Meso mangulice zdravije od pilećeg

Meso mangulice ima 75 odsto manje štetnog holesterola nego bela svinja, a upola manje od junetine i piletine. Izuzetnog je ukusa i idealno je za pripremanje faširanih šnicli, ali i svih ostalh jela od svinjskog mesa.

Mangulica je dugodlaka svinja koja je nekada bila najbolji srpski izvozni proizvod, ali do danas je prešla put do ugrožene vrste.

Međutim, zbog visokog kvaliteta mesa i masti koja ima samo zdrav holesterol, u poslednje vreme vraća se među uzgajivače.

Na ostrvu Adica nasred Drine, kod Mačvanskog Prnjavora, pase krdo od 300 dugodlakih svinja. U ovom rezervatu netaknute prirode, retke mangulice s ljubavlju neguju supružnici Bisa i Radivoj Srdanović.

"Žive u prirodi potpuno slobodne, ali uvek su u blizini. Kupaju se i rashlađuju u Drini, a neke je čak i preplivavaju, da bi se posle vratile kući. Jedu voće, korenje, puževe, gliste i sve što pronađu u prirodi. Kukuruz u zrnu i klipu dajemo samo kao prihranu", priča za "Večernje novosti" Radivoj.

Prema procenama uzgajivača, danas ih u Srbiji živi tek oko 2.000. Nastala je pre skoro dva veka kada je knjaz Miloš poklonio deset krmača "šumadinki“ i dva vepra iz tora u Topčideru, mađarskom grofu Jozefu Nadoru. Na njegovom imanju, ove svinja ukrštene su sa dve mađarske sorte, te je nastala - mangulica.

Mladunci imaju prugasta leđa i liče na mladunce divlje svinje. Odrasla svinja može da teži i preko sto kilograma. Obrasle u guste čekinje, na prvi pogled deluju opasno, ali veoma su pitome.

"Pomazite je slobodno, a sada pomirišite svoju ruku. Vidite, ove životinje nemaju vonj! One su kao mačke, prave dame. Ma nije ni čudo što ih uzimaju i za kućne ljubimce", kaže Radivoj.

Osim na Adici, mangulice se gaje u rezervatu prirode "Zasavica“ u Sremskoj Mitrovici, Deliblatskoj peščari, Subotici, Dimitrovgradu, kao i u atarima Paraćina i Bele Palanke. U Sremskoj Mitrovici čak su joj podigli i spomenik. Da se ne bi zaboravilo sve ono što je mangulica pružila srpskoj privredi.

Prema rečima direktora "Zasavice“ Slobodana Simića, Srbija je 1868. izvan granica prodala više od 520.000 mangulica, a danas nema dovoljno ni za sopstvene potrebe.

"Prihod od izvoza ove sorte tada je bio veći nego ceo osnovni budžet. Kraljevina Jugoslavija je za samo sedam godina van granica prodala stoku u vrednosti od šest tona zlata, što bi danas iznosilo gotovo 1,3 milijarde evra! Mangulica je sada kod nas ugroženo održiva vrsta", priča Simić.

Uvoz mesnatih, belih svinja u Srbiju pedesetih godina mangulicu je - deklasiralo. Umesto njene slanine i masti, po čemu se odlikuje, novo vreme tražilo je više mesa i ulje.

Bele svinje bile su mesnatije nego mangulice, a uljare su potpuno potisnule proizvođače svinjske masti. Mangulici treba do dve godine dok ne stasa za klanje, a belim svinjama tek šest meseci.
Meso ove sorte ima čak 75 odsto manje štetnog holesterola nego bela svinja, a upola manje od junetine i piletine.

"Njena mast po kvalitetu može da se poredi i sa maslinovim uljem, jer ima samo dobar holesterol", priča Bisa Srdanović.

(MONDO)

Istorijat

Posle povlačenja Turaka sa prostora Panonske nizije, ostalo je veoma malo svinja. Turci, iz religijskih razloga, nisu koristili meso ove životinje. Odgajanje ove vrste je bilo prepušteno gornjim severnim delovima Mađarske i Erdelju. I pored toga postoje podaci da su već 1750. godine organizovali vašar svinja u Šopronu. Krajem 18. veka, severni deo mađarske kraljevine i Austrija su imale razvijene trgovinske odnose među kojima se isticala i trgovina svinjama. Najtraženija sorta u toj razmeni je bila Bakonjska vrsta, koja je veoma dobro podnosila dugačka putovanja. Kako se trgovina širila tako je trgovina svinjama stigla i do Hrvatske čije su sorte postale traženije od bakonjske, zato što su imale više masti a i meso je bilo boljeg ukusa.


