negativnih likova u očima promotera nacionalističkog i šovinističkog pogleda na svet postao je upravo – šef diplomatije.
Na poziciji ministra spoljnih poslova, Drašković je preživeo i odluku Brisela o zamrzavanju pregovora sa Srbijom zbog nedovoljne saradnje sa Hagom (april 2006) koja je izazvala parlamentarnu krizu i prevremene parlamentarne izbore. Bilo je, ipak, i događaja koji su mu, svakako, prijali, kao što je ulazak Srbije u Partnerstvo za mir, otvaranje kancelarije NATO-a u Beogradu, potpisivanje ugovora o pristupanju asocijaciji CEFTA...

KONTINUITET: Nakon propasti Ahtisarijevog plana, organizovani su još jedni (neuspešni) pregovori o Kosovu, ovog puta pod patronatom "trojke" (SAD, EU, Rusija). Bilo je to na samom početku ministarskog mandata drugog Vuka, Jeremića (koji je na funkciju stupio najavljujući "politiku kontinuiteta" i izrazivši nadu da će moći da se osloni na "mudrost i iskustvo svog prethodnika").

Kao spoljnopolitičke prioritete Jeremić je, prilikom stupanja na dužnost, naveo "evropske i evroatlantske integracije Srbije", regionalnu saradnju i stabilizaciju u regionu, ali je, nedugo zatim, Skupština Srbije usvojila Rezolucije o vojnoj neutralnosti (i tako stavila tačku na značajan deo priče o evroatlantskim integracijama). Njemu se "zalomilo" i ministrovanje u momentu jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, u februaru 2008. (što je uslovilo povlačenje ambasadora iz niza zemalja koje su priznale Kosovo). Upravo je on vodio diplomatiju u vreme kada je uskraćeno gostoprimstvo ambasadorima Makedonije i Crne Gore – zbog odluke tih zemalja da priznaju Kosovo odmah posle "diplomatske pobede Srbije u UN", koja se ovog leta pretvorila u, ako ne poraz, a ono, makar problem. I u povod za spekulacije o smeni ministra, za čijeg mandata su se, ipak, desili i neki pozitivni pomaci: u Skupštini Srbije ratifikovan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Srbije sa EU, a načinjen je i prvi za običnog čoveka vidljiv korak u približavanju Evropi – ukidanje šengenskih viza.

Malo je, međutim, onih koji su spremni da te događaje dovedu u vezu sa likom i delom ministra zaduženog za spoljnu politiku Srbije, a još je manje onih koji znaju da li je takvu poziciju ministar sam odabrao, ili je na nju samo pristao.

Vuku za ruku Ameriku
17. septembar 2010. | 01:12 | Izvor: Večernje novosti Beograd -- Priština neuspešno lobira za članstvo u nizu organizacija. Prijem u UN samo uz preporuku SB, gde Rusija i Kina ulažu veto.
Prištinski zvaničnici započeli su lobističku ofanzivu u Briselu i Vašingtonu kako bi Kosovu obezbedili ”stolicu” u što više međunarodnih organizacija, saznaju ”Novosti”.
Iako se u Prištini očekivalo da će, nakon mišljenja MSP, za Kosovo biti širom otvorena vrata vodećih svetskih, ali i evropskih i regionalnih finansijskih, bezbednosnih i političkih institucija, to se nije dogodilo.
Naš nekadašnji ambasador u UN Branko Branković kaže nam da će Kosovo teško ući u brojne evropske institucije, jer u EU ne postoji jedinstven stav o kosovskoj državnosti.
“Dok god pet članica EU ne priznaje nezavisno KiM biće blokirano njihovo članstvo u važnim organizacijama”, smatra Branković.
Do sada je Kosovo, kao nezavisna država, uspelo da se ”ugura” u Svetsku banku i MMF, a veliki su pritisci za članstvo u Evropskoj banci za obnovu i razvoj (EBRD), ulazak u Evropol i Interpol, ali i međunarodne sportske organizacije poput FIBA, kao i preuzimanje predsedavanja Centralnoevropskom sporazumu CEFTA...
Takođe, pred Međunarodnom unijom telekomunikacija, koja deluje u okviru UN, ponovo su aktuelizovani zahtevi da Kosovo dobije svoj pozivni broj - 383 - jer bez toga vlasti u Prištini ne mogu da prodaju kosovski ”Telekom” po odgovarajućoj ceni.
U mnoge institucije čiji smo mi član, Kosovo ne može da uđe, jer postoji pravilo da nema prijema novih bez saglasnosti starih članica.
Ali, najveća rampa za Kosovo je činjenica da nema stolicu u UN, što većina međunarodnih organizacija uzima kao glavni kriterijum za prijem novih članica.
“Član 4. Povelje UN kaže da član može postati svaka miroljubiva država, ali isključivo uz jednoglasnu preporuku Saveta bezbednosti”, objašnjava za ”Novosti” prof. Tanja Miščević, član vladinog Saveta za evropske integracije.
S obzirom na to da u Savetu bezbednosti ”sede” Rusija i Kina, koje nisu priznale KiM, niti to nameravaju da učine, mala je verovatnoća da Kosovo dobije predstavnika u UN.
Miloš Bugarin, predsednik Privredne komore Srbije, koja trenutno predsedava u CEFTA, kaže da naša zemlja ima mehanizme da spreči da Kosovo kao nezavisna država 1. januara preuzme kormilo nad ovom organizacijom.
“Predstavnici Prištine učestvuju u radu CEFTA, ali isključivo pod nazivom Unmik-Kosovo i tako će i ostati. Odluku o predsedavajućem moraju doneti sve članice, jednoglasno”, kaže Bugarin.