Crni rov za "Crnu ruku"

Sredinom juna 1917. godine, pred zoru, u jednoj dolini u blizini Soluna, četa vojnika pripremala je gubilište. Tamo je trebalo da budu streljani učesnici navodnog ostrovskog atentata na srpskog vladara, regenta Aleksandra. U iskopanoj jami, o tri pobodena stuba bili su vezane vođe zloglasne tajne oficirske organizacije "Ujedinjenje ili smrt", poznatije kao "Crna ruka": pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis i major Ljubomir Vulović. Treći osuđenik bio je navodni atentator Rade Malobabić.
Od 1903. godine stotinu oficira koji su učestvovali u svrgavanju i ubistvu poslednjeg Obrenovića uticali su na srpsku politiku i ugrožavali mladu parlamentarnu demokratiju. Oficiri koji su 1911. osnovali "Ujedinjenje ili smrt", bili su, poput svojih kolega u Grčkoj i Bugarskoj, krajnji nacionalisti, zagovornici rušenja Osmanskog carstva i Austrougarske. Majski prevrat iz 1903, kada je svrgnuta dinastija Obrenovića, pratile su prve međunarodne sankcije protiv Srbije.
"Crna ruka" je kasnije bila umešana u povlačenje Petra I, sarajevski atentat, nameravala je da svrgne grčkog kralja Konstantina i ubije bugarskog cara Ferdinanda. U vreme kada je srpska vlada u progonstvu, u udaljenom Solunu, razmatrala mogućnost separatnog mira s Centralnim silama, "Crna ruka" ujedinila je protiv sebe dinastiju, vladu i veći deo srpskog oficirskog kora.
Posle događaja u Ostrovu krajem 1916, oni su pohapšeni, usledio je dugotrajni Solunski proces, i naposletku, trojica osuđenika odvedena su na pogubljenje. U poslednjim trenucima, kada je streljački stroj već uperio puške prema njima, Apis i Vulović su uzviknuli:
"Živela Velika Srbija! Živela Jugoslavija!"
Devetnaesti vek bio je doba stvaranja nacionalnih država. Ideje slobode, jednakosti i bratstva počivale su na konstruisanoj narodnoj zajednici, koja je od tog vremena poznata kao nacija. Nasuprot božanskog prava starih apsolutističkih carevina, stajala je ideja slobode u okvirima jedne tek probuđene nacije.
Opšta prosveta, liberalizam u ekonomiji i demokratske ustanove potiču iz tog vremena. Periklova misao prema kojoj "sva dobra dolaze u grad (državu)" u XIX veku mogla je biti zamenjena tvrdnjom da "opšte dobro zavisi od nacije i njene države". U nastojanju da se oslobode starog poretka ili istupe iz velikih carstava, nacionalne revolucije ujedinjavale su iza sebe čitav jedan narod.
U vreme kada je u svetu postojalo dvadesetak nezavisnih država, nacionalni pokreti težili su da stvore države dovoljno velike, moćne i bogate da se održe i opstanu. Otkrivajući prošlost svog naroda, pokolenja su sa setom i oduševljenošću za nove podvige iznosila primere
nekadašnje slave. Što su doba nezavisnosti i veličine bila kratkotrajnija, to je pozivanje na njih bilo češće i upornije. Ukoliko istorija nije poznavala takva razdoblja, valjalo ih je izmaštati.
Velika Britanija dobila je svoj naziv još 1801. godine. Tokom XIX i XX veka postojali su pokreti za veliko britansko carstvo i čak britanska verzija nacionalsocijalističkog pokreta, koji se borio za "veću Britaniju". Već 1791. godine, vođe Francuske revolucije zatražile su uspostavu velike i jedinstvene francuske republike s "prirodnim granicama" na planinskim masivima Alpa i Pirineja, obalama Sredozemlja, Atlantskog okeana, Severnog mora i Rajne.
Moderna Nemačka stvorena je posle decenija nastojanja da u granicama Velikonemačkog rajha, koje su prevazilazile srednjovekovno Sveto Rimsko carstvo nemačke narodnosti, ujedini sve Nemce.
Velikoruski projekat ostvarivan je tokom XVIII i XIX veka. Protiv ruskih nastojanja da podeli Osmansko carstvo i prisajedini Carigrad 1853. poveden je prvi opšti evropski rat, poznatiji kao Krimski. I dok je jedan od najznačajnijih podsticaja razvoja Sjedinjenih Država, prema Berdu, bilo pionirsko širenje granica na zapad, u Latinskoj Americi panhispanske ideje nisu napuštale oslobodioce, od Bolivara i njegove Velike Kolumbije, do Če Gevare i Kastra. Čak i u Africi postoje dva mita o velikim državama: Carstvo Mali i Velika Somalija.
Na Balkanu nema nijedne države koja nije imala paralelni, često skriveni identitet - svoju "veliku verziju". U DžIDž veku Bugarska je težila ujedinjenju bugarskih zemalja u granicama iz doba Prvog i Drugog bugarskog carstva. Iako je zvanični cilj bilo uspostavljanje Bugarske onakve kakvu je u San Stefanu marta 1878. predvidela ruska diplomatija, za vreme Prvog svetskog rata bugarska vlada želela je da izađe na tri mora (Crno, Egejsko i Jadransko), a okupirala je i 59 odsto teritorije Kraljevine Srbije. Grčka "Velika ideja", kako su je definisali vođe ove prve nezavisne balkanske države, predviđala je stvaranje Velike Helade na dva kontinenta i pet mora.

Talas seoba

Tokom XVII i XVIII veka srpske zemlje prošle su kroz poslednji, veliki talas seoba. Mase naroda iz srednjovekovnih srpskih zemalja: današnje južne Srbije, s Kosova i iz Makedonije preselile su se u habzburško carstvo. Kao posledica ovih migracija, u srpskoj autonomnoj, i kasnije nezavisnoj državi, živela je jedva četvrtina i kasnije trećina balkanskih Srba. Slavna prošlost na kojoj je počivao legitimitet stvaranja velikih država nije, dakle, mogla mnogo da pomogne tvorcima srpskog nacionalnog programa.


Izvor: Novosti

Jezik briše sve granice

Posle samo četiri godine trajanja Prvog srpskog ustanka, profesor Velike škole u Beogradu i austrijski privrženik Ivan Jugović sačinio je plan u kom je predvideo stvaranje ujedinjene srpske države. Jugovićev projekat predviđao je formiranje države koja bi objedinila ustaničku Srbiju s Hercegovinom, Crnom Gorom i Bosnom. Pored težnje za oslobođenjem Srbije, čije su granice narodne uspomene širile od Save i Dunava do Prizrena i Skoplja, veliki značaj za Srbiju tokom prvih decenija 19. veka imalo je i prisajedinjenje Bosne. Vožd Karađorđe je čak na svom pečatu imao i grb koji je simbolizovao ovu istorijsku oblast.
Posle Drugog srpskog ustanka i postepenog uspostavljanja autonomije, zamisao o stvaranju velike države slabi, ali nikada ne napušta srpske vlasti. Verovatno prelomni trenutak u stvaranju pojma "Velika Srbija" kakav danas poznajemo, učinjen je jednom jezičkom reformom: kodifikovanjem narodnog jezika od Vuka Karadžića i širenjem prosvete na narodnom jeziku.
Vuk Karadžić smatrao je Srbima sve stanovnike zapadnog Balkana koji govore štokavskim dijalektom. U tom mišljenju nije bio usamljen, delili su ga Jernej Kopitar i Šafarik. Karta štokavskog narečja će kasnije, s malim izuzecima, biti i mapa Velike Srbije. Njene istočne granice bile su na Šari i Timoku, a zapadne na Papuku, Maloj kapeli i na obali istarske reke Raše. Ipak, osnova Karadžićeve politike bio je jezički sporazum između Srba i Hrvata, koji je i postignut 1850. godine.
Protivnici ideja stvaranja velike srpske države u 19. veku bila su velika carstva koja su se otimala o prevlast nad Balkanom. Ideja stvaranja velike države je u slučaju tvoraca srpske politike po pravilu podrazumevala ujedinjenje osmanskih hrišćana, Srba i Bugara ili Srba i svih ostalih Južnih Slovena.
Uporedo s Ilirskim pokretom u Hrvatskoj, u Crnoj Gori je Petar II Petrović Njegoš prvi put pomenuo ime zajedničke države Južnih Slovena - Jugoslavije.
Godine 1844. srpski ministar unutrašnjih dela i kasnije premijer Ilija Garašanin dobio je tekst programa oslobođenja srpskog naroda i stvaranja velike srpske države, koji je napisao František Zah. Do danas među istoričarima traje rasprava o tome koliki je bio Garašaninov uticaj na ovaj tekst, poznat kao Načertanije. Garašanin je pedesetih i naročito šezdesetih godina 19. veka sprovodio politiku koja je za cilj imala oslobođenje Srba iz Osmanskog carstva. Sprovođena birokratski, pomoću posebnih agenata koje je poslao širom Balkana i u sporazumu s Rumunijom, Grčkom i Crnom Gorom, oličena u pokušajima stvaranja balkanskog saveza, Garašaninova politika nije imala uspeha. Njen cilj bilo je stvaranje zajedničke srpskobugarske države. U prvo vreme to obnovljeno carstvo
protezalo bi se od zapadnih granica Bosne do Crnog mora, a tek kasnije, posle raspada Austrije, njemu bi bili prisajedinjeni srpski krajevi u južnoj Ugarskoj, Hrvatska, Slavonija i Dalmacija.
Na putu nezavisnosti Garašanin i njegovi prijatelji smatrali su da bi Srbija mogla biti ustrojena kao vicekraljevina pod suverenitetom Osmanskog carstva, po uzoru na Egipat. Marinovićev projekat i Fonblank-Garašaninov plan iz 1853. rečito govore o realnim dometima Garašaninove politike. Ipak, Garašaninovo Načertanije bilo je nezvaničan program, poznat malobrojnim srpskim političarima. Široj javnosti postalo je poznato tek početkom 20. veka, kada je za njega doznala Austrougarska i počela da ga upotrebljava u propagandi protiv Srbije.
Srbija nije imala snage da iskoristi vreme stvaranja ujedinjene Italije i Nemačke šezdesetih i sedamdesetih godina XIX veka, i da, iskoristivši krizu u Austriji i Osmanskom carstvu, započne oslobodilački rat i ostvari nacionalno ujedinjenje.
Početkom sedamdesetih godina odigrala su se tri važna događaja koji će značajno usporiti proces nacionalnog oslobođenja srpskog naroda. Uz pomoć ruske diplomatije, 1870. godine, reforme u osmanskim oblastima naseljenim Bugarima krunisane su obnovom bugarske nacionalne crkve posle više od četiri stoleća. Bugarski egzarh ne samo da je uključivao istorijsku oblast Makedonije već je imao pretenzije da se proširi na Kosovo i, čak, na Bosnu. Pri tom, u Srbiji je 1868. izvršen atentat na kneza Mihaila. Namesništvo i, kasnije, mladi knez Milan nisu imali dovoljno moći i bogatstva da nastave borbu za stvaranje velike srpske države.
Kada je 1876. godine počela Velika istočna kriza, Austrougarska i Rusija sporazumele su se u Rajštatu o podeli interesnih sfera na Balkanu. Podela, prema kojoj je istočni deo Balkana, zajedno s budućom bugarskom državom, trebalo da dođe pod ruski, a zapadni, uključujući Srbiju, pod austrougarski uticaj, zapečatila je sudbinu Srbije sve do stvaranja Balkanskog saveza, 1912. godine. Austrougarska okupacija Bosne, koja je usledila 1878, zatvorila je Srbiji mogućnost širenja prema zapadu.
U narednih trideset i pet godina srpska oslobodilačka politika usmerila se prema jugu. Širenje prema Kosovu i Makedoniji i sukob zbog podele teritorija s Bugarskom i Grčkom, postaće najznačajnije, naizgled nerešivo, pitanje tokom narednih decenija.