Širenje trgovine svinjama je stiglo i do Srbije, gde je glavni trgovac bio Miloš Obrenović, koji je počeo svoj trgovinski izvoz da ostvaruje sa vrstom takozvane Šumadijske svinje. Odavde su trgovci svinjama iz cele kraljevine Mađarske kupovali i snabdevali se svinjama.

Ova vrsta svinje, koje su mađari zvali Terekfajta (mađ. törökfajta) (što znači turska vrsta) ili Racfajta (mađ. rátzfajta) (što znači srpska vrsta) je raznim putevima dolazila do seljaka i vrsta se pomešala sa već postojećim vrstama koje su se proširile iz gornje Mađarske i Erdelja. Ove novostvorene vrste mađari su zvali mangarica (mađ. mangaritza) ili mangalica (mađ. mangalitza). Za oko 25 godina ova vrsta je osvojila i doprela u sve delove Mađarske kraljevine. Bakonjska vrsta je do 1845. potpuno nestala i Ferenc Pete već 1814. godine pisao o mangolici kao o običnoj domaćoj vrsti.

Tokom 1833. godine nadvojvoda Jozef Karlo od Austrije je osnovao uzgajalište svinja u mestu Kišjene (Kisjenő), gde su donošene svinje za uzgajanje i poboljšanje sorte. Ove sorte su imale belu kovrdžavu dlaku, što je bila odlika mangalica. Odavde su ostala uzgajališta kupovali životinje pa se poboljšana sorta još više raširila. Čuveno državno svinjarsko odgajalište (Mezőhegyesi Állami Ménesbirtokon) je osnovano 1865. godine. Tu je definitivno završeno ukrštanje i modifikovanje vrste koja se izuzetno prilagodila okolini i življenju na prostorima i uslovima u čitavoj Panonskoj niziji.

Izveštaji o mangalici govore da je u Đeru () i Kebanji (Kőbánya) postojalo tovilište i da je godišnje samo u Kebanjskom tovilištu, između 1870. i 1894. godine bilo u proseku oko 600 000 grla.

Krajem 19. i početkom 20. veka došlo je do korenitih promena u privredi. Dosta šuma je uklonjeno, livade su preorane, što je već postalo opasnost za ovu vrstu svinja koje su hranu nalazile u prirodi. Pojavile su se nove sorte svinja koje su bile više prilagođene uzgajanju u zatvorenom prostoru, kočinama-svinjcima. Najveći udarac svinjogojstvo je doživelo 1895. godine, kada je usled epidemije, koja je trajala 20 godina, uništeno 4.5 miliona grla od kojih je 95% bilo mangalica vrsta.

Državno društvo odgajivača mangalica (Mangalica Tenyésztők Országos Egyesülete) je osnovano 1927. godine u cilju održavanja vrste i utvrđivanja glavnih karakteristika. Karakteristike je uredio Mihalj Rac (Rácz Mihály) i one su i danas u upotrebi. Drugi svetski rat je doneo nove nevolje vrsti, od tog doba broj im je neprestano opadao, tako da 1960. godine broj grla je pao na 1.000 i ova sorta je podpala među ugrožene vrste. Prekretnica je došla 1990. godine kada je ponovo pokrenuto Državno društvo odgajivača mangalica i odgajanje ove vrste se ponovo odomaćilo u regionu. Jedno od razloga ovog uspeha je i izvoz ove sorte. Zbog izvanrednog ukusa mesa, mangalica se izvozi u Španiju gde se od nje pravi poznata serano šunka (Jamón Serrano).

Vrste
* Bela mangalica (Szőke mangalica): najbrojnija podvrsta mangalice, podjednako dobra za prinos masti i mesa.
* Crvena mangalica (Vörös mangalica): kombinacija bele mangalice i kovrdžavo dlake salontaške, u proseku je teža od bele mangalice.
* Lastavičasta mangalica (Fecskehasú mangalica): nastala ukrštanjem bele i crne mangalice, stomak je beo a leđa crna. Rađa u proseku više mladih od bele mangalice.
* Crna mangalica (Fekete mangalica): najrasprostranjenija je bila na jugu mađarske i u Sremu. Nastala je ukrštanjem sremske crne svinje sa belom mangalicom. Smatra se izumrlom vrstom.
* Divlja mangalica (Vadas mangalica): veoma retka vrsta, rasprostranjena je bila u planinskim predelima i verovatno je rezultat parenja Divlje svinje i bele mangalice.



