ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА



У оквиру манастира постоје четири цркве из разних периода и њихова заједничка припрата. Овде се вековима налазило седиште српских архиепископа и патријарха, те је ово један од најзначајнијих споменика српске прошлости. Најстарија црква посвећена је Св. Апостолима, подигнута је у првој половини 13. века са жељом да средиште Српске цркве буде на мање угроженом месту. Као ктитори спомињу се Арсеније I и Св. Сава, од кога је и потекла замисао о градњи. У цркви су гробна места архиепископа Арсенија I, Јоаникија II, Св. Саве II и др. великодостојника Српске цркве.


ПОДОСТРОГ



Поред веће цркве у манастирском комплексу налази се и једна мања посвећена Св. Сави. У Подострогу је до 1837. год. била резиденција и летњиковац црногорских владика. Цео манастир је знатно страдао 1864. год. у Бокељском устанку. Од тада па све до 1995. год. био је пуст и прилични оронуо. Велики значај овом манастиру дају чињенице да је баш овде велики Његош спевао већи део Горског венца и да је из ове Светиње Св. Сава кренуо на своје друго путовање у Свету земљу.


ПРЕОБРАЖЕЊЕ КАБЛАРСКО



Првобитни манастир налазио се са леве стране Мораве и саграђен је у 14. или 15. веку. због изградње пруге тај манастир је порушен 1909. год. Пред сам 2. светски рат изграђен је нови манастир на другој локацији са друге стране реке Мораве. Предлоге и нацрте основе храма дао је владика Николај Велимировић. Братство манастира производи свеће и примају имена за проскомидију телефонским путем.

ПРОХОР ПЧИЊСКИ



По предању манастир је основао византијски цар Диоген IV 1068. год. на месту где је сахранио испосника Прохора. По имену овог Светитеља и реке на којој се налази, манастир је добио име. Почетком 14. века краљ Милутин је из темеља обновио већ прилично пострадао храм. Централни део храма а свакако и читавог манастира је гробница Св. Прохора Пчињског. Налази се у јужном делу олтара и посебно треба истаћи да тај део храма који чува Свете мошти никада није рушен од времена Диогена IV. Манастир је поседовао једну од најбогатијих библиотека у Србији све до 1841. год. Тада је у пожару изгорео највећи број књига.


ПУСТИЊА



Постоји предање о настанку овог манастира везано за Немањиће. Не постоје поуздани докази за ово предање па се као вероватнији податак узима да је манастир настао у 16. веку. Живопис у цркви је из доба велике обнове манастира 1622. год. Пре неколико година откопан је гроб за који је утврђено да је из 11. или 12. века. Пронађен је потпуно очуван костур са жутим костима.


РАВАНИЦА



Храм је изграђен у 8. деценији 14. века. Представља прву монументалну грађевину моравске школе и оно особено што Срби дадоше византијској уметности на самом њеном исходишту. Црква је изузетно осветљена са 62 отвора у зидовима од којих је велика розета на западној страни најдекоративнија. Манастир је основао кнез Лазар Хребељановић као своју задужбину. Испред олтара налази се ћивот са моштима Светог кнеза Лазара, донетих овде 1989. год. после вековног путешествија. Сачуван је драгоцени покров за мошти кнеза Лазара који је око 1404. год. извезла монахиња Јефимија.

САВИНА



Манастирски комплекс чине три храма. Највећи од њих, који има и улогу Саборног изграђен је 1777-79. год. залагањем самих монаха и грофа Саве. Испред цркве налази се веома лепо уређено монашко гробље где се лако уочавају гробови свих игумана и архимандрита из прошлости овог манастира. У манастиру је сачувана велика збирка старих рукописа и повеља, ризница са мноштвом старих руских икона и деловима црквеног намештаја. Велика икона Умиленија из 19. века окована је сребром.


СKАДАРСКО ЈЕЗЕРО



На острвцима и дуж обале језера постоји десетак храмова који сведоче о временима Немањића, па и пре њих. Скоро сви су запустели, али у наше дане се покреће велика активност да се обнове и оживе.


СОПОЋАНИ



Предпоставља се да је градња манастира са црквом довршена 1263. год .Краљ Урош I подигао је ову цркву као свој маузолеј. Име манастира потиче од речи сопоте, што значи извор. За време цара Душана дозидан је монументални звоник. Сачувано фреско-сликарство Сопоћана представља највиши домет средњевековног сликарства уопште. Из низа сачуваних композиција свакако треба издвојити Успење Богородице. Фреске имају непроцењиву вредност. Краљ Урош I сахрањен је овде у својој цркви. Због своје велике уметничке и историјске вредности манастир Сопоћани уврштен је у списак Светске културне баштине.

СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ



За овај град се са правом може рећи да са својим здањима представља споменик српске историје и духовности преко Саве и Дунава. Први пут се помиње 1308. год., а од 1713. год. постаје седиште Православне митрополије. Данашња Саборна црква је најрепрезентативнији барокни рад, како споља, тако и изнутра. Најстарија црква у граду је Горња црква посвећена Ваведењу. Доња црква је посвећена Св. Петру и Павлу. Подигнута је почетком 19. века. На месту потписивања Карловачког мира 1699. год. подигнута је Капела мира. Патријаршијски двор изграђен је 1892. год. у стилу еклектицизма.