Manjina na Kosovu

Na Kosovu su posle 1878. Srbi postali manjina, a u Makedoniji su posle opsežne propagandne i prosvetne akcije činili tek trećinu stanovništva. U Bosni, Hercegovini, delovima Hrvatske, Dalmacije i u južnoj Ugarskoj srpski narod je činio većinu, ali njegova istorijska prava na ove oblasti ili nisu postojala, ili nisu bila snažna.


Izvor: Novosti

Jugoslavija ili ništa

Ekonomski razlozi bili su veoma značajni za formiranje ideje o “Velikoj Srbiji” i Jugoslaviji. Beograd, prestonica Srbije, čije je oslobađanje trajalo pune šezdeset i tri godine (od 1804. do 1867), nalazio se na samoj granici s Austrougarskom, na dometu neprijateljske artiljerije, ograničen zlovoljom suseda.
Krajem 19. veka, u vreme kada je privredna sloboda zavisila od snage i veličine države i njenog pristupa otvorenom moru, Srbija i Švajcarska bile su jedine dve evropske države koje nisu izlazile na obalu mora. Garašanin je tvrdio da će se Srbija, ukoliko ostane u položaju u kom se nalazila sredinom 19. veka, kao u nekom kotlu postepeno skuvati prikleštena između moćnih i neprijateljski nastrojenih velikih sila.
Dolaskom radikala na vlast, posle 1903. godine, obnovljeni su napori na stvaranju balkanskog saveza i ujedinjenja Jugoslovena. Radikali, ranije zagovornici zajedničke države s Bugarskom, koji su u vreme Srpskobugarskog rata iz 1885. sakupljali dobrovoljce protiv režima kralja Milana, teško su napuštali zamisao o stvaranju velike južnoslovenske države od Alpa do Crnog mora. Tek nemogućnost da se postigne sporazum s Bugarskom i Drugi balkanski rat, u kom je sudbina vardarske Makedonije rešena u korist Srbije, okrenuli su ih u potpunosti ka Zapadu.
Radikali su smatrali da bi Jugosloveni mogli da stvore veliku jedinstvenu državu po ugledu na Nemačku i Italiju. Dužnost Srbije trebalo je da bude da izvrši ulogu Pijemonta ili Pruske. Tvorci srpske spoljne politike verovali su u narodno jedinstvo i neminovnost stapanja "tri plemena" - Srba, Hrvata i Slovenaca - u jednu naciju. Alternativa stvaranju Jugoslavije nije uzimana ozbiljno u obzir. “Velika Srbija” i Jugoslavija, za tvorce srpske politike, ali i za evropske diplomate, bile su isto, baš kao što su Velika Pruska i Drugo nemačko carstvo bili različiti samo u semantičkom pogledu.
Uoči balkanskih ratova Srbija je kao svoje ciljeve na jugu istakla oslobođenje Kosova i Vardarske doline. Ekonomski, ovi ciljevi mogu se svesti na izlazak na Jadransko more i uspostavu zajedničke granice s Grčkom.
Ipak, do izbijanja Prvog svetskog rata Srbija nije sačinila jasan nacionalni program. Samo neki spoljnopolitički potezi ukazivali su na pripremu Srbije za ujedinjenje jugoslovenskih zemalja. Tako je 1914. godine, samo godinu dana pošto su Srbija i Crna Gora dobile zajedničku granicu, započeo proces ujedinjenja dve države.
Početkom 1914. dovršeni su i pregovori o konkordatu između Vatikana i Kraljevine Srbije. Zanimljivo, pregovore je vodio austrougarski državljanin, katolik Lujo Bakotić.
Početkom Prvog svetskog rata, Niškom deklaracijom iz decembra 1914. Skupština Srbije odredila je i, što je bilo neuobičajeno, objavila, državne ratne ciljeve. Kraljevina
Srbija, kojoj su 1913. prisajedinjeni Kosovo i Makedonija, trebalo je da se ujedini sa Srbima, Hrvatima i Slovencima iz Austrougarske. Granice nove države precizno je odredio poznati geograf i antropolog Jovan Cvijić. Okvirno, one su od reke Mureša u Banatu išle na severozapad do Baje, a odatle Dravom do Klagenfurta i Soče.
Do 1918. godine, pod pritiscima da ustupi deo Makedonije Bugarskoj, srpska vlada je odbijala svaki sporazum kojim bi Austrougarska bila sačuvana, jugoslovensko pitanje zatvoreno, a stvorena “Velika Srbija”. U septembru 1915. godine, uoči Austronemačke ofanzive na Srbiju i stupanja Bugarske u rat, saveznici su za ustupke Srbije bili spremni da joj obećaju stvaranje “Velike Srbije”: države kojoj bi bili prisajedinjeni Bačka, Slavonija, Bosna, Hercegovina, Dalmacija do Splita i primorje do Konavala i od Ulcinja do Lješa. Naposletku, Srbiji je u izgled stavljeno i ujedinjenje s tako u potpunosti teritorijalno okruženom Crnom Gorom.
Srpska vlada je uporno odbijala bilo kakvo rešenje osim ujedinjenja svih Jugoslovena. Jedina nedoumica, koja je postala očigledna tek u drugoj polovini rata, bilo je pitanje unutrašnjeg uređenja buduće države. Posle izlaska Rusije iz rata, Srbija je izgubila moćnu zaštitnicu. Odatle spremnost njene vlade da popusti zahtevima emigrantskog Jugoslovenskog odbora. Krfskom deklaracijom iz 1917. dogovoreno je da ujedinjena jugoslovenska država bude monarhija pod dinastijom Karađorđevića, ali da tradicionalne oblasti zadrže izvesni stepen autonomije.
Ipak, 1918, u vreme talasa komunističkih revolucija širom istočne Evrope i potpunog kolapsa državne vlasti u jugoslovenskim zemljama Austrougarske, oko Nemačke i Sovjetskog Saveza stvoren je pojas unitarnih država. Pored velikih sila, i zvanična Srbija bila je i dalje naklonjena centralističkom uređenju buduće države.
Ako je “Velika Srbija” ikada bila blizu ostvarenja, bilo je to krajem novembra 1918. godine. U očekivanju ujedinjenja, Velika skupština Vojvodine i Velika narodna skupština Kraljevine Crne Gore proglasile su neposredno ujedinjenje s Kraljevinom Srbijom. I narodna veća širom Bosne i Hercegovine najavila su samostalno prisajedinjenje. Ipak, zvanična Srbija nije ohrabrivala ovakve odluke.

