Vožd voleo da nazdravi

Srbija je među obaveštenim strancima tokom 19. veka bila na glasu kao "raj za siromašnog čoveka". Poput oblasti zapadnih granica u nastajućim Sjedinjenim Državama, i Srbiju je u to vreme postepeno naseljavalo novo stanovništvo. U srpskom slučaju doseljenici su stizali iz svih krajeva Balkana, a pre svega s dinarskih masiva, Rodopa, Vardara i Kosova. Došljaci su krčili nepregledne šume koje su se protezale od Niša do prilaza Beogradu.
Još krajem 19. veka iz Crne Gore svake godine u vreme poljskih radova u Srbiju je prelazilo i po dvadeset hiljada ljudi, kako bi se radeći prehranili.
Ipak, siromaštvo i zaostalost teško su opterećivali ovo nastajuće društvo. Iako su bili sitiji od prosečnih Evropljana, i njegove stanovnike mučila je nemaština.
Kada je u zimu 1853. jedan britanski novinar putovao istočnom Srbijom, zabeležio je utiske s večere u jednoj krčmi na prvom prenoćištu od Beograda. U dimom ispunjenoj kući od blata namernike posedale po patosu poslužili su paprikašem od usoljene ribe i pasuljem. Britanski putnici su tom prilikom odabrali da potroše svoje zalihe lionske kobasice.
Slavski ručak bio je svojevrsni dokaz te teške socijalne napetosti koja je vladala u srpskom društvu. Domaćin bi se zaduživao i po deset dukata kako bi spremio slavu. Sela koja su slavila svetitelje u vreme kada nije post podmićivala su ponekad sreske vlasti da proglase zarazu i spasu ih od juriša gostiju iz sela u kojima slave u vreme posta. Poseta i obed nisu u Srbiji počinjali pre nego što gosti i ukućani ne budu posluženi vodom, rakijom i slatkim.
Kao predjelo najčešće su služeni sir, luk, paprika i hleb. Naravno, uz sve to bila je neizbežna i rakija. Srbija 19. veka, sa izuzetkom smederevskog i župskog kraja, nije bila toliko poznata po vinu koliko po rakiji. Ipak, pošto su, sa izuzetkom šljivovice, rakije bile skupe, krčmari su vrlo često samo razblaživali špiritus vodom.
Glavno jelo bili su orijentalni i srednjoevropski specijaliteti, kao što su pilav, pileći paprikaš, razne supe i čorbe. Meso je služeno kuvano, a posebno je bilo cenjeno pečenje.
Profesor mladog kralja Aleksandra, Alber Male, opisao je u svom dnevniku večeru kojom ga je u svom letnjikovcu izvan Beograda ugostio profesor uporedne anatomije na beogradskoj Velikoj školi. Iako je bio pozvan na "pečeno jagnje", Male je zabeležio da su domaćini pored "ćevapa" (ražnjeva na kojima su bili komadi jagnjećeg mesa posuti paprikom - mešavinom crvenog bibera, luka i soli), poslužili kečigu u majonezu, "punjeni kiseli
kupus" (sarmu) i pileću salatu.
Male je bio zadivljen. Poznati francuski patriota, autor najizdavanijeg udžbenika istorije, koga bi redovno dirnulo kada bi neko lepo govorio o Alzasu i Lorenu, nije mogao da odoli a da se ne poveri svom dnevniku:
"Ah! Na ćevap se pretplaćujem dvaput dnevno. Pored njega je bledo i ono najveštije što priprema francuska kuhinja."
Male nije mogao da tako nešto kaže za srpsko vino. Po ukusu je nalikovalo vinima iz južne Francuske, ali je bilo toliko slatko da je Maleu bilo teško da se na njega navikne.
Od osamdesetih godina 19. veka turistički vodiči počinju da se detaljno bave Srbijom. Putovođe u izdanju Bedekera i Majera preporučivali su putnicima iz Nemačke i Austrougarske pet hotela u Beogradu: Grand (do kraja pedesetih godina 20. veka nalazio se na mestu današnjeg Filozofskog fakulteta), Pariz, Imperijal, Srpska kruna i novoizgrađeni Bristol. U drugom gradu po veličini, Nišu, predstavljali su čak tri hotela: Evropa, Orijent i Ruski car.
Pored naglašavanja činjenice da Srbi jedu veoma začinjenu hranu, istaknuta je informacija prema kojoj su najčešće jelo bili jagnje i prase pečeni na ražnju. Vina su opisana kao jaka, a posebno je preporučeno negotinsko. Autori Majerovog vodiča su čak tvrdili da je narod u Srbiji "u piću vrlo umeren".
Drugo izdanje Bedekerovog vodiča za 1914. godinu, poslednje pred Prvi svetski rat, preporučivalo je posetiocima Srbije kakve obroke da poručuju. Za "prepodnevnu užinu" predlagani su ćevapčići, pržene kobasice i ćulabastije. Za ručak je predstavljan izbor između sarme, paprikaša od pilećeg ili nekog drugog mesa i đuveč. Osim ovih jela, isticane su i pite od mesa, sira i zelja.
Povest o alkoholnim pićima i odnosu žitelja Srbije devetnaestog veka prema njima mnogo je složenija. Vino i rakija smatrani su delom ishrane. Vožd Karađorđe je, saglasni su njegovi biografi, često i rado pio. U to teško vreme savremenici su ga samo pod dejstvom alkohola mogli videti veselog. Posebno je bio vezan za rakiju.

Kralj voleo pivo

Za kneza Miloša jedan savremenik je pisao da je mnogo pio, ali se nije opijao. Kralj Aleksandar Obrenović posebno je voleo da uz večeru pije pivo. I srpska vojska, za koju su poznavaoci govorili da je krajem 19. veka spadala u bolje hranjene evropske armije, dobijala je redovna sledovanja vina.
Dešavalo se da lekari predlože da umesto slabog vina, koje su ko zna odakle dopremali sumnjivi liferanti, vojsci bude deljeno sledovanje rakije.


