NA STRAŠNOJ SE VATRI

Na strašnoj se vatri tvoj bećković peče,
obale mu se baciše u vodu,
u njegovi glavu sručilo se veče
on te voli i tako izgubi slobodu.

ne pominje te ali misli na te
ko što klupe ćutke za drvećem pate
Mlad je i čini se da mu se još glava
negde iz utrobe majke odmotava!

On moli ludaka da ga savetuje
on se zverima i vodi ispoveda
on od kamena mudrost pozajmljuje.
Kleknuo bi na zemlju, al' mu zemlja ne da!

On te treba i žudi kao gluvonemi
reč što mu se srcem potuca i mota
kad ga ućutkaju i kada zanemi
tvoje oči biće usred njegovog života!

ELIOT

Nije mi jasno zašto se ponižavaš
umesto da pišeš pesme
da li bi se ponižavao T.S. Eliot?

Da li bi on pristao da radi
to što ti radiš?

Ili bi pisao pesme...

Ko bi se usudio
da Eliotu ponudi tako nešto
kamo li da Eliot to prihvati?

A znaš li šta si ti za Eliota
i šta je Eliot za tebe?

pita me moja ljubav...

***
Sedimo nas dvoje u sutonu plavom
osećamo nebo kao krov nad glavom.

Ustajemo naglo, nekud odlazimo
i prolazeći tako prolazimo.

A negde nas čekaju veliki antili
gde nećemo nikad biti nit smo bili.

Kažem ti tiho: ništa nam ne treba
ali više nema ni tebe ni neba.


NA TERASI

Plamti naš jasen i šib žuti
i nagone me da mrmorim
dok mi lepota oči muti
zar sve to treba da pregorim?

Al ako bih se i zbog čega
bacio lastom sa balkona
bilo bi zato što posle svega
taj šib i jasen ne gleda i ona.

NA TVOJ GROB MISLIM

Na tvoj grob mislim
dubok devet stopa
pod onim granama srslim i pokislim
i ispod ploče granitne i crne...

I iako na svetu nema trnokopa
koji će toliku raku da iskopa
i toliko mraka i zemlje izgrne
da tvoj lik u meni stamni i pregrne.


ONAJ SAM KOG VOLIM

Mislim na tebe
da bi znao ko sam
da te zaboravim
ne bih znao gde sam

Znam da sam tamo
gde za tobom čeznem
držim te na umu
da se ne izgubim

Onaj sam kog volim
taj sam koga ljubim

MOLITVA


Uđi u moje oči
pre nego što ih sklopim
da  te pod trepavicama čuvam...

 

PARUSIJA ZA VERU PAVLADOLJSKU

Nje više nema- to je bio zvuk
iz kliničkog centra, preko telefona
posle kojeg je zavladao muk
i osirotela cela vasiona!
A vest da na svetu više nije ona
pronosio je noćnih tica huk
i na velika i na mala zvona.

Kao i svako ovlašćeno lice
na tim rečima je baš insistirao
onaj iz centrale, ili mrtvačnice
a da je to stih nije pomišljao
kamo li da ga je neko napisao
mada ga je uvek tačno citirao
i bio siguran u njegov smisao.

Te tri reči, do tad, behu bar za mene
samo polovina čuvenoga stiha
iz Brankove Tuge i iz Opomene
i mog mladićskog ličnog Oktoiha
u koji sam ga davno uvrstio
al kad preko žice banu ispotiha
s mojim životom se tuđ stih ukrstio.

Pre nego nju sam ga bio uočio
znao njegova mnoga tumačenja
a čim sam je sreo njoj ga i rekao
ali sa onim što je prorekao
najgorim od svih mogućih značenja
tek sam se sreo i osvedočio
kad me je mrtvozornik sa njim presekao.

Povuci tu reč! Tad sam zaiskao;
A on upita samo: "Gde to piše?"
Pa prošaputah da ne bih vriskao
kako može zvuka da ne ima više?
Mesto da o tome sa mnom polemiše
on od svega što je u grlu stiskao
u slušalicu graknu: "Nikad više!"

Mada nije znao ništa sem da grače
opet je na četiri sloga nabasao
koja u pesništvu već toliko znače
i tako na oba sveta rasplamsao
boj stiha sa životom da se izjednače
svako se pobi sa onim u sebi
što mu brani da se spasi i unebi.

gavran zarati sa svojim refrenom
Branko sa tugom, Tuga sa Opomenom,
Eva s Prvomajkom, Telo sa Logosom
Vera s Pavladoljskom, Eros s Tanatosom
Amin s Alilujom, a Smrt sa Hristosom
Orfej sa Lirom, Jedan sa Trojicom
Alfa sa Omegom i Bogorodicom.

Kao kad nekog iz stroja izdvoje
i nalicu mesta preko reda smaknu
tako su i nju hteli da odvoje
ali se obuče u zvuk i umaknu
sva od nebesa ona je i bila
i otkako se na zemlji rodila
na nju više nikada nije silazila.