Amputacija države

Nepotvrđena anegdota govori da je jedan od zagovornika centralističkog uređenja i prvi čovek Samostalne demokratske stranke Svetozar Pribičević, u razgovoru s kraljem Aleksandrom 1928. godine, sprečio amputaciju delova Hrvatske (približno na liniji Karlobag-Karlovac-Ogulin-Sisak-Virovitica), argumentom koji je do danas postao kredo politike Srbije:
"Veličanstvo", navodno je rekao, "vi biste bili prvi vladar koji pokušava da smanji, umesto da gleda da poveća svoju državu!"


Izvor: Novosti

Taoci svojih zabluda

Srbija je posle velikih gubitaka i štete u ratovima prestala da postoji kao politički entitet. Ostao je samo srpski narod, nedovoljno politički integrisan, koji je činio jedva 40 odsto stanovništva nove države i bio njen jedini bezuslovni zatočnik i zatočenik. Kada je u avgustu 1939. sporazumom Cvetković-Maček stvorena Banovina Hrvatska, u kojoj su ujedinjene sve oblasti u Kraljevini u kojima su većinski živeli Hrvati, otvoreno je i pitanje stvaranja jedinstvene srpske federalne jedinice. Do izbijanja Drugog svetskog rata to nije učinjeno, a vladajući srpski političari prihvatili su da većinski srpske oblasti severne Dalmacije, Like, Korduna, Banije, Slavonije, Posavine i zapadnog Srema pripadnu Hrvatskoj.
Pobedom komunista granice su određene nedemokratski, često suprotno istoriji i zdravom razumu. U Srbiji, ipak, za razliku od drugih, nije postojao organizovan politički pokret koji bi tražio reviziju ovih granica.
Stanje se promenilo početkom osamdesetih godina. Razlozi su bili mnogobrojni. Jedan od najznačajnijih bilo je pitanje evolucije jugoslovenskog federalizma. Posle obračuna s Rankovićem, Jugoslavija je pošla putem konfederalizacije. Ustav iz februara 1974. godine ne samo da je pretvorio republike u suverene države, već je i Republiku Srbiju lišio državnosti. Naime, za razliku od drugih republika, ona je imala dve autonomne pokrajine, koje su i same bile konstitutivni činioci federacije. Kao takve, one su imale toliki uticaj na središnje vlasti u Srbiji da ove bez njihovog pristanka nisu mogle da funkcionišu, dok same nisu imale ovlašćenja nad svojim pokrajinama.
Periodični nemiri i progon srpskog stanovništva u SAP Kosovo doveli su do rasta nezadovoljstva i eksplozije istinskog nacionalizma u Srbiji.
Cilj voĐstva jugoslovenskih komunista postao je posle 1986. izjednačavanje Srbije sa ostalim republikama. Posle trijumfa Slobodana Miloševića u septembru 1987, ideju jednakosti zamenila je misao o prevlasti. U vođstvu srpskih komunista sazrela je ideja da poslednjem garantu političkog jedinstva zemlje - Savezu komunista Jugoslavije, bude nametnut neprikosnoveni vođa, novi Broz. Pošto je uspeo da zbaci rukovodstva u Vojvodini, na Kosovu, u Crnoj Gori, i za sebe pridobije armijski vrh, Milošević je očekivao da stekne većinu i u partiji.
Ideja Velike Srbije bila je zauvek mrtva iz tri razloga. Tokom sedamdesetogodišnjeg postojanja jugoslovenskih država došlo je do velikih pomeranja srpskog stanovništva ka teritoriji današnje Srbije i prema Beogradu.
Posle genocida, kolonizacije u Vojvodinu i novih ekonomskih seoba, Srbi u Hrvatskoj pali su do 1981. na polovinu udela u stanovništvu koje su činili 1912. godine. Pri tom je polovina preostalog srpskog stanovništva u ovoj republici živela u velikim gradovima Hrvatske kao manjinsko stanovništvo. U Bosni su krajem šezdesetih godina prošlog veka Srbi prestali da budu najveća nacionalna zajednica. U Republici Srbiji 1991. živelo je 75 odsto balkanskih Srba.
Drugi razlog bio je u vezi s velikim silama. Baš kao što su 1918. u istočnoj Evropi nastajale samo unitarne države, tako su se sedamdeset godina kasnije sve federativne države raspale. S dobrovoljnim raspadom Sovjetskog Saveza, koji nije pratila promena granica sovjetskih republika, takva mogućnost zatvorena je i na Balkanu.
TreĆi razlog je kulturološke prirode. Vukova reforma privukla je srpskoj ideji, koju je oličavala mala i siromašna autonomna Srbija, veliki broj pripadnika drugih naroda. Zamisao da su svi štokavci Srbi nije bila samo velikosrpska fantazija. Od Matije Bana i Mede Pucića, do Pere Budmanija i Nike Bartulovića, stotine intelektualaca i političara bili su privrženi srpskoj državnoj ideji, iako nisu bili pravoslavci. Smatra se da je više od četiri stotine pripadnika dubrovačkog patricijata tokom 20. veka za sebe tvrdilo da su Srbi katolici.
Umesto da okupi štokavce, srpstvo je tokom jugoslovenskog eksperimenta izgubilo ijekavce. Izuzetak su činili Srbi u Bosni, koji su tokom devedesetih godina želeli da njihove zemlje budu prisajedinjene Srbiji, ali je i tom prilikom tadašnji predsednik Republike Srpske, Radovan Karadžić, izdao dekret kojim je određeno da zvanično narečje u Republici Srpskoj bude ekavica.
Tako je zatvoren pun krug. Jedan istorijski proces bio je završen. Ideja Velike Srbije ostala je neostvarena.

Svetinje i grobnice

Skoro sve opozicione stranke u početku su tvrdile kako je stvaranje jedinstvene srpske države alternativa Jugoslaviji. Srpski pokret obnove zalagao se za stvaranje države čije su granice na jugu svetinje (na Kosovu i u Makedoniji), a na zapadu masovne grobnice (Jasenovac i Jadovno).
Demokratska stranka predlagala je u svom programu još 1997. "ujedinjenje srpskih zemalja". Pošto se srpski narod u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini protivio otcepljenju ovih republika, za trenutak se činilo da je sa stvaranjem Srpske Krajine i Srpske stvorena velika srpska država (od Vranja do Petrinje i od Vukovara do Bara).


Izvor: Novosti

Srbi su ovde prokockali jedinu i najveću šansu za stvaranje Velike Srbije...A da su malo pametnije igrali, pored stvaranje VS, postojala bi i mogućnost raspada AU, pošto Bečka uprava nije bila baš popularna u Ugarskoj.

A pokušaj stvaranja Velike Srbije u XX veku je unapred bila osuđen na propast...i bila je možda veća greška od gorepomenutih...

Kako ja vidim, Srpska politika od odlaska Turaka pravi samo pogrešne poteze...Sad ćemo da vidimo da li je put ka EU ispravan potez 

