Манастир се налази на јужном обронку Фрушке Горе у непосредној близини насеља Гргетег, бившег манастирског прњавора.

        Према предању сачуваном до данашњих дана, фрушкогорски манастир Гргетег основао је у другој половини 15. века (1471.г.) деспот Вук Гргуревић, звани Змај Огњени, за свог слепог оца Гргура, сина деспота Ђурђа Бранковића. По очевом имену, према овој легенди, манастир је добио и своје име.

        И поуздани историјски подаци указују на то да је Гргетег, као и остали манастири на Фрушкој гори, настао у такозваном предтурском периоду, односно после пада Србије 1459. године, а пре освајања Срема од стране Турака 1521. године. То потврђују и вести из новоизнађених турских катастарских књига. Према најстаријем дефтеру из 1546. године, Гргетег је у то време исплаћивао годишњу дажбину од 50 акчи. Већ у сличном дефтеру из 1567. године, ова феудална дажбина повишена је са 300 на 450 акчи, па је уз то манастир задужен да царској благајни уплати и знатну суму од 6000 акчи на име откупа сопствених имања. По трећи пут манастир је забележен у дефтеру из 1578. године (уз давања од 500 акчи), а последњи пут у току 16. века у турском судском документу из 1591. године, заједно са оближњим манастирима Крушедолом и Великом Реметом.
О постојању Гргетега током наредног 17. века, сигурне податке поново пружају турски судски документи из 1619., 1646. и 1653. године и потврђују да се манастир успешно одржао у последњем веку турске владавине у Срему. При крају 17. века, у дуготрајним аустро-турским ратовима започетим 1683. године, Гргетег је страдао, па коначно и потпуно запустео. У таквом стању цар Леополд I поклонио је 1691. године манастир јенопољском епископу Исаији Ђаковићу, заједно са оближњим селима Нерадином, Шатринцима и пустаром Банковци. Исаија Ђаковић је касније, већ као митрополит, населио опустели манастир и обновио његову првобитну цркву посвећену светом Николи.
Гргетег је био у поседу српских митрополита све до митрополита Павла Ненадовића; од тада манастир постаје самосталан.

        У овај су се манастир 1739. године склонили са својим драгоценостима калуђери манастира Сланца из Србије.

        Током прве половине 18. века, Гргетег је забележен у више наврата. Коначна обнова манастира изведена је у првим деценијама  18. века, па потом довршена 1722. године освећењем старе и скромне цркве. Веродостојне податке о изгледу манастира из тог времена пружа нешто касније настали познати Опис фрушкогорских манастира из 1753. године. Према њему, стара касно-средњевековна црква је била тролисна грађевина са зидовима од камена и сводовима од опеке. Њене мере узете у унутрашњости биле су: дужина око 15,20 метара, ширина у певницама 7,60 метара, ширина у припрати 4,40 метара, и висина до лукова 3,80 метара. Над средишњим делом цркве било је традиционално кубе са шест прозора и покривачем од храстове шиндре. На зидовима цркве налазили су се један улазни отвор и укупно седам прозора. Уз западну страну цркве била је прислоњена мала зидана предприпрата (сеница), чији су горњи делови били од дрвене грађе, а кровни покривач од шиндре. На иконостасу у цркви забележени су дрвени крст са Распећем , 12 икона апостола, две престоне иконе и мање царске двери. Помињу се још око 20 икона различите величине и  архијерејски престо са истим бројем столица. На западној страни у склопу са зградама конака, бележи се стари звоник сазидан од камена и опеке, са два звона у горњем делу.
Зидање данашњих манастирских конака од трајног материјала започето је још у трећој деценији 18. века. Западна страна у целини и део конака на северној страни довршени су 1751.-1752. године уз помоћ митрополита Павла Ненадовића. Источно крило сазидано је 1760. године, што потврђује година уклесана у камен изнад главног улаза. Део ћелијских здања на јужној страни довршен је до 1766. године, тако да су већ у последњој четвртини 18. века зграде конака имале коначни четворострани облик.

