Vreme velike krize
  06.11.2004

Piše: Milovan Vitezović
I KAD nismo bivali u Beogradu - Dušan Radović je bio sa nama, u pričama, kao neka vrsta nostalgije za Belim gradom.

Tako je bilo i marta 1978. godine u Zagrebu, za ta tri dana "Goranovog proleća" jutra smo u "Palasu" na Zrinjevcu počinjali beogradskim novinama, uz doručak. U "Dugi" je bila Radovićeva rubrika, a u rubrici:

"Lepo je čitati dobre ljubavne pesme, pod uslovom da ne poznajete ni pesnika, a ni ženu koja ga je inspirisala. Samo je tako moguće i dalje verovati i u ljubav i u poeziju".

Sve nas je ovo veselilo, pod pretpostavljenim uslovom - da se odnosi na nekog drugog pesnika i neke tuđe pesme.

Pitao sam Stevana Raičkovića šta misli, na koga se ovo odnosi, koga li je Radović konkretno imao na umu, ko mu je od nas bio model za opasku?

"Valjda se odnosi na sve nas. Nećeš me uvući da se poimence prebiramo... Uostalom, šta znam", rekao mi je Stevan, a onda dodao: "Jedino znam da na današnjim čitanjima neću čitati nijednu ljubavnu pesmu."

Ma koliko sklon sarkazmu, Radović je dizao ljubav na najviši pijedestal: "Tako je malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi."

Istine radi, valja reći da Dušan Radović nije napisao puno ljubavnih pesama. Čak, premalo. I kad ih je pisao - najčešće ih je pisao po narudžbini, pisao ih je da budu pevane. Pesma "Milo moje" najbolje je napisana, a bogme i komponovana pesma naše savremene zabavne muzike, u kojoj je sve suvislo, saglasno i u osećanjima i u poetici.

Ipak, čak i ako uzmemo Radovića kao pesnika samo jedne ljubavne pesme "Plavi žaket", ona je antologijska. Osvaja Radovićevom jednostavnošću.

BRANKO Ćopić je, u jednom predgovoru za prvu knjigu mlađeg satiričara (knjiga je zabranjena, pa je i predgovor ostao nepoznat), napisao da satiričari i pisci humora, dakle pisci od duha, postaju po pravilu i dobri pisci za decu.

Za Dušana Radovića bi se ovo Ćopićevo pravilo moglo uzeti obrnuto.

On je bio čuveni pesnik za decu kada se počeo ogledati u satiri.

Nije se proglašavao satiričarem ni kad je ulazio u antologije satire - i ovdašnju i američku. Kao da se grozio samoproglašenih satiričara, jer je u proglašenju video pozu i neiskrenost. Hteo je da bude samo zabrinuti čovek koji piše.

NJega je satiričarem učinila velika zabrinutost za zemlju i za narod.

NJegovo veće satirično ogledanje na stranicama "Ježa" pada pred 1970. godinu.

To je vreme prvih naznaka velike krize, početak deoba i pojava rascepa.

Radović je najavu deoba i rascepa žestoko formulisao:

"Savez država, ili Ujedinjene nacije Jugoslavije, ili Svaka Vaška Obaška."

Učinio je to četiri godine pre nego što će to biti 1974. godine Ustavom zagarantovano.

U vreme popisa stanovništva koji će građane konačno razvrstati na narode i narodnosti, ne dajući Jugoslovenima nikakvu šansu. Radović je pisao: "Jugoslavija je zemlja bivših Jugoslovena."

Sam naslov Radovićeve rubrike u "Ježu" - "Glavobolje", govori da je svoje crne (humorne) misli pisao u dubokom očajanju, depresiji, takoreći: "Treba i pokrajinama dati po jedan Dan ustanka."

Kako odbraniti zemlju u celini kad joj neprelaznije postaju unutrašnje prečice od spoljnih, pitao se Radović i svojim mislima dovodio do apsurda buduću odbranu zemlje:

"Na svakom stražarskom mestu po dva predstavnika republika i po jedan iz pokrajina."

BILO je to vreme bujanja ratnih memoara, kroz koje su se stvarale i razne verzije antifašističke borbe, naravno u službi naroda i narodnosti, pa i amnestiranja izdajnika i zločina. Radović se i toga dotakao:

"Neka svako ispriča svoju verziju NOB. Izabraćemo najbolju".

U svojim "Glavoboljama" Radović nije štitio ni intelektualce, niti ih amnestirao od odgovornosti za svoje postupke:

"Novosadski dogovor je mrtav. Potpisnici su još živi, potpisuju nove dogovore".

Pri svemu tome, nije zaboravljao ni sam prosti puk - narod kome su u praznoj duši, počele da ječe novokomponovane pesme:

"Sećaš li se, draga, bratstva i jedinstva?!"

Naravno da Radović nije zaboravljao kome narodu on sam pripada:

"Zašto nas podsećate da smo Srbi? Sad treba da se setimo gde smo stali."

Ni dečji aspekt nije propustio:

"Molim, drugarice, oni nam stalno psuju milu nam 'Jugobanku'."

"Kako vam se ne spava, u ovom mraku?", obraćao se mračni Radović rukovodiocima, pa svestan svega dodavao: "Važnije odluke treba donositi na groblju. Tamo je većina."

U Radovićevim mislima prepoznajemo sve što nas nije mimoišlo, ali i duhovito seme onog što će probujati u "Beograde, dobro jutro!