СТУДЕНИЦА



Манастир је изграђен 1183-96. год. као задужбина великог жупана Стефана Немање. Студеница је бисер српског средњовековног неимарства. Припрату Великој цркви сазидао је краљ Радослав 1235. год. Од свог постанка до данас Студеница је била водећи манастир у Србији. Главни ктитор завршних радова био је Св. Сава. Из сачуваних сцена овог живописа доминира Распеће на западном зиду. У Студеници су сахрањени Стефан Немања, његови синови Стефан и Вукан и унук Радослав. Мошти преподобне Анастасије постављене су у ћивоту испред олтара. У склопу манастира налази се и црква Св. Јоакима и Ане, коју је сазидао краљ Милутин па се назива и Краљева црква. У близини Студенице налази се и испосница Св. Саве.


ЋЕЛИЈЕ



Народно предање везује оснивање овог манастира за доба краља Драгутина. У време I српског устанка у Ћелијама је радила Карађорђева војна болница. Испред цркве сахрањен је Илија Бирчанин један од јунака који су припремили I српски устанак. Посечен је у великој сечи кнезова. Поред мноштва гробова ћелијских монаха и монахиња, пaжњу привлачи гроб архимандрита Јустина Поповића, који је од 1979. год.постао место народног поклоништва, место на коме се по причи дешавају чудесна исцелења. У манастиру већ низ година делује надалеко чувена иконописачка школа.

ЦЕТИЊЕ



Манастир је основао 1701. год. владика Данило Петровић, претпоставља се на месту некадашњег двора Ивана Црнојевића. Владика Данило, иначе родоначелник династије Петровић, користио је за градњу камен са разрушеног манастира Црнојевића из 1484. год. Манастир је замишљен и као маузолеј династије Петровића. Тако се у самом храму налазе ћивоти са моштима Св. Петра Цетињског и владике Митрофана Бана. Манастир има веома богату ризницу. Поред велике збирке старих рукописа ту се налазе и многе штампане књиге јер је на Цетињу још од 1495. год. постојала штампарија. У храму се чува као велика драгоценост рука Св. Јована Крститеља у златном окову и део Часног крста такође у злату.


ЦРНА РИЈЕКА



Не постоје поуздани подаци када је основан овај манастир и његова пећинска црква. Цркву је осликао чувени сликар и песник Лонгин. Његово дело сматра се највећим достигнућем тога доба. У цркви се налази мали ћивот са моштима Св. Петра Коришког, које су овде пренешене из његове испоснице 1572. год. Од тада се у манастиру негује култ овог Светитеља. Црна Ријека је била велики преписивачки центар, па је имала и велику и богату библиотеку. Манастир је био веома погодно место за подвизавање и духовно напредовање почевши од Св. Јоаникија Девичког све до наших дана.


МАНАСТР СОКОЛИЦА НА КОСОВУ  И МЕТОХИЈИ



Manastir Sokolica nalazi se na padinama brda Sokolice u blizini Kosovske Mitrovice. Pretpostavlja se da je manastirsku crkvu u preiodu između XIV i XV veka sagradio jedan srpski velmoža. Skoro ništa drugo nije poznato o istoriji ove svetinje. Sve postojeće građevine, osim crkve, su novijeg porekla. Početkom ovog veka u manastiru je delovala i škola, a crkva je služila kao parohijski hram. Danas je područje oko manastira naseljeno isključivo albanskim stanovništvom. Poslednja srpska porodica odselila je 1967. godine. Od 1956. Sokolica je ženski manastir. Danas je ona poznata kao važno središte ikonografije i fresko slikarstva. Igumanija Makarija je pored svog doktorata iz hemije i diplome teološkog fakulteta u Solunu, jedan od najboljih fresko slikara i ikonografa danas u Srbiji.

Prekrasne ikone sokoličkog manastira krase mnoge naše crkve u Srbiji i inostranstvu. Sestre ovog manastira se takođe bave i prevođenjem svetootačkih tekstova, kao i izdavaštvom. Poslednjih godina manastir Sokolica je postalo važno mesto duhovnog okrepljenja za mlade i pravoslavne devojke koje ovamo dolaze da se nauče umetnosti ikone u molitvenoj i duhovnoj atmosferi manastirskog života.

Не постоје поуздани подаци када је основан овај манастир и његова пећинска црква. Цркву је осликао чувени сликар и песник Лонгин. Његово дело сматра се највећим достигнућем тога доба. У цркви се налази мали ћивот са моштима Св. Петра Коришког, које су овде пренешене из његове испоснице 1572. год. Од тада се у манастиру негује култ овог Светитеља. Црна Ријека је била велики преписивачки центар, па је имала и велику и богату библиотеку. Манастир је био веома погодно место за подвизавање и духовно напредовање почевши од Св. Јоаникија Девичког све до наших дана.