        Нова, данашња гргетешка црква подигнута је на месту првобитне од 1769-71. године, ктиторством митрополита Јована Георгијевића. Замишљена је као већа барокна грађевина са правоугаоним певничким простором, традиционалним осмостраним кубетом изнад средишњег дела, удвојеним пиластрима на фасадама и звоником квадратног пресека на западној страни. Најстарији приказ Гргетега са оваквим изгледом цркве и звоника и спратним зградама конака, сачуван је на литографији петроварадинског мајстора Михаела Троха из 1837.-41. године.
 Иконостас су сликали 1774. године Јаков Орфелин и Теодор Крачун. Академски сликар Јаков Орфелин уговором се обавезао да ће на зиданој олтарској прегради израдити "образе разних свјатих"  чистим  бојама и златом "што красније може". На архивској фотографији из последње четвртине 19. века види се да је овај барокни иконостас имао неуобичајено композиционо решење, већи број икона овалног облика са оквирима у гипсу и богато изрезбарене царске и бочне двери. Од овог иконостаса замењеног данашњим на самом почетку овог века, сачуване су само две престоне иконе (свети Никола и свети Јован) постављене у певницама на јужној и северној страни.

        1829. године склопљен је уговор између братства манастира Гргетега и сликара Георгија Бакаловића за сликање унутрашњости храма. - Године 1841. пожар је нанео велике штете манастиру, када је и иконостас страдао.

        Велика адаптациона обнова манастира изведена је у времену од 1898. до 1901. године, у мандату архимандрита Илариона Руварца, познатог српског историчара. Обимним радовима руководио је загребачки архитект Херман Боде, који нажалост није реконструисао нешто раније уклоњено кубе (1894.г.), док је све засведене површине над црквом президао, изменио облик кровне конструкције и врсту покривача, избио веће прозоре и у потпуности изменио изгледе фасада на цркви, звонику и зградама конака. У овој обнови је дошла до пуног изражаја вештина комбиновања декоративних елемената из различитих временских и стилских периода, што је основна одлика схватања архитекте Хермана Бодеа.
Нови иконостас у обновљеној цркви насликао је од 1901. до 1904. године Урош Предић. На овој оригиналној олтарској прегради начињеној по Болеовим нацртима, само су царске и бочне двери изведене од дрвета, док су сви остали делови иконостаса израђени од  мермера из Истре, гипса и кованог гвожђа.

        Посебно треба поменути малу и складну звоничко-хорску капелу насталу највероватније у последњим деценијама 18. века, са старијим иконостасом сликара Георгија Бакаловића и Димитрија Ђурковића из 1836. године. У обнови са краја прошлог века, капела је детаљно преправљена, а нови иконостас у њој насликао је познати карикатуриста Пјер Крижанић. До данас, од његових радова у капели сачувана је само икона са представом Тајне вечере.

        У току Другог светског рата манастир Гргетег је тешко пострадао. Звоник је миниран и зарушен до висине капеле у првом спрату, сводови над западним делом цркве срушени, зграде конака оштећене и спаљене, а унутрашњост  и  фасаде цркве, конака и економских објеката у потпуности демолиране, али је иконостас очуван. Данас манастирски комплекс чине црква ,конаци са све четири стране и економске зграде.

        У послератном периоду делимична обнова цркве, па потом и четвоространих конака, започета је 1950.-51. године. Уз многе прекиде и додатне радове потрајала је све до данашњих дана. Најпотпуније завршне и декоративне радове у цркви недавно је извео познати рестауратор Душан Нонин.

        Од многобројних старина чуваних у манастиру треба поменути епитрахиљ Јелене Црнојевић из 1553. године, гравиру са житијем светог Николе из 1746. године, часну трпезу, умиваоницу и жртвеник са натписом из 1770. године, петохлебницу исковану 1771.г., изрезани и богато оковани ручни крст из 1773.г., некадашњу чудотворну икону Богородице шиклеушке из 1781.г., печат са краја 18. века и план земљишних поседа  из 1819. године.

        1905. године сахрањен је у овом манастиру наш чувени историчар, грегетешки архимандрит, Иларион Руварац.

  Манастир се налази на западном огранку јужног обронка Фрушке Горе у близини  села Визић.    Манастирска  црква  посвећена  је  св. Николи.   Предање  каже да је Ђипшу сазидао деспот Јован Бранковић крајем 15. века.  Први поуздани подаци о овом манастиру у турским изворима потичу из друге половине 16. века.  Црква је највероватније саграђена у 16. веку. Почетком 18.века Дивша је забележена као метох манастира Кувеждина.  Стара манастирска црква крстообразне основе обновљена  је 1744. године ктиторством Петра Јовановића, житеља Новог Сада.  1764. године, ктиторством "пустиножитеља" Матеја, изграђена је нова припрата са  звониким, над којом је формирана  капела   посвећена   Покрову св. Богородице. Иконостас је резан 1751. године у Новом Саду, а сликао га је 1753.-54. године живописац Теодор Стефановић Гологлавац.

