Кад монаси на Аљасци диме лососа и пеку српску гибаницу


У скиту Светог архангела Михаила (Епархија западноамеричка СПЦ) на острву Спрус, удаљеном двадесетак километара од луке Кодијак, нема интернета ни фрижидера, струја се добија захваљујући соларним панелима, а по намирнице се иде једном месечно – ако временске прилике дозволе







Лето доноси дуже дане, мирније воде, цвркут безброј врста птица, али отац Андреј из скита посвећеног Светом архангелу Михаилу, на острву Спрус,  ипак више воли зиму на Аљасци.

– Има нечег посебног у томе да будете одсечени од вреве света – каже отац Андреј, који нам је представио живот ове удаљене богомоље Епархије западноамеричке.

Острво смреке (spruce на енглеском) удаљено је око двадесет километара од луке Кодијак на Аљасци, дугачко је 12 километара и широко шест. Има нешто више од 240 становника према попису из 2000. године, један једини градић, Узинки, и два мала манастира, скита, оба под канонском јурисдикцијом СПЦ. Скит Светог архангела Михаила је мушки манастир, док у другом, посвећеном Светом Нилу, живи сестринство које предводи игуманија Нина. Скит Светог архангела Михаила састоји се од мале капеле, трпезарије, гостинске собе и три мале келије. Греју се на дрва, а струју добијају из соларних панела. У скиту нема интернета ни фрижидера, али струје има довољно да монаси могу да раде на лаптопима, будући да пишу за потребе манастира Светог Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), који има веома развијену издавачку делатност.

– Ове зиме у скиту живе само двојица монаха. Време проводимо тако што, између осталог, резбаримо крстиће од дрвета и божићне украсе које продајемо. Једном седмично одлазимо у оближњи градић Узинки где покупимо пошту за нас и сестре из скита Светог Нила. Ако је потребно, ту, у центру, користимо интернет. Коначно, када су дани баш мирни можемо да отпутујемо до Кодијака по гориво и намирнице. До града одлазимо једном месечно, али некада нам време не дозвољава да идемо ни толико често –очарава зимске дане на Аљасци отац Андреј.

Свакодневица у ово доба године јесу снежне олује, снажни ветрови и немирни, високи таласи. Миран дан за пловидбу до Кодијака је изузетак. Лето се користи за припрему огревног дрвета и хране за зиму, а ледени дани за унутрашње радове на самом скиту, подигнутом 1985. године. Највећи део поврћа монаси обезбеђују из своје баште. И без фрижидера и замрзивача, оно се на аљаским температурама сасвим лепо одржава. Кромпир или купус складишти се у подруму, а већина другог поврћа кисели као зимница. Лососи, изловљени током лета, добро усољени или димљени, на трпези су зими. Монаси свакодневно устају у два ујутру и обављају молитвено правило у келијама. У подне обедују заједно, у пет по подне у капели је вечерња служба, а потом вечера. Викендима јутрења и литургије служе се у капели.

– Острво Спрус је погодно за мисаони живот. Лако је узносити овде молитве Господу и славити његову величанствену творевину којом смо окружени. Намерно смо избегли да уведемо интернет у скиту како ништа не би ометало монахе. Удаљеност од вреве нагони човека да се суочи са собом и својим страстима. То је универзални изазов. Ходати стазом која води ка понизности и љубави није лако само зато што живимо овако удаљени и изоловани. Да би постао истински човек, потребна је воља да једни пред другима признамо своје мане и спремност да тражимо опроштај. Наш циљ је да пронађемо у себи милосрдно срце које има саосећања за сва створења Божја и моли се да Бог благослови, опрости и пружи своју милост свим људима – каже наш саговорник.

На овом острву отац Андреј је више од двадесет година. Дошао је међу смреке из манастира Светог Германа Аљаског у Платини, и како сам каже, као заљубљеник у океан, а уз то пореклом из сеоског подручја северне Калифорније, одмах се уклопио. Бити у чамцу, без обзира да ли превози ходочаснике, пеца рибу или иде по пошту, нешто је што му сасвим одговара.

– Наша манастирска парохија је мала, ми смо као породица. Манастир је место окупљања недељом и посебно о великим празницима, када многи неправославни долазе на вечерњу службу и заједнички обед – прича отац Андреј.

И у скиту Светог Михаила, као и у другим православним манастирима широм света, монаси су се четрдесетодневним постом припремали да прославе празник Рођења Христовог. Божић се на аљаском острву слави уз неке локалне, али и неке и у Србији препознатљиве обичаје. Овдашња је традиција, објашњава отац Андреј, да се у капели певају божићне песме из целог света, а појање верника предводе монахиње из скита Светог Нила, надарене за музику. На Бадње вече сече се дрво и украшава после литургије Светог Василија. У припреми божићне трпезе коју нам описује отац Андреј, откривамо нешто људима са ових простора добро познато: на столу је обавезно врућа гибаница. Рецепт су аљаски монаси добили од Михајла, игумана манастира Свети Архангели код Призрена, који је са њима провео неколико месеци 2004. године.

– Никада истински нисам славио Божић док нисам дошао у манастир. Хоћу да кажем да никада нисам осетио радост која извире из ове дивне манифестације милости Божје. Надам се да ће ове године чудо Божића обновити све нас: и овде на Аљасци и тамо у Србији – пожелео је отац Андреј.