Манастир Туман



Манастир Туман лоциран је у "дражестној долини планина голубачки" на обали истоименог потока. За име манастира везано је неколико предања везаних за име Милоша Обилића, прослављеног јунака епских песама косовског циклуса. По тим предањима Милош, који је војводовао у овом крају са дворцем у оближњем селу Дворишту, у лову је нехотице смртно ранио пустињака Зосима Синајита, који се подвизавао у оближњој пећини. Када хтеде да га понесе видару на лечење, пустињак одмахну и рече: "Ту мани!" тј. нема лека - пусти да ту умрем. Да окаје грех, Милош подиже задужбину - манастир у који полаже Зосимове мошти, али у јеку радова стиже кнежев позив да пође у бој: "Ту мани, па дођи на Косово!" Од двоструког узвика "Ту мани!" манастир добија име Туман. Цела прича нема историјског основа, јер је Милош Обилић био тако ситан племић да савремени извори уопште не бележе одакле потиче, а данас га својата неколико места у Србији (Поцерје, Косово, Нови Пазар), доказујући да је баш њихов. Поред Тумана, народно предање приписује Милошу цркву у Киселој бањи код Подујева и манастир у Корману код Ниша. Ми чак нисмо сигурни да се он звао Милош (К)обилић, јер писање турских хроничара, да је "Мурата убио српски племић Билиш Кубила" протумачено је као турска транскрипција имена Милоша (К)обилића. Уствари ради се о игри речи. Израз "билиш кубила" значи "Онај који зна задати ударац". Дакле, "Мурата је убио српски племић који зна задати ударац". Био то Милош Обилић или не, очигледно је "знао задати ударац", а нас оставио у дилеми по питању његовог порекла. С друге стране, са много се више основа име Туман може довести у везу са кореном грчке речи тимвос тј. гроб, или пак са кореном латинских речи tumulo - укопати и tumulus - гроб, tumulo inanis - празан гроб (кенотаф), што би у сваком случају указивало на постојање неког гроба из античких односно рано хришћанских времена. Не треба одбацити ни придев tumulosus - хумовит, бреговит, јер је овај крај заиста такав. Можда порекло имена треба тражити и изван Балканских предела, јер у Јерменији постоји манастир истог имена, а код Руса презиме - Тумански и Туманов. Нека веза свакако постоји.

Не знамо ни време изградње манастира нити његовог ктитора. Помен о њему не појављује се у документима из времена средњевековне државе, па га нема ни у првим турским пописима. Тек попис из 1572-3. године, бележи два манастира светог Архангела у нахији Пек. Један од њих се идентификује са Туманом. Попис не одређује ближу локацију манастира нити даје бројно стање монаха, већ само његову новчану обавезу од 160 акчи коју плаћа султановој благајни. Попис из времена султана Мурата III одређује локацију манастира "код села Тумана". Овај попис пружа нешто више података: у манастиру живе два монаха, а годишња давања достигла су завидну цифру од 1.512 акчи, што говори да је манастир имао солидан земљишни посед и приходе. Свакако да је на положај и стање Тумана повољно утицала обнова Пећке патријаршије под Макаријем Соколовићем. У другој половини XVI века настало је у овом манастиру једно књижевно дело, тзв. Тумански апокрифни зборник који се данас налази у архиву Југословенске академије знаности и уметности у Загребу. Нисмо у прилици да читаоцима предочимо како је манастир провео XVII век, шта је преживео у време Бечког рата и сеобе Срба под Арсенијем III, јер га извори не помињу, па се претпоставља да је тада опустео. Извори су мало издашнији тек у првој половини XVIII века, тј. у времену аустријске окупације северне Србије. По извештају Максима Ратковића, егзарха београдског митрополита, манастирска црква је "стара црков" зидана од камена, са сводом од камена а покривен циглом. Припрате нема. Остали опис говори о крајњем сиромаштву, јер нема ништа од богослужбеног инвентара, чак ни путира ни дискоса нити кадионице ни кандила. Само две беле одежде, један октоих, један требник и "законик рукопис србски, светогорац калугер писал". Осим монаха Исаије, родом из Херцеговине, учесника црквено-народног сабора у Сремским Карловцима 1735. године, других монаха нема. Издржавао се од манастирске парохије коју је чинило 30 домова.

У време Кочине крајине, манастир је паљен од стране Турака. По писању Јоакима Вујића манастир је обновљен и манастирској цркви је 1797. године дозидана припрата, па је дужина цркве са припратом и олтаром износила 53 стопе а ширина и висина биле су подједнаке - по 19 стопа. Страдање Тумана се поновило у време Првог српског устанка, а обнову је дочекао у време кнеза Милоша. Заслуга за то припада Павлу Богдановићу, кнезу пожаревачке нахије. Он је, са осталим приложницима, подигао 1826. године келије манастирске, како сведочи натпис на њима.

Манастир је у прошлом веку имао 15 хектара обрадиве земље и око 400 хектара шуме. Земља је доносила мали приход, али је проређивање шуме издржавало манастир, јер је било орахових и храстових стабала дебљине 1,5-2,0 м који су коришћени за израду железничких прагова. Приход је допуњавала закупнина од кафане коју је манастир издавао у најам и воденица поточара. Године 1879. земљотрес је растресао манастирску цркву која је на неколико места "препукла", као и све остале манастирске зграде, на којима се појавило много опасних пукотина. Окружни инжењер је после прегледа и снимања ситуације, поднео извештај да не вреди поправљати ниједну зграду, јер је све толико несигурно и трошно да неће дуго трајати. Пошто није било новца да се све сруши и изнова подигне, извршена је 1883. санација под надзором инжењера Чермака, а Нестор Босиок израдио је нови иконостас за 15 цесарских дуката. Ипак, 1910. године срушена је црква јер је била склона паду и угрожавала вернике. Балкански ратови (1912-13) и Први светски рат (1914-18), одложили су изградњу нове цркве, па је садашња црква подигнута тек 1924. године.