Од почетка Првог светског рата до 1922. године манастир је био напуштен. Дуже времена је био под управом манастира Кувеждина. Проглашен  је за самосталан манастир тек 1923. г., када је Кувеждин постао женски манастир. Како је Кувеждин имао велики број монахиња (око 50), то је Ђипша 1933. г. враћена манастиру Кувеждину, и као такав и он је постао женски манастир. Пред други светски рат у њему је живело пет монахиња.

  У манастиру се чувало једно четворојеванђеље писано крајем 15. или почетком 16. века.

За време Другог светског рата под управом НДХ црква манастира Ђипше је сравњена са земљом, манастир је тешко оштећен а иконостас демонтиран и однесен (делимично сачуван). Од 1980. године манастир је насељен и постепено се обнавља. Данас манастир чине црква Св. Николе и спратни конак северно од ње.

 Манастир се налази на јужним падинама Фрушке Горе,  а од истоименог манстирског прњавора дељен је маленим потоком.  Манастир је посвећен празнику Силаска св.  Духа.  На удаљености од око један километар северно од манастира налазе се остаци првобитног манастира истога имена, који се од градње нове цркве назива Стари Јазак, а био је посвећен Ваведењу Богородице.   Према народном предању манастир Стари Јазак основао је деспот Јован Бранковић.   Свакако је подигнут пре турске власти у Срему,  у другој половини 15.    или почетком 16. века. У писаним документима манастир Јазак се први пут помиње 1522. године, а затим 1541. године.

        1705. године монах Христифор је пренео кивот са моштима цара Уроша из Неродимља у Јазак.

        Место старе тескобне цркве, подигнута је нова, садашња црква и конаци у времену од 1736. до 1758. године. Ктитори су били богатији људи из Новог Сада, Баје, Осека, Шида и Шашинаца. Нова црква је такође посвећена св. Тројици. Ова црква, као и црква манастира мале Ремете, Привине Главе, Ковиља и парохијска црква у Сремској Митровици, подигнута је у традиционалном стилу, а за узор им је служила црква манастира Хопова. Звоник је подигнут 1802. године.
Храм манастира Старог Јаска посвећен је ваведењу пресвете Богородице. Он је од 1741.-1774. г. био женски манастир. По наредби Марије Терезије укинут је као такав 1775. године. У њему је 1753. године живело 13 монахиња. Још тада им је наређено да не примају ни једну нову жену да се  закалуђери. Манастир је запустео, а оно мало ствари предате су братству Новог Јаска.

        Иконостас цркве у Новом Јаску сликао је 1769. године Димитрије Бачевић с Теодором Крачуном и Димитријем Поповићем. На њиховим сликама огледа се нови дух који је почео да струји у српском сликарству 18. века.

        Конак овог манастира рађен је у извесном источњачком стилу и спада у најлепше конаке у Фрушкој гори.
   У ризници манастира налазиле су се старе двери (од пре 1522. г.), рукописно јеванђеље које је писао и радио поп Петар из Земуна 1567.г., јеванђеље писано 1581., а оковано 1593. године; јеванђеље чије су корице оковане 1623.г., за које се каже да је савршенство технике, вероватно јединствено у целој српској уметности ове врсте.   Манастир је обнављан између 1926-1930. године.   За време Другог светског рата, под влашћу НДХ,  конаци манастира су  попаљени. Манастир је делимично обновљен, а чине га црква са звоником, тространи конаци и високи оградни зид који затвара порту.

 Манастир Крушедол се налази на југоисточном делу Фрушке Горе,у долини северно од прњавора и села Крушедол.  Манастирска црква посвећена је празнику Благовештења Богородице.  Манастир Крушедол је основао између 1509-1516. године владика Максим  (деспот Ђорђе Бранковић) уз помоћ мајке Ангелине и влашког војводе Јована Његоја, и он  представља задужбину сремских Бранковића.

        Крушедол је постао седиште обновљене Сремске епархије. Црква је посвећена Благовестима пресвете Богородице.

        Паперта је живописана 1545. и 1546. године. Претпоставља се да из тог времена потиче крушедолска икона Одигитрије, једна од најважнијих, најлепших и највећих икона у Војводини.

        Преко старог живописа стављене су средином 18. века нове зидне композиције, и то у олтару, нартексу и наосу. У нартексу има велики број ликова Срба светитеља. Крушедол је већ 1653. имао уметнички израђен дрвени иконостас.

