Markiz de Sad :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Život i delo Markiza de Sada ispunjeni su mnogim kontradikcijama. Svojim erotskim spisima i filozofijom bluda, ali i pojedinostima iz izuzetno bogate biografije ispunjene raznim skandalima, ovaj književnik i filozof druge polovine 18. veka već više od 250 godina šokira generaciju za generacijom čitalaca iz svih delova sveta. Smatra se da su uzor najvećim psihopatama i zločincima novije svetske istorije bila upravo književna ostvarenja ozloglašenog markiza. Njegovo, sa stanovišta etike bolesno i iskrivljeno viđenje sveta, moralnosti i seksualnog zadovoljstva, koje je u svojim delima zagovarao, pustilo je korene u umovima mnogih ubica u proteklih dva i po veka. Zbog toga je danas većina psihologa, psihijatara i sociologa mišljenja da je "nepravizeđeni klasik francuske erotske književnosti" indirektno odgovoran za više ubistava nego bilo koji pojedinac u istoriji čovečanstva. Tako je ime markiza De Sada, po kome je nazvan sadizam, postalo sinonim za perverzije i ljudsko zlo.

PO ZATVORIMA I LUDNICAMA

U mnogim proznim ostvarenjima markiza De Sada - kao što su "Žastin", "Žilijet", "Julijine povesti", "Filozofija u spavaćoj sobi" ili "120 dana Sodome" - priče o seksualnim devijacijama ispričane su sa uživanjem, a stepen perverzija bio je ograničen samo njegovom fantazijom koja je bila skoro bezgranična. Predmet De Sadovih erotskih romana veoma često je bilo uživanje u incestu i pedofiliji, sa detaljnim opisima razvrata i sadističkog iživljavanja nad majkama, očevima, decom, braćama i sestrama. Osnovni dodatak monstruoznim seksualnim igrarijama redovno su predstavljala zverska mučenja i ubijanja žrtava. Scene krvavih orgija, u kojem učestvuju gotovo svi likovi Sadovih knjiga, toliko plastično dočaravaju odvratnosti pri seksualnom činu da i među današnjim čitaocima izazivaju mučninu. Istina, spisak stvarnih zločina ekscentričnog markiza ne sadrži nijedno ubistvo (omiljeniji su mu bili sodomija, mučenje i incest), ali njegova zastrašujuća mašta, i u savremenom dobu - kada je pornografija legalizovana, nezaobilazan je argument u svakoj polemici na temu morala i umetnosti.
Čovek koji je pola svog života proveo u zatvorima i ludnicama u koje su ga po specijalnim ukazima slali i lično Robespjer i Napoleon, rođen je 2. juna 1740. godine kao Donaten Alfons Fransoa de Sad. Vreme njegovog rođenja i odrastanja pada u doba predrevolucionarnog Pariza, koji je sredinom 18. veka bio leglo poroka i korupcije. Markiz de Sad je poreklom iz starog provansalskog plemstva. Njegova porodica je bila u srodstvu sa kraljevskom kućom Konde. Otac mu je bio dvorski diplomata, klasno i seksualno veoma liberalan: spavao je sa raspusnim plemkinjama, ali i sa dečacima uličarima. Majka, poreklom iz aristokratske ali osiromašene porodice, tiha i povučena osoba, službovala je kao dvorska dama princeze de Konde. De Sadov kontakt sa roditeljima prekinut je već u njegovoj četvrtoj godini kada ga šalju u Vensen, stricu Abu de Sadu od Ebruija, svešteniku koji je istovremeno održavao seksualne veze sa markizama, služavkama i prostitutkama. Okolnosti pod kojima je De Sad odrastao potvrđuju u velikoj meri ispravnost frojdovskih teorija o ranom detinjstvu kao ključnom periodu u formiranju čovekove ličnosti. Imajući uzore u ocu i stricu, bogat i razmažen, izrazito zgodan mladić već sa osamnaest godina počinje da eksperimentiše sa različitim oblicima erotskih avantura. De Sadova prebogata mašta vremenom je smišljala sve novije i strašnije perverzije - glavno geslo njegove seksualne i životne filozofije proizilazilo je iz stava da se najfiniji oblik seksualnog zadovoljstva postiže isključivo pomoću surovosti i bola.