Године 1934. у Туман је пресељено руско монашко братство из манастира Миљкова. Од 1966. године Туман је женски општежитељни манастир.

ЦРКВА светог архангела Михаила, зидана је у српско-византијском стилу, са фасадом динамично рашчлањеном луковима и кордонским венцима, а богато украшеном декорацијом у форми розета и шаховских поља. Олтарска и бочне апсиде, изнутра полукружне, споља су петостране са округлим прислоњеним стубовима на угловима, повезаних луком. У тимпанону су постављени округли прозори са каменом розетом, окружени декорацијом у формишаховских поља. Над централним делом наоса уздиже се четворострано постоље на које је положен осмострани тамбур куполе. На страницама тамбура куполе налазе се дуги узани прозори, а над припратом налази се, од куполе нешто нижи, четворострани звоник са бифорама на свакој страни. Кровни покривач је лимени. Спољашња фасада је са два кордонска венца подељена на три појаса, са прозорима у средњем. Прозори на припрати су дводелни, док су остали једноделни. Главни улаз се налази на западној страни, а споредни на северној певничкој апсиди. Унутрашњост цркве је пре пар година живописана. Иконостас је низак, сличан средњевековним, тако да не заклања живопис у олтарском простору. У наосу цркве се налази кивот са моштима светог Зосима Синајита.

ВЕЛИКИ КОНАК (23х9м) подигнут је 1935-7. године за потребе увећаног братства. У приземљу се налази 11 малих келија за монахе, а на спрату капела посвећена празнику Покрова Пресвете Богородице, просторије за епископа, духовника као и радионица.

МАЛИ КОНАК је подигнут од материјала старог конака у стилу моравске сеоске куће, има само кухињу и две собе за госте.

ИСПОСНИЦА преподобног Зосима Синајита налази се у пећини и чине је две просторије.

Изнад ње се налази и КАПЕЛА ПРЕПОДОБНОГ ЗОСИМА СИНАЈИТА.

Адреса: 12223 Голубац; тел: 012/75-195

Манастир Златенац



Између села Радошина и Гложана, на десној обали Велике Мораве, постојало је село Златенац које је 1825. године кнез Милош раселио у познатој акцији урбанизације градова и ушоравања и груписања села. У атару бившег села Златенца остали су темељи старе цркве код којих се народ окупљао о празницима, посебно због извора лековите воде који се налазио у непосредној близини.

Народна традиција коју је забележио Милан Ђ. Милићевић, о петорици браће, ктиторима пет манастира на овом простору - Тута (црква на тзв. Тутином брду у Малом Поповићу), Јаков (Јаковић близу Мораве), Тома (Томић), Златко (Златенац у Радошину) и Миљко (Миљков манастир у Гложану) - неприхватљива је не само због наивности, већ и због много других разлога. Манастир је добио име по селу, које се у првој половини XVIII века помиње као ненасељено. Једноставно, народна машта је густину светиња на малом простору покушала да објасни рођачким односима њихових ктитора. Ктиторе овог и осталих малих манастира у Ресави, треба тражити или међу ситном властелом из доба деспотовине, или међу монасима који су избегли са југа из предела под турском окупацијом, а овде су им у близини биле две значајне и поштоване владарске лавре - Раваница и Манасија.

Никаквих података о манастиру немамо из времена слободне српске државе и првих векова турског ропства. Тек у доба аустријске окупације северне Србије помиње се јеромонах Софроније у Златенцу 1734. Значи да је манастир постојао, али у каквом стању није познато. Ни Јоаким Вујић нити Вук Караџић не помињу манастир Златенац.

Обнова манастира Златенца отпочела је 1952. године а завршила се тек 1966. године када је епископ Хризостом извршио његово освећење. Највећи део посла су обавили верници села Гложане, као и монаси Миљковог манастира, а све уз стручну помоћ Регионалног завода за заштиту споменика културе из Крагујевца. Механизацијом и потребним материјалом обнову су помогла и друштвена предузећа: ТЕ Морава из Свилајнца, Каблови из Светозарева и Водовод из Крагујевца.

Црква манастира Златенца посвећена је светим лекарима Козми и Дамјану, зидана је од сиге са нешто пешчара и ломљеног камена. Црква има правоугаони облик основе са олтарском апсидом на истоку. Над централним делом се издиже осмострана купола ослоњена на квадратно постоље. Двоводни кров покривен је црепом. Живописа нема, али је његова израда у плану.

Златенац је женски манастир.