Izvor: Novosti

Kratko slavlje u Draču

Sredinom novembra 1912. jedan eskadron srpske konjice ukasao je u plićak Jadranskog mora. Najvažniji cilj Balkanskog rata bio je ostvaren. Kraljevina Srbija dobila je teritorijalni izlaz na otvoreno more. Posle čitavog veka samostalnog državnog postojanja, ugrožena od Habsburškog i pod senkom Osmanskog carstva, Srbija je konačno došla u posed jedne morske luke.
Posle pobeda srpske vojske u Kumanovu i kod Bitolja, ishod rata bio je odlučen. Ipak, srpska vojska je tek trebalo da zaposedne jadransko primorje. Vlada u Beogradu nije računala s tako brzom ratnom pobedom. Zato je uoči rata pregovarala s arbanaškim glavarima na Kosovu.
PoČetkom novembra, nadomak Prokletija, formirana su dva odreda srpske vojske. Oko šesnaest hiljada vojnika Drinskoalbanskog i Šumadijskoalbanskog odreda upućeno je preko planina. Istoričar Milić J. Milićević uporedio je ovu epopeju, koja je trajala punih mesec dana, s velikim i slavnim prelascima Alpa, od Hanibala do Napoleona.
Srpska vojska je putovala do Drača čitavih mesec dana, prelazeći dnevno u proseku desetak kilometara. Usput je nailazila na nezainteresovanost lokalnog stanovništva i aktivnost austrougarskih agenata. Ozbiljnija bitka s ostacima osmanskih snaga odigrala se tek prilikom opsade Lješa.
Samo jedan dan pošto je 28. novembra 1912. Ismailj Kemal Vlora uz podršku Austrougarske u Valoni proglasio nezavisnu Albaniju, srpske prethodnice ušle su u Drač. Velika luka došla je bez otpora pod vlast Kraljevine Srbije.
Dopisnik "Dejli telegrafa" bio je jedini novinar koji je prisustvovao ovom događaju. Gradski uglednici su dva dana ispred grada čekali na dolazak srpske vojske. Kada je napokon jedan eskadron iznemoglih konjanika stigao, odjeknuli su usklici u slavu Srbije. Novu vlast je posebno srdačno dočekao drački pravoslavni episkop Jakov.
U vreme kada je došla u posed Drača, Srbija ga je u stvari diplomatski već bila izgubila. Velike sile su još samo razmatrale da li treba da dobije uzani koridor ka moru u oblasti Svetog Jovana Medovskog ili da jadranska železnica, kada jednom bude izgrađena, ostane pod međunarodnom kontrolom i otvorena za Srbiju.
Ipak, Kraljevina Srbija se ponašala, kako je to slikovito napisao profesor Dimitrije Đorđević, "kao da će u Albaniji vekovati". U Draču je osnovan okrug, a u Tirani, Elbasanu i Lješu srezovi. U Orošiju, središtu katoličkih Mirdita, i u oblasti Dukađin takođe je uspostavljena uprava.
U Drač je ubrzo doputovao prvi načelnik okruga - Ivan Ivanić. Njegova supruga Delfa, jedna od utemeljiteljki Kola srpskih sestara, vodila je bolnicu u Draču. Kasnije je zaražena tifusom, koji je jedva uspela da preboli. Na čelo dračke opštine doveden je uglednik iz stare dračke porodice Đurašković.
Srpska vlast u Albaniji počela je vremenom da se suočava s velikim
teškoćama. Mir stanovništva morao je da bude izdašno plaćan. Delovanje austrougarskih agenata i begova odanih sultanu činilo je ionako loše puteve nesigurnim. Tokom nekoliko dana uništene su usamljene stanice, koje su branili malobrojni srpski vojnici.
Odmazda je bila oštra, ali štetna po sliku Srbije. Londonski "Tajms" pisao je na osnovu glasina o spaljivanju čitavih sela, a u Austrougarskoj su štampane novine ("Albanische Korrespondenz"), koje su srpsku vojsku optuživale za masakre više hiljada Arbanasa i muslimana u Sandžaku, Makedoniji, na Kosovu i u Albaniji. Međutim, kasnije objavljen izveštaj međunarodne komisije o uzrocima i vođenju balkanskih ratova Karnegijeve fondacije za mir uglavnom nije potvrdio ove optužbe.
Čitava literatura objavljena u to vreme, između ostalog i iz pera najznačajnijih srpskih političara, govorila je u prilog tezi da narod Albanije nije u stanju da stvori i u miru vodi svoju državu.
VeĆ u aprilu 1913. postalo je izvesno da je kraj "albanske operacije" blizu. Pod pritiskom flote velikih sila srpska vojska je napustila jadransko primorje. U Albaniji je, međutim, ostala još dva meseca, a u nju se vraćala skoro svake godine tokom čitave sledeće decenije.
Povlačenje srpske vojske iz Albanije imalo je značajne posledice. U to vreme nešto više od četvrtine stanovništva severne Albanije bilo je slovenskog porekla.
U nastojanju da stvore ekonomski nezavisnu Srbiju, čiji bi brodovi u svoju zemlju preko srpske luke, kako je ironično primetio britanski poslanik Pedžet, "donosili blaga Indije", tvorci srpske politike su zaboravili na slovensko stanovništvo. Zaboravili su i srpsku vojsku: prvi prelazak 16.000 vojnika preko Albanije nije bio predviđen ratnim planom. Na marš smrti, koji je trajao mesec dana, vojnici su poslati sa po dva hleba!
Do naŠeg vremena Srbi iz Albanije su skoro u potpunosti asimilovani ili su se iselili. Pre nego što se srpska vojska povukla, jedan odbor žena iz Drača poslao je telegrame ruskoj carici i engleskoj kraljici, moleći da ovaj grad ostane u sastavu Kraljevine Srbije. Odbor je pisao u ime 524 žene Drača - većine njegovih stanovnica.

Opsada Skadra

Skadar je, posle pada Soluna, Janjine i Jedrena, ostao poslednje osmansko uporište u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva. Crnogorska vojska ga je opsedala uz pomoć srpskih trupa. Iako su naposletku pod pritiskom velikih sila srpske jedinice napustile opsadu, njihova komandna i tehnička pomoć ključno su doprinele crnogorskoj pobedi.
Prilikom opsade Skadra, prvi put u istoriji dejstvovala je srpska ratna avijacija. Ratni pilot s dozvolom broj 1 u srpskoj avijaciji, narednik Mihajlo Petrović, poginuo je 7. marta 1913. na borbenom zadatku, postavši tako i prva žrtva u ratnom vazduhoplovstvu naše zemlje.