Areal rasprostranjenja

Mangulica je danas prisutna na prostoru Srbije, Mađarske, Austrije, Nemačke, Švajcarske, Rumunije i bivše Čehoslovačke, što govori i o istorijskim aspektima njenog nastajanja i nekadašnje popularnosti. Sem Mađarske, većina ostalih država poseduje mahom male i izolovane zapate.



Status u Srbiji i mere očuvanja

U Srbiji se organizovano uzgaja u Sremskoj Mitrovici (Prirodni rezervat „Zasavica“), Beloj Crkvi, Mačvanskom Prnjavoru, Subotici i Dimitrovgradu, ali i na novim lokacijama u okolini Bele Palanke, Paraćina itd. Na području opštine Dimitrovgrad, 4 poljoprivredna gazdinstva trenutno odgaja oko 100 mangulica, uz savetodavnu i materijalnu podršku Prirodnjačkog društva „Natura Balkanika”. Poljoprivredna gazdinstva koja odgajaju mangulicu u Srbiji dobijaju od države godišnju finansijsku podršku u iznosu od 7.000 dinara po priplodnom grlu. Prema podacima Odeljenja za genetske resurse i GMO Ministarstva poljoprivrede R.Srbije, ukupna veličina populacije mangulica u Srbiji tokom 2005. godine bila je 164 grla. Ukupan broj ženskih grla za priplod je 107 , a ukupan broj priplodnih muških grla je 16 . Populaciju mangulice na prostoru Srbije ugrožava između ostalog inbriding, zbog činjenice da ukrštanje u srodstvu dovodi do smanjenja stepena heterozigotnosti odn. povećanja učestalosti homozigota za mnoge pa i recesivne alele, uz brojne prateće negativne pojave u populacijama (posledične smanjene plodnosti, slabijeg preživljavanja i manje otpornosti na bolesti).

Sojevi

U Srbiji se sreću 3 soja mangulice i to lasasta (sremska crna lasa, ili buđanovačka svinja), bela i subotički soj. U Mađarskoj i Rumuniji se javlja i tzv. riđi soj. Lasasta mangulica se razvila na području Srema (okolina Rume, selo Buđanovci, meštane ovog sela u Sremu nazivaju “Lasani”). Mrke je boje i sa crnim čekinjama, telesne mase od 100-150kg, relativno kratkog trupa i prasi 3-6 prasadi. Beli ili mađarski soj, koga u zapadnoj literaturi zovu i „Mađarska masna svinja“, je telesne mase od oko 180 kg, belo sive do žućkaste boje kovrdžavih čekinja, malo veće plodnosti (5-6 prasadi po leglu). Njena koža je sivo pigmentisana. Subotički soj je nastao nesistematskim ukrštanjem belog soja mangulica sa linkoln i verovatno jorkšir rasom, tako da je ovo produktivniji i ranostasniji soj (7,5 prasadi po leglu).

Osobine mangulice

Intenzivno farmerstvo i jednostrana selekcija rezultirala je između ostalog i velikom razlikom mangulica i mnogih plemenitih rasa. Preostale mangulice rezultat su uglavnom prirodne selekcije i seoskih gazdinstava koja nisu bila u mogućnosti da primenjuju klasičnu veterinarsku preventivu i kurativu.

Glava im je srednje duga, pomalo savijen profil njuške, uši srednje velike, padaju napred prekrivajući predeo lica oko očiju. Ovu rase krase crne trepavice. Minimalna broj sisa sa jedne strane je 5. Linija leđa može biti ili prava ili blago savijena. Tipično za ovu rasu je obraslost gustim, dugačkim, uvijenim čekinjama ("nalik vuni") koje su u zavisnosti od soja u sivo žućkastoj, riđoj ili crno-braon boji. Na osnovu karakteristične prekrivenosti čekinjama u germanskom govornom području je nazivaju Wollschwein “Vunasta svinja”. Čekinje se menjaju na jesen i u proleće, pri čemu su kovrdžavije tokom zimskog perioda Čekinje ih štite kako od hladnoće tako i od visokih temperatura . U Srbiji je bilo rasprotranjen običaj da se svaka kovrdžava svinja naziva mangulicom. Koža im je sivo crna, svetlija kod belog i subotičkog soja, a spoljni delovi tela, usta i ivice nosa, grudi i papci su crno pigmentisani. Tokom leta koža poprima braon sivu nijansu. Mangulicu odlikuju snažne kosti, snažna muskulatura i minđuše na vratu i kuštrav rep sa kićankom. Prasići su obeleženi prugama sličnim prasićima divljih svinja, a pruge se gube posle 10. dana kod belog soja i posle 3-4 nedelje kod lasaste mangulice. Jako je dobra majka, često ispoljava agresivnost u slučaju ugrožavanja ili uznemiravanja prasadi. Prasići prate krmaču, provode zimu napolju zajedno sa njom, kopajući i rijući zemlju u potrazi za žirom hrasta i bukve. Prirast je oko 750gr dnevno.