Адреса: 35210 Свилајнац; тел: 035/337-242

Манастир Заова



Манастир Заова са храмом Светих архангела Михаила и Гаврила, потиче из времена Деспотовине. Традиција га везује за кнеза Лазара и култ сестре Јелице, познате из народне песме неисторијског циклуса "Бог ником дужан не остаје". Рушен од Турака, обновљен је 1825. године на средњовековним темељима, а осветио га је 1850. митрополит Петар. Иконостас и зидни живопис урадио је 1845-49. молер Живко Павловић из Пожаревца. Заштитни радови изведени су 1938. и 1997. године. Парохијски дом је из времена кнеза Милоша.

Црква је служила као парохијска док није одлуком Епископа браничевског, Црквеног суда и Епархијског управног одбора претворен у манастир. Нема монашког братства.

Адреса: 12314 Велико Село; тел: 012/266-478

Манастир Витовница



Манастир Витовница лоциран је на једном узвишеном платоу на десној обали реке Витовнице при њеном излазу из клисуре зване Скоп, а између два висока брда - Фаца (источно) и Урлаја (јужно) и највишег врха Суморовац. На који метар од олтара диже се једна окомита стена која надвишује манастир и спречава да га сунце задуго изјутра огреје. На тој стени, која по Јоакиму Вујићу: "манастиру за обграду служи", много је порушених зидина и, кажу, порушених капелица. На врху се налази једна мала пећина, "људска је рука није нимало дотеривала ни украсила", а у њој су се по предању подвизавали монаси.

Име манастира, се у средњем веку јавља као Вителница, Витеоница, Витаоница, Витомница, Витовница. Ако је име добио по реци, онда у корену речи лежи именица "витл" која означава точак који вода окреће (нпр. "воденица са два витла"), што упућује на воденице или ваљарице којих је било на брзој планинској реци. Међутим, име се може извести и из глагола "витати" - обитавати, боравити, гнездити, што упућује на гостионицу ("виталница") или на сам манастир који се у средњем веку назива "виталиште инока", тј. обитавалиште монаха, а то је исто што и реч "обитељ", како се манастирска братства називају у богослужбеним чиновима.

Сигурних података о времену изградње манастира немамо, јер недостаје оснивачка повеља, ктиторски натпис или ктиторска композиција. Несумњиво, ово је после Тршке цркве - најстарија црква у Браничевској епархији. Двојезични натпис (старосрпски и јерменски) на камену узиданом у северни зид дозиданог дела цркве, говори о цркви светих апостола Петра и Јакова коју је 1218 године подигао Владо син Бабугов. Натпис намеће два питања на које постоје различити одговори. Прво, одакле потиче овај камен? По једнима, нађен је на истом месту приликом обнове цркве, по другима донет је са неког старог црквишта у селу Ждрелу. Многи научници прихватају да потиче са старије витовничке цркве. Друго је питање, које је националности Владо: Србин, Бугарин или Јерменин? Присуство више слова танког "јер" у натпису упућује на српски правопис. Данас је прихваћено мишљење да је северна српска граница у време Стефана Првовенчаног била на Дунаву, јер Студенички типик прописује да се за годишње парастосе ктитору доноси риба из Зете и са Дунава. Логично је претпоставити да је Дунав био у српској држави као и Зета. Каснија традиција, како у самом манастиру тако и у околним селима, везује Витовницу за српског краља Милутина који је ове просторе коначно припојио Србији. Могуће је да је овај велики задужбинар обновио стару цркву, или само заповедио да се обнови, јер се у једном прошловековном запису каже: "создан бист ... повељенијем благочестиваго краља сербскаго Милутина".

ИСТОРИЈА - За сво време трајања српске средњевековне државе, немамо никаквих података о овом манастиру. Помињу га тек турски пописи. Попис из године 1537. каже да у манастиру Пречисте на реци Витовници живе два монаха, а обавезе манастира према султановој благајни износе 400 акчи. Следећи попис лоцира манастир код села Витовнице. У њему живе три монаха а обавезе су много увећане и износе 1.678 акчи. Несумњиво да је манастир у материјалном погледу добро стајао, јер је 1557. године у време игумана Макарија, чувени златар Вук Кондо оковао златом витовничко еванђеље. Манастир је и наредних деценија напредовао иако је тешко објаснити коме и чему треба да захвали. Тако попис из времена султана Мурата III, бележи да у манастиру живи 6 монаха, а обавезе износе 2.500 акчи. Сређене материјалне прилике, добар старешина и вредно и вешто братство, обогатили су манастирску библиотеку преписима многих књига. Историју манастира кроз читав XVII век можемо да пратимо кроз записе на манастирским књигама. Сеобе крајем XVI века под Арсенијем III, и у наредном веку под Арсенијем IV, разнеле су витовничке књиге на разне стране: један псалтир из 1661. године налази се у Народној библиотеци, једна књига из 1619. у Кијеву, једна у патријаршијској библиотеци у Сремским Карловцима, једна књига из 1628. у манастиру Пакри, итд. Сеобом је и печат витовничког игумана Висариона из 1703. године, доспео у манастир Крушедол, а сребрна чаша - рад кујунџије Луке из Ћипровца из 1662. године - налази се у Бешенову. Ту се налази и поменуто, златом оковано еванђеље из 1557. године. Чињеница да су књиге и богослужбени инвентар манастира Витовнице расути на све стране, показује да се витовнички монаси у збеговима и сеобама нису држали заједно већ су се расули и придруживали братству других манастира. Занимљиво, витовнички монаси се и у избеглиштву труде да богослужбени инвентар увећају и обогате, па у Сент Андреји окивају у злато један крст.