Izvor: Novosti

Građani dve države

Prema nekim procenama, danas u Srbiji živi veći broj građana rođenih u Crnoj Gori nego što ova republika ima stanovnika. Jovan Cvijić je verovao da je oko 90 odsto stanovnika Srbije u oblastima između Morave i Drine, dakle u samom središtu moderne srpske države, vodilo poreklo iz Crne Gore, Stare Hercegovine (današnja severna i zapadna Crna Gora), Hercegovine i Bosne. Tome treba dodati činjenicu da je Crna Gora u današnjim granicama uspostavljena tek 1945. godine.
Pre samo sto pedeset godina Crna Gora je zauzimala svega nešto više od trećine današnje teritorije, i to uglavnom planinskih oblasti cetinjske i delova nekoliko susednih opština.
Često pomišljam da je pogled crnogorskih intelektualaca prema pradavnoj državici Duklji, suštinski pokušaj da sva kasnija istorija bude relativizovana i obesmišljena.
Kada je sredinom 10. veka vizantijski car istoričar Konstantin 7. Porfirogenit pisao svoje spise o narodima i o upravljanju carstvom, na Balkanu su pored Vizantijske imperije postojale bugarska, srpska i hrvatska država. Car je detaljno pisao o Srbima i Hrvatima, nabrajajući njihove zemlje i župe koje su ih činile. Duklja je zajedno s Travunijom, Zahumljem, Raškom, Bosnom i Paganijom, i pored svih nedorečenosti, u ovom spisu svrstana u okvire srpske države.
S vremenom su različite oblasti preuzimale vođstvo nad srpskim zemljama. Tokom 11. veka predvodništvo je stekla Zeta (ranije Duklja), ali je od početka 12. veka prvenstvo pripalo Raškoj. Dinastija koja je zavladala Raškom, a iz koje je potekao Stefan Nemanja, takođe je poreklom iz Zete. Zato je Nemanjin otac i prebegao u svoju postojbinu u vreme feudalne anarhije u Raškoj, pa se rodonačelnik najveće srpske dinastije rodio u Ribnici pored Podgorice. Još u 19. veku verovalo se da je Katunska nahija (stara Crna Gora) bila tek Ararat srpske slobode. Zato je Njegoš i pisao:
"Što se ne hće u lance svezati, to se zbježa u ove planine..."
Nacionalni romantizam samo je učvrstio ova osećanja. Danas mogu delovati samo kao potpune besmislice teze pojedinih "novoromantičara" u Crnoj Gori koji za Njegoševo veliko srpstvo okrivljuju uticaj njegovog vaspitača Sime Milutinovića Sarajlije.
Poslednji crnogorski novovekovni vladar, knjaz (od 1910. kralj) Nikola, obećavao je da će se posle oslobođenja Srpstva odreći prestola ukoliko mu bude određena visoka renta i darovan dvorac negde u Provansi. Pogibija kneza Mihaila i uspostava siromašnog i maloletnog kneza Milana na tronu, koji je ruska diplomatija, navodno, planirala da preda upravo knjazu Nikoli, doveli su do novog zahlađenja odnosa.
Nezavisnost, koju su dve države dobile (13. jula 1878) smatrana je praznim dobitkom. Ipak, podela je njome samo učvršćena, iako je u to vreme malo ko bio spreman da to prizna. Zaklinjanja na vernost i jedinstvo bila su česta i dramatična.
Kada
je 1896. knjaz Nikola posetio Beograd, prilikom vidovdanske liturgije u Sabornoj crkvi, on i kralj Aleksandar Obrenović držali su se za ruke. Slobodan Jovanović zabeležio je i da je crnogorski vladar plakao. Koliko su veze između Srbije i Crne Gore bile snažne i lične svedoči činjenica da je Obrenoviće i Petroviće vezivalo kumstvo, dok se osamdesetih godina 19. veka glava pretendujuće dinastije Karađorđevića, knez Petar (budući kralj), oženio Zorkom, kćerkom knjaza Nikole.
Ipak, po povratku Karađorđevića na presto, odnosi između dve države postali su vrlo loši. Pregovore o savezu smenjivale su afere - bombaška i kolašinska - kada su protivnici knjaza Nikole u dosluhu s Beogradom, navodno, nastojali da ga svrgnu. Istovremeno kada je i Crna Gora, poslednja na Balkanu, postala ustavna država, izbori su pokazali ne samo da narodna većina nije zadovoljna autokratskom vladavinom knjaza Nikole već i da je privržena ujedinjenju sa Srbijom. Pobednička Narodna stranka želela je da Narodnu skupštinu preimenuje u "srpsku narodnu skupštinu".
Posle pobedničkih ratova iz 1912-1913, dve države su prvi put dobile zajedničku granicu. Srbija je iz svojih ratnih tekovina značajno uvećala crnogorske teritorijalne dobitke, a crnogorska vojska je poslala jednu jedinicu u Makedoniju kako bi pomogla srpski ratni napor protiv Bugarske.
Odlučnost narodne većine da se Crna Gora neposredno i bezuslovno ujedini s Kraljevinom Srbijom, iskazana na Podgoričkoj skupštini novembra 1918. godine, ipak je bila izražena u nesigurno i nedemokratsko ratno vreme. Otpor ujedinjenju pružen je uglavnom u staroj Crnoj Gori, pretvorivši se u kratkotrajni građanski rat bjelaša (pristalica ujedinjenja) i zelenaša (lojalnih kralju Nikoli).
I pored činjenice da sve do 1945. u Crnoj Gori niko nije osporavao njeno srpstvo, između dva rata nastao je prvi pokret za otcepljenje. Nezadovoljstvo je bilo opšte, tako da su komunisti na prvim izborima novembra 1920. dobili najveći broj glasova u ovoj zemlji, tradicionalno naklonjenoj Rusiji.
Upravo će komunistički pokret sprovesti stvaranje crnogorske nacije. Posle 1945. svi slovenski stanovnici Crne Gore postali su Crnogorci, a škola i država uskoro su ih većinom uverile da između Srba i Crnogoraca postoje nepremostive razlike.