        Када је 1716. године Евгеније Савојски потукао Турке на Везирцу у близини Петроварадана, Турци су, при повлачењу, попалили многа места, па и манастир Крушедол; том приликом су св. мошти Бранковића "сасекли и сажели", те су од њих остали само поједини делови.
 Бивши крушедолски архимандрит Никанор Мелентијевић, који је 1710. године постао епископ мохачко-сигетски, напустио је своју епархију и 1721. године вратио се у Крушедол. Он је 1725. године обновио манастир и том приликом подигао капелу, коју је посветио св. Максиму, а 1726. г. изграђен је и високи барокни звоник.   Од њега потиче податак из 1726. године, из кога се види да је он затекао у манастиру 90 калуђера и 12 стараца-расоноша.

        Изградња четвоространих конака завршена је 1753. године.  Иконописац Никола Нешковић је 1753. године, по налогу вршачког епископа Јована Ђорђевића, великог добротвора манастира Крушедола, прекопирао за Крушедол једну стару икону манастира Шемљуга у румунском Банату са ликовима мајке Ангелине и деспота. Мајстори крушедолских фресака били су највероватније Грци са Свете Горе, а аутори уљаног зидног сликарства Јов Васиљевић и Стефан Тенецки.
Године 1763. сликали су иконостас у Крушедолу Димитрије Бачевић и Теодор Крачун, а крушедолски иконостас је један од најважнијих, најстаријих и најлепших у нашој земљи, ремек-дело сликарства и дрворезбарства традиционалног стила.

        Чувена је била ризница манастира Крушедола; она је била богатија од ризница свих фрушкогорских манастира. Ту се чувала плаштаница са записом "Милутин Урош", која је донета са Балкана, а потиче из првих десетина 14. века, две меке  архијерејске митре старог облика, извезене свилом и позлаћеном жицом, а украшене бисером из 1553.г. дар две побожне госпође: Кантакузене и деспотице Екатерине; јеванђеље владике Максима из 1514. г., тамјаница из 1523. г., икона Благовести с краја 15. или почетком 16. века - вероватно најстарија икона на територији Војводине, јеванђеље сребром оковано из 1543.г., бакрорез манастира Крушедола из 1775.г., рад Захарија Орфелина; дрворез, рад јеромонаха хаyи Рувима (г. 1784.) и др. Богата манастирска ризница  је опљачкана у току Другог светског рата.
Овај деспотски манастир, или како га називају  "деспотска обитељ",  "лавра", па и  "царска обитељ", поред Сланкамена, био је један од главних књижевних центара. У њему су се преписивале и писале књиге. Крушедолска библиотека била је богата рукописним и штампаним књигама, а многе књиге имале су врло лепе иницијале и орнаменте.

        Осим  поменутог јеванђеља, које је писао јеромонах Панкратије 1514.г., ту се чувао и рукопис једног Отачника (живота светаца) из 1533. г. или 1540., а ту је писан 1591. и Поменик манастира Крушедола.  Ту су се чувале седам старих црквених штампаних руских књига, које је игуман Амфилохије донео 1651. г. из Русије. Овде је 1662. г. написана "Служба и акатист свецима", а 1666. минеј и др.

        У манастиру се налазе мошти св. Цара Уроша. Манастир Крушедол многи називају српским Пантеоном, јер у њему су сахрањене  многе значајне личности: патријарх Арсеније III Чарнојевић (1706.) и још много значајних црквених личности; кнегиња  Љубица, жена кнеза Милоша (1843.), војвода Стеван Шупљикац (1848.) и краљ Милан Обреновић (1901.).

        У другом светском рату, манастир није разорен, али је опљачкан, као и вредна манастирска ризница. Дуго година после рата конаци манастира су били претворени у дечји дом, да би тек 70-тих година прошлог века били враћени монасима. Данас манастирски комплекс чини црква и четворострани конаци у ограђеном парку.

  Црква манастира Кувеждина посвећена је Светом Сави. Верује се да је овај манастир подигао деспот Стеван Штиљановић  1520.г. Први сигурни подаци  о њему  потичу из турских записа из 1566-1569.г. Овој манастир први пут се помиње у писаним документима 1569. године, када је у њему писан минеј за месец јуни при игуману Стефану. Године 1593. овде је јеромонах Мојсеј писао житије св. Јована Златоустог. Турци су и овај манастир разорили и дуго је био пуст. Тек при великој сеоби Срба (1690.) обновили су га, изгледа, монаси манастира Сланца, код Београда, који су се у збегу овде склонили.

