Jedina preostala gnostička religija, sada sa ne više od 6000 sledbenika, postoji u južnom Iraku i jugozapadnom Iranu. Njihov glavni grad je Nasiriyya.


Često ih nazivaju hrišćanima Jovana Krstitelja, koji je veoma sveta, ali ne i neophodna osoba u njohovoj teologiji. Njihovo ime na Aramjskom znači “znanje”.
Postoje dve teorije o njihovom poreklu. Prva je da  su pripadali grupi sledbenika Jovana Krstitelja koja je došla iz Palestine, a druga ih povezuje sa Sabejcima iz Haran regije.


Učenje i praksa

Jovan Krstitelj je centralna figura njihovog učenja kao predstavnik njihove vere.Isus je takođe cetralna figura ali igra posve drugačiju ulogu nego u religijama poput hrišćanstva i islama, on je lažni prorok, gotovo da je zao.

Sabejci se mogu poistovetiti s nekoliko etničkih i religioznih zajednica. Najstarija je od njih (rano)antička semitska etnička grupa, koja je od 10. do 8. v. p. n.e. formirala državu na teritoriju današnjeg Jemena. Upravo ovu zajednicu spominje Stari zavet, tj. njihovu kraljicu koja posećuje kralja Solomona i odaje počast njemu i izraelskom bogu Jehovi. Druga etničko-religijska zajednica jesu Mandejci i njihovi prvi tragovi mogu se ustanoviti od 4. stoljeća n.e. na području današnjeg Irana i Iraka. Mandeizam predstavlja spoj vavilonskih, hebrejskih, Zaratustrinih i kršćanskih elemenata, nastao na bazi gnosticizma. Mandejci odbacuju Krista kao lažnog proroka, a Ivana Krstitelja zovu svojim prorokom i učiteljem. Izvan svoje zajednice, odnosno među muslimanima, bili su poznati kao 'Sabba', i odatle takođe i naziv Sabejci. Pod Sabejcima se u Kuranu razumijevaju samo pripadnici druge zajednice, koji sebe zovu Mandejcima. Oni su monoteisti, mada je njihovo učenje u biti dualističko, poput onog u zoroastrizmu.



Glavna religiozna knjiga kod Mandejaca je Ginza, “blago” koja sadrži mitološke i teološke pouke i priče kao i ode koje se koriste u pogrebnim obredima.
Postoji još manje bitnih knjiga uglavnom napisanih na istočno aramejskom (ili mandejskom) kako se jezik takođe naziva. Sadržaji ovih knjiga se razlikuju, mnoge sadrže magijske tekstove i primere egzocizma.
Sakupljanje knjiga počelo je u vreme islama, koji je pravio strogu razliku između religija koje poseduju “svete knjige” i ostalih religija.



Krštenje je centralni kult kod Mandejaca, a mandejsko svetilište Mandi je veoma jednostavna i mala kuća sa krivim krovom. Ispred se nalazi bazen koji je povezan sa obližnjom rekom.
Reka, poi menu “Jordan” se koristi za krštenje. Čitava oblast je okružena visokom ogradom ili zidom. Krštenja se obavljaju nedeljom i svaki vernik ponavlja ovu ceremoniju nekoliko puta svake godine.Mandejsko krštenje se može uporediti sa hrišćanskom pričesti i muslimaskom molitvom salāt.

Drugi centralni ritual je misa za mrtve, uz deklamovanje iz Ginze. Duša napušta telo trećeg dana nakon momenta smrti. U ovim ritualima hrana je veoma važna. Tradicionalni grobovi kod Mandejaca su neobeleženi, mada su se vremenom prilagodili muslimanskim običajima.
Etika Mandejci ne razlikuje se naročito od jevrejske etike i njihovi zakon se primenjuju na sve Mandejce, muškarce ili žene, bili oni vođe ili ne.
Monogamija, propisi o ishrani, ritualno klanje i davanje milostinje su najvažniji.

Mandejci kažu da je kosmos sačinjen od dve sile, sveta svetla  koji se nalazi prema i sveta tame koji se nalazi prema jugu.

Postoji vladar oba sveta, kao  i manji bogovi pod imenom “kraljevi”. Između dve sile postoji neprijateljstvo, a baš uborbama između njih nastao je svet, ali bez saglasnosti vladara svetla. Čoveka su stvorile mračne sile, ali u svakom čoveku postoji skriveni Adam, duša koja vodi poreklo iz sveta svetla.
Smrt je dan oslobođenja, kada duša napušta telo i kreće na opasno putovanje ka kraljevstvu svtla. Samo Mandejci i ne-grešnici uspevaju da prođu celo putovanje - svi ostali završavaju u paklu.Ovaj pakao nije večan, na kraju sveta donosi se presuda ko će biti zbrisan zauvek, a ko će opet krenuti ka kraljevstvu svetla.

---

Poreklo i istorija
 

Teško je rekonstruisati poreklo religije, jer je toliko toga nepoznato, Oni mogu biti nastavak tradicije iz Mesopotamije ili Palestine, ili oboje. Mandejci bi mogli biti i pre-hrišćani, možda je ovu sektu osnovao baš Jovan Krstitelj ili ih je osnovala jevrejska sekta kojoj je pripadao Jovan Krstitelj (moguće Eseni).
Bilo kako bilo, elementi njihovog jezika upućuju na jevrejsko poreklo.
Jedan od mandejskih tekstova kazuje o begu skupine pod imenom Nazareni iz područja koje se danas nalaze u Jordanu u Mesopotamiju u vreme ratova koji su nastupili nakon razaranja jerusalimskog hrama, 70 n.e. Čini se da su Mandejsci isprva imali jaku poziciju u Vavilonu, ali su je izgubili pojavljivanjem Sasinida, 226 n.e.

 

U vreme Manija bilo je kontakata između njega i Mandejaca, koji su rezultirali  iljubavlju i mržnjom.
Sa dolaskom islama u Irak 636, Mandejci su bili smatrani za misteriozne Sabejce, treći narod “knjige”, koji se pominje u Kuranu.
Ipak, Mandejci su se suočili sa veoma teškim odnosom sa islamom, a Muhamed je u njihovim spisima nazvan “demon Bizbat”. Mandejci su izbegli iz gradova u močvare južnog Iraka.

Tek u moderno doba su se vratili nazad u gradove, posebno u  Nasiriyyu, Bagdad i Basru,  gde mnogi od njih rade kao zlatari, kujundžije, kovači i graditelji brodova.
Imai h i u gradovim srednje veličine između Bagdada i Basre, Manje grupe žive i u Iranu, u gradovima Ahvaz i Shushtar u jugozapadnom uglu zemlje.
Mandejska teologija je danas veoma ugrožena, pošto je regrutovanje sveštenstva postalo jako teško.Mandejsci su često visko obrazovani ali ne znaju mnogo o starom jeziku i spisima, retko prisustvuju ceremonijama.
Ipak, postoji snažan osećaj ponosa na njihovo nasleđe i oni često tvrde da pripadaju religiji starijoj od judaizma, hrišćanstva i islama.

Mandejci