Време је да признамо истину једни другима. Поражени смо на изборима, а од оних типичних заклињања „бићемо жестока опозиција“ убрзо се показало да нема ништа. Питање је има ли О од опозиције у Србији. Стога је потребно да ставимо прст на чело ми, које Дјук углавном исправно класификује одредницом патриоте, антиглобалисти и русофили.
Сведоци смо свеопште офанзиве режима, што се види у покушају да се заузму баш сви битни медији, полицијској бруталности, новим појављивањем спискова неподобних и можда опасним потхрањивањем сепаратизма на северу. Али, видећемо да је главна снага режима слабост опозиције.
Србија је изложена серији спољнополитичких и економских пораза. Истини за вољу, коначни долазак Италијана у Крагујевац је један успех власти. Један и једини. Показало се да они нису у стању да поново преговарају о цени НИС-а, битне приватизације се отказују, питање је шта ће бити са иницијативом о томе да ли је сецесија Косова легална. Да и не говорим о обећањима датим народу, и њиховој цени. Тим обећањима су добили изборе. Овим поразима и тешкоћама Србије се не треба радовати, треба указати на одговорност власти. Али где, како и најзад којим контра-планом, право је питање!
Мишљења сам да осим опасног играња са уставом на Северу Србије, српска опозиција и не треба много да се џилита. Нека их, нека владају. Нека испуне своја обећања, да их видимо... Најбоља је тактика сада оно што Кинези зову веи ву веи – делање кроз неделање. Нешто се ипак може, па и мора учинити.
Рецимо да је позиција овог режима, и његова привидна снага, отприлике као она коју је имао Милошевић 1995. То је привидна снага, што су пораз режима на локалним изборима и касније демонстрације 1996/97 показали. Али касније се управо опозиција саплела на међусобним свађама. Зато је добро извршити диференцијацију раније. Мислим да је добро што су се одвојиле две странке од ранијих радикала. Ако већ постоје разлике у тактици, боље сад да дође до поделе него пред неке нове изборе. Али није потребна само страначка диференцијација, него идејно треба бити начисто са неким стварима. Зато је овај текст један мали предлог.
Додаћу још да ситуација за глобалисте не иде добро на глобалном, ерго њиховом, нивоу. После агресије Грузије на Осетију видело са да једнополаран свет више не постоји. Све претње Русији показују се као тигар од папира. Садашња економска криза доводи у питање основне постулате (либералног) капитализма. Кина је најмање погођена, а они су отварањем и организацијом ОИ показали шта знају... Пре или касније, тај талас ће се осетити и овде, треба само бити спреман. А да бисмо били спремни, треба рашчистити нека питања.

