Marko Vidojković, posle najave da će se po njegovom hit romanu "Kandže" snimati film
Kada je zemlja nenormalna umetnost je incident
Kada živiš u bolesnom društvu, onda sva umetnost i treba da funkcioniše na nivou incidenta, supkulture. Problem postaje kada naslovi supkulture doguraju do velikih tiraža od deset hiljada prodatih knjiga

Pisac Marko Vidojković, čiji je roman "Kandže" doživeo četvrto izdanje, nedavno je potpisao ugovor o ekranizaciji tog hit romana. Vidojkovićeva adrenalinska priča o studentskim protestima 96/97. u Beogradu dopala se tandemu Gordan Kičić/Marko Đilas i dogovor o snimanju lako je postignut. Scenario će raditi Mirko Stojković, a Vidojković kaže da se u posao snimanja filma neće mešati i da se u celu priču ušlo jednostavno zato što se nekim ljudima njegova priča užasno dopala.

Na komentar o mogućoj zastarelosti najavljene ekranizacije romana koji se bavi (dnevno) političkim temama koje, po pravilu, kako snažno (danas) teraju u histeriju, još brže (sutra) padaju u zaborav, Marko Vidojković kaže da strah nema jer je poruka njegova priče jedinstvena.
   
      

Šta je uopšte incident?

- Svestan sam da sam neka vrsta incidenta u srpskoj književnosti, ali bih voleo da pokažem da ja to nisam, jer sam i član Srpskog književnog društva, i imam kritiku iza sebe i čitaoce. Ne bih smeo da budem incident, zato što bi se onda svi ti ljudi pretvorili u incident. Kada je zemlja nenormalna, onda sva umetnost i treba da funkcioniše na nivou incidenta, supkulture. Ali, problem je kada supkultura dođe do deset hiljada prodatih knjiga, a ono što je zvanična umetnost ne može ni nategnuto da dobaci do polovine mojih čitalaca.
      
      
      
   

- Ako se ona ispriča dobro na filmski način, mislim da možemo da imamo film koji će biti hit kao i knjiga. Ja sam sada na nekih skoro 10 hiljada prodatih primeraka, ko zna koliko pročitanih, i oni očekuju nešto od tog filma - kaže Vidojković, pisac čiji romani emituju "pravdoljubivi gnev", koji vas odmah izazivaju na "za" ili "protiv".

- Sve je kod mene vezano za realnost, jer ako pažljivo posmatraš, u jednom čoveku možeš da nađeš materijal za ceo roman. I ako to pretvoriš u jednu naizgled novu priču, odradio si dobar posao, jer to je suština pisanja. Ja nisam ni počeo da pišem zbog Miloševića, već sebe radi. I pričam priče koje se dešavaju meni i ljudima oko mene. Jedan deo tih priča bio je i režim u kom smo živeli. Kao i "Kandže" i nova knjiga će govoriti o onome što ljudi danas osećaju. "Kandže" su već osam meseci u top deset, "koljem" se sa Habjanovićevom - kaže Vidojković.

Šta misliš o povratku ovih za koje smo se nadali da će danas da sede u samicama?
- Petog oktobra 2000. veliki deo ljudi došao je da sruši Miloševića zato što je on izgubio ratove. I dalje se Miloševićevi principi smatraju legitimnim srpskim ciljevima. Svi se prepodobe kada se pomenu Kosovo, Krajina. Nad tim se ne treba prepodobljavati, već bi trebalo da se vratimo na Gazimestan 1989. godine i preispitamo one principe za kojima je čitav narod poleteo, a koji su doveli do tolikih leševa.

Moramo da postanemo svesni toga da Beograd više nije simbol kosmopolitizma, već simbol i centar jedne politike koja je unesrećila i pobila mnoge ljude. E sada, ako hoćeš ovde da se baviš politikom na pravi način onda moraš da se surovo suočavaš s realnošću, mnogo surovije nego što je to radio i Zoran Đinđić. A ovde, onaj ko pokuša da se izmesti, on bude brutalno ugnjeten od strane većine, "kamenovan", snajperom ili medijski - kaže Vidojković i preciznije tumači vladajuću srpsku politiku govoreći o "saradnji s Hagom".

- Jedini način da ova zemlje krene da sarađuje s Hagom je taj kurvinski način gde ti nekoga potkupljuješ i proglašavaš ga ovde za heroja da bi zemlja bila mirna, a onda ga kao poslednji kufer izbaciš u Hag. To je prodaja ljudi. Jedan deo njih prodaje se za škode, a drugi deo za kredite, za neku studiju. To nije poenta, poenta je u tome da se ogradimo od onih koji su u ime ove zemlje optuženi za najgore zločine.

Očigledno je da je vladin način saradnje s Hagom prihvaćen zato što je celom narodu mnogo lakše da "popije" nečije isporučenje ako ovde prvo kažu da je heroj. Ako misliš da je heroj, nemoj da ga isporučuješ, ti si onda još gora gnjida. Stani iza njegovog herojstva i pohvali ono što je on radio. I da je ovaj narod i malo pravedan i nebeski, onda bi on te svoje heroje branio.

Ali, naravno, niko prstom nije mrdnuo jer misle - evo, nekoliko "mini-Isusa" je preuzelo sve naše grehe na svoja jadna pleća. A to nije istina. To su ljudi optuženi za ratne zločine, koji nisu ni u moje, ni u tvoje ime radili, oni su to radili jer su bili na tim funkcijama, a mogli su to i da spreče.

Nije te strah da suviše "pijemo tuđu frku"? Da ne ode ono tvoje dok gledamo okolo?
- Ja dajem svoj maksimum. Mene niko ne treba da doživljava kao mesiju, svako treba u sebi da vidi neku vrstu mesije. Ličnim sam primerom i drugima stavio do znanja kako treba funkcionisati. Seo sam, napisao dve, tri, četiri knjige, izborio se za njih, i svaku svoju priliku za javnom rečju ne koristim za floskule nego uvek kažem jasno šta mislim.

I što više ljudi ima jasan cilj na privatnom planu, apatija je manja. Moraš da kreneš od intimnog, da bi stigao na širi nivo. Kada živiš u ovakvoj zemlji onda uvek moraš da imaš i društvo u glavi. Jer si deo jedne bolesne zemlje i negde moraš da preuzmeš ulogu doktora i da sav taj sistem razdrmavaš svojim delima.

Kapiram i da je Zoran Đinđić kapirao ovo što ja pričam, ne bi ga ubili da je bilo drugačije. Pošto je on ubijen, sve se srušilo kao kula od karata. Ali nećemo plakati. Uvek igram sa kartama koje su mi u rukama, pa makar bile i dve sedmice. Trebalo bi da se ograničiš na ono što umeš i da to radiš najbolje što umeš, uvek svestan svoje okoline. Tvoje delo će naći put i ti za njega moraš da se boriš. Treba imati sreću i taktiku.
T. Čanak