Kruna sija iz naroda

Srbija i Crna Gora bile su tokom 19. veka jedine balkanske države s vladarima iz narodnih dinastija. Na prestolima Rumunije, Bugarske i Grčke smenjivali su se kraljevi iz raznih evropskih vladarskih porodica. Čak je i na tek uspostavljeni tron Kneževine Albanije, 1913. godine došao princ Vilhelm Vid.
Dok su na čelo balkanskih monarhija dolazili pripadnici drevne evropske aristokratije, koja se dičila stvarnim ili konstruisanim lozama poteklim od Karolinga ili čak Merovinga, u Srbiji je 1804. na tron stupio jedan običan čovek. U miru domaćin, seljak i trgovac, u opasnim vremenima hajduk, u ratovima vojnik frajkor, Đorđe Petrović - Karađorđe. I to nije sve.
Srbija je poslednja evropska država u kojoj je tokom skoro čitavog veka trajao sukob dve dinastije zbog prestola. Taj dugotrajni građanski rat započeo je kada je 1817. godine po naređenju Miloša Obrenovića ubijen Karađorđe, a završen je skoro osamdeset i šest godina docnije Majskim prevratom, kada su kao žrtve oficirske zavere pali kralj Aleksandar i kraljica Draga Obrenović.
Monarhija je u Srbiji bila prva stalna državna ustanova potekla iz naroda, definisana vojnim potrebama ustaničkog ratovanja. Vožd, knjaz i kasnije kralj, možda nisu bili prvi građani države, ali su u početku bili njeni prvi seljaci. Narod im je poznavao pretke, dičio se srodstvom i kumstvom s njima, susedstvom s njihovim domaćinstvima, ili makar udaljenim njivama i šumama. U društvu čije je plemstvo izumrlo još u srednjem veku, srpski vladari nisu se posebno izdvajali ni po bogatstvu.
Karađorđe je tokom prvih godina ustanka finansijski zavisio od bogatijih starešina, dok su kraljevi Milan Obrenović i Petar Karađorđević bili u neprekidnim finansijskim neprilikama. Prvi zahvaljujući malom nasleđu i velikom rasipništvu, a drugi zbog cene koju parlamentarna demokratija uvek nameće monarsima.
Knez Miloš se zahvaljujući velikoj vlasti koju je od 1815. do 1830. godine sabrao u svojim rukama obogatio toliko da je postao najbogatiji stanovnik svoje države. U duši seoski trgovac, dete odraslo uz starijeg polubrata čije je prezime kasnije s ponosom poneo, Miloš se, koristeći se državnim monopolima zajedno sa svojim poslovnim ortacima, izuzetno obogatio. Kada je 1839. abdicirao, u njegovoj kasi je pronađeno 355 dukata više nego u državnoj!
Kada se posle dve decenije egzila vratio u zemlju, sedamdesetogodišnji Miloš je poslednje mesece života proveo proterujući uzurpatore sa svojih prostranih imanja. To veliko bogatstvo nestalo je već u sledećoj generaciji. Knez Mihailo, u Evropi stasali prosvećeni apsolutista, melanholični usamljenik nadahnut rodoljubljem, trošio je ovo bogatstvo za državne potrebe. Njegov vanbračni sin Velimir posvetio je veći deo nasleđa dobrotvornom radu i zadužbini koja ga je nadživela.
Novac je izvor svakakvih kontroverzi. Ipak, pojedina poglavlja naše povesti daju monarhiji veliku
prednost nad republikom. Veliki prosvetitelji, istoričari, matematičari... predavali su budućim srpskim suverenima razne predmete. Sa četrnaest godina, kralj Aleksandar Obrenović polagao je, pored vojnih predmeta, istorije, celokupnog gradiva za gimnazijski razred njegovog uzrasta, i predmete vezane za pravnu struku. Iako su rodonačelnici srpskih dinastija bili nepismeni, njihovi naslednici služili su se, pored srpskog, još makar francuskim i nemačkim jezikom.
U jugoslovenskim državama nasledna monarhija stekla je loš glas. Kraljevina SHS počivala je na monarhu koga su drugi narodi sve više poistovećivali sa srpskom političkom prevlašću.
Uspostavljanje republike 1945. godine nije promenilo monarhijski karakter jugoslovenske države. Više nije bila reč o tradicionalnoj naslednoj monarhiji. Ipak, vlast Josipa Broza Tita, nastala na temeljima staljinističke diktature i kulta ličnosti bez presedana u prošlosti, bila je nekrunisana monarhija.
Jedna od parola u vreme izbora bez opozicije, održanih 1945, glasila je: „Nećemo kralja, hoćemo Tita - narod se pita.“ Broz je bio jedinstvena pojava u istoriji 20. veka. Jedini šef evropske države koji se na vlasti održao od četrdesetih do osamdesetih godina. Simbol revolucije, vođa jedinog istočnoevropskog režima koji je uspeo da se odupre Staljinu, on je istovremeno bio na čelu države, partije i oružanih snaga.
Tito je naposletku proglašen za doživotnog predsednika. Pokolenja Jugoslovena su se zaklinjala da neće skrenuti s njegovog puta, pioniri su do 1989. godine davali „časnu Titovu pionirsku reč“, sirene su do 1990. obeležavale minut u kom je 4. maja 1980. godine umro. Jednom političkom optuženiku je tokom osamdesetih godina čak rečeno da je Josip Broz i dalje prvi čovek Jugoslavije, koji je, istina, odsutan.
Demokratija je početkom devedesetih godina u Srbiju došla kao evropska moda. Tokom ove decenije izbori su bili tek pokriće kontinuiteta pređašnjeg režima. O tome da je realsocijalistički i tek uspostavljeni višestranački sistem imao snažne monarhističke elemente svedoči jedna zanimljiva činjenica: Miloševićev režim je ostajao na vlasti i kad nije imao parlamentarnu većinu, ali se, i pored jasne poslaničke većine, smesta raspao kada je 2000. godine Milošević izgubio predsedničke izbore.

Pare pojedene

Britanski konzul optuživao je u svojim izveštajima kneza Aleksandra Karađorđevića da je posle šesnaest godina vladavine uspeo da raznim zloupotrebama prikupi basnoslovnu sumu u vrednosti od oko 160.000 funti. Posle odlaska u progonstvo, Karađorđevići su na svojim imanjima u Vlaškoj i Ugarskoj ipak živeli prilično skromno. Do 1903. godine skoro da su ostali bez imovine.
Deo novca knez Petar (budući kralj) potrošio je pomažući ustanak srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, gde je pod lažnim imenom ratovao kao dobrovoljac.


Izvor: Novosti

Neće Srbin u vojnike

Pre desetak godina, uvažena profesorka istorije srednjeg veka Jovanka Kalić pokušavala je da dokaže kako Srbi po tradiciji nisu ratnički narod. Razumljivo, zbog iskustava iz dvadesetog veka, ali i ukorenjenih tradicija, pozivanja na istoriju nisu delovala uverljivo. Naposletku, profesorka je iznela lako branjiv argument. Pozvala se na analize rečnika srpskog jezika, prema kojima je jedan od njegovih najrazvijenijih leksičkih segmenata bio upravo onaj vezan za zemljoradnju i stočarstvo. Za razliku od pastoralnog srpskog, mađarski jezik pokazao se kao bogata riznica najrazličitijih termina vezanih za oružje, borbu i rat.
Slično je bilo i s ratnim tekovinama. Krajem osamdesetih godina prošlog veka, ugledni književnik Dobrica Ćosić definisao je istorijsku sudbinu našeg naroda fatalističkom tvrdnjom prema kojoj "Srbi pobeđuju u ratu, a gube u miru".
Osnovna statistika našeg ratovanja od 1804. do 1945. godine, međutim, nije govorila u prilog tezi o pobedničkim tradicijama. Naime, od devet ratova što su ih Srbija i Jugoslavija vodile tokom petnaest decenija, tri su se završila porazom (Prvi srpski ustanak, 1804-13, Prvi srpskoturski rat, 1876. i Srpskobugarski rat, 1885), jedan je prekinut sporazumno (Drugi srpski ustanak, 1815), dok su ostalih pet smatrani pobedama (Drugi srpskoturski rat, 1877-78, Prvi i Drugi balkanski rat, 1912-13, Prvi i Drugi svetski rat). Ipak, samo se za Drugi balkanski rat može reći da je završen potpunim ispunjenjem ratnih ciljeva i na opšte zadovoljstvo.
Do današnjeg dana je samo jedan, sporazumno završeni Drugi srpski ustanak, moguće smatrati trajnim trijumfom. Svetski ratovi doveli su do nepodnošljivih žrtava, dok su pobedničku državu usmerili u pravcu koji pre rata niko nije predviđao.
Ratovi vođeni od 1912. do 1918. godine doneli su Srbiji oreol mučeništva i pobede. Retki su primeri u istoriji da jedan mali narod i njegova država tokom šest godina poraze dve moćne imperije i susednu državu, koja je smatrana vojno snažnijom. Ipak, pobede u balkanskim i svetskom ratu došle su kao posledica zanimljivog sticaja okolnosti. Doba najvećih ratnih kredita u istoriji Srbije, uzleta vojske posle Majskog prevrata, parlamentarne vladavine i velikog nacionalnog oduševljenja, poklopilo se sa sukobom
velikih sila, porazom Osmanskog carstva u Tripolitanskom ratu, krizom u Austrougarskoj i izolacijom Bugarske.
Srpska vojska 1912. godine nije bila baš na ceni među obaveštenim strancima. Pukovnik Lajons, britanski vojni ataše u Beogradu i Sofiji, pisao je uoči Prvog balkanskog rata o slaboj obučenosti i opremi srpske vojske. Izveštavajući o oficirskom koru, zaključio je cinično da su se srpski oficiri tokom nekoliko decenija mogli pohvaliti samo porazima u ratovima (iz 1876. i 1885) i ubistvom svoga kralja 1903. godine. Takvo mišljenje raspršeno je ratnim pobedama srpske vojske u Kumanovu, Podujevu, na Ceru, Kolubari, Kajmakčalanu...
I dok većina građana poznaje naše vojne tradicije pre svega na osnovu velikih uspomena na 1912. i 1914. godinu, činjenica je da srpski narod nije uvek bio oduševljen vojskom kao ustanovom. Čak i pesma "Rado ide Srbin u vojnike" nije ispevana u slobodnoj Srbiji već, začudo, upravo u Habzburškoj monarhiji. Tamo su na prostoru današnje Vojvodine i u oblasti Vojne krajine srpski graničari i šajkaši branili habzburške careve, tradicionalne jemce svojih verskih i socijalnih povlastica. Tokom 19. veka Srbija je tek nešto manje od dve decenije imala pravu, moderno ustrojenu stajaću vojsku. U Prvom srpskom ustanku (1804-13) svi sposobni muškarci bili su deo ustaničke vojske. Srbija je bila neka vrsta vojnog logora. Koliko je ta armija seljaka buntovnika bila pouzdana najbolje svedoči činjenica da je mobilizacije često morao da sprovodi lično vožd Karađorđe. Dešavalo se da zatre čitavo selo, nespremno da pošalje vojnike na Turke. Karađorđevi biografi često su sa čuđenjem navodili razdaljine koje je neumorni narodni predvoditelj prelazio pešice ili na konju kako bi održao frontove, pobedio osmanske vojske ili poterao sunarodnike u rat.