Što je knjiga brže strane okretala
čas po ovome čas po onome svetu
i tako smrt i život premeštala
preko telefona i po internetu
jedna istina se sama očitala
da u njoj nema i ne može biti
ničeg što se ikad može izgubiti.

Mada je moj svaki disaj i bez toga
oduvek znao bolje od ikoga
da li nje više nema ili ima
i da ne bi bilo nigde nikakvoga
daška života u svim svetovima
bez one koja je sve i svja u zvučju
i sve galaksije drži u naručju.

Uprkos saglasju svih specijalista
ultra zvuka, skenera i otpusnih lista
sa dokazima čiste poezije
ta što beše smrtna sada više nije
i znao sam gde je i da doći mora
i čekao sam je tu najspokojnije
do potpunog prestanka rada mog motora.

Svemir prozvuča maternjom metrikom
Orfej sraste s Lirom i Euridikom
Vera s Pavladoljskom, Muza sa Pesnikom
Pet samoglasnika sa osmoglasnikom
Rukopis zvežđa sa nadgramatikom
muzika sfera sa matematikom
sneg u oblaku sa onomastikom
Gora na Gori s Glasogovornikom
reč na početku posta zvuk na kraju
što slavi samo žiznj beskonečnaju
jedinaju čistaju i neporočnaju
Jer nje više nema otkad samo sija
Reči su note- jezik melodija
Samo Bog je pesnik- drugi su kopija
A nad poezijom blista poezija!

Извињење

Не могу прежалити
Што неким случајем
Није жив Султан Мурат
Па да одем на Косово поље
Да му се извиним
Прво бих набрао
Пуне руке божура
И фино их увио у тробојку
Па главом на Видовдан
Бануо пред његов чадар

Извини Падишаху што оволико касним
Ко ће ме разумети ако ти нећеш
Много си ишао испред свог времена
Оно што је теби било јасно још онда
Ја сам схватио тек сада

Све си нам искрено и отворено говорио
Али ниси имао коме
Ко је онда могао и помислити
Да ћеш ти испасти поштенији
Од свих који су долазили после тебе
Ти ниси освајао свет
А да нико твој не погине
Нити си ратовао скривен иза облака
Него си дошао лично
И све платио својом главом
Ниси ме ослобађао него поробљавао
Нити си ме нагонио да те молим
Да ме окупираш и заробиш

Да сам те послушао
Где би ми крај био
Што да не будемо Турци
Кад више ни Турци нису Турци
Кад је и Французе срамота што су Французи
И Русе што су Руси
И Јапанци што су Јапанци
Камоли да Срби могу бити Срби

Али ако Султан ни случајно
Није могао толико надживети вршњаке
Могао је неко од млађих
Рецимо надвојвода Франц Фердинанд
Макар само толико
Док одем у Сарајево
Станем код оног моста
На оној истој реци
У оне исте стопе
На онај исти дан
И дочекам госта
С пљоском у пољском цвећу

Извини царски сине и унуче
Ако икако можеш
Сад је касно за све осим за извињење
Ко је тада могао и помислити
Да ћеш ти испасти горостас
У односу на касније долазнике
Који су долазили кад год хоће
Као у своју кућу
Надвојвода ипак није каплар
А све смо их стављали
Под горње венце и највише ловоре
А тебе дочекали барутом из шестпуца

Љутили смо се што си стигао на Видовдан
Сад тек видим да је то небитно
То је дан као и сваки други
Дошао си за своје зло
А за моје добро
Опрости у име малолетног Г.П.
Кога је занело сопствено име и презиме

Али ако се ни Султан ни Надвојвода
И поред најбоље воље
Нису могли толико издвојити
И надживети свој век
Ако је могао ико
Фирер је могао
Шта је то за њега
Кад је већ толико волео да живи
Макар да не умре
Док га измолим да ме прими
И чује шта ћу му рећ

Знам колико си заузет
И да имаш посла преко главе
Само сам дошао да ти кажем
Да знаш да знам и памтим
Ти ниси заратио само са мном
Ни бомбардовао само мене
За мене си увео квоту сто за једног
И ње си се поштено држао
Мада си мислио да је мало и хиљаду
А ови су убијали ни због једног
И све одједном и с реда и заједно

Истина ја сам прекршио дату реч
И пред целом планетом пљунуо те у лице
Нико мој није подигао руку на твој поздрав
Држећи је при себи као да је узета
А оне који су ти се нашли с руке
Никад ниси заборавио
И боље су прошли од мене

Уосталом ти си био сликар
Какав такав
И уметник какав год
Имао си дара каквог било
И сликао си колико толико
И стајао си пред штафелајем
Колико год си стајао
Ипак си стајао
И за толико ниси жарио и палио
И из тебе је провирило нешто људско
И на крају крајева
Ти си се убио
Што ти сви признају
И умеју да цене
То није учинио нико после тебе
А није да нису имали разлога
Нови варвари с атомским главама
За које је твој гас мачији кашаљ

(Пут којег нема, Српска књижевна задруга, Београд, 03.11.2009)