Đilas demantovan

Od 1945. do 2000. narodno jedinstvo je zamenjeno državnim. Tako je Milovan Đilas, jedan od kreatora moderne crnogorske nacije, tvrdio da nema toga ko bi mogao odvojiti Crnu Goru od Srbije. Propadanje Srbije tokom devedesetih godina 20. veka učinilo je kraj i ovom jedinstvu, čiji su poslednji talac ostale političke elite u Srbiji.


Izvor: Novosti

Gosti - ponesite krevet

Zamislite zemlju u kojoj na dva i po miliona stanovnika dođe svega dve stotine lekara. I dok je jedan lekar morao da brine o zdravlju dvanaest hiljada potencijalnih pacijenata, bolesnici su mogli da nađu leka u tridesetak okružnih bolnica.
Dakle, na svaku bolnicu bilo je upućeno u proseku osamdeset i pet hiljada stanovnika. Dodajmo ovoj statistici i činjenicu da u pomenutoj zemlji sve do razdoblja koje je usledilo nakon Prvog svetskog rata nije radio medicinski fakultet.
Budući lekari morali su da odu u Beč ili da pohađaju neki drugi evropski univerzitet. Vlada bi jedva dočekala da se vrate sa studija, pa bi zatim bili raspoređeni u jedan od okruga, poput činovnika ili oficira. Eto, savremeno srpsko zdravstvo ipak nije tako loše. Samo treba naći dobar primer za poređenje. Opisane prilike bile su stvarnost Srbije krajem 19. veka.
Zato ne čudi činjenica da je prvi šef saniteta u ustaničkoj Srbiji bio kafedžija. Svest o zdravlju stanovnika Srbije s početka XX veka bila je, upravo iz pomenutih razloga, velikim delom oslonjena na sujeverje i magiju. Taj svet koji je spavao u neprovetrenim i vlažnim sobama, retko se presvlačio i još ređe kupao, jeo istom kašikom i ritualno prilikom susreta ljubio sve bez razlike, sujeverno se ovlaš rukovao i sa strepnjom mirisao sopstveni znoj u prisustvu bolesnika.
Od sujeverja se teško odvikavala i narodna elita. Tako je prilikom jedne od poslednjih epidemija burbonske kuge (čume), 1837, država nastojala da se sa pošašću suoči sa ozbiljnošću i organizovanošću moderne države. Ipak, knez Miloš i pored toga nije želeo da rizikuje: članovi vladarske porodice, tri stotine momaka i sam vladar provukli su se kroz košulju koju je tokom noći, u skladu s drevnim sujeverjem i magijskim obredima, satkalo devet golih baba.
Nije ni čudo što je u to vreme narod bolesti još uvek klasifikovao po mestu bola - recimo, zubobolja, stomakobolja, grudobolja, glavobolja. Poslednjih decenija 19. veka u Smederevskom i Valjevskom okrugu radio je jedan predan i čovekoljubiv lekar - dr Lazar M. Dimitrijević. On je verovao da u osnovi lošeg zdravstvenog stanja naroda koji je lečio leže slabe higijenske navike i zaostalost.
S brigom je pisao pretpostavljenima o blatnim kućama bez prozora, u kojima na prostoru skučenijem od jednog stočnog vagona žive čitave porodične zadruge.
Pisao je o pregrejanim sobama, svetiljkama koje su se dimile i raskvašenoj obući koja je, sušeći se na pećima, smradnim isparenjima ispunjavala
sobe. Zato su deca imala čađave nozdrve. Zabrinut, dr Dimitrijević je primetio:
"Da nije našem narodu leta, za koje vreme živeći na čistom vazduhu, pluća izventiliraju i ceo organizam osveže - našeg bi seljaka za nekoliko godina nestalo."
Orijentalno zaljubljen u toplotu, prosečan Srbin bio je nemaran u odevanju. Nešto zbog sirotinje, a malo i zbog nehata, ista odeća je nošena sve dok se ne pocepa.
Umesto da obuče noćnu haljinu, spavaćicu ili pidžamu, narod bi se pre nego što legne na prostirku koja bi ga delila od utabane zemlje, samo razdrljio. Pišući o čarima putovanja kroz Srbiju tokom zime, britanski putnik je sredinom 19. veka zabeležio da onaj ko želi da spava na krevetu, treba da ga ponese sa sobom na put.
Tek je manjina seljaka zimu dočekivala sa čakširama i gunjem. Većinom su zimovali u tankim pantalonama - gaćama, i nekakvim koporanima. Donji veš nije bio poznat na srpskom selu. Upravo zato su lekari s brigom uočavali da zbog stalnog nazeba prosečan seljak počne da hronično kašlje već kada navrši četrdeset godina. U zemlji "hleboždera", čiji se narod i pre stotinu godina dičio kako može da prehrani još i milione stanovnika drugih zemalja i ishrana je predstavljala problem.
Nastojeći da se priseti hiljada svojih pacijenata, doktor Dimitrijević je tvrdio da skoro polovina dece u Srbiji umre pre nego što navrši dvadesetu godinu života. Prisećao se kako je upoznao samo jednog čoveka čija su sva deca preživela prvu mladost.
Žednim bolesnicima ukućani su iz nekih razloga zabranjivali da piju vodu. Ako bi srećne okolnosti učinile da se s dečijom bolešću poklopi sezona lubenica, dobila bi koliko požele bostana, što bi vrlo često dovelo do toga da još pokvare i stomak. Doktor Dimitrijević je verovao da su mnogi bolesnici u Srbiji usled nepokolebljive brige i nege najbližih jednostavno "skapali od žeđi".
Kad se uzme u obzir kakva je bila voda u Srbiji, ponašanje roditelja i ukućana i nije za veliku osudu. Na bunarima i oko neozidanih izvora okupljala se stoka.

Zaraza iz vode

Narod kao da nije razumeo vezu između zaraze i prljave vode. Upravo zbog toga je, na opšte čuđenje, jedna od dužnosti lekara bila da zatrpavaju bunare i izvore. Željan da ipak ukaže i na neke prednosti života u Srbiji, doktor Dimitrijević je verovao da zbog nepostojanja dugačkih i zakrečenih vodovoda ovdašnja deca, za razliku od malih Bečlija, nisu bolovala od rahitisa.