Glava šećera

Imanja visokih policijskih činovnika po Srbiji seljaci su obrađivali kulukom, kao nekada svojim agama i jerlijama. S vremenom su prihodi policijskih činovnika ograničeni na platu. Naravno, pored "hleba", bilo je tu i "vode"... Poznata pripovetka o glavi šećera ne samo da je bila istinita već je o njoj sredinom 19. veka zvanično obaveštena i najviša administrativna vlast Kneževine Srbije - Državni savet.


Izvor: Novosti

Ceo narod pod oružjem

Posle poraza iz 1813. i Drugog srpskog ustanka, autonomna kneževina imala je malobrojnu regularnu vojsku. Srbija je neko vreme bila podeljena na vojna serdarstva, ali je ta mala uniformisana armija bila beznačajna u odnosu na mnogobrojni naoružani narod na koji je vlast računala u slučaju rata.
U Srbiji je, naročito od pedesetih godina 19. veka, stvaran istinski kult artiljerije. Prva značajnija industrija u zemlji bila je topolivnica u Kragujevcu. Radi njenog organizovanja doputovao je francuski inženjer Lubri, koji je pod lažnim identitetom botaničara izlio prve topove za srpsku vojsku. Vreme je pokazalo da artiljerija nije jedini preduslov za pobedu u ratu.
Kada su pred Krimski rat (1853-1856) u evropskoj štampi licitirali broj vojnika koji bi Srbija mogla da izvede na bojno polje, retko ko je pomišljao da bi mala kneževina mogla da mobiliše manje od sto hiljada ljudi. Prema nekim procenama, izgledalo je da bi u predstojećem ratu Velika Britanija, najveća i najmoćnija država ondašnjeg sveta, i Srbija, mogle da učestvuju s približnim brojem vojnika. Jedan britanski novinar, koji se na državni praznik Sv. Andriju Prvozvanog našao u Beogradu, sa čuđenjem je pisao da je obučena i uniformisana srpska vojska malobrojna, kao i da ima nesrazmerno malo oficira. Oficiri su trčali s početka na kraj parade kako bi predvodili nove jedinice koje su prolazile ispred kneza Aleksandra i stranih konzula.
Tokom naredne decenije knez Mihailo je izvršio reformu vojske. Uspostavljena je naoružana narodna vojska. Novom organizacijom stvorena je vojna sila za koju se verovalo da će biti dostojna protivnica osmanskoj vojsci. Ipak, kada je 1876. ta vojska konačno pošla u rat, pokazali su se njeni veliki nedostaci. Nije bilo dovoljno oficira koji bi je vodili, tako da su ruski dobrovoljci u jednom trenutku činili čak dve trećine oficirskog kora.
Živojin Mišić, budući vojvoda, opisao je u svojim uspomenama strah srpskih vojnika da siđu u rovove. Mobilisane seljake rovovi su podsećali na grobove. Takođe, kad bi ih jednom uveli u rov, bilo ih je vrlo teško primorati da stave puške na grudobrane i nišane ka neprijateljima. Kao da su na svadbi ili vašaru, radije su iz dubine rova pucali nasumice, u vazduh, uplašeni da bi na grudobranu mogao da ih snađe neprijateljski kuršum.
Zato je jedna od najznačajnijih reformi koje su sprovedene posle ratova i sticanja nezavisnosti bilo uspostavljanje stajaće vojske. Prvi put posle skoro čitavog stoleća jedna vlast, i to srpska, počela je da oduzima oružje od
naroda. Zbog toga je 1883. godine izbio i poslednji oružani narodni bunt u istoriji Srbije - Timočka buna.
Organizovana je vojska koju su činila tri poziva. Generacije regruta odlazile su u garnizone na dugotrajnu obuku. Darovitim đacima iz svih slojeva društva prvi put je omogućeno da stupe u visoke vojne škole. Neki od njih su upućeni na strane akademije. Pored ekonomskog i tehnološkog, ovako ustrojena vojska donela je i nesumnjiv civilizacijski napredak. Regruti i pitomci su u vojsci imali jedinstvenu priliku da se upoznaju s modernim standardima stanovanja i ishrane. Veliki broj redova je opismenjen u vojsci.
Isidora Sekulić je o novoj generaciji srpskih oficira pisala kako ih je bilo moguće prepoznati po tome što se redovno kupaju i umeju da plešu. I pored slabog ugleda koji su pred početak balkanskih ratova uživali u inostranstvu, srpski oficiri posedovali su visoka znanja, i to ne samo stručna. Tako je ostalo zabeleženo da osmanske trupe iz opsednutog Jedrena 1913. godine svoje parlamentarce nisu poslale bugarskoj vojsci, čijoj je državi stara osmanska prestonica trebalo da pripadne, već srpskim trupama koje su pomagale opsadu. Prva komunikacija između turskih izaslanika i srpskog oficira vođena je na francuskom jeziku.
Ipak, srpske pobede u 20. veku bilo bi moguće staviti pod sumnju ne samo zbog vizije i političkog umeća domaćih državnika. Megalomanska uverenja da pred nesalomivom voljom moraju pasti sve vojne, ekonomske i civilizacijske prepreke imala su visoku cenu. Srbija je iz Prvog svetskog rata izašla sa svega 44 odsto ukupnog broja predratnog muškog stanovništva, a njena ionako slabo razvijena industrija vraćena je za 190 industrijskih godina u prošlost!
Istorija koja je usledila samo je potvrdila već tradicionalnu kobnost ratnih tekovina. Zato nije ni čudo što je Ćosićevu fatalističku izjavu krajem devedesetih godina prestigla još teža ocena jednog njegovog neistomišljenika. Profesor romanistike i vitez Legije časti, Slobodan Vitanović, tvrdio je krajem devedesetih godina 20. veka kako Srbi nisu dobili nijedan rat posle pobede nad Bugarima kod Velbužda iz 1330. godine.

Šume pune hajduka

Sve do kraja 19. veka u Srbiji je po šumama bilo hajduka. Savremenici, počev od Vuka Karadžića, nastojali su da naprave jasnu razliku između hajduka koji su ratovali protiv Turaka i kasnije učestvovali u ustancima i razbojnika koji su u manjem ili većem broju krstarili neprohodnim šumama Kneževine i kasnije Kraljevine Srbije.


Izvor: Novosti

 