1.   Власт и издаја – може ли се власт која је добила већину на изборима оптужити за издају?!? Посебно када су избори били скоро, и када су на њима расправљања кључна питања око којих су и даље поделе. Мислим да је народ (као демос, већина) рекао шта жели, који су му приоритети. Ту не мислим да је већина стала резолутно иза једне од екстремних подела на спектру, већ да је за једне гласала као за „мање зло“. Некаквим „освешћивањем“ не верујем да ће се много постићи, не будимо као чедисти. Изгледа да је неопходна доза прагматизма, а то је следеће питање.
2.   Прагматизам или тврда линија – шта је од та два делотворније? Колико је практично инсистирати на проблемима које доноси потписивање ССП, кад и Русија каже да је тај „споразум“ добар за Србију?! Већина је гласала гледајући оно што нуди „бољи живот“, и сада треба видети како им то ова власт омогућава. Шта се постиже сталним опструкцијама, осим изговор власти за нерад и неуспешност!? Но, прагматизам не значи напуштање основних ставова и начела или неку аутоцензуру. Зато треба видети шта ћемо са „политичком коректношћу“.
3.   Политичка коректност – да ли ћемо им дозволити да нас цензуришу? Да ли ћемо нешто говорити и радити ограничавајући се тиме што „они могу да кажу“... Они могу да кажу било шта. Могу да конструишу тако што ће убацити своје људе, и то стално и раде. Треба ли због тога неке теме избегавати? Или она њихова флоскула „тамо се дозвољава“... па шта ако се дозвољава?! У њиховој Америци се дозвољавају буквално свакакви ставови. Ми треба њих да нападамо због недостатка демократије, како у једноумљу између њих, тако и у покушајима да се Србији наметне тоталитаризам, што јесте проблем. Но, то што треба допустити исказивање сваког става, не значи да је сваки став исправан, и користан у нашој борби. Зато треба рашчистити са предрасудама, наравно дијалогом где ће свако изнети своје аргументе, или немање истих.
4.   Расне, верске и идеолошке предрасуде – о овоме се може, и треба, нашироко расправљати, но овде ћу изнети само неколико чињеница. Руси су практично једини моћан бели народ који није политички Запад. Последично, Руси су једини моћан бели народ који није против нас, који није признао “Kosova”. Огромна већина муслиманских земаља такође није признала “Kosova”, нити су раније подржавали западну политику према Србији (осим у великој мери током рата у Босни, али тај рат је завршен пре 13 година). Ма шта мислили о комунистима, и ма колико неки хтели да сваког ко има неке леве идеје прогласе за „комуњару“ - Моралес, Чавез & Со. су најдоследнији антиглобалисти данас. Они су и једини прави левичари. Такође имају одличне односе са Русијом, а многи овдашњи национални антиглобалисти их веома цене. Најзад, најбитнија чињеница – нема вечних непријатеља, као ни вечних савезника. Срби су платили високу цену тој заблуди – Србија није морала да стане против Немаца 27. марта 1941.
5.   Економски систем – колико му се уопште посвећује пажња? Осим повремених изјава аналитичара о „доминацији неолибералног модела“ не видим да се тиме неко озбиљније бави. А и то са доминацијом неолиберализма је велико питање. Пре ће бити да у Србији нема никаквог система, односно да све зависи од воље партијских војски. Да је овде чисти либерализма не би било толико државних предузећа, не би се толико тактизирало око приватизација, нити би постојао појам „базна инфлација“, који говори о томе да је велики део цена под државном контролом. Ипак, либерализма има итекако у свом најгорем облику – тајкуни, олигарси, и остали бисМисмени раде шта хоће, као да је држава њихова. Они поседују добар део „политичке елите“. А „своје“ раднике третирају углавном као обичну стоку. Али шта се може урадити против тога? Пре коначног одговора треба разрешити класично питање левице и деснице.
6.   Левица и десница – колико ове поделе и даље имају смисла? Поменути Дјук је рекао, а многи радикали то проширили, да се свет данас дели на глобалисте и антиглобалисте. Или што би рекао Жан Мари: „У економској политици ја сам десничар, у социјалној левичар, у националној политици ја сам Француз.“ Колико онда има смисла инсистирати на томе како је све национално у Србији на десници? Како после истицати социјалне захтеве, бунити се против класичне десничарске политике или хвалити Чавезову борбу против Америке – тако испадамо смешни, зар не... У Летинској Америци је прави талас националне левице, и треба извући неке поуке. Или се можда подсетити где су се позиционирали Пашићеви радикали, барем у почетку.

Ето тако, ово би биле неке теме за расправу. Па „нека цвета хиљаду цветова“... Али имајмо у виду шта је уследило после тога. Не, неће бити прогона типа „културне револуције“, али када све расправимо и одредимо неки мејнстрим националне опозиције, нека се не чуде они чији ставови ту постану бивши. Са друге стране, неће моћи да нам се било шта пришива, а проблеме ћемо дочекивати спремнији. Сместили су нас на маргину, донекле у илегалу. Али тај положај је истовремено и заветрина и мирна лука пред новим олујама.

Ето, бар се нека појмара појавила, па могу да воздигнем тему
Па постоји добар и лош глобализам, зар ниси знао. Добар глобализам је са Истока.
А како је Америка "једина светска суперсила", онда они сносе одговорност за све лоше. Е кад званично кажу да нису (више) једина суперсила, можда и ја променим ставове. Ја сам отворена ума.