DECA DEZERTERA

TEŠKO da je u književnom životu Beograda bilo tako odanog i tako brižnog prijatelja kakav je bio Dušan Radović Matiji Bećkoviću, Brani Crnčeviću, Slobodanu Stojanoviću i LJubivoju Ršumoviću.

Za razliku od Brane Crnčevića, oni su sa velikim pijetetom negovali ovo prijateljstvo. I Radović ih je takvim prihvatao, kao što se prema Crnčeviću odnosio na poseban način i sa velikim razumevanjem za sva njegova različita iskakanja iz konvencija.

Prema Crnčeviću se odnosio sa takvim prijateljstvom, da je u vreme Crnčevićeve rubrike aforizama u "Književnim novinama" i veoma burnog života autorovog, znao i da ga "prinudno" odmeni pod njegovim imenom, kako bi se rubrika sačuvala.

Čudili smo se godinama što Crnčević u izdanja knjiga aforizama ne unosi sjajan aforizam - dijagnozu srpskog mentaliteta: "Svi smo mi deca dezertera iz 1389. godine".

Tek smo u dvadeset prvom veku saznali da je to aforizam Duška Radovića pod pseudonimom Brana Crnčević. Radović je bio takav prijatelj da je i u grobu znao da čuva tajnu, ali Crnčević nije izdržao.

SRBIN U PESNIKE...
BRANKO Ćopić je voleo često da pominje Dušana Radovića u svojim intervjuima - hvaleći ga.

"Jedva čekam da se jednom ogledaš u romanu", rekao mu je u vreme jedne književne večeri na dečjem odeljenju biblioteke "Petar Kočić".

"Može li roman da stane na jednu stranicu?", pitajući, šalio se Radović na svoj račun: "Ja sam pisac do jedne stranice".

"Složi tako dvesta stranica na jednu temu i to je roman", nastavio je Branko Ćopić.

"Gde da nađem dvesta prvih rečenica za tih dvesta stranica?", zavapio je Dušan Radović.

U svojoj tajnoj azbuci od trideset slova sa trideset imena, u čiju je slavu ispevao epigrame, po principu Radovićevog "Na slovo, na slovo", Branko Ćopić je na slovo R stavio: "Radović Dušan
Rado Srbin ide u pesnike,
Da na TV bere lovorike."

Noći sa Krklecom
  07.11.2004

Piše: Milovan Vitezović
HRVATSKI pesnik Gustav Krklec smatrao je sebe i beogradskim pesnikom. Svoje najlepše pesničke godine, između 1920. i 1941. godine, proveo je u Beogradu (stanujući u Gračaničkoj ulici) i u njemu stekao punu pesničku slavu.
"Svoje najlepše dane proveo sam noću", govorio je, sećajući se boemske Skadarlije - Bore Stankovića, Tina Ujevića, Rake Drainca, Sime Pandurovića i drugih.
Krklec je oko 1970. godine bio čest gost u Beogradu, naročito kad je postao predsednik Saveza književnika Jugoslavije (1972. godine, posle Maspoka). Odsedao je u "Mažestiku", i u njemu, u Klubu književnika i u "Tri šešira" udružio se sa srpskim piscima, izdvajajući nas četvoricu: Dušana Radovića, Stevana Raičkovića, Matiju Bećkovića, i moju malenkost.
"Vas četvoricu najvolim", govorio nam je često sa radošću, dodajući: "Moja kćerka Katarina kaže: Radović je najumniji, Raičković je najgospodstveniji, Bećković je najbolji, a Vitezović najdrskiji."
Jednom nam je pričao kako je 1925. godine pevao u čuvenom horu "Obilić" zajedno sa Simom Pandurovićem, Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Rastkom Petrovićem, Desankom Maksimović, Momčilom Miloševićem i Milanom Bogdanovićem.
"To nije bio hor. To je bio horčina", rekao je Dušan Radović.
"Ej, moj stari, nekada ste se družili sa bardovima, a sad...", primetio je Stevan Raičković.
"Nemoj, Stevane, sad ste Duško i ti bardovi", opominjao je Krklec.
"A Bećković, a Kiš, a Vitezović...", terao je svoje Raičković.
"Divni su to momci... sjajni pesnici, oštri, pošteni i povrh duhoviti". Branio nas je Krklec: "Vidim da Kiš liči na Puškina..."
"PUŠKIN je poginuo u dvoboju, a ja ću u troboju", dokazivao je duhovitost Danilo Kiš.
"Ti uopšte ne želiš da stariš, već deset godina se ne menjaš", primetio je Krklecu Dušan Radović.
"A ko nema namere da živi što duže? Volim život, brate, moj Dušane, pa se ne dam", odgovarao je Krklec.
Krklec je posle Radoviću pričao kako je baš išao kao sedamdesetogodišnjak da čestita devedeseti rođendan slikaru Mirku Račkom i, čestitajući mu, rekao da želi da mu čestita i stoti rođendan.
"Može, može, ako to doživiš", rekao je Rački Krklecu.
Dušan Radović, tada pedesetogodišnjak, potresen ovom anegdotom, poželeo je da doživi da Krklecu čestita devedeseti rođendan.
IZMEĐU Radovića i Krkleca razvilo se prijateljstvo, koje se i samom ljubavlju moglo nazvati. O tome svedoči i polemika koja se razvila između njih na stranicama Književnih novina. To je najneobičnija polemika u srpskoj i hrvatskoj književnosti, vođena u klasičnoj pesničkoj formi. U sonetima.
Evo te cele polemike, sa Radovićevim uvodom u nju:
"Gustav Krklec je bio ozaren, izuzetno vedar i dobar čovek. Upoznao sam ga pre dvadesetak godina. NJegovo već izmoreno telo nije se doticalo mladalačkog duha, činilo se da su koreni te ogromne životne energije i radosti negde izvan telesnog i smrtnog, da će se pre ugasiti sunce nego on.
Bio je mlad, mlađi od svih, a star jedino zbog običaja i obzirom prema svojim vršnjacima.
I kad sam 1971. godine pročitao u Književnim novinama njegov sumorni 'Starinski sonet', potresni nagoveštaj da bi možda mogao umreti, ugasiti se kao ognjena ruža, onaj koji je od svih nas bio najdostojniji života, požurio sam i napisao 'Sonet na sonet', okrećući muku na šalu, braneći i njega i sebe od takve mogućnost.
Tako je počela naša neobična polemika u stihovima. Izmenjali smo po nekoliko soneta. Bilo nam je obojici žao što se ovaj prijateljski dijalog morao prekinuti, po želji tadašnjeg urednika Književnih novina".