Otimanje svete zemlje

Kada su osamdesetih godina 20. veka redakcije jednog jugoslovenskog omladinskog časopisa razmatrale pitanje rešenja statusa Kosova, autori posebnog izdanja pisali su, između ostalog, i o mogućnosti podele pokrajine. Sadržaj zajedničkih analiza predstavili su preko nekih veza Slobodanu Miloševiću, političaru čija je karijera u partiji i državi u to vreme bila u usponu. Kažu da je budući prvi čovek Srbije na spomen podele odmahnuo rukom uz opasku da bi svako onaj ko bi se odrekao makar i jedne kosovske opštine bio smatran za izdajnika sličnog Vuku Brankoviću.
Dakle, srpska javnost je krajem osamdesetih godina, posle skoro decenije krize jugoslovenske federacije, bila nespremna za bilo kakav značajniji kompromis u vezi s Kosovom. U istoriji su postojali, istina retki, primeri da se jedna država dobrovoljno odrekne dela svoje teritorije, međutim, svaki takav argument bio je u srpskoj javnosti uglavnom dočekivan tvrdnjom da je Kosovo za srpski narod "sveta zemlja".
Razvoj ideje o Kosovu i Metohiji kao svetoj zemlji vrlo je složen i predstavlja jednu od osobenosti moderne srpske istorije. Naime, Kosovo i Metohija u ovim granicama postoje samo 48 godina! Prva granica oblasti, ona prema Kneževini Albaniji, određena je posle dugotrajnog pregovaranja i arbitraže 1913. i 1914, u vreme kada Kosovo i Metohiju niko nije pominjao kao posebnu oblast.
Kad je reč o nedeljivosti oblasti današnjeg Kosova, tadašnja srpska država nije baš imala stav istovetan današnjem. Pored toga što su srpske trupe pomagale crnogorskoj vojsci prilikom opsade Skadra, Srbija je od svoje teritorije kao kompenzaciju maloj jadranskoj kraljevini pridružila oblast Đakovice. Crna Gora, koja je, i pored svog tada nesumnjivo srpskog etničkog karaktera, u to vreme ipak bila nezavisna država čija je politika često bila vrlo različita od politike Srbije, prisajedinila je posle Prvog balkanskog rata čitavu oblast Metohije, uključujući i Peć, sedište nekadašnje srpske patrijaršije i oblast manastira Visoki Dečani. Kažu da je jedan crnogorski zvaničnik u to vreme u razgovoru izjavio: "Đakovica će nas sahraniti..." Mislio je, očigledno, na nemirno stanovništvo ove etnički dominantno arbanaške varoši, koje je bilo četiri puta brojnije od građanstva prestonice Cetinja. Đakovica je nakon prisajedinjenja postala najveći grad Crne Gore!
Kosovo je tek posle Drugog svetskog rata dobilo svoje granice. Do tada, oblast je bila u administrativnim granicama Zetske banovine (jedne od devet, kasnije osam banovina Kraljevine Jugoslavije), odnosno u sastavu italijanske Velike Albanije.
Autonomna Kosovskometohijska oblast je isprva osnovana bez krajeva severno od reke Ibar (Ibarskog Kolašina) u svojim granicama. Tokom prvih deset godina autonomnom oblašću upravljano je posredstvom
vojne uprave, a kasnije je savezni policijski aparat sprovodio politiku koja nije ostavljala mesta za nekakvu autonomiju, naročito ne za modele kakvi su postojali u zemljama realnog socijalizma, koji su podrazumevali mnoge odlike državnosti.
Ipak, i takva autonomija pružala je osnove za kasnije uspostavljenu državnost Kosova. Tako je 1961. donesena odluka da oblast Ibarskog Kolašina (današnje opštine Severna Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok i Leposavić) bude priključena Kosovu. Razlozi su bili "ekonomski" - "drugovima s Kosova bilo je potrebno drvo" iz bogatih šuma ovog kraja.
U politiČkom pogledu oblast je prolazila kroz nekoliko promena. Od 1945. do ustavnih promena iz 1963. naziv joj je bio Autonomna oblast Kosmet, kasnije je preimenovana u Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija, da bi s ustavnim promenama iz 1974. i sticanjem položaja subjekta federacije dobila naziv Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo.
Sve ove protivrečnosti nameću pitanje šta suštinski čini Kosovo i Metohiju u današnjem teritorijalnom obimu svetim zemljama srpskog naroda? Zaista, Kosovo je bilo zavetna zemlja pokreta za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda tokom čitavog 19. veka.
Srpski narod se iz oblasti neprestano selio, naročito pošto je Srbija 1878. godine dobila nezavisnost. Proterivanje i povlačenje turskog i arbanaškog stanovništva iz novooslobođenih krajeva doveli su do novog progona Srba u pograničnim oblastima Osmanskog carstva. Do ratova iz 1912. samo s današnjeg Kosova u Kraljevinu Srbiju preselilo se oko 100.000 ljudi. Možda je upravo ta moralna obaveza prema sabraći koja su progonjena svakako više i okrutnije nego u bilo kom drugom kraju Osmanskog carstva ili Habzburške monarhije i dovela do toga da oblast Stare Srbije (kasnije Kosova) dobije poseban položaj u srpskoj nacionalnoj svesti.
Ipak, dok se jedinicama srpske vojske 1912. činilo da oslobađaju srpski Sion, običan narod je posle uključivanja u srpsku i jugoslovensku državu praktično zaboravio Kosovo i Metohiju. I pored povremenih narodnih izliva solidarnosti, kao što je bio onaj kada su građani Kruševca sprečili rušenje spomenika Kosovskim junacima, ili narodni pokret krajem osamdesetih godina radi zaštite lokalnih Srba, slika Kosova dobila je kasnije u kolektivnoj svesti znatno drugačiji karakter.

Vazda rovito

U vreme Kraljevine Jugoslavije čak trećina žandarmerijskih snaga služila je u oblastima Kosova i Makedonije. Ipak, u državi je prioritet stavljan na složene i teške odnose između Hrvata i centralnih vlasti. Posle Drugog svetskog rata na Kosovu je stvaran sistem koji je, i pored lošeg odnosa prema lokalnim Srbima, sve do 1974. godine odgovarao većini pripadnika svih zajednica pokrajine.


Izvor: Novosti

Vožd voleo da nazdravi

Srbija je među obaveštenim strancima tokom 19. veka bila na glasu kao "raj za siromašnog čoveka". Poput oblasti zapadnih granica u nastajućim Sjedinjenim Državama, i Srbiju je u to vreme postepeno naseljavalo novo stanovništvo. U srpskom slučaju doseljenici su stizali iz svih krajeva Balkana, a pre svega s dinarskih masiva, Rodopa, Vardara i Kosova. Došljaci su krčili nepregledne šume koje su se protezale od Niša do prilaza Beogradu.
Još krajem 19. veka iz Crne Gore svake godine u vreme poljskih radova u Srbiju je prelazilo i po dvadeset hiljada ljudi, kako bi se radeći prehranili.
Ipak, siromaštvo i zaostalost teško su opterećivali ovo nastajuće društvo. Iako su bili sitiji od prosečnih Evropljana, i njegove stanovnike mučila je nemaština.
Kada je u zimu 1853. jedan britanski novinar putovao istočnom Srbijom, zabeležio je utiske s večere u jednoj krčmi na prvom prenoćištu od Beograda. U dimom ispunjenoj kući od blata namernike posedale po patosu poslužili su paprikašem od usoljene ribe i pasuljem. Britanski putnici su tom prilikom odabrali da potroše svoje zalihe lionske kobasice.
Slavski ručak bio je svojevrsni dokaz te teške socijalne napetosti koja je vladala u srpskom društvu. Domaćin bi se zaduživao i po deset dukata kako bi spremio slavu. Sela koja su slavila svetitelje u vreme kada nije post podmićivala su ponekad sreske vlasti da proglase zarazu i spasu ih od juriša gostiju iz sela u kojima slave u vreme posta. Poseta i obed nisu u Srbiji počinjali pre nego što gosti i ukućani ne budu posluženi vodom, rakijom i slatkim.
Kao predjelo najčešće su služeni sir, luk, paprika i hleb. Naravno, uz sve to bila je neizbežna i rakija. Srbija 19. veka, sa izuzetkom smederevskog i župskog kraja, nije bila toliko poznata po vinu koliko po rakiji. Ipak, pošto su, sa izuzetkom šljivovice, rakije bile skupe, krčmari su vrlo često samo razblaživali špiritus vodom.
Glavno jelo bili su orijentalni i srednjoevropski specijaliteti, kao što su pilav, pileći paprikaš, razne supe i čorbe. Meso je služeno kuvano, a posebno je bilo cenjeno pečenje.
Profesor mladog kralja Aleksandra, Alber Male, opisao je u svom dnevniku večeru kojom ga je u svom letnjikovcu izvan Beograda ugostio profesor uporedne anatomije na beogradskoj Velikoj školi. Iako je bio pozvan na "pečeno jagnje", Male je zabeležio da su domaćini pored "ćevapa" (ražnjeva na kojima su bili komadi jagnjećeg mesa posuti paprikom - mešavinom crvenog bibera, luka i soli), poslužili kečigu u majonezu, "punjeni kiseli
kupus" (sarmu) i pileću salatu.
Male je bio zadivljen. Poznati francuski patriota, autor najizdavanijeg udžbenika istorije, koga bi redovno dirnulo kada bi neko lepo govorio o Alzasu i Lorenu, nije mogao da odoli a da se ne poveri svom dnevniku:
"Ah! Na ćevap se pretplaćujem dvaput dnevno. Pored njega je bledo i ono najveštije što priprema francuska kuhinja."
Male nije mogao da tako nešto kaže za srpsko vino. Po ukusu je nalikovalo vinima iz južne Francuske, ali je bilo toliko slatko da je Maleu bilo teško da se na njega navikne.
Od osamdesetih godina 19. veka turistički vodiči počinju da se detaljno bave Srbijom. Putovođe u izdanju Bedekera i Majera preporučivali su putnicima iz Nemačke i Austrougarske pet hotela u Beogradu: Grand (do kraja pedesetih godina 20. veka nalazio se na mestu današnjeg Filozofskog fakulteta), Pariz, Imperijal, Srpska kruna i novoizgrađeni Bristol. U drugom gradu po veličini, Nišu, predstavljali su čak tri hotela: Evropa, Orijent i Ruski car.
Pored naglašavanja činjenice da Srbi jedu veoma začinjenu hranu, istaknuta je informacija prema kojoj su najčešće jelo bili jagnje i prase pečeni na ražnju. Vina su opisana kao jaka, a posebno je preporučeno negotinsko. Autori Majerovog vodiča su čak tvrdili da je narod u Srbiji "u piću vrlo umeren".
Drugo izdanje Bedekerovog vodiča za 1914. godinu, poslednje pred Prvi svetski rat, preporučivalo je posetiocima Srbije kakve obroke da poručuju. Za "prepodnevnu užinu" predlagani su ćevapčići, pržene kobasice i ćulabastije. Za ručak je predstavljan izbor između sarme, paprikaša od pilećeg ili nekog drugog mesa i đuveč. Osim ovih jela, isticane su i pite od mesa, sira i zelja.
Povest o alkoholnim pićima i odnosu žitelja Srbije devetnaestog veka prema njima mnogo je složenija. Vino i rakija smatrani su delom ishrane. Vožd Karađorđe je, saglasni su njegovi biografi, često i rado pio. U to teško vreme savremenici su ga samo pod dejstvom alkohola mogli videti veselog. Posebno je bio vezan za rakiju.

Kralj voleo pivo

Za kneza Miloša jedan savremenik je pisao da je mnogo pio, ali se nije opijao. Kralj Aleksandar Obrenović posebno je voleo da uz večeru pije pivo. I srpska vojska, za koju su poznavaoci govorili da je krajem 19. veka spadala u bolje hranjene evropske armije, dobijala je redovna sledovanja vina.
Dešavalo se da lekari predlože da umesto slabog vina, koje su ko zna odakle dopremali sumnjivi liferanti, vojsci bude deljeno sledovanje rakije.