По договору од 1755. године манастир Дивша (Ђипша) постао је филијала манастира Кувеждина.

Иконостас за стару цркву сликао је Јанко Халкозовић 1772. Барокна капела, на манастирском гробљу, саграђена је 1788. Стара манастирска црква са два кубета замењена је новом грађевином 1816. године. Нова црква је призидана уз звоник, саграђен 1803. Манастирски конак подигнут је 1810. године и он опкољава са свих страна манастир.
  Архимандрит Никанор Грујић поверио је израду иконостаса и живопис зидова  нове  цркве    познатом сликару Павлу Симићу, који је тај посао обавио од 1850.-1853. године. Међу зидним композицијама истичу се нарочито:  "Свети Сава одлази у Свету Гору",  "Пострижење Светог Саве",  "Свети Сава мири завађену браћу"  и  "Стеван Немања на смртном часу", слика у припрати више западних врата.
 манастиру се, поред осталога чувао бакрорез Захарија Орфелина из 1772. године, који представља обновљени манастир исте године.

Манастир је 1923. године проглашен женским манастиром. Пред Други светски рат у њему је било око педесет монахиња. За време Другог светског рата, под владавином НДХ манастир је порушен. Конак је обновљен, а цркву треба обновити.

 Манастир се налази на најзападнијем делу Фрушке  горе, седам километара од Шида.  Црква манастира Привине Главе посвећена је св.  арханђелима  Михаилу и Гаврилу. Манастир се налази у близини старог деспотског града Беркасова. У једном манастирском записнику забележено је, према предању, да је манастир подигао неки  властелин Приба (Прива) још у 12. веку, а да га је крајем 15. века обновио деспот Јован са братом владиком Максимом.

Први пут се спомиње 1607. године, када је у њему писан један типик. Овај типик чува се у манастиру Ковиљу, који је у 17. веку био метох Привине Главе, јер су га, изгледа, основали монаси Привине Главе.

Садашња црква подигнута је на месту старе цркве 1741. године прилозима грађана Шаренграда, Вуковара и Бачинаца.  Манастирски конаци изграђени су између 1753-1771.г. Иконе за стари иконостас сликао је Станоје Поповић. Иконостас је  1786. године сликао Кузман Коларић, а 1791.-92. живописао је  и цркву. (Иконе за нови иконостас су можда рад Андреја Шалтиста из 1786.) Црква је обновљена је 1791. године, а звоник је подигнут 1792. године.

У ризници се чувала једна капа од зелене кадифе, вероватно архијерејска митра из 16. века, за коју се верује да је била капа деспота Јована. Ту је чувано и жезло александријског патријарха Јоакима из 17. века. Манастирска библиотека имала је неколико лепих србуља.

У Другом св. рату манастир је тешко опљачкан. Данас је манастир у процесу обнове, обнављају се конаци и дозиђују нови, сазидана је капела.