Bespoštedne kuvarice
  08.11.2004

Piše: Milovan Vitezović
KADA su me pozvali iz "Mladinske knjige" 1977. godine, da za slovenačko izdanje knjige "Poštovana deco" napišem pogovor, prihvatio sam to kao počast. Sretao sam Radovića, ali mu to nisam govorio. Pitao sam se: da li je to bila njegova ženja, koja mi je saopštena kao želja izdavača, i nikad to nisam saznao. Kad je knjiga izašla, kad su i meni iz LJubljane stigli primerci, danima sam u "Mažestiku" očekivao hoće li mi Duško uopšte išta reći, sa strahom - da je, po svoj prilici, nezadovoljan. Zalud sam to očekivao tamo gde sam očekivao.
Međutim, sreli smo se u banci, nije imao olovku da ispuni isplatnicu. Pozajmio je moju olovku. Onda je zatražio i moju pomoć da mu, sa novijim očima, nešto na izvodu rastumačim. Podizao je slovenački honorar za "Poštovana deco". Tada mi se zahvali i za pomoć i za pogovor: "Koliko razumem slovenački - hvalio si me. Da nije moja knjiga, mislio bih da pišem o Egziperiju. Trudiću se da one hvale opravdam."
Počeo sam da mu dokazujem kako ga čeka svetska slava. Slava pisca za decu koju imaju Andersen, Grim, Lindgrenova, Egziperi, Sarojan.
"Kad će to biti?", smejao se Duško: "Na kukovo leto."
Odgovorio sam: "Onda kad se njegov Plavi zec nađe pored Meterlinkove Plave ptice".
"Mnogo truda iza toga stoji
Da se ništa prikaže u boji."
Razumeo je Radović veliku muku TV poslenika. Ali i muku gledalaca sa ovakvim našim TV poslenicima.
Niko kao on nije tako pokazao izveštačenost osmeha spikerki:
"Te-ve dame smeškaju se stalno.
Ne iz srca već više oralno."
Za njegove TV kuvarice, višegodišnje nedeljne distih-kritike televizijskog programa, bez premca u sažetosti i tačnosti, biberene na južni način (Radović je rođenjem Nišlija), kojima je dubinu malog ekrana docrtavao Dušan Petričić, dramaturg, esejist i kritičar Zorica Jevremović je napisala: "TV kuvarice su odavno postale ep o našem televizijskom programu." One nam pokazuju gde smo najtanji - na gajtanu TV priključaka.
Ovome se, zaista, ništa ne može dodati, ako se i doda, kvarilo bi ocenu.
Ni pitanje obima epa ne može se postaviti. U pitanju je nekoliko stotina distiha.
Jedino valja dodati da u njima nije štedeo ni one koji su mu bliski.
Novaković mu je bio blizak i po duhu i po FK Partizanu, ali mu to nije smetalo da osmotri ovakvo urednikovanje u Televiziji Beograd (1979):
"Novaković u Takovskoj vlada
Ko Ugandom Idi Amin Dada".
Bolje je prošao Novakovićev povremeni TV zamenik, TV savladar Slobodan Stojanović:
"Ono što bi bio naš pedigre
Sad gledamo u 'Više od igre'".
Sklon svakoj hvali na svo račun, Milovan Ilić Minimaks nije se hvalio Radovićevim distihom:
"Nove štete gledalištu prete
Kako ćemo bez glave do pete?"
Brana Crnčević je Radoviću bi prijatelj za prste one ruke kojom Duško drži pero, pa se iz ove kuvarice vidi i velika i neskrivena pristrasnost:
"Naš Crnčević dvaput u mesecu
Konzumira živu te-ve decu".
Kada se jedna naša pesnikinja u televizijskoj emisiji o njenoj poeziji u svom iskazu isuviše pozivala na Desanku Maksimović, što je inače bio njen običaj, Dušan Radović se ni kao gledalac nije mogao džentlmenski uzdržati:
"Mirina bi pesma bila tanka
Da joj nije prezime Desanka!"