Izvor: Novosti

Front protiv kolere

Od zaraznih bolesti nisu bili pošteđeni ni daleko bogatiji i prema zapadnim standardima života daleko otvoreniji Beograđani. Kolera, koja je krajem 19. veka harala u Hamburgu i Pešti, pretila je i srpskoj prestonici. Koliko je pitanje snabdevanja vodom očima savremenika bilo viđeno kao važno svedoči i činjenica da je jedan od inženjera koji je s Makiša sproveo vodovod koji je delom i danas u upotrebi, obezbedivši tako Beograđane od mogućnosti zaraze, uzeo za krsnu slavu dan kada je odatle potekla voda ka Beogradu.
Ipak, u Beogradu je i u najčistijim kućama bilo moguće naići na bolesne od difterije. Savremenici su ukazivali na to da je u blizini najbolje i najluksuznije kuće u Kraljevini - kraljevskog dvora (danas sedište gradonačelnika Beograda), na mestu Bataldžamije, gde se danas nalazi Dom Narodne skupštine, nečišćeno presovano goveđe "đubre" stajalo punih pola stoleća.
Doktor Dimitrijević zabeležio je da je upravo tu, u susedstvu srpskih kraljeva, jednom roditelju tokom samo nedelju dana od difterije umrlo četvoro dece.
Država nije imala novca da izleči, obuče ili na brzu ruku prosveti narod. Ipak, jedna od mera koja je sprovođena bilo je vakcinisanje dece. U svetu u kom ni bolesni nisu bili lečeni, roditeljima je trebalo s mukom objasniti da je neophodno "pelcovati" zdravu decu.
Vakcine napravljene od goveđih žlezda, koje su do Srbije transportovane bez frižidera u najtoplije doba godine, nisu bile naročito kvalitetne. Dimitrijeviću je tako javljeno da su vakcine kojima je pelcovao više od stotinu dece neispravne. Nesrećni lekar je zabeležio kako je nedelju dana posle ove vesti "bio ubijen, (i) od brige nije mogao da spava". Sumnjao je da su konkurenti proizvođača namerno poslali otrovnu vakcinu, i kad je konačno sve prošlo dobro, s ogorčenjem je pisao nadležnima da što pre počnu proizvodnju ovih preparata u Srbiji.
GraĐaninu Srbije bilo je tokom 19. veka teško čak i da se rodi. Britanski konzul je sredinom stoleća pisao da se broj stanovnika u državi smanjuje zbog učestalih namernih prekida trudnoće. Doktor Lazar Dimitrijević zabeležio je s brigom da je 1892. u Valjevskom okrugu broj umrlih nadmašio broj novorođenih.
Doktor Lazar Dimitrijević nije doživeo teško vreme ratova. Upravo onda kad je pokušavao da prosveti svoj narod i posveti vlasti njegovom dobru, od teške bolesti umrla je njegova kćerka mezimica. Nedugo potom on je izvršio samoubistvo. Milan Đ. Milićević uvrstio ga je u Pomenik znamenitih ljudi srpskog naroda.
Vojna bolnica u Nišu osnovana je 1878, u vreme kada su četiri južna okruga ušla u sastav Kneževine Srbije. Ova ustanova nastavila
je tradiciju ranijih osmanskih vojnih bolnica. Ona je verovatno vojna bolnica s najdužom neprekidnom istorijom u Srbiji. Njen osnivač bio je slavni dr Vladan Đorđević.
Osnovana kako bi bili izlečeni ranjeni srpski, ali i zarobljeni turski vojnici, Vojna bolnica u Nišu, ili Moravska stalna vojna bolnica, bila je tokom decenija centar medicine i modernizacije koji je prevazilazio granice Srbije.
Krajem 19. veka Vojna bolnica u Nišu dobila je dve nove ustanove: hirurgiju i Pasterov zavod. Zamisao dugogodišnjeg upravnika bolnice, pukovnika dr Mihaila - Mika Markovića, bila je redovno slanje državnih pitomaca na studije medicine u inostranstvo, a posledica je veliki napredak medicine u Srbiji. Tu je počeo da radi i prvi rendgen u Srbiji.
Marković je u "Uspomenama" zabeležio kako mu je želja bila da svi u Evropi, "pa i naši najveći neprijatelji" priznaju "da Srbija ni u čemu ne zaostaje iza civilizovanog Zapada". U zavodu je godišnje lečeno između 250 i 300 pacijenata, a smrtnost je bila 0,24 procenta - na nivou uzora, Pasterovog zavoda u Parizu.
Upravnici bolnice bili su listom školovani u inostranstvu. U bolnici su radili i stranci - kao recimo dr Janko Senkijević, sinovac slavnog pisca Henrika Senkijevića, koji je posle duge službe u srpskoj vojsci primio pravoslavlje.
Prvi svetski rat doneo je bolnici veliki zadatak i neodoljivo iskušenje. U bolničkom kompleksu, koji je tada brojao čak dvadeset i šest zidanih i drvenih objekata, radilo je 37 lekara i 256 bolničara i vojnika. U bolnici su bile angažovane sanitetske i humanitarne misije iz Rusije i Francuske.
Početkom 1915. izbila je epidemija tifusa, od koje je prema nekim procenama u Srbiji bolovalo više od milion ljudi. Niš je bio središte međunarodnih napora da zaraza bude suzbijena. U bolnici su 1. marta 1915. radile čak 1.064 osobe, ali je mesečna smrtnost dosegla broj od 495.
MeĐu lekarima umrlim od tifusa bilo je dobrovoljaca iz Velike Britanije, Švajcarske, Rusije, Belgije, Grčke, i čak iz britanskog protektorata Egipta. U maju 1915. lekari su u krugu bolnice podigli skromni ali u istoriji jedinstven spomenik pomrlim tifusarima - prvi spomenik u istoriji koji su lekari podigli pacijentima.

Otac Justin

Jedan od vojnika koji su radili u bolnici, Blagoje Popović iz Vranja, u Skadru je odlučio da primi monaški zavet. Iz Albanije je otputovao u Veliku Britaniju, zatim u Rusiju i Grčku, gde je pohađao škole. S vremenom će ovaj čovek, otac Justin, postati jedan od najvećih teologa i filozofa pravoslavlja, čiji je uticaj na modernu Srpsku pravoslavnu crkvu i njenu sudbinu bio nemerljiv.