  На основу легенде сачуване у једном старом спису, Раковац је основао крајем 15. века Рака Милошевић, велики коморник деспота Јована Бранковића.  По њему је манастир и добио име.  Црква манастира Раковца сазидана је можда 1533. године, и она је била једна од најлепших које су код нас подигнуте у 16. веку. Још два непотврђена податка помињу овај фрушкогорски манастир 1533. и 1541. године, док турске земљишне књиге вођене између 1545.-48.  године, говоре да је том приликом Раковац исплатио царској благајни пореско задужење у износу од сто аспри (акчи). У сличном дефтеру вођеном од 1566.-69. године, Раковац је убележен са  "откупном"   сумом од 5000 аспри, а годишња феудална дажбина повишена му је на две стотине аспри. До краја 16. века манастир се помиње још само у трећем катастарском дефтеру из 1578. године, када је исплатио тапијске таксе у износу од 3000 аспри и 1589. године поводом књиге коју је у манастиру писао јерођакон по имену Тимотеј. За разлику од осталих фрушкогорских манастира, Раковац је често помињан током 17. века. Бројни записи говоре да је манастир у више наврата био разаран, напуштен, па затим обнављан. Истовремено на основу ових података може се закључити да се у то време у Раковцу налазио развијени преписивачки центар.
  Током 18. века манастир се често помиње. При обновљеном манастиру, стару касносредњевековну цркву из времена оснивања манастира (посвећену св. врачевима   Кузману и Дамјану), осветио је 1718. године епископ Никанор Димитријевић. То је пропорционална једнобродна грађевина, која има традиционално квадратно постоље са кубетом, полукружне певнице, и припрату на западној, наос и олтарски простор на источнох страни. Већ 1735. године уз слободну западну фасаду цркве, призидан је ктиторством митрополита Вићентија Јовановића, високи барокни звоник, са крстообразном криптом у нивоу темеља и декоративном лименом капом на врху. У звонику је капела посвећена св. о. Николају. Око половине 18. века  изгледи цркве усаглашени су са фасадама призиданог звоника: кубе је добило високи назидак од опеке и украсну капу  "на више јабука"   од лима, кровни покривач од шиндре замењен је  бакарним лимом, подне површине од опеке у цркви поплочане су каменом, а мањи прозори проширени су, па затим застакљени и преграђени украсним решеткама од гвожђа. Поуздане ликовне и текстуалне податке о изгледу манастира око половине 18. века пружају гравира Христофора Жефаровића из 1743. и познати Опис фрушкогорских манастира из 1753. године. На основу ових извора сасвим јасно се могу уочити многобројне промене изведене на црквеној грађевини у току непуне две деценије.
Постојање живописа на површинама зидова цркве забележено је више пута. Године 1753. фреске се помињу у цркви, на спољашњим странама кубета и на некада слободном западном зиду. За време рестаурирања цркве 1763.г. и доцније 1900.г. све старе фреске из 16. века уништене су. Данас, остаци фреско-слоја налазе се на ступцима у наосу и у подкуполном своду (Христос Пантократор), затим у проскомидији у облику нише и соклу олтарске апсиде. Уместо старије олтарске преграде описане 1753. године, црква је добила богато изрезбарени иконостас двоструко веће површине, који је сликао 1763. године познати мајстор Василије Остојић из Новог Сада, а завршио га Јанко Халкозовић. На зидовима трпезарије у згради конака налазили су се сликарски радови рађени уљаним бојама. Девет великих композиција (уништених у Другом светском рату) сликао је 1768. године раковачки монах Амвросије Јанковић.
  Издвојена (гробљанска) капела манастира Раковца (посвећена Богородици) на источној страни, подигнута је 1751. године заслугом монаха Хаyи-Јоаникија, пострижника и намесника овог манастира. Ова једнобродна црквица има зидове од тесаног камена, сводове од опека, велику гробницу (крипту) под наосом и малу дрвену  "звоницу"   над западном страном. У капели се налази складни иконостас са половине 18. века, који је по свој прилици радио сликар Јанко Халкозовић. Поред ове капеле, забележено је и постојање звоничке капеле манастира Раковца. У првом спрату звоника (из 1735.) формирана је пре 1743. године ова мала капела посвећена светом Николи.

Тростране зграде манастирских конака, затворене са источне стране високим зидом, настајале су постепено. Западно крило сазидано је 1736. године, док је део крила на северној страни подигнут пре 1753. г. ктиторством игумана Исаије. Из истог времена потиче и део једноспратног конака на јужној страни. Године 1761. као ктитор приликом довршења зграда конака забележен је митрополит Павле Ненадовић. Коначни тространи облик манастирски конаци су добили пре 1771. године.
 На литографији Михаела Троха насталој између 1837.-1841. године, комплекс манастира Раковца приказан је са северозападне стране. Црква је заклоњена зградама конака и видна само у висини кубета и звоника. На западној страни види се дуго једноспратно крило са главним улазом, бројним прозорима правоугаоног облика и низом плитких пиластера. На северној страни налази се краћи двоспратни конак, док је јужна страна конака у потпуности заклоњена. У горњем левом углу налази се најстарији ликовни приказ издвојене капеле са троугаоним забатом и малим дрвеним звоником.

Из друге половине 19. века потиче драгоцена стара фотографија, на којој су црквена грађевина и зграде манастирских конака приказане са југоисточне стране. Бројни адаптациони радови из половине 18. века лако се могу уочити.

Црква има фасадне зидове омалтерисане, па затим окречене, једноставне прозоре правоугаоног облика и двоводни кровни покривач од лима. Осмострана купола са истим бројем уских прозора има високи назидак завршен подкуполним венцем и барокну лимену капу са осмостраном лименом лантерном на врху. На западној страни види се призидани звоник са плитким угаоним пиластрима, профилисаним венцима, полукружним прозорима и једноставном четвоространом лименом капом насталом по свој прилици после пожара 1878. године.
  У Другом светском рату манастир је знатно пострадао. Звоник је миниран и срушен до висине капеле у првом спрату. Рушењем звоника уништен је полуобличасти свод над припратом и њени бочни зидови. Капа над кубетом је оштећена, унутрашњост цркве у потпуности демолирана, а богато изрезбарени иконостас спаљен. Највећа разарања претрпеле су  зграде манастирских конака, чија је обнова до данас изведена само делимично на  севернох страни. У току 1958.-59. године Покрајински завод за заштиту споменика културе реконструисао је црквену грађевину, којој је на тај начин са пуно успеха враћен изглед из времена њеног наастанка.