SKANDAL ZA SKANDALOM

Svoje bizarne zamisli Fransoa de Sad počinje da primenjuje u praksi tokom 1763. godine. Neposredno pre toga napušta vojsku za vreme velikog Sedmogodišnjeg rata, u kojem stiče ugled i poštovanje, kao i čin kapetana, zbog ekstremne hrabrosti, iako je pouzdano utvrđeno da je konstantno posećivao bordele i pravio ogromne kockarske dugove. Uz odobrenje kraljevske porodice ženi se kćerkom sudije, plemkinjom Rene-Pelaži de Lone de Montrej koja mu obezbeđuje još viši položaj u društvu, tako da markiz postaje upravnik nekoliko francuskih provincija. Tada, međutim, dolazi do De Sadovog moralnog posrtanja, sa čim će u neraskidivoj vezi biti i njegova kasnija književna slava. Već nakon mesec dana braka imao je ljubavnu vezu sa tada čuvenom glumicom Labuvazan i pozivao je prostitutke u svoj dom u Arkiju.
Inspirisan bujnom ali bolesnom fantazijom, obogaćenom ratnim iskustvom, De Sad na ovim ženama isprobava svoje sadističke teorije. Neke od njih su bile spremne da se podvrgnu markiževim prohtevima, ispoljavajući neverovatan stepen mazohizma, ali su se neke žalile vlastima da ih je Donaten seksualno zlostavljao, zbog čega je plemić poslat u zatvor u Vensanu. Posle nekoliko nedelja De Sad je uz pomoć jakih veza koje je imao među uticajnim ljudima pušten. Ubrzo se, međutim, vratio starim navikama, bez obzira što mu je supruga rodila dva sina i kćerku. Skandal koji je izazvao 1768. godine odjeknuo je i izvan granica zemlje. Naime, pomahnitali markiz je sa ulice doveo prosjakinju Rozu Kler i ponudio joj da radi za njega kao služavka. Potom ju je odveo u kuću, gurnuo u zamračenu sobu prepunu bičeva, gravira sa hrišćanskim temama i opscenih publikacija, skinuo je, vezao za krevet i nemilosrdno bičevao. Po rečima nesrećne prosjakinje, tokom tog morbidnog rituala doživeo je orgazam usled čega je podvriskivao "veoma glasno i veoma strašno kao čudovište". Posle svega toga joj je nožem naneo rane na leđima da bi u te rane kapao vosak! Izmučena prosjakinja je nekako ipak uspela da pobegne iz kuće i prijavi čitav događaj policiji, tako da je De Sad smešten u zatvor u lionskoj tvrđavi. I ovoga puta, posredstvom porodičnih veza, Fransoa uspeva da samo posle sedam meseci ponovo bude na slobodi.
Ni iz ovoga slučaja markiz ne izvlači pouku, već nastavlja sa svojim suludim eksperimentima. Preselio se 1772. godine u Marsej i angažovao slugu Latura koji mu je svakodnevno dovodio prostitutke. Novi skandal bio je na pomolu. Jednom prilikom gospodar i sluga su unajmili četiri prostitutke, odveli ih u mali stan i priredili orgije sa bičevanjem. Markiz je hranio devojke slatkim kolačima začinjenim raznim supstancama za koje je verovao da su afrodizijaci. U pitanju su bili kolači od anisa sa afrodizijačkim prahom od španske muve koji u većim količinama izazivaju grčenje stomaka. Devojke koje su bile dobrovoljno zatočene u svojevrsnom haremu, posle kratkog vremena su se razbolele i pomislile da je markiz želeo da ih otruje, pa su ga prijavile vlastima.

USPOMENE NA ROLNI PAPIRA

De Sad je osuđen na smrt i zatočen u tvrđavu Muala. Pod nerazjašnjenim okolnostima uspeo je da pobegne iz ropstva i sakrije se sa suprugom u njihovom zamku. U to vreme Rene-Pelaži je bila u potpunosti pod njegovim uticajem i postala mu oduševljeni partner u perverzijama. I ona je 1776. godine učestvovala u skandalu u kojem je Fransoa maltretirao i seksualno zlostavljao maloletne dečake. Tada su markiz i markiza proglašeni opasnim državnim neprijateljima.
De Sadova supruga je utočište potražila u manastiru, a markiz je pobegao sa njenom sestrom Anom, inače novom ljubavnicom, u Italiju. Godinu dana kasnije, 1777, ljubavnici se nepromišljeno vraćaju Francusku, pa je De Sad uhapšen u Parizu, odakle ga preko tamnice u Vensanu prebacuju u zloglasnu Bastilju. Boraveći u najstrašnijem francuskom zatvoru toga doba, markiz postaje žrtva okrutnih čuvara i drugih zatvorenika i na svojoj koži oseća surovost čiji je bio zagovornik. Prinudna i duga izolacija je omogućila markizu da razradi svoju bogohulničku filozofiju u pisanom obliku. Na jednoj rolni papira dugoj 12 metara napisao je svoje čuveno delo, objavljeno tek 115 godina posle njegove smrti, "120 dana Sodome". Boravak u Bastilji iskristalisao je markiževu poznatu ateističku filozofiju ništavila. Po njoj, ne postoji Bog, već samo priroda, a priroda stvara ne samo lepotu, nego i razaranje, što se vidi, kako je markiz isticao, po zemljotresima, poplavama, požarama i burama. Verovao je da se čovekova sudbina kreće paralelno sa prirodom i da čovek stoga mora da sledi svoje destruktivne impulse isto koliko i one dobre. Celovit čovek, osnovna je De Sadova ideja, trebalo bi sebe da ispuni tako što će postati čudovište.
Osnovna deviza njegove knjige glasi: "Zločin je začin naslade, a i sam po sebi može da bude naslada". Sadržaj dela je šokantan i za one čitaoce koji su pripremljeni na stravu i okrutnost. Četiri plemića sa svojim suprugama, dvadeset osam mladih, većinom nepunoletnih žrtava, te četiri razvratna ženska naratora priređuju groteskne orgije prepune svih mogućih devijacija, zverstava, mučenja i ubistava. Zaprepašćujući je način na koji osamnaestovekovni francuski filozof i književnik opisuje svog glavnog junaka koji predstavlja njegov prototip idealnog čoveka:
"Zastrašujući urlici, užasna bogohuljenja otimali su se iz njegovih nabreklih grudi, plamenovi kao da su sukljali iz njegovih očiju, pena ga je oblivala, njištao je, činilo se da je sam Bog razvrata. Bilo na koji način da se zadovoljavao, ruke su mu se obavezno gubile, često se dešavalo da jednostavno udavi ženu u trenutku svršavanja".
Najverovatnije bi jedan od najvećih razvratnika u svetskoj istoriji proveo ostatak života u tamnici da nije bilo čudnog obrta sudbine. U haosu Francuske revolucije Bastilja je pala 14. jula 1789. godine i De Sad je ponovo bio oslobođen. Bio je to sasvim drugi de Sad - debeo, ćelav, impotentan i napušten od žene.