Izvor: Novosti

Kratko slavlje u Draču

Sredinom novembra 1912. jedan eskadron srpske konjice ukasao je u plićak Jadranskog mora. Najvažniji cilj Balkanskog rata bio je ostvaren. Kraljevina Srbija dobila je teritorijalni izlaz na otvoreno more. Posle čitavog veka samostalnog državnog postojanja, ugrožena od Habsburškog i pod senkom Osmanskog carstva, Srbija je konačno došla u posed jedne morske luke.
Posle pobeda srpske vojske u Kumanovu i kod Bitolja, ishod rata bio je odlučen. Ipak, srpska vojska je tek trebalo da zaposedne jadransko primorje. Vlada u Beogradu nije računala s tako brzom ratnom pobedom. Zato je uoči rata pregovarala s arbanaškim glavarima na Kosovu.
PoČetkom novembra, nadomak Prokletija, formirana su dva odreda srpske vojske. Oko šesnaest hiljada vojnika Drinskoalbanskog i Šumadijskoalbanskog odreda upućeno je preko planina. Istoričar Milić J. Milićević uporedio je ovu epopeju, koja je trajala punih mesec dana, s velikim i slavnim prelascima Alpa, od Hanibala do Napoleona.
Srpska vojska je putovala do Drača čitavih mesec dana, prelazeći dnevno u proseku desetak kilometara. Usput je nailazila na nezainteresovanost lokalnog stanovništva i aktivnost austrougarskih agenata. Ozbiljnija bitka s ostacima osmanskih snaga odigrala se tek prilikom opsade Lješa.
Samo jedan dan pošto je 28. novembra 1912. Ismailj Kemal Vlora uz podršku Austrougarske u Valoni proglasio nezavisnu Albaniju, srpske prethodnice ušle su u Drač. Velika luka došla je bez otpora pod vlast Kraljevine Srbije.
Dopisnik "Dejli telegrafa" bio je jedini novinar koji je prisustvovao ovom događaju. Gradski uglednici su dva dana ispred grada čekali na dolazak srpske vojske. Kada je napokon jedan eskadron iznemoglih konjanika stigao, odjeknuli su usklici u slavu Srbije. Novu vlast je posebno srdačno dočekao drački pravoslavni episkop Jakov.
U vreme kada je došla u posed Drača, Srbija ga je u stvari diplomatski već bila izgubila. Velike sile su još samo razmatrale da li treba da dobije uzani koridor ka moru u oblasti Svetog Jovana Medovskog ili da jadranska železnica, kada jednom bude izgrađena, ostane pod međunarodnom kontrolom i otvorena za Srbiju.
Ipak, Kraljevina Srbija se ponašala, kako je to slikovito napisao profesor Dimitrije Đorđević, "kao da će u Albaniji vekovati". U Draču je osnovan okrug, a u Tirani, Elbasanu i Lješu srezovi. U Orošiju, središtu katoličkih Mirdita, i u oblasti Dukađin takođe je uspostavljena uprava.
U Drač je ubrzo doputovao prvi načelnik okruga - Ivan Ivanić. Njegova supruga Delfa, jedna od utemeljiteljki Kola srpskih sestara, vodila je bolnicu u Draču. Kasnije je zaražena tifusom, koji je jedva uspela da preboli. Na čelo dračke opštine doveden je uglednik iz stare dračke porodice Đurašković.
Srpska vlast u Albaniji počela je vremenom da se suočava s velikim
teškoćama. Mir stanovništva morao je da bude izdašno plaćan. Delovanje austrougarskih agenata i begova odanih sultanu činilo je ionako loše puteve nesigurnim. Tokom nekoliko dana uništene su usamljene stanice, koje su branili malobrojni srpski vojnici.
Odmazda je bila oštra, ali štetna po sliku Srbije. Londonski "Tajms" pisao je na osnovu glasina o spaljivanju čitavih sela, a u Austrougarskoj su štampane novine ("Albanische Korrespondenz"), koje su srpsku vojsku optuživale za masakre više hiljada Arbanasa i muslimana u Sandžaku, Makedoniji, na Kosovu i u Albaniji. Međutim, kasnije objavljen izveštaj međunarodne komisije o uzrocima i vođenju balkanskih ratova Karnegijeve fondacije za mir uglavnom nije potvrdio ove optužbe.
Čitava literatura objavljena u to vreme, između ostalog i iz pera najznačajnijih srpskih političara, govorila je u prilog tezi da narod Albanije nije u stanju da stvori i u miru vodi svoju državu.
VeĆ u aprilu 1913. postalo je izvesno da je kraj "albanske operacije" blizu. Pod pritiskom flote velikih sila srpska vojska je napustila jadransko primorje. U Albaniji je, međutim, ostala još dva meseca, a u nju se vraćala skoro svake godine tokom čitave sledeće decenije.
Povlačenje srpske vojske iz Albanije imalo je značajne posledice. U to vreme nešto više od četvrtine stanovništva severne Albanije bilo je slovenskog porekla.
U nastojanju da stvore ekonomski nezavisnu Srbiju, čiji bi brodovi u svoju zemlju preko srpske luke, kako je ironično primetio britanski poslanik Pedžet, "donosili blaga Indije", tvorci srpske politike su zaboravili na slovensko stanovništvo. Zaboravili su i srpsku vojsku: prvi prelazak 16.000 vojnika preko Albanije nije bio predviđen ratnim planom. Na marš smrti, koji je trajao mesec dana, vojnici su poslati sa po dva hleba!
Do naŠeg vremena Srbi iz Albanije su skoro u potpunosti asimilovani ili su se iselili. Pre nego što se srpska vojska povukla, jedan odbor žena iz Drača poslao je telegrame ruskoj carici i engleskoj kraljici, moleći da ovaj grad ostane u sastavu Kraljevine Srbije. Odbor je pisao u ime 524 žene Drača - većine njegovih stanovnica.

Opsada Skadra

Skadar je, posle pada Soluna, Janjine i Jedrena, ostao poslednje osmansko uporište u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva. Crnogorska vojska ga je opsedala uz pomoć srpskih trupa. Iako su naposletku pod pritiskom velikih sila srpske jedinice napustile opsadu, njihova komandna i tehnička pomoć ključno su doprinele crnogorskoj pobedi.
Prilikom opsade Skadra, prvi put u istoriji dejstvovala je srpska ratna avijacija. Ratni pilot s dozvolom broj 1 u srpskoj avijaciji, narednik Mihajlo Petrović, poginuo je 7. marta 1913. na borbenom zadatku, postavši tako i prva žrtva u ratnom vazduhoplovstvu naše zemlje.


