Marina Abramović

Marina Abramović(*30. novembar 1946. u Beogradu) je srpska umetnica performansa sa internacionalnim renomeom. Slikanje, je zamenio bodi-art koji je isticao pokret, mimiku, gest, insistirao na jeziku tela igrača, akrobata, seoskih vrača, tibetanskih kaluđera i šamana. Iscrpljivanje tela zarad glumačkog poistovećivanja sa umetničkom akcijom postala je osnovna karakteristika performansa. Ona živi u Njujorku u SAD.

Život

Marina Abramović je rođena neposredno posle rata 30. novembra 1946. godine u partizanskoj porodici . Roditelji Voja i Danica Abramović bili su aktivni učesnici NOB, verovali su u revoluciju i komunističku budućnost SFRJ. Oboje su imali uspešnu vojničku karijeru. Otac Voja je proglašen je za narodnog heroja. Danica Abramović je sredinom šezdesetih godina bila i direktor Muzeja revolucije u Beogradu. Njen deda je bio patrijarh srpski Varnava patrijarh od 1930. do 1937. godine i sahranjen u crkvi Sv. Save u Beogradu na Vračaru.

Marina Abramović od 1965. godine studirala je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Kompletirala je svoje postgradualne studije na Akademiji likovnih umetnosti u Zagrebu a zatim je predavala na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu. Od 1968. godine objavljivala je tekstove i crteže a od 1973. godine organizovala je pravilno svoje akcije performansa. Od 1997. do 2004. godine bila je predavač na Fakultetu likovnih umetnosti u Braunšvajgu za umetnost performansa. U Njujorku osnovala je Nezavisnu performans grupu, jedan forum za aktuelnu performans umetnost gde želi da radi sa izabranim mladim umetnicima i umetnicama.

Marina živi od 1975. godine u Amsterdamu, gde je 1987. godine kupila kuću, ali je više vremena provela putujući po svetu i na izložbama. U jesen 2005. godine preselila se iz Amsterdama u Njujork. 2005. godine se udala za italijanskog skulptora Paolo Kanevarija.

Delo

Bodi-art u koje je Marina počela da ispituje granice psiho-fizičke izdržljivosti, vezuju se za festival u Edinburgu 1973. godine. Performans sa dvadeset noževa bio je prvi u nizu deset akcija nazvanih "Ritmovi" i Marina je tada sebi prvi put nanela lakše telesne povrede. Noževe je koristila tako što ih je brzo zabadala između prstiju, a kad god bi pri brzini zasekla prst uzimala bi drugi nož. Njena ideja bila je da ritam udarača tako uskladi da uvek unapred zna kada će nož dodirnuti njenu kožu.

U akciji "ritam 5", izvedenoj na Aprilskim susretima 1973. godine, izložila se novim opasnostima. Zapalila je vatru oko zvezde petokrake i, nakon spaljivanja pramenova kose i noktiju, legla u njen centar. Umalo se nije ugušila, publici trebalo dosta vremena da shvati kako Marina ne glumi trans, već je zaista ostala bez svesti.

U Galeriji savremene umetnosti u Zagrebu 1974. godine ona je pred publikom uzimala tablete za lečenje akutne šizofrenije, želeći da dovede svoje telo u nepredvidljiva psiho-fizička stanja (grčenje mišića, gubljenje orijentacije). Nakon toga, slično dejstvo je želela da oseti pod dejstvom fizičkih sila.

U performansu "Ritam 4", održanom u galeriji Dijagram u Milanu iste godine, Marina je svoju akciju ovako opisala: "U praznom osvetljenom prostoru postavljen je snažan ventilator koji kroz široki otvor izduvava veliku količinu vazduha. Postepeno se približavajući pokušavam da udahnem sav vazduh... Video kamera prati čitav proces i preko dva ekrana u galeriji publika može samo da vidi samo krupni plan moga lica i promene na njemu pod uticajem snažnih naleta vazduha. Ventilator je van kadra, te posmatrači ne znaju šta izaziva te deformacije i grimase."

U poslednjoj akciji iz ove serije, Marina Abramović je odlučila da se suoči sa smrću. Na poziv Studija Mora u Napulju, ona izvodi "Ritam o" 1975. godine koji je mogao da se ostvari samo uz saradnju sa publikom. Pre početka performansa, Marina je ostavila uputstvo posetiocima: "Na stolu se nalaze predmeti (žileti, noževi, pištolj) koje možete upotrebiti na meni, ja sam objekt. Akcija će trajati 6 časova. Svu odgovornost za vaše ponašanje preuzimam na sebe." Sve je te večeri počelo pitomo. Neko ju je okrenuo u krug. Neko ju je dodirnuo na dosta prisan način. Ali trećeg sata stvari su počele da se menjaju. Publika je počela da se transformiše i na kraju je izbila tuča između onih koji su je štitili i onih koji su je povređivali.

U periodu između 1976. i 1988. godine ona će sa Ulajom (Uve Lajsipen) kojeg je upoznala i koji je bio rođen istog datuma kao i ona, putovati po svetu. Prvih pet godina stanovali su u automobilu a performanse, koji su im bili jedini izvor prihoda, radili su spontano. Od 1980. godine pa sve do 1983. boravili su u pustinjama Australije, u Sahari i pustinji Gobi. Kraj putovanja, ali i njihove ljubavi bio je Kineski zid. Za oboje bilo je to mesto apsolutne esencije, novi spiritualni svet. U performansu "Hod po velikom zidu" 1988. oni su pešice krenuli sa različitih krajeva te građevine i za tri meseca prešli 2000 km, kako bi se tačno određenog datuma, prema dogovoru, sastali u jednoj tački zida. Taj susret je bio rastanak ovog umetničkog dua. Marina Abramović je ponovo radila sama.

Najvažnije nagrade i priznanja
"Zlatni lav" na Bijenalu u Veneciji 1997. godine gde je učestvovala čak pet puta
"Besi" za rad "Kuća s pogledom na Okean" 2003. godine
Nagrada Udruženja američkih kritičara 2004. godine
Ngrade grada Njujorka za igru i performans 2003.
njena dela su uključena u mnoge svetske javne kolekcije.
Bila je profesor na visokim školama u Berlinu, Hamburgu, Braunšvajgu, gostujući profesor na Akademiji u Parizu.

Izvor: Wikipedia

cemu tema koju niko ne komentarise?
poznat mi je njen rad, i da je ima na vikipedi, i da je na aukciji kupila teslinu kuglu i poklonila je ovdasnjem muzeju. . . sto se tice toga sto je postigla 

radovi. . . krvave kosti koje je "prala" u venecij i dr.  i sl.  . . . cheap. . .
znam da je ogorcena na domace "odgovorne" jer je nisu pozvali da izlaze ovde (sto je zaista cudno, ako se uzme u obzir koliko popularise srpsko nasledje. . . buahah)

Da, secam se. Bila je u onim golemim enciklopedijama, i bila je njena slika. Lepa slika. Jos kao mali imao sam naviku da uzmem stolicu, dohvatim enciklopediju sa visoke police i kao vetar odjurim u sobu. Broj te stranice bih zapisao na ruci, da slucajno ne bih zaboravio. Zatim bih satima gledao, i to svaki put, kao da je prvi. Ako bi neko upao u sobu lice bi mi poprimilo crvenu boju, a ruka bi refleksno okrenula stranicu    Seca li se jos neko njenih slika iz te enciklopedije?