Mesto sveće - televizor
  09.11.2004

Piše: Milovan Vitezović
GODINAMA pišem neki TV praktikum, kako do dobrog scenarija. I ko zna da li ću ga ikad dopisati. I pored stotina ispisanih stranica siguran mi je samo Radovićev moto:
"Mali ekran pravi život krije,
Kao prozor zatvorske ćelije".
Ali, kad bolje razmislim, možda bih se opredelio pre za drugi moto, opet Radovićev:
"Razlika je u nijansi samo:
Živeli smo, a sada gledamo".
Ali kad bolje razmislim...
"Kad života stigne zadnji prizor
Mesto sveće, palite televizor..."
i dalje:
"Antena se ko krstača krivi,
Pod tim znakom više se ne živi".
Molio sam i samog Dušana Radovića da mi ispriča ili napiše svoje, bilo scenarističko, bilo uredničko iskustvo, da ga istaknem kao primer, jer on je negda bio pravi urednik TV drama i TV serija. Umesto svega, ponudio mi je ove distihe:
"Te-ve drame mogu biti razne:
duge, mlake, spore ili prazne.
Te-ve drame ko veštačko cveće,
koje nikad uvenuti neće!
Kako drame ne shvataju same
da su pune svega osim drame?"
Svako vidi sebe onakvim kakav mu je program, mislio je Radović pred poturenim ekranom:
"Te-ve program nije nam po volji
Kao da smo pa mi mnogo bolji".
Izjašnjavajući se protiv bele kuge i za porast nataliteta, Dušan Radović je ukazao i na uticaj TV programa na brojnost savremene porodice:
"Oj, Srbine, šta to s tobom čine,
Sve ti mlade ostaše nevine!"
Omiljena Radovićeva "mušterija" među TV licima koju je neobično opevavao godinama u TV kuvaricama. Opevavao ga je godinama, u distisima, u nastavcima, da se može govoriti o seriji, a možda i poemi.
Ne treba utvrđivati zašto je to uradio, jer bi trebalo utvrđivati zašto ne bi uradio. A to bi bio promašaj.
I za Radovića Bane je bio veliki izazov, pa i privilegija. Radović ga je zvao medij(um)skim.
Ne znam da li je Radović to radio na prijateljskoj ili na nervnoj osnovi. Možda - na obe!
Kao što je televizijskim kamerama nezaobilazan, Bane Vukašinović nije izmicao ni svakom Radovićevom pogledu na televizijski ekran.
Da ga nije opevao, to bi bio neoprostiv propust, skoro kao da nije TV kuvarice ni pevao.
I Radovićevi distisi govore kolika je Bane TV institucija. Zato generacijsku slabost i bolećivost ne treba uzimati u obzir.
Sad prisećanje na neke distihe o Banetu svedoči o njegovoj neprolaznosti.
Uostalom, evo nekih, onako s reda, jer svako biranje ne bi ličilo na Baneta:
"Jedno lice ekranom se mota
podseća nas na fotorobota!
Gleda Bane sa naslovne strane
na dušmane što mu traže mane!
Kad je opaska ideja je bliska
Da Baneta koriste ko kviska!
Isti moral, manir, slična mesta
Bane nam je domaći Bareta?
Nije Bane komentator škrti
već nam nudi širok izbor smrti!"

Dosetke o piscima
  10.11.2004

Piše: Milovan Vitezović
MNOGE duhovitosti Dušana Radovića iz "Kasine", "Gradske kafane", "Sunca" i "Mažestika" na račun pojedinih pisaca završile su, neautorizovane, u "Ježevoj" rubrici "Pššš"...

Mnoge su već deo ondašnje kafanske anegdotike. Za mnoge se ne zna tačno - da li su Radovićeve ili Bećkovićeve, ili su zajedničke.

Evo nekih Radovićevih dosetki:

Za Miru Alečković je rekao da ima najduži skojevski staž.

Za raspopa Nikolu Drenovca je pričao: kako je u "Lotos baru" pokušao da uđe sa epitrahiljom umesto obavezne kravate.

"Kad su Zekini golaći, u vreme Prvog srpskog ustanka, bili jednom u Beogradu, onda im je tu zaostao Dušan Baranin", ovo je sam Dušan Baranin rado prepričavao.

Miodrag Bulatović je za njega bio poslednji krik svetske telefonije.

Vasko Popa je, po Radoviću, bio najproganjaniji srpski pisac. On je prognan u - Gradski komitet!

Za Mirka Kovača je mislio da piše pred ogledalom, da bi zauzeo pozu!

Za Branu Crnčevića je tvrdio da ne bira sredstva da bi bio cilj!

Za Vasilija Popovića je rekao da je pravičan u svojoj mržnji prema piscima, jer ni sopstveno ime ne podnosi (Ugrinov)!

Za Janeza Paćuku (Bećković) govorio je da je svetski ekspert za gluposti, kome je Frojd legao na kauč!

Dešavalo se da se Dušan Radović zaboravi, pa da se zameri psima. Da da neku izjavu za novine po pse neprijatnu ili da nešto napiše po njih nepovoljno. Kad god je prevlađivao strah od pasa, pisao je o njima kritično.

Jednom je u "Beograde, dobro jutro" izgovorio: "Psi nikad nisu živeli bolje!

Nekad su oni čuvali nas, sada mi čuvamo njih.

Živeti kao pas, to danas znači - u blagostanju, bez briga".

Sutradan nam je u "Mažestiku" praveći verbalnu paradu, pričao kako se gadno prešao što je to napisao i kako ne zna koje neslućene posledice može imati.

"Kakve posledice, kad psi ne znaju da čitaju", Dušan Baranin je uzimao sve zdravo za gotovo, to jest bukvalno.

"Možda i ne čitaju", složio se Radović da Baranina u njegovim godinana ne dovodi u nepriliku, ali je dodao: "Ali je sigurno da slušaju radio. Eto, noćas su na mene lajali svi psi od Zvezdare do Beograđanke".

