Djordje Balašević - (Panta Rei, 1988) - Requiem

Kad god prodjem ulicom sa tvojim imenom,
pomislim na onu pesmu...
vec je godinama ne pevam, stari refren nikom ne treba.
Ljudi pesme kratko pamte,
Komandante...

Ostace u knjigama i prica o nama: Balkan krajem jednog veka.
Svako pleme crta granicu, svi bi hteli svoju stranicu...
Tope se snovi kao sante,
Komandante...

Na barikadama su opet zastave,
svet ide kao na praznike,
A decu izvode s jutarnje nastave
da vide gladne radnike...

A gde smo mi, naivni, sto smo se dizali na Hej Sloveni?
Kao da smo uz tu pricu izmisljeni.

Vremena su nezgodna, za momka kao ja, koji gleda svoja posla...
Nisam lutak da me naviju. Imam samo Jugoslaviju...
Sve druge baklje bez mene plamte, Komandante...

Na barikadama su opet zastave, svet ide kao na praznike,
A decu izvode s jutarnje nastave da vide gladne radnike...
I svi su tu da dobiju na toj lutriji...
Na barikadama su uvek najbrzi, al nikad i najmudriji.

A gde smo mi, naivni, sto smo se dizali na Hej Sloveni?
Kao da smo uz tu pricu izmisljeni...
I prevareni...

Kad god prodjem ulicom sa tvojim imenom
pomislim na Panta Rei...
Bacice se, tako, neki lik kamenom i na tvoj spomenik,
Jer sve se menja, i sve tece...

Covece.