Mangulica je kasnostasna rasa, sporog prirasta i relativno visoke konverzije hrane, ali ima izuzetne prednosti u odnosu na druge rase u pogledu slobodnog napasanja u ekstenzivnim sistemima držanja kada njena robustnost, otpornost na bolesti i stres i izdržljivost u pogledu klimatskih uslova dolazi do izražaja. Imaju veliku potrebu za kretanjem. Snažni ekstremiteti ojačani čvrstim papcima omogućavaju joj veliku slobodu kretanja u smislu geografskih predela i tipa zemljišta. Za razliku od tzv. plemenitih rasa nemaju problema sa deformacijama lokomotornog aparata tako da opstaju bez problema na ravničarskim, planinskim i brdsko planinskim pašnjacima od Alpa i Panonije do Karpata na Istoku i Stare planine na jugoistoku Evrope.

Mangulica bukvalno uživa u blatu i deo prostora na kome se drži treba nameniti za kaljuganje. Kaljuganje im je neophodno u smislu termoregulacije, ali i zaštite od ektoparazita. Pri ekstenzivnom držanju imaju potrebe za jednostavnim skloništem, od kiše i snega, što naročito važi za bremenite životinje. Nedovoljno skloništa i nedovoljno prihranjivanje u zimskom periodu može dovesti do kanibalizma odn. infantofagije od strane drugih grla.

Prohtevi za hranom su im skromni, ali ipak traže raznolikost što u slobodnom napasanju nije ograničavajući faktor. Dobro iskorišćavaju to što nađu u prirodi, a sa dodavanjem koncentrovane hrane i ograničavanjem prostora izuzetno su podložne tovljenju i gomilanju masnog tkiva pri čemu starija grla dostižu masu od 200 i više kg. Zbog izuzetno sporog prirasta i visoke konverzije hrane, mangulica može biti ekonomična isključivo ukoliko se primenjuje slobodno napasanje. Bez dodatne prihrane dostižu oko 80 kg za godinu dana, što se adekvatnim prihranjivanjem može uvećati. Na području Dimitrovgrada, u predelu Burela, stotinak mangulica podeljenih na dva gazdinstva koriste nekoliko desetina hektara izdanačke bukove šume, hrastove i borove šume i zaparloženih oranica i pašnjaka. Farma Ilije Najdenova u selu Vrapča, ima oko 30 krmača i 20 nazimica. Prihranjuju se minimalnim količinama kukuruza i to neposredno oko improvizovanih nadstrešnica-obora u večernjim i jutarnjim časovima kako bi se vraćale redovno sa ispaše. Nivo prihranjivanja je viši tokom zimskog perioda. Mangulica svojim snažnim rilom stalno kultiviše površinske slojeve zemljišta u potrazi sa hranom što ima pozitivnu ulogu u smislu očuvanja predela i sprečavanja daljeg širenja žbunaste vegetacije i sukcesije ovih prostora koji su nekada predstavljali livade i oranice. Vlasnik ima nameru da od proleća 2006. godina uvede svoju farmu mangulica u proces konverzije u organsku proizvodnju. Ekstenzivan način uzgoja koji je ovde zastupljen je pogodan za standarde organske proizvodnje, a sertifikacijom proizvodnje vlasnik očekuje veću cenu za svoje proizvode.

Na ovoj farmi je zabeležen i slučaj parenja mangulice sa divljim veprom. Svinja »Divka«, kako je vlasnik nazvao, pokazala je brži rast od svinja oprašenih u istim periodu, ali i veću zastupljenost mišićnog tkiva.