ŠTITIO GA ĐAVO?

Pišući pamflete u korist revolucije, Fransoa zadobija poverenje nove vlasti i posle kraćeg vremena postavljen je na čelo jednog od revolucionarnih komiteta. Uprkos svojoj aristokratskoj krvi markiz De Sad postaje uzoran i poštovan građanin Sad.
Ipak, ironija sudbine ga dovodi opet skoro do pogubljenja. Robespjer ga osuđuje na giljotinu zbog "nedopustive umerenosti", jer je bivši markiz naprasno počeo da kritikuje neobuzdanu brutalnost nove francuske vlasti! Ali i ovom prilikom je De Sad spasao živu glavu. Na dan smaknuća 26. jula 1794. godine, usled birokratskog haosa, pogubljenje je odloženo za dva dana. A upravo 28. jula iste godine bez suđenja će biti smaknute vođe revolucije Robespjer i Sent-Žast, tako da je De Sad posle mesec dana bio pomilovan.
Posle revolucije markiz je ostao bez aristokratskih privilegija, pa je sa mladom udovicom, glumicom Mari-Konstans Knesnet živeo veoma siromašno. U to vreme napisao je, između ostalog, i dela "Nova Žastin" i "Julijine povesti" zbog kojih će 1801. godine biti proglašen za umno poremećenu osobu. Smešten je u ludnicu u Šarantonu. Savremena književna kritika je kratku prozu "Nova Žastin" ocenila kao najmonstruoznije delo u istoriji svetske književnosti ikada napisano. Kada je Napoleon pročitao tu knjigu, naredio je da se markiz De Sad nikada ne pusti iz duševne bolnice, ostavljajući u svom službenom izveštaju jednu zanimljivu belešku: "Ovog ludaka je trebalo ubiti još kada je rođen. Sada je kasno. Njegovo prokleto delo naneće mnoge patnje mnogim ljudima u budućnosti". Ispostaviće se da je čuveni francuski vojskovođa, nažalost, bio u pravu.
U ludnici, Fransoa de Sad je nastavio da piše knjige. Sa mentalno obolelim ljudima je izvodio erotske pozorišne komade. Umro je 2. decembra 1814. godine. Njegov sin je nakon toga posetio bolnicu, pokupio očeve rukopise i spalio ih. Naknadno je otkriven De Sadov testament koji je pisan devet godina pre markiževe smrti. U njemu je zahtevao da mu se telo sahrani u naznačenoj šikari na njegovom imanju, a da se na grobu zasadi hrast tako da, vremenom, drvo pusti snažno, razgranato korenje. Napisao je: "Tragovi mog groba moraju nestati sa lice zemlje, jer laskam sebi da ću ostati u pamćenju ljudi". Bio je očigledno više nego svestan svog uticaja. Na njegove želje, međutim, niko nije obraćao pažnju. Sahranjen je na groblju sa hrišćanskim obredom, a iznad groba je postavljen kameni krst na kojem nije bilo urezano njegovo ime. Ubrzo nakon sahrane grob je otvoren a leš ukraden. De Sadova lobanja je kasnije došla u posed jednog frenologa koji ju je navodno pregledao i rekao da je pripadala čoveku "nežnog temperamenta koji je voleo decu". Baš je "pogodio"!