У време аустријске окупације северне Србије (1718-1739), егзарх Максим (Ратковић) посетио је Витовницу и оставио опис манастира у коме уз игумана има само два монаха. За цркву каже да је "древна" (тј. стара), црепом покривена а испред цркве се налази "шатор од дрвета" под којим вероватно подразумева припрату. Веома је добро снабдевен књигама, делом штампаних у Русији, али и са много рукописних: 10 минеја, 2 еванђеља, по 1 триод, "плачевник", житије светих, Златоустове беседе, беседе Јефрема Сирина и Отачник. Солидан је и инвентар: свилене одежде, путир, дискос, кашичица, звездица, појас, павта и 2 кандила - све од сребра. Игуман Данило био је учесник црквено-народног сабора у Сремским Карловцима 1735. године. У време Кочине крајине, манастир је страдао од Турака. Тада је попаљен и келије су му срушене до темеља. Потом је био толико запуштен да је сеоска стока у њему обитавала.

Већ од времена Карађорђева монаси и сељаци су почели да га постепено оправљају. Прву обнову манастира обавио је Илија Добриловић, трговац из Бистрице, али немамо података о томе кога је обима она била и на шта се та оправка односила. Следећу обнову врше: Паун Матејић из Мелнице, буљубаша Петра Добрњца а после војвода млавски, који је припрату дозидао, и Стеван Добрњац, брат Петров, кнез моравски у времену 1815-1821 са седиштем у Пожаревцу, који је на старим темељима обновио конак са две собе и кухињом. Права обнова извршена је тек у време кнеза Милоша и то пред крај његове прве владе. Од 1837. године када су подигнуте неке зграде, почиње васкрсавање и успон Витовнице, да би 1856. године манастир био комплетно обновљен. Тада је обновљена црква, дозидана припрата са звоником, постављен под од мермера, а цела црква покривена "белим" тј. поцинкованим лимом. У самој цркви живописане су све површине. Тај су посао обавила браћа Милија и Иван Марковић из Пожаревца, за 100 цесарских дуката. Иконописом су се бавили и њихови синови Радован и Никола, а често су им се придруживали Димитрије Постниковић и Јанко Лазаревић. Нови конак изграђен 1850-51. године стајао је манастирску касу око 8.000 гроша. Испред цркве је подигнута чесма.

Приликом ових радова подигнута је једна зграда од тврдог материјала изван манастирског круга, у чијем су приземљу смештени: школска учионица, стан за учитеља, кухиња и преноћиште за ђаке, а на спрату две собе за "среског старешину кад у народном послу изађе, а и за другог којег отменог госта". Школа је била заиста потребна јер раније није постојала. Зидана је манастирским трошком, а народ је дао помоћ у материјалу и раду. Покретачка снага и душа свих ових радова био је игуман хаџи Стефан, који се трудио око свих послова. Све је финансирано из манастирске касе.

Ове обимне радове омогућила је и велика љубав околних мештана према овој светињи, као и солидна материјална база створена у овом веку. Треће деценије XIX века манастир је још увек плаћао спахији десетак, а осамдесетих година истог века имао је 470 хектара обрадивог земљишта с приходом од 610 динара; 1.165 хектара планине коју је издавао у попашу и скупљање сувих дрва за 3.409 динара; кафану и дућан који су доносили 1.200 динара; 3 воденице, неколико кућа, итд. Ради бољег сагледавања материјалне моћи, извршићемо нека упоређења. Са годишњим приходом од 15-20 хиљада динара, Витовница је била јача од славних владарских задужбина Раванице и Манасије, нешто мало јача од цркве смедеревске, а пет пута јача од цркве пожаревачке. Године 1886. манастир је дао 150 динара "на ратне цељи", тј. помогао државну благајну исцрпену вођењем рата са Бугарском и Турском. Али већ крајем те деценије почело је опадање манастира, изазвано лошим газдовањем, расељавањем братства и поплавама. У другом светском рату манастир је лоше прошао. По причању братства, због њихове оданости монархији, "домаћи комунисти" су запалили манастир, убили монаха Хризостома, родом из Раче, јеромонаха Мардарија и монаха Саву, о чему говори и мермерна плоча. После рата национализовано је много манастирске имовине, кафана, дућан и остало. Остављен је само аграрни максимум. Поред национализације, нанета је разна друга штета, однешено много грађевинског материјала спремљеног за подизање нових објеката и сл.

ЦРКВА - Манастирска црква посвећена Успењу пресвете Богородице, носи на себи траг бар три обнове, што је најбоље видљиво на фасадама. Првобитност цркве сачувана је само у темељу, и олтару који је свакако првобитни.

Архитектура Основа цркве у облику крста упућује на време краља Милутина. Споља петострана олтарска и тростране певничке апсиде, а изнутра полукружне, такође показују сродност са неким црквама из Милутиновог времена. Над централним делом уздиже се осмострано кубе, ослоњено на пиластре који су наглашени у архитектури. У прошлом веку дозидана је са западне стране припрата са звоником. Црква је зидана од тесаног камена поређаног наизменично са редовима цигле. Дозидани део зидан је на исти начин, али без неког реда у употреби материјала.