Izvor: Novosti

За време Првог устанка у Карађорђевој војсци (уз остало) обавезно дневно следовање за војника (додуше, не знам колико се спроводило у пракси) било је 300 љуте или литар меке ракије.

Haračem kupio sultana

Postojali su nepravedni vladari i njihovi pohlepni činovnici i u ranijim epohama. Ipak, dokle god su bili moćni, oni su, bez obzira na nepopularnost, mogli legalno da zadovolje svoju pohlepu. U srednjovekovnim državama postojala je tako praksa kupovine činovničkih i porezničkih mesta. Vladalac bi tada odredio kolike prihode očekuje, a sve što bi kupac položaja uspeo da izvuče preko te sume predstavljalo je njegovu platu.
Srbija nije doživela onaj postojani i veliki razvoj države kroz koji je Francuska prošla u vreme „državnog razloga“, a Habzburška monarhija u razdoblju prosvećenog apsolutizma u 17. i 18. veku. Uspomene na srednjovekovnu slavu bile su blede, idealizovane i u stihu, a saznanja o drugim zemljama najčešće su se svodila na iskustva s habzburškim pograničnim službenicima i osmanskim vlastima. Sve do poslednjih decenija 19. veka na osmanskoj Porti je neizostavan deo svakog posla bio i „peškeš„ (poklon - mito) za velikodostojnika s kojim se pregovaralo.
Obnovljena Srbija bila je tokom Prvog srpskog ustanka veliko ratište. Srbija - Slobodija (kako su je često nazivali balkanski hrišćani) bila je zemlja slobodnih i jednakih. Ipak, u toj zemlji siromašnih, smesta je nastao jedan sloj starešina - vojnih komandanata, koji je rukovodio snabdevanjem zemlje, trgovinom, držao skele na Dunavu i Savi i dobijao veći deo ratnog plena. Iako su u Srbiji rano uvedeni zakoni, ti ljudi pod oružjem nisu imali kome da se pokore, osim, možda, teškoj ruci vožda Karađorđa.
Drugi čovek Srbije, uticajni Mladen Milovanović, i njegov drug u unosnim poslovima, Miloje Petrović, toliko su bili samovlasni i ogrezli u korupciju da se u tek oslobođenom Beogradu narod pobunio. Miloje Petrović, kome je zbog poslovnih veza bila poverena i komanda na frontu prema Nišu, značajno je skrivio kobni srpski poraz na Čegru iz 1809. godine, upamćen po tragičnom junaštvu Stevana Sinđelića i njegovih Resavaca. Kasnije je Petrović pobegao iz Srbije, a kad je vraćen, naređeno je njegovo pogubljenje.
U vreme prve vladavine kneza Miloša (1815-1839) nastavljen je proces bogaćenja ljudi koji su bili bliski vlastima. Zanimljivo je napomenuti da je u ovom razdoblju korupcija poslužila srpskom vladaru za sticanje novih prava za mladu srpsku kneževinu. Tako je od Porte doslovno kupio dobar deo povlastica koje su Srbiji darovane hatišerifima iz 1830. i 1833. godine.
Knez Miloš je savršenom špekulacijom uspeo da raniji dug prema Srbiji, koji Carigrad nije priznavao, pretvori u mito sultanu. Lukavi srpski knez je harač (ukupan porez koji su poreski obveznici iz Srbije plaćali Porti) procenio tako što je prikazao najniži broj stanovnika Srbije
- iz vremena terora koji je usledio posle 1813. godine. Država i njen vladar su tako prisvojili godišnja poreska davanja skoro tri stotine hiljada obveznika!
Kad se posle svrgavanja kneza Aleksandra Karađorđevića knez Miloš 1859. vratio u Srbiju, proveo je tu poslednju godinu života i vlasti zauzet preotimanjem silnih imanja koja su mu bila oduzeta.
Knez Aleksandar Karađorđević stupio je na presto 1842, voljom velikih sila i uz pomoć ustavobranitelja. Nesiguran u svoj položaj, pošto porodici Karađorđević nije bila priznata naslednost, sećajući se teških i oskudnih prognaničkih godina, knez Aleksandar je nastojao da se na vlasti obogati.
Krajem četrdesetih godina malobrojnu srpsku političku javnost potresla je Tripkovićeva afera, u vezi sa zloupotrebom okružnog načelnika koji je sa knezom bio u rodbinskim vezama. Pošto je drugi Karađorđević zbačen, dopisnik londonskog „Tajmsa“ iz Beča kao razlog za zbacivanje srpskog vladara naveo je korupciju.
Nekoliko godina ranije, britanski generalni konzul u Beogradu procenio je kako je srpski vladar zahvaljujući svom položaju uspeo da stekne basnoslovnih 180.000 funti. Kraljica Viktorija imala je krajem stoleća, kada je funta znatno manje vredela, na raspolaganju za privatne svrhe po 60.000 funti godišnje, dok se njeno bogatstvo, koje se smatralo basnoslovnim, procenjivalo na 5.000.000 funti. Treba pomenuti da je dinastija Hanover bila na vlasti gotovo dva stoleća, dok je knez Aleksandar svoje i u izvesnoj meri porodično bogatstvo počeo da stiče tek posle stupanja na presto 1842. godine.
ČinovniČku oligarhiju zamenio je prosvećeni apsolutizam kneza Mihaila. Slobodan Jovanović zapisao je da su do sedamdesetih godina 19. veka činovnici bili odani vladarima, dok su sa uspostavljanjem višestranačkog parlamentarizma postali lojalni vladama. Veliki istoričar je čak tvrdio da su do tog vremena ministri smatrali nepriličnim da u izveštajima skupštini iznesu neku neistinu.
Pojava stranaka zaustavila je taj put iz orijentalne despotije u drugu preživelu, ovog puta zapadnoevropsku ustanovu - prosvećeni apsolutizam. Siromašni knez Milan i stranačke vlade tokom osamdesetih godina doveli su do uspostavljanja višestranačkog sistema. Međutim, taj „svetionik slobode“ trebalo je izgraditi na malom prostoru „srpskog klizišta“.