Osobina proizvoda

Meso mangulica spada u grupu mesa sa većim sadržajem masti. Sveže meso je tamnije od mesa drugih rasa, snažnog mirisa, sočno i nežne građe Debljina slanine na leđima je oko 6cm, ali nakon dostizanja težine od 120kg kod krmača i 140 kg kod nerastova dalji prirast se ostvaruje prevashodno stvaranjem masnih naslaga i tada pri ograničenom kretanju dostižu i do 250 - 300kg, a debljina slanine na ležima dostigne i do 25cm. Za razliku od Belgijskog landrasa i pietrena, kod mangulica nije zabeležena sklonost ka izuzetnoj osetljive na stress i BMV (bledo mekano vodenasto meso). Na osnovu podataka iz Zasavice, Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu obavio je ispitivanja mesa mangulica. Rezultati su pokazali da prosečan sadržaj masti u uzorcima mesa iznosi 33,25%, a u slanini I do 86,21%. Konzumiranje ovog mesa dovodi do stvaranja tzv. HDL holesterola “pozitivnog holesterola” što je pogodno sa osobe sa povišenim nivoom masnoća u krvi. U pogledu holesterola meso mangulica pokazuje značajne razlike u odnosu na uzorke mesa ostalih svinja na našem području. Sadržaj holesterola u mesu mangulica je niži za 50-75% u odnosu na druge rase. Mangulica ima 42,5 mg holesterola u uzorku kremenadle i 45,07mg u uzorku sa vrata dok kod ostalih naših svinja iznosi 65-72 mg. Meso mangulice se uspešno koristi u proizvodnji kobasica (sušenih i dimljenih).

Modeli ekonomskog vrednovanja mangulice

U Mađarskoj, Švajcarskoj, Austriji i Nemačkoj, ove životinje uživaju popularnost koja je u poslednje vreme u porastu. Njeno meso se prodaje kao rezultat marketinškog pristupa koji posebno promoviše ekološke aspekte njenog ekstenzivnog uzgoja, ali i genetsku predodređenost za proizvodnju biološki visoko kvalitetnog mesa.

Porodica Edlinger u Slchlierbachu, u Gornjoj Austriji, tokom cele godine mangulicu drži na otvorenom prostoru, omeđenom električnim pastirima kojima se vrši pregonsko, kontrolisano korišćenje travnjaka i voćnjaka u okolini kuće vlasnika. Svinje se prihranjuju svakog drugog dana koncentrovanim hranivima, a tokom sezone prerade voća i nusproizvodima u proizvodnji alkohola i sokova. U jednom delu pašnjaka porodica Edlinger je zasadila čičoku u cilju prihranjivanja svinje tokom prolećnih meseci kada je sadržaj šećera inulina u krtolama ove biljke najviši. Svinjama je obezbeđen prostor za kaljuganje, kao i nadsteršnica. Edlingerovi imaju nameru da isprobaju razne tehnike dimljenja mesa uz dodavanje začina, a jedan od recepata koje preporučuju je namaz sa svinjskom mašću i maslinama.

U Srbiji se takođe, ističu napori Goransko ekološkog pokreta u prirodnom rezervatu „Zasavica“ gde je organizovana prerada mesa mangulica u kulen po principu korišćenja klaničnih usluga do nivoa prerade i pakovanja. Dizajnirali su svoje kartonsko pakovanje, a proizvod nosi naziv “Po' metera sremske kobasice”.

Zaključak

Populacija mangulica u Evropi i Srbiji se održava u vidu pojedinačnih zapata, pri čemu je njen opstanak i dalje ugrožen. Interesovanje domaće javnosti za proizvodima mangulice ohrabruje nadu u njen opstanak, m eđutim, postoji potreba da nukleusi u svakoj državi gde postoji program njenog očuvanja budu ojačani i podvrgnuti uzajamnoj, međudržavnoj razmeni priplodnog materijala. Mangulica je karakterističnih spoljnih i proizvodnih karakterisitka, izuzetno otporna, jako dobro koristi prirodne resurse i poseduje preduslove za osmišljeno ekonomsko iskorišćavanje što je i jedan od preduslova njenog biološkog opstanka, uprkos činjenici da ova rasa nije konkurentna na konvencionalnom tržištu svinjskog mesa. Koncept ekstenzivnog uzgoja mangulica, po mogućnosti uokviren standardima organske poljoprivrede, uz kvalitetne programme njene promocije i ekonomske valorizacije, zasigurno predstavlja sigurnu opciju opstanka ove rase na području Srbije.


http://www.doza-djerdj.rs/index.php/svinje/66-mangulica

 

Moram da pitam nešto, možda ispadnem glupa u društvu, ali...
Da li je meso ove vrste svinje drugačijeg ukusa od mesa obične svinje?

Не знам конкретно за месо, али за паштету од мангулице знам да је другачија него од обичне свиње, и много је боља 

Nikad nisam jela ni meso a ni prerađevine ove svinje pa zato i pitam.
Gde mogu to da kupim? Pretpostavljam u prodavnicama zdrave hrane. 

Паштету мислим да можеш да нађеш и у неким хипермаркетима, а баш месо, нисам сигуран да има у слободној продаји, бар ја нисам видео...

Mora da  ima uvozno neko.Jer vidim da kod nas ih ima  oko 2000 samo. Nisam ni ja nikad probao mangulicu.