Живопис Првобитни живопис није сачуван, изузев у куполи, али и њега су браћа Марковић поправљала, па је изгубио првобитни карактер. Ту су приказани Господ Савот окружен анђелима, а ниже у тамбуру кубета уобичајени приказ пророка. У пандатифима су представљени еванђелисти са својим симболима. Боје су живе, а људске фигуре вешто и природно изведене. Браћа Марковић у сликарству углавном следе академски израз са романтичарским призвуком. Њихов рад у Витовници не одликују ни боје, нити складност људских фигура, којима недостаје пропорционалност. У олтару , у доњој зони, представљена је сцена служења Свете Литургије. Изнад је Богородица "вишаја небес", десно од ње сцена Пењање на Голготу, а изнад ове Аврамова жртва. Лево су представљене сцене Молитва у гетсиманском врту и Лествица јаковљева. У апсиди јужне певнице приказано је Васкрсење Христово са стражом око гроба, а испод свети великомученици Георгије и Димитрије и свети лекари Козма и Дамјан. У апсиди северне певнице представљено је Преображење Христово са Мојсијем и Илијом и апостолима учесницима овог догађаја, док су испод св. мученици. На осталим зидовима представљени су догађаји из Христовог живота и светитељи, међу којима и словенски учитељи Кирило и Методије, као и Свети Сава.

Иконостас је урађен 1854. године прилогом неколико верника из Петровца, Дубочке и других околних места. На њему има старијих икона из 1831. као и млађих из 1894. године.

ЗГРАДЕ - Манастирски комплекс мењао је свој изглед и садржај током дуге и бурне историје. Данас има три конака:

СТАРИ конак је приземна зграда са неколико соба за послугу и госте.

ВЕЛИКИ конак, подигнут 1960. године од чврстог материјала, има у приземљу капелу посвећену Благовештењу у којој се врши богослужење током зиме, а на спрату собе за епископа, игумана и три келије за братство.

НОВИ конак има у приземљу и на спрату има шест одељења за пријем гостију.

Манастир Витовница у наше време, иако сиромашан успешно се развија, али за пун развој потребно је још монаха. Утолико више што постаје предмет пажње многих верника који у њега долазе, колико због његове живописне околине и богате историје, толико и због духовне утехе коју овде добијају.

Адреса: 12305 Мелница; тел: 012/348-530

Манастир Брадача



Манастир Брадача се налази у атару села Куле испод брда Бубањ, изнад кога се протеже потес звани Пољана где се 1915. године одиграла битка српске и аустријске војске. Кости изгинулих немачких војника положених у костурницу, Немци су после Првог светског рата пренели у Немачку. Српска костурница није постојала, јер су изгинули Срби били махом из околних села, па су их породице сахрањивале у своја гробља. На ову битку још увек указује топоним Топовњача изнад докторовог винограда. Манастирски комплекс није најсрећније лоциран, јер се налази на путу бујицама које се у пролеће и у кишним периодима сливају са брда на северној страни ка кањону Брадачког потока (Витовничке притоке), са јужне стране. Јоаким Вујић каже да манастир лежи: "у једној великој долини измежду страшни, шумни планина".

Нема ни најмањег податка који би говорио о ктитору и времену изградње Брадаче. Највероватније да је у питању задужбина неког српског властелина из времена средњевековне српске државе, који је на овим просторима имао своје поседе. Не знамо ни какве је дарове и имања манастир првобитно добио од свог ктитора. Традиција приписује ктиторство Брадаче краљу Вукашину, у народу неомиљеном због "убиства" цара Уроша, који, иначе, овим крајевима није никада владао, или опет Вуку Бранковићу, омрзнутом због "издаје" на Косову. Треба приметити да народ све порушене цркве и манастире чије ктиторе не зна, приписује Вукашину или Вуку, сматрајући да су порушени по Божјој вољи као казна за грехове његових ктитора. Бог од издајица неће ни цркву на поклон да прими, а то проклетство спречава и сваку обнову манастира. Друга верзија народне традиције приписује Брадачу кнезу Лазару, а народна машта исплела је легенду и везала га за култ сестре Јелице познате из песме неисторијског циклуса Бог ником дужан не остаје.

Какав је углед манастир уживао у време српске државе, како је дочекао и поднео ропство, питања су на која нема одговора. Можда би се први помен наслутио у попису Браничевског субашилука из 1467. године, који наводи село Кулу са 41 домаћинством као тимар Синан-бега диздара (заповедника) тврђаве Голубац. У атару села Куле уписан је манастир Раван, без икаквих других података. Може се претпоставити да је то манастир Брадача, јер на овом простору нема другог манастира. У следећем попису из 1476. године, уписан је манастир код села Брадаче код Куле, у коме живе три калуђера, без прихода и без обавеза према султану. Манастир је био жив током целог XVI векa, јер је сачуван један пролог писан у овом манастиру 1566. године, који је касније - ко зна којим путем, стигао у Љубљанску библиотеку. Из записа на прологу сазнаје се да је писан "повељенијем игумена Панкратија и всего братства". Манастир је дакле постојао и имао братство. Истовремено, ово је једини познати игуман овог манастира из целокупне његове историје. У време владавине султана Мурата III (1574-1595), попис бележи Брадачу са два монаха и обавезом да султану плаћа 500 акчи.