Посебно треба истаћи да је у Раковцу 1700. године начињен нови препис Душановог законика, а 1714. године написан познати Раковачки рукописни србљак. Године 1741. бакрорезац Тома Месмер "изрезао" је за овај манастир гравиру под именом Христос Евхаристија, а 1749. године изрезбарене и осликане певнице за Раковац (данас у Баноштору) начинио је јеромонах Силвестер Поповић.

У ризници манастира Раковца чували су се многи предмети, као: једна петохљебница из 1609.г.; омофор извезен свилом 1664.г.; дрвени кивот украшен седефом у коме је чувана десна рука св. Прокопија; један бакрорез из 1741. г. са сликом тадашњег манастира, рад Томе Месмера; фелон од зеленог сомота из 1749. г. и др.

 Манастир је саграђен на јужним обронцима Фрушке Горе,  северозападно од некадашњег истоименог прњавора.   Црква манастира Велике Ремете посвећена је св. Димитрију. По народном предању манастир је основао краљ Драгутин. Не зна се када је манастир основан, а претпоставља се, на основу једне руске забелешке из 1509., да је можда основан крајем 15. или почетком 16. века. Поузданих података о овом манастиру имамо из сачуваних турских и наших докумената из 1534. и 1541. Године 1568. у њему је написан један минеј, а исте године насликано  је и неколико фресака. Од тог старог живописа сачувано је само неколико ликова на своду у олтарској апсиди. Барокни звоник је призидан 1735., а фасада цркве прилагођена барокном изгледу између 1733-1753. Четворострани манастирски конаци саграђени су између 1722-1771.    Нове иконе за иконостас израђене су у првој половини 18. века; међутим престоне иконе су старије, њих су сликали 1687. придворни руски зографи Леонтије Стефанов, Јоан Максимов и Спиридон Григорев.

Године 1721. овде је описао свој пут у Јерусалим (1705.) Јеротеј Рачанин; то је у ствари први путопис у српској књижевности.

Срби су брзо после Велике сеобе (1690.) прихватили барокни облик у грађевинарству. Већ 1735. године овде је подигнут барокни звоник са капелом посвећеном рођењу св. Јована Претече. Највећи део конака подигао је 1722. митрополит Викентије Поповић.

У манастирској библиотеци било је доста србуља, које су великореметски монаси писали. Чувено је било јеванђеље, које је писао и сликао 1580. г. у Угровлашкој протопоп Јован, Србин из Кратова.

У ризници су чувана два бакрореза, први из 1746., а други из 1764. године.

У Другом светском рату манастир је изузетно страдао, како споља тако и изнутра. Данас је делимично обновљен и чине га црква и спратни конаци који затварају манастирску порту са све четири стране.

 Манастир се налази на јужном средишњем делу Фрушке Горе уз манастирски прњавор село Мала Ремета.    Мала Ремета или Реметица, манастир са црквом посвећеном Покрову Пресвете Богородице, један је од најмањих фрушкогорских манастира. Није познато када је основан, али изгледа да је и он основан уместо напуштеног еремитско-павлинског манастира, као можда и Велика Ремета.


За време турске владавине у Срему, био је метох манастира Раче на Дрини, коме га је по предању, још краљ Драгутин даровао. Највероватније је да су га подигли монаси манастира Раче. Поуздане податке пружају једино турски документи, у којима је ман. први пут забележен 1546.г.

Од 18. века постао је метох манастира Беочин, и то је био све до 1920.г.

Садашњу црквицу подигао је 1739. г., на темељима старе цркве Станко Милинковић, житељ села Шуљма, а осветио ју је 1768. г. митрополит Павле Ненадовић.

Врло леп иконостас радио је Јанко Халкозовић 1759-1761. године (или, по некима 1757. г.). Зидне слике из 1910. г. радио је Коста Ванђеловић.

Конак, који је саграђен 1758. г., срушен је за време Другог светског рата. Данас манастир чине црква, једнокрилни конак, дрвени звоник и капела.