Obesio brata

Iz istorije srpskog ustanka ostala je upamćena epizoda kada je, zbog optužbi za nasilje i nepravdu prema stanovnicima Topole, Karađorđe svojeručno obesio svog brata Marinka. Kako to obično biva, decenijama je taj čin opisivan na različite načine: kao kainovski greh ili deo jezivog nasleđa.


Izvor: Novosti

Vojniku dečji opanak

Železnička afera bila je verovatno najveći korupcionaški skandal koji je pogodio novovekovnu Srbiju. Danas često čujemo o tome kako je u Srbiji postojao veliki otpor izgradnji pruge. Kao argumente, kritičari srpskog naroda često navode primitivnost stanovništva i otpor jednog zatvorenog istočnjačkog društva modernizaciji. Ne pominju pri tom da su sve do sedamdesetih godina 19. veka Osmansko carstvo i Austrija nastojali ili da izbegnu podizanje pruge kroz Srbiju, ili da je uslovima izgradnje politički i privredno potčine.
Srpske vlasti su sve do pedesetih godina pokušavale da svojim sredstvima izgrade prugu od Beograda do Niša, i dalje na jug i istok. Međutim, tek je međunarodna obaveza "prelomila" zvaničan Beograd da uđe u kredit i izgradi prugu, ali i Portu, da mu dozvoli da novoizgrađenu liniju spoji sa osmanskim železnicama. U pregovorima sa Austrougarskom, Srbija je morala da popušta, pa je učinila nezamislivu žrtvu za 19. vek i predala deo državnog suvereniteta na svojoj teritoriji, od granice na Savi do železničke stanice u Beogradu.
Kad je došlo vreme da se traži kreditor za izgradnju pruge, pobedila je Generalna unija, kreditno društvo iz Pariza. Posle svega dve godine Generalna unija je bankrotirala, a Srbija se našla pred ekonomskom propašću. Spasle su je svojom intervencijom velike sile. Ipak, savremenici su bili uvereni da je nesolidna Generalna unija uspela da dobije posao tek pošto je korumpirala sam vrh srpske države: kneza Milana, kneževog ujaka pukovnika Katardžija i vođstvo naprednjačke vlade. Premijer Milan Piroćanac postao je čak poslovno "vezan" za kreditore izgradnje pruge kroz Srbiju, pa je u to vreme počeo da gradi velelepnu kuću u Beogradu.
Železnička afera i događaji u vezi s propašću Generalne unije, poznati i kao Bontuova afera, postali su tako teško nasleđe srpske politike. Srbija je bila jedna od retkih država onog vremena u čijoj je opštoj korumpiranosti gotovo otvoreno učestvovao i njen vladar lično. Tako se kralj Milan, u stalnim teškoćama zbog jaza koji je postojao između njegovog skromnog imanja i velikih prohteva i želja, naposletku, pošto je abdicirao, u sporazumu s ruskom diplomatijom, čak u jednom trenutku, u zamenu za pozamašnu svotu novca, odrekao srpskog državljanstva.
I kao što je tokom osamdesetih godina prethodnog veka čitava Srbija bila posvećena velikom naporu izgradnje železničke pruge, tako je i sada, tokom decenije koja je prethodila ratovima od 1912. do 1918. godine, srpska privreda plaćala ubrzano naoružavanje zemlje. U neposrednoj opasnosti od velikog rata koji je ugrožavao političku nezavisnost Srbije i slobodu srpskog naroda, država je u Francuskoj
uzela velike ratne kredite, koji su dosegli basnoslovnih 400.000.000 franaka.
Naoružavanje i opremanje poslovično slabo naoružane i oskudno odevene srpske vojske postalo je predmet raznih zloupotreba. Topovska, peskarska i opančarska afera zato su očekivano podigle na noge parlamentarnu opoziciju i uzburkale srpsku javnost.
Pomenimo poslednje dve afere. Pojavivši se u toku rata u kom je nestala jedna trećina ukupnog stanovništva Kraljevine Srbije, one bi i u mirnim vremenima mogle biti ocenjene kao monstruozne.
Dok je srpska vojska u blatu Posavine i Podrinja branila slobodu i demokratiju, polovina ili čak dve trećine opanaka koje je srpski liferant dopremio vojsci bilo je neupotrebljivo. Bilo je tu kartonskih i dečjih opanaka, a većina nije mogla da izdrži više od jedne sedmice marša. Liferanti su bili dvojica industrijalaca iz Niša, Milan i Vlada Ilić.
Pokrenuta od opozicije u novembru 1914. godine, ova afera je odlagana i zataškavana, da bi posle rata bila zaboravljena, pošto je tokom povlačenja preko Albanije "izgubljena dokumentacija".
Druga afera takođe je izbila na samom početku Prvog svetskog rata. Otkriveno je da je prilikom mlevenja žita za vojsku jedan od velikih mlinara iz Niša, Konstantin Popović, inače inženjer i rezervni oficir srpske vojske, mešao samleveno brašno s nekvalitetnim brašnom i, čak, s peskom. Otkriveno je da je brašno koje je slao vojsci bilo tako lošeg kvaliteta da je njegovo grumenje bilo potrebno razbijati čekićima. Popović je osuđen na četiri godine zatvora, ali je zbog ratnog stanja upućen u jedinicu. Posle rata suđenje je obnovljeno, ali kakvog čuda, i ovom prilikom su sudska dokumenta nestala u albanskim gudurama.
Sa stvaranjem jugoslovenske države broj korupcionaških skandala se umnožio. Nestankom parlamentarizma i, naročito, uspostavljanjem komunističkog režima, povest o korupciji postala je uopštena i sveprisutna. Uprkos pokušajima da primenom ratnog partizanskog morala bude iskorenjena korupcija, posle Drugog svetskog rata je upravo komunistička vrhuška započela novi krug opšteg kvarenja društva.
Nije više bilo demokratskog parlamenta, niti slobodnih novina da ta nedela otkriju, a kao i u ranijim periodima, nije postojala ni pravna država koja bi ih kaznila.

Carinski rat

Početkom 20. veka u Srbiji je uspostavljen za to vreme uzoran parlamentarizam. Ipak, te godine prošle su u velikim spoljnopolitičkim napetostima. Tokom šest godina Srbija je trpela ekonomsku blokadu Austrougarske, poznatu kao Carinski rat, a u vreme Aneksione krize (1908-1909) država se našla na ivici rata s moćnim severnim susedom.