Извори затим дуго ћуте не пружајући никаквих вести о Брадачи. Познавајући српску историју можемо само да претпоставимо шта је манастир и његово братство преживљавао том бурном времену. Највероватније да је страдао у освети Турака крајем због устанка Срба у Банату крајем XVI века, када је спаљено тело Светога Саве. У другој половини XVII века манастир је већ био опустео и таквог га је затекао патријарх Арсеније III који га је посетио 1677. године. Како није било монаха у њему, манастир је пропадао а патријарх се потрудио да бар сачува књиге за којима је била велика потражња. У библиотеци Пећке патријаршије сачувана два минеја из овог манастира. У минеју за месец децембар патријарх је записао: "на путу по Браничеву нађох ову књигу у манастиру Брадашево (?) ни од кога чувану, па је донех у Патријаршију, да у њој служи док се поменута обитељ не обнови". У минеју за месец април патријарх је оставио нешто дужи запис: "на путу по нахији браничевској, нађох ову књигу манастира Брадаче. Манастир пак овај беше запустео ... и узех је на службу нашој смерности. Ако ли се поврати манастир Брадача, опет да буде манастиру на службу и ником другом. Ко је отме - да му није просто него проклето". Свјатјеши патријарх одређује да књига опет припадне манастиру Брадачи "аште ли се поврати", тј. ако се обнови и добије братство.

Читав XVII и XVIII век манастир је у рушевинама, а наноси са брда затрпавали су темеље и рушевине цркве и осталих манастирских зграда. Таквог га је затекао Јоаким Вујић 1826. године и забележио да: "бјаше от Турака пређе толико стотина година попаљен и порушен. У церкви видити се може гди је био олтар и трапеза, мужеска препрата и женска, и то све порушено, камен на камену лежи". Ипак народ и свештенство су поштовали ове рушевине и на њима служили и читали молитве. Ради боље услуге и заштите, митрополит је Брадачу потчинио као метох манастиру Витовници.

Дуго очекивани тренутак обнове, наступио је 1991-1993. године, залагањем Епархије браничевске, Скупштине општине Мало Црниће која је платила израду планова и статике, Регионалног завода за заштиту споменика културе и Зем. Задруге "Стиг" из Божевца која је приложила 17.000 конвертибилних динара (=17.000 АТС). За тај износ купљени су цемент и гвожђе. Највише су ипак дали верници села Куле - добровољним прилозима у новцу и раду. Откопани су темељи и зидови цркве, сачуваних до висине 1-2 м. На садашњој грађевини обележени су оловним лимом. Сав шут је уклоњен и двориште очишћено и поравнано. Откопавања су открила осам скелета у цркви. Два занимљива костура источно од олтара: мајка са забоденим ковачким ексером у лобању, држала је једно дете на грудима, а друго дете од 10-12 година лежало је поред ње. Милан Милићевић забележио је народно предање да су Турци код ове цркве исекли сабор народа који су ту затекли. У току радова, извршено је измештање тока вододерине које је на тај начин могуће бујице скренуло и цркву заштитило. Обнова манастира је завршена 1997. године када је и освећен од стране епископа Игнатија.

ЦРКВА - План и пројект реконструкције манастирске цркве урадила је Снежана Вукашиновић, дипломирани инжењер архитектуре, радник Регионалног завода за заштиту споменика културе у Смедереву.

Цркве тролисне основе димензија 13х6 м, са једном куполом изнад амвона висине 10,5 м до крста, са полукружним певничким и од њих већом олтарском апсидом, зидаа је од ломљеног камена. Предвиђено је малтерисање спољних фасада. Покривена је црепом "медитеран", а купола и олтарска полукалота, нижа од висине крова цркве, покривени су оловом. Око темеља урађен је потпорни зид од бетона. Конструкцију свода и куполе носи 6 пиластера, који одвајају притвор од брода. На 4 од њих постављено је квадратно постоље које носи осмострани тамбур куполе. Прозори куполе изливени су од белог цемента и сваки има по шест отвора у облику цвета.

Главни и једини улаз у цркву је са западне стране. Изнад улазног портала остављена је ниша за икону Благовести, црквене славе. Западна фасада завршава се атиком (калканом) која се уздиже изнад крова. Стара црква имала је притвор дозидан накнадно, јер су под њим пронађена два скелета чије су главе биле напољу а тела унутра, што би било немогуће да је притвор зидан истовремено са црквом. Олтарски простор је веома мали и у њему је смештен првобитни часни престо из средњег века.

Археолошка истраживања открила су темеље манастирских зграда, али се за сада планира подизање само једног конака. Једини објекат је извор са капелом на њему. За звонару ће бити искоришћен лук над манастирском капијом.

Осим манастирског дворишта од 7-8 ари, манастир има 5,80 хектара шуме.

Адреса: Кула, 12313 Божевац