Svi smo sad gledali u Baranina, očekujući šta će on na ovo reći.

"U četiri sata?", pitao je Baranin, koji je stanovao blizu Radovića, kod "Liona".

"U četiri sata!", potvrdio je Radović.

"Bogami si im se gadno zamerio", kazao je Baranin: "Lavež je i mene probudio!"

To što u detinjstvu nije mogao da bude sportista, jer po sopstvenom čestom isticanju, nije bio ni snažan, ni dovoljno vešt za mnoge fizičke discipline i, jer je "kao dete imao veliku glavu i nejako telo" pa ga je sopstvena glava pretezala, Dušan Radović je nadoknađivao kao navijač.

Voleo je fudbal, košarku i boks, pa sve ostalo.

Dosta dobro je igrao šah, ali šahovsku slavu nije tražio među sportistima.

Dovoljno smo mu paceri bili mi.

Bio je Partizanov navijač svim srcem i svim umnim silama. Svoj pesnički dar, bez porudžbina, stavljao je Partizanu na raspolaganje. Puštao je pamet na zeleni teren. O tome svedoče brojni stihovi, najčešće distisi objavljivani u "Partizanovom vesniku". Sigurno je da je i ovde napravio veliko pesničko istraživanje - kako se rimuju crno-beli, potrošivši rasipno najviše neočekivanih rima. NJegovo je ono o neprikosnovenosti Partizana:

"Zemlja, vazduh, voda,
fudbal, vaterpolo... košarka..."

Mitska sedmica
  11.11.2004

Piše: Milovan VitezovićDUŠAN Radović je svoje ukupno delo - deci namenjeno, sabirajući ga, želeo da uredi kao sedmicu. Tako da svaki dan u nedelji ima svoju knjigu i da se ona po tom danu i nazove. Imenujući knjige danima, u prvom uređenom izboru stigao je do četvrtka. Ali u knjigama (i rukopisima) ima dela za još prepuna tri dana. Pretpostavljam da će budući priređivač Radovićevih sabranih dela tako i postupiti. Nema druge logike - Radovićeva nedelja se sama po sebi (i po njemu) nameće.

Pitao sam samog Duška Radovića 17. aprila 1984. godine, dok mi je na vrhu "Beograđanke" potpisivao za decu "sa mnogo ljubavi" kompet "Ponedeljak-Četvrtak", zašto baš tako organizuje knjige.

- Ne znam ni sam. Nisam se boljeg načina setio- nasmejao se.

Pokušao sam da budem duhovit rekavši nešto o sebičnoj nedelji.

Radović je nastavio da govori o tome kao o neodređenom, kao da se ne odnosi na njega i baš njegovo delo:
- Godinama se to mučilo, kapalo i kupilo svakodnevno... valjda je tu probila težačka podsvest... Uh, ode se daleko. Šta znam?! To je prosto... tako!

To možda i jeste prosto i tako jednostavno, ali ima i u toj organizaciji dela božanskog dara. Onog bez svesne tendencije. Radović je stvorio jedan svoj neodoljiv mali svet i rasporedio ga po danima nedelje. A veliki Tvorac je veliki svet stvorio za nedelju dana i prepustio ga nama da ga po danima raspoređujemo, menjamo ili uništavamo...

MITSKI broj sedam ima i u Radovićevom stvaralačkom veku neobičan račun: proveo je sedam godina u "Pionirskim novinama", stvarao je sedam godina u Radio Beogradu (program za decu), radio je sedam godina u Televiziji Beograd, istraživao je sedam godina u izdavačkom preduzeću "Borba" (orlasi, marketing, dve godine uređivao "Poletarac") i javljao se sedam godina sa "Beograde, dobro jutro" u programu radija Studio B.

Bez obzira na sve, čak i velike, nesporazume, koje je tokom vascelog svog spisateljskog delanja, imao sa institucijama vlasti ili sa pojedincima iz vlasti, Dušan Radović nije hteo slavu disidenta. To što je pisao, posao je iz druge potrebe i za drugu vrstu slave, pa je slavu disidenta i kad je ona bila izgledna odbijao sa najvećom indignacijom.

Mislim da je voleo i da pokaže koliko je u samoodbrani jak i bespoštedan.

Kada je jednom 1982. godine dopisnik "Zidojče cajtunga" napisao jedan prljav tekst za celu stranu o Beogradu, protiv Beograda, koristeći se ponajviše Radovićevim mislima iz "Beograde, dobro jutro", uz ispomoć nešto naših aforizama, Radović je vešto odgovorio, sa tvrdnjom da takav dopisnik iz Beograda ne bi u Beogradu mogao da bude ni član gradske čistoće.

Video je Ameriku.

"Nije - bogzna!"

NJEGOVI domaćini priredili su mu u NJujorku i susret sa velikim ruskim pesnikom, poštovanim nobelovcem Josifom Brodskim, koji je tamo živeo kao emigrant i borio se za promene statusa ugroženih pisaca u svetu, a posebno u zemljama istoka. Brodski kao da nije shvatio koga ima pred sobom, pa je, iz opšte zabune, Radoviću izdiktirao čitav spisak ugroženih pisaca kod nas, čak, na i Radovićevo zaprepašćenje, postavio i neke zahteve.

Pitali smo ga, da li je prihvatio zahteve?

- Nisam. Bio sam zaprepašćen imenima pisaca sa spiska. To su oni koji najbolje žive, koje najpažljivije podržavamo i koji godišnje primaju bar dve najznačajnije nagrade.