 По предању манастир је основао владика Максим (деспот Ђорђе Бранковић) почетком 16.века.  Први помен манастира потиче из 1541. године.   Када је нестало деспота и племића, сам народ је преузео на себе бригу о црквама и манастирима и тако наставио да одржава немањићку задужбинску традицију. При подизању  Новог Хопова први пут се јављају грађани као ктитори једног великог манастира.

Ново Хопово, храм св. Николаја, подигнут је 1576. г. Цркву је подигла група породица Јовшић из Горњег Ковина код Будима. Уз цркву призидан је 1758. године високи  барокни звоник. Четворострани манастирски конаци саграђени су између 1728-1771.

Црква је врло лепо саграђена, нарочито има лепо кубе, па је и данас један од најлепших архитектонских објеката у Фрушкој гори. Она је послужила за узор при градњи цркве св. Николе у Иригу, манастиру Привиној Глави, Малој Ремети, цркви у Нерадину и др.

Олтар је сликан 1608. г., а нартекс 1654.г. Од тих слика очуване су само четири светитељске главе у олтару израђене у најчистијем византијском стилу. Међутим, пре неколико година откривене су велике површине ових фресака и у олтару и у припрати.

Данашњи иконостас живописао је Теодор Крачун, наш први барокни сликар, 1770.-1771. године.
  Међу фрушкогорским манастирима Хопово, као књижевни и преписивачки центар, заузимао је једно од првих места. Стеван Герлах, учени протестантски проповедник у свом Дневнику у другој половини 16. века забележио је да је од младог српског протопопа Лазара у Београду сазнао да  "они у Београду немају никакве школе, већ да уче читати и писати преко Саве у Угарској у Манастиру св. Николе, званом Хопово". 1618. године преписивао је овде каноне монах  Јеврем из Свете Горе. Ту је 1630. године оковано једно јеванђеље. Монах Петроније је 1675. године у Хопову  писао службу светог Стефана Штиљановића, а 1727. г. игуман манастира Хопова Кирил написао је повест св. Теодора Тирона. Један уметник израдио је за манастир Хопово 1756. г. бакрорез, на којем је представљен манастир са околином и свечани улазак митрополита Павла Ненадовића у Хопово.

Још у 16. веку овде су пренете мошти св. Теодора Тирона. Комисија која је 1753. г. извршила опис и попис свих фрушкогорских манастира, нашла је у Хопову празан стари  орахов кивот са коштаном интарзијом, у коме је раније чувано тело св. Теодора Тирона, а за време "визитације" (1753.) свечеве мошти биле су смештене у нови, богато резбарени кивот са балдахином, који је израђен 1747. године. За време рата између Аустрије и Турске, 1683. године, хоповски калуђери пренели су мошти овог светитеља прво у Шабац, па затим у манастир Радовашницу и ту су остале годину дана.

У 17. веку у манастиру је живело и радило преко 60 калуђера који су живели у киновији. Ту је написан 1634. Хронограф житомислићки.

У Хопово је 1757. г. дошао Доситеј Обрадовић, где се замонашио и у њему остао три године. У богатој хоповској библиотеци поред богословских дела налазио се и добар број световних књига. У то време, као и у многим другим фрушкогорским манастирима налазио се ту и чувени Духовни регуламент Петра Великог од 1721. г. Доситеј је, поред осталих књига, прочитао без сумње и Регуламент.

Др Мита Костић каже да су Орфелин и Доситеј у другој половини 18. века схватили просветитељски значај Духовног регуламента и да овај Регуламент и Прокоповичев буквар "представљају ... почетну историју српског рационализма у 18. веку".
  За Доситејево време дошао је из Русије (1758. г.)  "молер"   Василије Романовић и у Хопову основао зографску школу за израду иконостаса.

У манастирској ризници чувано је једно јеванђеље из 1609. г., петохлебница из 1663. г., престони крст рађен 1654. г. и већ поменути бакрорез из 1756. године.

У Хопову је у два маха, кратко време, постојала монашка школа, и то први пут од 1815. до 1819. г., а други пут од 1893. до 1899.

После Првог светског рата Хопово је 1919. постало склониште за исхрану и васпитање ратне сирочади. Касније је постало женски манастир у коме је живело 40 монахиња, махом руских избеглица.

У Другом светском рату црква је јако оштећена, иконостас скоро уништен, а конак у рушевинама. Рестаурација цркве вршена је 1949. и 1953.-1960. године. Данас је манастир обновљен, а чине га црква, три крила конака, звоникоградни зид и економске зграде.