Izvor: Novosti

Izbori po meri vlasti

Tokom najvećeg dela 19. veka Srbija je bila država u kojoj se politički život odvijao na veoma uskoj pozornici nekoliko varoši i između malog broja političara.
Do 1914. godine u Beogradu je živelo jedva nešto više od 110.000 stanovnika. O tome koliko je srpska prestonica bila mala svedoči činjenica da je Subotica u to vreme imala čak 107.000 žitelja. Politički život bio je ograničen siromaštvom i slabim obrazovanjem stanovništva. Sredinom 19. veka u Srbiji je štampano svega 2.000 primeraka dva lista.
U takvim uslovima u politici je, pored dvora, nekoliko viđenih porodica koje su davale najviše državne činovnike i oficire i malobrojne varoške inteligencije, učestvovalo nešto bogatijih trgovaca i otresitijih seoskih gazda. Sve u svemu, nekoliko stotina ljudi.
Politički život sve do osamdesetih godina 19. veka nije bio u potpunosti slobodan. Vlasti su nameštale izbore, opoziciona omladina je zastrašivala birače na izbornim mestima, tiraži novina su plenjeni, a neposlušni činovnici premeštani u “srpski Sibir” - Ivanjicu.
Kada je 1868. kao žrtva atentata pao knez Mihailo Obrenović, u Srbiji je uz pomoć vojske uspostavljeno Drugo namesništvo. Nestabilno, suprotstavljeno velikim silama, okupljeno oko četrnaestogodišnjeg kneza Milana, namesništvo je od početka sprovodilo reforme čvrstom rukom. Vođe namesničkog režima - prvi srpski general Milivoj Petrović - Blaznavac, Jovan Ristić i ministar unutrašnjih dela Radivoj Milojković - bili su ljudi školovani u inostranstvu, nadahnuti idejama evropskog liberalizma.
Ipak, suočeni s protivljenjem velikih sila, dinastičkom, konzervativnom, narodnjačkom i čak liberalskom opozicijom, oni su tokom četiri godine trajanja svog režima mnogo vremena i novca posvetili policijskim pitanjima.
Svuda, od domova prvaka opozicije i stranih poslanstava, do kafana, bila je razmeštena vojska njihovih konfidenata i doušnika. I dok su milioni groša odlazili trima policijama koje su bile u službi Blaznavca, Ristića i Milojkovića, vlastodršci su sabirali čitave arhive dostava. U Fondu Jovana Ristića sačuvano je više od 1.400 raznih dostava.
Hajdelberški doktor Radivoj Milojković je kao prvi policajac Kneževine Srbije pokazivao cinizam zbog kog je u nepredvidljivoj srpskoj javnosti stekao čak i izvesnu popularnost. Čuvena je anegdota kada je jedan opozicionar iz unutrašnjosti prijavljen zbog navodnog sna koji je prepričavao. Nesrećni čovek je navodno sanjao da su tri vola prošla kroz širom otvorene dvorske kapije. U policiji je propisno izbatinan, nakon čega se spakovao i otputovao u Beograd, gde se požalio samom ministru.
Milojković ga je saslušao s mnogo pažnje i razumevanja,
zatražio izveštaj od policije u njegovom srezu, a onda opozicionaru potpuno ozbiljno rekao: “Ama, čoveče, načelnik ne zna ništa za tvoje batine. Mora biti, ti si to samo snivao.”
Jedan od doušnika koji je krajem šezdesetih godina počeo da radi za namesnika Jovana Ristića bio je Toma Pavlović - Rus. Gotovo iz dana u dan Pavlović je u Ristićevu kancelariju slao pisma. Za ovu zanimljivu ličnost razumevanje su imali čak i priređivači sabranih dela Svetozara Markovića. I posle više od jednog stoleća, imali su nekakvih obzira prema ovom čoveku. Tvrdili su da je bio “konzervativac naprednih opredeljenja”.
Toma Pavlović nije smatrao beznačajnim ni da u jednoj dostavi navede kako je izvesni činovnik ministarstva finansija nazvao Radivoja Milojkovića “janičarbašom”. Prijavio je izvesnog Smederevca zato što je u razgovoru s jednim karađorđevcem optužio ministra da je odlučio da zbog naklonosti prema prognanoj dinastiji zatre čitav Smederevski okrug. Umesto ruskom caru, preneo je Ristiću zahvalnost izvesnog Aksentija Mijatovića, zbog pomoći koju je ruska diplomatija pružila Aleksandru Karađorđeviću, pošto je oslobođen iz peštanskog zatvora.
Iako je Drugo namesništvo zvanično bilo privrženo liberalnom političkom programu, mržnja između namesničkih i svetoandrejskih liberala bila je velika.
Vremena se često menjaju brže nego ljudi. Ubrzo pošto je postao punoletan, knez Milan je na vlast doveo konzervativce. Ristić je za vreme srpsko-turskih ratova (1876-78) ponovo došao na vlast, ali je 1880. godine srpski vladar konačno okrenuo leđa liberalima. Toma Pavlović promenio je tada poslodavca.
I upravo je Pavlović prenosio pisma koja su knežević Petar i Jovan Ristić razmenili pre nego što su se 1881. godine tajno sastali u Marijenbadu. Godinu kasnije upravo je Pavlović putovao u Pančevo i Temišvar, gde se lično sretao s vođama karađorđevske opozicije i samim prognanim knezom Aleksandrom. Ipak, Pavlović je u to vreme radio za ruski konzulat, kralja Milana i Jovana Ristića!

Pismo Kneževića

Doušnička mreža Jovana Ristića bila je toliko jaka da se na njegovom radnom stolu početkom septembra našlo čak i pismo koje je knežević Petar (budući kralj Petar I Karađorđević) iz Visbadena poslao u Beč prvaku karađorđevske opozicije Dragiši Stanojeviću. Zanimljivo je da su doušnici samo nekoliko dana nakon što je napisano, uspeli da dođu do ovog pisma koje je u potpunosti otkrivalo veze i kontakte pretendujuće dinastije.


Izvor: Novosti