Nije nam otkrio ko su ti naši pisci na tom spisku. Valjda i zbog prisutnih za velikim stolom u "Mažestiku".

- Pitajte za spisak Brodskog, kad dođe na Oktobarske susrete pisaca, tamo se valjda taj spisak pravi i dopunjava.

- Ima li mene na tom spisku? - pitao je Danilo Kiš, smejući se: - Nisam skoro dobio nijednu veliku nagradu...

- Slučaj tvoje zaštite je već dignut pred Ujedinjene nacije - smejao se i Duško, sa tužnom senkom na licu.


STRAST

RADOVIĆ je odgovarao filozofski: "Fudbal okuplja dve vrste muškaraca: one koji nemaju devojke i one koji imaju žene."

Kao strastveni navijač, sumnjam da li je bio strastveniji pušač, želeo je da ljude oko sebe pridobija za navijače Partizana. Ne mogu tvrditi da je Branu Crnčevića opredelio za Partizan, ali mene jeste, mada je od mene mala vajda, jer na prste ruke mogu nabrojati kada sam bio na utakmicama, od toga dva puta sa samim Radovićem.

Bio sam svedok kako je pokušavao da za Partizan pridobije Miodraga Bulatovića i to na Bulatoviću svojstvenom erogeno-mentalnom planu:
- Slušaj, Bule, ti si kao Partizan, više pružaš u gostima, nego na domaćem terenu.

Bulatović je, kakvog ga đavo dao, tražio i nešto "opipljivo".

Kraj za "dobro jutro"
  12.11.2004

Piše: Milovan Vitezović

U MLADOSTI je Dušan Radović opevao ljubičicu belu.

I to je ispravljao celog svog života.

Imao je potrebu da se celom narodu izvinjava. Kad sam jednog jutra 1984. godine, po njegovom pozivu, svratio u Studio B, pokazao mi je gomilu knjiga koju mu je baš poštar doneo. Pero Zubac mu je slao svoj opus namenjen deci, u želji da promeni Radovićevu izjavu da je neće uneti u Antologiju srpske poezije za decu. Duško je izdvojio Zupčevu knjigu pesama "Tito je naš drug" i sa uzdahom mi rekao:

- Kad ja ispaštam četiri stiha, kako će on celu knjigu?

Pravili smo mu poslednjih godina dosetke, i previše surove, da je on, još četrdeset i neke, dao ideju za Kuću cveća. To ga je grizlo kao i opaka bolest. Tešilo ga je i lečilo to da mu je emisiju "Beograde, dobro jutro", definitivno zaustavio moćnik sa ljubičastim prezimenom.

Bilo je to onda, kada je u svojoj emisiji tražio nacionalizaciju koja bi obuhvatila samo imovinu članova Saveza komunista.

- Kad više ne bude ni vas, ni vaše slave i privilegija, vaša deca će prodavati Dedinje deci fudbalera, pevača, trgovaca i nakupaca. Posle kraće pauze, Dedinje će ponovo postati ono što je nekad bilo - kad je ovo čuo, moćnik sa ljubičastim prezimenom je zaključio da je bolje zaustaviti emisiju i odložiti propast Dedinja.

Zaustavljanje emisije nije izvršeno istog dana, pa se još sutradan čulo:
- Kad već možemo i moramo bez Tita, mogli bismo i bez mnogih drugih.

Posle se moglo bez emisije!

Radović nije mogao da stane, pa je ustavljen.

Predsedništvo Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije je 8. novembra 1982. godine razmatralo aktuelna idejno-politička pitanja informativnih delatnosti i 16. novembra objavilo zaključke, u kojima stoji:

"Aforizmi u popularnoj satiričnoj emisiji 'Beograde, dobro jutro' u poslednje vreme sve češće imaju obeležja političkih poruka sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom. Sadržina tih poruka ponekad je krajnje destruktivna i neprihvatljiva. Potrebno je izvršiti podrobniju analizu idejne usmerenosti ovakvog delanja."

Usledila je analiza i cenzura.

Posle nesporazuma sa "nekim političarima" (znao im je imena, ali ih je kažnjavao nepominjanjem), Radoviću je bilo rečeno da više ne radi. On nije hteo da ne radi, sramota čoveka. Kako je već mogao - odlučio se za penziju.

Kad nije mogao da radi, rekao je:
- Ja više neću govoriti!

Posle su mu neki političari, narod je to tražio, rekli da radi, a on nije hteo. Nije želeo da se prilagođava ukusu onih koji su protiv njega. Rekao je da hoće u penziju, lakše mu je bilo da sebe iz javnosti povuče, nego da povuče reč. On jeste i vodeći pesnik za decu, ali nije čovek koji se igra sa: uzimala-davala, sa mačkama spavala. Nije on ni aparat da se uključuje i isključuje na dugme. Ne zna se šta je tačno rekao baš tada, možda ovo:
- Lako je vama, vi živite, po vašem mišljenju, dobro. Mi bismo, po vašem mišljenju, morali živeti još bolje, ali nam smeta naše mišljenje.

Čudan je bio odnos između Dušana Radovića i Slobodana Glumca.

Onaj koji mu je prvo, kao partijski funkcioner zadužen za pisce, zagorčavao život, koji ga je kao direktor "Borbe" šezdesetih sputavao, dao je Dušanu Radoviću sve slobode, kao direktor i glavni urednik Studija B.