Ајде људи, има вас доста на овом форуму који не мислите Сорошевом главом. Па ваљда видите да нешто на овој нашој страни није у реду. Или можда од дневно-политичког дрвећа не видите шуму у коју смо залутали?!

Не постоји ''наша'' страна. Постоје жути и ми остали 
Док се радикали не сведу на 7.5 - 8%  нема простора за појаву и јачање странке десног центра која би могла бити ''наша'' страна односно достојан противник жутима.
Уосталом ова Соњицина акцијица као и остали бисери НВО сектора имају за последицу јачање/ подгревање екстремног национализма и одржавање радикала ту где јесу.

Сад да чекамо и надамо се да ће Тодоровић, Шешељ и бивше и неостварене љубавнице коначно срозати СРС. Ако се то не деси црно се пише ''нашој страни''

Jako si dobro sročio ovo Duše. Mi sad zaista živimo u jednoj igranci kupovanja vremena. Kao razvijena partija mice, ostalo je samo nekoliko poteza koji uopšte mogu da se odigraju. U tom smislu zaista radikali daju neviđenu podršku vladi i posebno Holandezima jer problemi približavanja EU nisu dozvolili da se razvije. Na sebe su preuzeli sveukupnu odgovornost za slabe moguće rezultate vlade.

Opozicija kao ozbiljna politička snaga morala bi da ima nekakav koncept rešavanja problema. A nema baš nikakvih alternativnioh poteza koji mogu da se učine. Može samo da se tali kroz kražu na svim nivoima vlasti i kupuje vreme do možda nekog momenta u kome će se možda na nekom prostoru otvoriti prozor za nekakvo delovanje koji nije postojao juče.

Ipak vladu treba pohvaliti zbog nastojanja da se odnosi sa Crnom Gorom dovedu opet u nekakvo uređeno stanje. Nadam se uskoro i takvoj inicijativi prema drugim susednim državama sa kojima treba graditi odnose a ne samo reagovati na događaje.

Ево овако, пошто епидемија пост-модерне налаже да се читају само дајџест верзије (преко 10 реченица, много је куме ) рећи ћу укратко:
Изјаснио сам се за прагматизам и више пажње да се посвети економији. Против сам "политичке коректности"; такође називања власти која је добила већину "издајницима"; расних, верских и идеолошких предрасуда и подела на левицу и десницу. Но, о свему томе треба дискутовати...
Па ако већина од ових патриотскијих мисли другачије, молим лепо.

Можда сте приметили да Косово, Европа и Америка овде уопште нису теме расправе. Евроскептицизам је питање здравог разума (као уосталом и свака скепса). Антиамериканизам је питање доброг укуса. Борба за Косово у Србији је национални консензус, где опозиција има улогу коректива власти (и право да критикује тактику власти)...


Много шта говори о таквој улози радикала, тачније Шешеља и његових следбеника. Мада не поричем Војводи оштроумност и тачност неких закључака, уосталом позивам се на његове речи под именом "Дјук"
Много шта је рађено од стране ЕУ да се подгрева екстремизам овде. Много шта је Шешељ урадио да минира Тому и уопште да нека патриотскија опција не дође ни близу власти. О томе треба отворено говорити.
Али није ствар само у томе. Лако ћемо Пера, Мика, Жика... па ко је успешнији. Само треба савладати лидерске комплексе, а свако ко није партијски војник је то већ учинио. Потребно је идејно рашчистити ствари.
Ко све може бити проглашен за издајника? Да ли ћемо другима качити етикете "комуњаре", па онда хвалити Чавеза?! Да ли је битна само нека прокламована "истина" или шта народ има од тога?!?