Glumac je, Radovića u odlasku, preklinjao da se ne kune da više nikad neće voditi emisiju "Beograde, dobro jutro".



DETINJSTVO
A RADOVIĆ je mislio da se, sa penzijom, vrati u detinjstvo.

"Bili smo dobri ljudi još onda, ili smo ostali deca, kako hoćete, tek, u meni danas nije teško prepoznati ono negdašnje dete, od toga kako se obuvam, do toga kako se radujem i šta volim. Teško je poverovati da se za deset ili petnaest godina može postati čovek, ili drugi čovek. I to kad na kraju opet podetinjimo, dokaz da od detinjstva nikad nismo daleko..."

Tada ga je neko pitao šta je život. Novinar veli da je to jedno od pitanja koje ne vredi postavljati. Radović se nije složio sasvim, pa je odgovorio:
- Ipak je bilo zanimljivo roditi se i videti šta je to. A žao mi je svih onih koji nisu rođeni i koji nisu videli sve to.

Iskušavanje besmrtnosti
  13.11.2004

DUŠKO Radović je, kao srećan gost života, prolazio gradom, kao da ide na Slavu.

Slava je bila i za onoga ko bi ga sreo, makar se posle za njim samo osvrtao.

Stalno u trci za srećnim iznenađenjima, svakog jutra je počinjao s namerom da obraduje ljude. A svake večeri nije znao koliko je uspeo.

Nikada od sebe nije tražio mnogo, da ne bi bio zadovoljan onim što je postigao.

Druženje mu je bilo najlepša vrsta provoda.

Zato je češće viđan da šeta sam. "Čovek ćutljiv i namršten, kao da ga unutra nešto tišti i boli".

I tako nam je odlazio, govoreći: "Mislim da sam ja ipak srećan čovek, mada to ne mogu da dokažem nekim argumentima iz svoga života".

Na polaganju urne sa pepelom tragično preminulog Branka Ćopića bio sam postranični svedok razgovora Dušana Radovića i Vase Popovića, u Aleji velikana.

- Ala se lepo srećemo... - rekao je Duško, s gorkim osmehom, sa tamnom senkom.

- Ko ti je kriv, kad ne svraćaš na piće! - uzvratio je Vasa.

- Šta misliš, ko je sledeći? - kušao je Duško samu sudbinu.

Vasa je slegnuo ramenima, bez odgovora. Nije mu bilo do takvog pitanja. Tako je Radović, i sam zatečen neugodnim pitanjem, kao da ga je neko drugi iz njega postavio, morao na njega da odgovori: "Samo da nas dva ne vučemo palidrvca. Jedno mora biti kraće".

Kada sam ga video posle teških operacija, pokušao sam da mu kažem da dobro izgleda. Nije mi to dopustio - crnohumornim rečima: "Ko izbegava da umre, taj je protiv progresa i lepše budućnosti".

ZANEMEO sam, tako, da je njemu bilo neprijatno!

"Najvažnije je umeće razlikovanja važnog od nevažnog. Tu je granica između bolesti i zdravlja. Ja sam to pobrkao. Sada me leče".

Terao je crne misli s mišlju na sunce. Želeo je da ode na more, da se oporavi, ako se bude dalo: "Mi više volimo život nego život nas. U tome je stvar".

Poslednji put kad sam sa njim razgovarao, dao mi je neke svoje knjige za decu posvećujući ih svim sadašnjim i budućim Vitezovićima, uveren da će se uz dvoje, roditi još dvoje. Prateći me pored obezbeđenja Studija B, rekao mi je: "Kroz život sam prošao kao kroz samoposlugu. Sve što sam uzeo platio sam".

A kad je Dušan Radović odlučio da iskuša besmrtnost, ispratili smo ga tamo gde se živi i mrtvi dozivaju sa plačem, u Aleju velikana i ne sluteći da nam je ostavio testament o plakanju, svojevrstan etički i filozofski spis o plaču i tuzi:

"Skromni ljudi stidljivo plaču, znaju meru i u plakanju. Mali ljudi ne plaču, već cmizdre, oni nemaju ni pravih muka, ni pravih suza. Lako plaču samo zaboravni. Ima onih koji nikada ne plaču, koji čuvaju suze za svaki slučaj. Malo je života za mnogo plakanja, mnogo je plakanja za malo života".

OŽALILI smo ga, jer nismo znali za njegovu opomenu:

"Ne plačite za boljima od sebe, čuvajte suze za ozbiljne prilike!"

Otišao je u besmrtnike, ostavivši nam mogućnost da se uveravamo koliko je bio u pravu:

"Ne znamo kako će se ovo završiti. Mi stariji ćemo se nekako izvući, jer nećemo biti tu".

Otišao je bez očaja koji će nas stići. Testamentarno nam je ipak ostavio:

"Pomreše svi čestiti i pošteni i nema više nikoga da nas bude sramota".

Sve što je Dušan Radović pisao i govorio bilo je jednostavno, kratko, jezgrovito i istovremeno, mudro i ljudsko.

Za potrebe Vase Popovića, i njegove "Leve strane" i ispisao je šturu autobiografiju, u kojoj je sebe smatrao slučajem. Primetan je njen kraj:

"Smislio sam i epitaf za moj slučaj: Mnogo je više razumeo nego što je znao".

"Svako ima nekog koga nema", pisalo je u jednom in memoriam.

BOŽANSKE PESME

NA GROBLJU, Ršumović je svoje tužno slovo završio ovako:

"Dušan Radović je stalno nosio kišobran da se brani od pasa. Odsad ga od pasa moramo braniti mi".

"Manje je mrtav, nego što je ljudima obično suđeno", rekao je Brana Crnčević, otkrivši bistu Duška Radovića, oktobra 1985. u Pozorištu "Duško Radović" (Zarinov rad).

Meni se sve čini da on nije ni umro ni živeo, već da smo ga sanjali da je među nama, po njegovom duhu i njegovim pesmama, koji su bili božanskog porekla, pa su tako i do nas stizali:

"I mi koji nikada nećemo umreti, moramo govoriti da ćemo svi umreti iz obzira prema onima koji će umreti".

O tužnoj pesmi
  14.11.2004

DUŠAN Radović nije uopšte poređen sa Žakom Preverom.
A mogao se, možda, najviše sa njim porediti.
Ne može se govoriti ni o kakvom uticaju Žaka Prevera na Dušana Radovića kao mlađeg i kao pisca u jeziku manjeg naroda.
Može se, međutim, govoriti o frapantnoj srodnosti stvorenog.
Žanrovi im se skoro podudaraju, malo je žanrova u kojima se nisu ogledali, neke su po svojoj ćudi uobličili.
Radoznalost im je ista.
U raznovrsnosti se mogu takmičiti.
Toliko je neočekivanosti i kod jednog i kod drugog.
Ni jednom ni drugom se ne mogu omeđiti prostori književnog svaštarenja.
Bilo šta da su radili - to je u sebi imalo mnogo neodoljivog.
Emisija iz kulture "Petkom u 22" Televizije Beograd završavala se poezijom. Umetnik, naučnik ili poznata javna ličnost birao bi jednu "svoju" po duši, pesmu domaćeg pesnika i obrazlagao svoj izbor. Tako je u petak 11. septembra satiričar Vlada Bulatović Vib izabrao "Tužnu pesmu" Dušana Radovića. Svoj izbor Vib je ovako obrazložio (tekst nije objavljen u Vibovim "Sabranim delima", pa je prilika da se u ovoj knjizi sačuva):
"Bio sam u prilici da izaberem jednu pesmu, po srodnosti, onu koja mi leži, koju volim...
Zašto je u moj izbor ušao Dušan Radović i njegova 'Tužna pesma'?
Ja sam iz generacije (nešto mlađe od Radovića) koja je, kao i on, volela Čehova, i to Čehova iz njegove priče 'Tuga'. (U njoj, siromašni kočijaš celog dana saonicama prevozi gospodu i uzaludno pokušava da im se izjada, da im kaže: 'Umro mi je sin'. Na kraju dana, tek u štali, svojoj kolibi, uspe da iskaže bol. Samo ga je ona saslušala i razumela.).
Taj humor od fine vrste ponovo sam otkrio u pesmama Dušana Radovića, u pesmama za decu.
On je dokazao da za decu može da piše samo čovek koji ima pameti na pretek, da književnosti nema za velike i male, da ima samo dobre književnosti.
U našem pesništvu Dušan Radović nije samo izvanredan pesnik, već i škola duha. NJegov pristup deci je sasvim drugačiji. On im se obraća sa "poštovana deco". Radović zna da su deca dragoceni ljudi, da se njima može i sme sve reći. Ona za njega nisu kolači. Ne stavlja ih u oblande. Ne zasipa ih šećerom. Ne lepi im na oči šarene laže.
S njima se igra u životu i igra života, koji ih čeka i u kojem već jesu.
Oslobodio je poeziju tepanja: cuci-buci, caca-maca, tog odvratnog stihoklepstva u stilu: 'na šta zaudara konj, to se zove vonj, ono što miriše - to je o d’kolonj'.
Radović ne nudi deci so za pamet. Samo im pravi najlepše klikere za glave i, usput, uči kako da se njima igraju.
'Tužna pesma' i Radović vraćaju nas Čehovu i njegovoj priči 'Tuga'.
Kao pravi pesnik, on deci peva i o tuzi, usamljenosti i starim bićima, koja nisu imala nikoga na svetu, ni mamu, ni tetu, a morala su da vole, da brinu i hrane nekog živog stvora, pa makar to bilo i 'belih mačaka šest'. Jer one miševe nisu umele da vole i uginule su od tuge za starom gospođom Klarom.
Neka deca znaju da je samoća jedna od kazni života. Svako može biti osuđen na samoću.
Često sam čitao ovu pesmu i prisećao se jednog lepog pisma, jedne druge gospođe, gospođe De Sevinje, koja kaže:
'Danas je umro baštovan Ruo. Sve ruže su za njim patile'.
Eto kako se dobre poezije naslanjaju jedna na drugu. I u krvnom su srodstvu sa uzvišenim duhom.



DAH VREMENA

I RADOVIĆ je, kao Prever, uvek pisao o onom o čemu je želeo da govori, bez ikakvih demagoških ambicija... O tome svedoči mnoštvo njihovih zajedničkih tema: sloboda, buntovništvo, borba protiv zloupotreba vlasti i autoriteta, potreba za ljubavlju bez dogmi i proračuna.
Prever je svakog jutra sebi govorio: - Kakav divan dan! Radović je u to uveravao ceo Beograd. A i šire!
Krasi ih ista zadivljujuća jednostavnost i neposrednost.
Oni su, naprosto, imali dah svoga vremena.
I Radović i Prever su svoje očaje bojili humorom.
I Prever i Radović su za poeziju neizbežni patos zatrpavali ironijom.

smor..(awhhhh, ZzZzZzZz)