Сужене су опције Србије, то није тајна. Само треба гледати сваки прозор који се може отворити, баш сваки. Тома је лепо причао о више врата која треба отворити, најзад то је на крају и политика ове власти (Гаспром и ССП)... Проблем је што се врши све већи пропагандни притисак, па се "мења свест", али суптилно, на мала врата. Ма шта мислили о Јоци и његовим другарима, о њиховом броју или циљевима - они су под медијском блокадом. Неке ствари можемо видети само код Марко Јанковића и код Марића на Кошави - и онда следи реакција "а то је неозбиљно"... Као Досије Х - релевантне ствари се дају нерелевантним изворима, и обрнуто
Дакле, Соња је стварно смешна, али она је овде да скрене пажњу са јачих играча...
Све то говори да је потребна идејна обнова како не бисмо дошли у ситуацију да бирамо лудило екстремизма (радикалске клетве, национални стројеви) или Сорошев мозак (где је Сорош парадигма глобализма, укључујући и локалне тајкуне који се лепо тале)...

И да, ако треба похвалити владу, оно за преговоре са Црном Гором не знам, уосталом преговарају две стране... За похвалу је понашање дипломатије око Косова, мада и ту је питање шта се може учинити. Проблем је што је власт добила изборе мегаломанским обећањима бољег стандарда, и сад треба питати шта је са тим обећањима.

Problem celokupne masinerije vlasti polazi pre svega od preglomaznog sistema i neujednacenosti stavova. Brojka od 6-7 koalicionih partnera moze se lako promeniti u 16-17 a ne postoji dovoljno jaka licnost koja ce povezati nekad cesto dijametralno suprostavljene stavove u samom srzu vladajuce mase. Tu dolazimo do pitanja: da li totaritarni sistem polu-diktatora zaista ima realnog smisla ukoliko su mu ciljevi dovoljno priblizeni zeljama gradjana? (ovde ne mislim na teoremu "hleb 3 kinte i narodno veselje"). Cinjenica da male sredine, koje imaju dominantnog predstavnika, politicki i finansijski mocnog zaista imaju odredjene prednosti po pitanju opsteg dobra za zajednicu, ali to povlaci manju, toliko puta forsiranu toleranciju prema "porodicnim" odnosima koje cini se nasilno i vestacki odrzavaju te dominantne licnosti u svojim redovima. Dok je para dotle je i muzike, a sta cemo ako imamo para a nemamo muzicare?

Danasnje stanje predstavlja tipican primer nasilnog opredeljhivanja gradjana, centar je u zapecku mada iskreno centralni su uvek i bili na margini zbog svojih previse indolentnih stavova. Zuti, Crveni, Komunjare, Patriote, Cedisti, Narkomani take your pick. Akcija-reakcija rece j3ma, obaveze, moranja, neophodnosti, normalizacija danilobg, sistem i dekontaminacija drustva, naravno po pravno-nametnutim osnovama.

Mi nikada necemo biti Svedjani, nikada necemo biti radna snaga i nikada necemo u globalu prihvatiti ono sto navodni civilizovani svet nama natura, samim tim nikada necemo biti tipicni Evropljani. Sto nas vise puste da iznegujemo svoj stil, to vise sanse imamo da se uklopimo u tu njihovu sarenu zabokrecinu. A u zabokrecinu moramo zagaziti, istocnu ili zapadnu, do granice zdravog razuma i "onih leptirica" sto vam preko stomaka govore da tako nesto nije ispravno.

Да ли некоме изгледа да Цветковић може да "преговара" са Милом? 

Opozicija u Srbiji je u nokdaunu zbog nekoliko stvari, izmedju ostalog zato sto su im lideri totalno bezidejni i nesposobni da se snadju u ovoj situaciji, zato sto non-stop trucaju i bulazne jedno te isto a i indolentnost je veliki problem pogotovo kod Kostunjavog, odlazak Tome je posebna prica koja definitvno dokazuje sledece: Da se moraju prilagoditi ili jos vise izgubiti uticaj a u slucaju Kostunice biti skroz marginalizovani

Да, стварно горко жалим што је пројекат самоизолације пропао.

Било би заиста супер да је сад поново 1999. и да људи беже у склоништа под ваздушном опасношћу у 3 ујутру, као кад је Томислав Николић био потпредседник владе
и кад смо били избачени и из Уједињених нација.