Izvor: Novosti

Građani dve države

Prema nekim procenama, danas u Srbiji živi veći broj građana rođenih u Crnoj Gori nego što ova republika ima stanovnika. Jovan Cvijić je verovao da je oko 90 odsto stanovnika Srbije u oblastima između Morave i Drine, dakle u samom središtu moderne srpske države, vodilo poreklo iz Crne Gore, Stare Hercegovine (današnja severna i zapadna Crna Gora), Hercegovine i Bosne. Tome treba dodati činjenicu da je Crna Gora u današnjim granicama uspostavljena tek 1945. godine.
Pre samo sto pedeset godina Crna Gora je zauzimala svega nešto više od trećine današnje teritorije, i to uglavnom planinskih oblasti cetinjske i delova nekoliko susednih opština.
Često pomišljam da je pogled crnogorskih intelektualaca prema pradavnoj državici Duklji, suštinski pokušaj da sva kasnija istorija bude relativizovana i obesmišljena.
Kada je sredinom 10. veka vizantijski car istoričar Konstantin 7. Porfirogenit pisao svoje spise o narodima i o upravljanju carstvom, na Balkanu su pored Vizantijske imperije postojale bugarska, srpska i hrvatska država. Car je detaljno pisao o Srbima i Hrvatima, nabrajajući njihove zemlje i župe koje su ih činile. Duklja je zajedno s Travunijom, Zahumljem, Raškom, Bosnom i Paganijom, i pored svih nedorečenosti, u ovom spisu svrstana u okvire srpske države.
S vremenom su različite oblasti preuzimale vođstvo nad srpskim zemljama. Tokom 11. veka predvodništvo je stekla Zeta (ranije Duklja), ali je od početka 12. veka prvenstvo pripalo Raškoj. Dinastija koja je zavladala Raškom, a iz koje je potekao Stefan Nemanja, takođe je poreklom iz Zete. Zato je Nemanjin otac i prebegao u svoju postojbinu u vreme feudalne anarhije u Raškoj, pa se rodonačelnik najveće srpske dinastije rodio u Ribnici pored Podgorice. Još u 19. veku verovalo se da je Katunska nahija (stara Crna Gora) bila tek Ararat srpske slobode. Zato je Njegoš i pisao:
"Što se ne hće u lance svezati, to se zbježa u ove planine..."
Nacionalni romantizam samo je učvrstio ova osećanja. Danas mogu delovati samo kao potpune besmislice teze pojedinih "novoromantičara" u Crnoj Gori koji za Njegoševo veliko srpstvo okrivljuju uticaj njegovog vaspitača Sime Milutinovića Sarajlije.
Poslednji crnogorski novovekovni vladar, knjaz (od 1910. kralj) Nikola, obećavao je da će se posle oslobođenja Srpstva odreći prestola ukoliko mu bude određena visoka renta i darovan dvorac negde u Provansi. Pogibija kneza Mihaila i uspostava siromašnog i maloletnog kneza Milana na tronu, koji je ruska diplomatija, navodno, planirala da preda upravo knjazu Nikoli, doveli su do novog zahlađenja odnosa.
Nezavisnost, koju su dve države dobile (13. jula 1878) smatrana je praznim dobitkom. Ipak, podela je njome samo učvršćena, iako je u to vreme malo ko bio spreman da to prizna. Zaklinjanja na vernost i jedinstvo bila su česta i dramatična.
Kada
je 1896. knjaz Nikola posetio Beograd, prilikom vidovdanske liturgije u Sabornoj crkvi, on i kralj Aleksandar Obrenović držali su se za ruke. Slobodan Jovanović zabeležio je i da je crnogorski vladar plakao. Koliko su veze između Srbije i Crne Gore bile snažne i lične svedoči činjenica da je Obrenoviće i Petroviće vezivalo kumstvo, dok se osamdesetih godina 19. veka glava pretendujuće dinastije Karađorđevića, knez Petar (budući kralj), oženio Zorkom, kćerkom knjaza Nikole.
Ipak, po povratku Karađorđevića na presto, odnosi između dve države postali su vrlo loši. Pregovore o savezu smenjivale su afere - bombaška i kolašinska - kada su protivnici knjaza Nikole u dosluhu s Beogradom, navodno, nastojali da ga svrgnu. Istovremeno kada je i Crna Gora, poslednja na Balkanu, postala ustavna država, izbori su pokazali ne samo da narodna većina nije zadovoljna autokratskom vladavinom knjaza Nikole već i da je privržena ujedinjenju sa Srbijom. Pobednička Narodna stranka želela je da Narodnu skupštinu preimenuje u "srpsku narodnu skupštinu".
Posle pobedničkih ratova iz 1912-1913, dve države su prvi put dobile zajedničku granicu. Srbija je iz svojih ratnih tekovina značajno uvećala crnogorske teritorijalne dobitke, a crnogorska vojska je poslala jednu jedinicu u Makedoniju kako bi pomogla srpski ratni napor protiv Bugarske.
Odlučnost narodne većine da se Crna Gora neposredno i bezuslovno ujedini s Kraljevinom Srbijom, iskazana na Podgoričkoj skupštini novembra 1918. godine, ipak je bila izražena u nesigurno i nedemokratsko ratno vreme. Otpor ujedinjenju pružen je uglavnom u staroj Crnoj Gori, pretvorivši se u kratkotrajni građanski rat bjelaša (pristalica ujedinjenja) i zelenaša (lojalnih kralju Nikoli).
I pored činjenice da sve do 1945. u Crnoj Gori niko nije osporavao njeno srpstvo, između dva rata nastao je prvi pokret za otcepljenje. Nezadovoljstvo je bilo opšte, tako da su komunisti na prvim izborima novembra 1920. dobili najveći broj glasova u ovoj zemlji, tradicionalno naklonjenoj Rusiji.
Upravo će komunistički pokret sprovesti stvaranje crnogorske nacije. Posle 1945. svi slovenski stanovnici Crne Gore postali su Crnogorci, a škola i država uskoro su ih većinom uverile da između Srba i Crnogoraca postoje nepremostive razlike.

Đilas demantovan

Od 1945. do 2000. narodno jedinstvo je zamenjeno državnim. Tako je Milovan Đilas, jedan od kreatora moderne crnogorske nacije, tvrdio da nema toga ko bi mogao odvojiti Crnu Goru od Srbije. Propadanje Srbije tokom devedesetih godina 20. veka učinilo je kraj i ovom jedinstvu, čiji su poslednji talac ostale političke elite u Srbiji.


Izvor: Novosti

Gosti - ponesite krevet

Zamislite zemlju u kojoj na dva i po miliona stanovnika dođe svega dve stotine lekara. I dok je jedan lekar morao da brine o zdravlju dvanaest hiljada potencijalnih pacijenata, bolesnici su mogli da nađu leka u tridesetak okružnih bolnica.
Dakle, na svaku bolnicu bilo je upućeno u proseku osamdeset i pet hiljada stanovnika. Dodajmo ovoj statistici i činjenicu da u pomenutoj zemlji sve do razdoblja koje je usledilo nakon Prvog svetskog rata nije radio medicinski fakultet.
Budući lekari morali su da odu u Beč ili da pohađaju neki drugi evropski univerzitet. Vlada bi jedva dočekala da se vrate sa studija, pa bi zatim bili raspoređeni u jedan od okruga, poput činovnika ili oficira. Eto, savremeno srpsko zdravstvo ipak nije tako loše. Samo treba naći dobar primer za poređenje. Opisane prilike bile su stvarnost Srbije krajem 19. veka.
Zato ne čudi činjenica da je prvi šef saniteta u ustaničkoj Srbiji bio kafedžija. Svest o zdravlju stanovnika Srbije s početka XX veka bila je, upravo iz pomenutih razloga, velikim delom oslonjena na sujeverje i magiju. Taj svet koji je spavao u neprovetrenim i vlažnim sobama, retko se presvlačio i još ređe kupao, jeo istom kašikom i ritualno prilikom susreta ljubio sve bez razlike, sujeverno se ovlaš rukovao i sa strepnjom mirisao sopstveni znoj u prisustvu bolesnika.
Od sujeverja se teško odvikavala i narodna elita. Tako je prilikom jedne od poslednjih epidemija burbonske kuge (čume), 1837, država nastojala da se sa pošašću suoči sa ozbiljnošću i organizovanošću moderne države. Ipak, knez Miloš i pored toga nije želeo da rizikuje: članovi vladarske porodice, tri stotine momaka i sam vladar provukli su se kroz košulju koju je tokom noći, u skladu s drevnim sujeverjem i magijskim obredima, satkalo devet golih baba.
Nije ni čudo što je u to vreme narod bolesti još uvek klasifikovao po mestu bola - recimo, zubobolja, stomakobolja, grudobolja, glavobolja. Poslednjih decenija 19. veka u Smederevskom i Valjevskom okrugu radio je jedan predan i čovekoljubiv lekar - dr Lazar M. Dimitrijević. On je verovao da u osnovi lošeg zdravstvenog stanja naroda koji je lečio leže slabe higijenske navike i zaostalost.
S brigom je pisao pretpostavljenima o blatnim kućama bez prozora, u kojima na prostoru skučenijem od jednog stočnog vagona žive čitave porodične zadruge.
Pisao je o pregrejanim sobama, svetiljkama koje su se dimile i raskvašenoj obući koja je, sušeći se na pećima, smradnim isparenjima ispunjavala
sobe. Zato su deca imala čađave nozdrve. Zabrinut, dr Dimitrijević je primetio:
"Da nije našem narodu leta, za koje vreme živeći na čistom vazduhu, pluća izventiliraju i ceo organizam osveže - našeg bi seljaka za nekoliko godina nestalo."
Orijentalno zaljubljen u toplotu, prosečan Srbin bio je nemaran u odevanju. Nešto zbog sirotinje, a malo i zbog nehata, ista odeća je nošena sve dok se ne pocepa.
Umesto da obuče noćnu haljinu, spavaćicu ili pidžamu, narod bi se pre nego što legne na prostirku koja bi ga delila od utabane zemlje, samo razdrljio. Pišući o čarima putovanja kroz Srbiju tokom zime, britanski putnik je sredinom 19. veka zabeležio da onaj ko želi da spava na krevetu, treba da ga ponese sa sobom na put.
Tek je manjina seljaka zimu dočekivala sa čakširama i gunjem. Većinom su zimovali u tankim pantalonama - gaćama, i nekakvim koporanima. Donji veš nije bio poznat na srpskom selu. Upravo zato su lekari s brigom uočavali da zbog stalnog nazeba prosečan seljak počne da hronično kašlje već kada navrši četrdeset godina. U zemlji "hleboždera", čiji se narod i pre stotinu godina dičio kako može da prehrani još i milione stanovnika drugih zemalja i ishrana je predstavljala problem.
Nastojeći da se priseti hiljada svojih pacijenata, doktor Dimitrijević je tvrdio da skoro polovina dece u Srbiji umre pre nego što navrši dvadesetu godinu života. Prisećao se kako je upoznao samo jednog čoveka čija su sva deca preživela prvu mladost.
Žednim bolesnicima ukućani su iz nekih razloga zabranjivali da piju vodu. Ako bi srećne okolnosti učinile da se s dečijom bolešću poklopi sezona lubenica, dobila bi koliko požele bostana, što bi vrlo često dovelo do toga da još pokvare i stomak. Doktor Dimitrijević je verovao da su mnogi bolesnici u Srbiji usled nepokolebljive brige i nege najbližih jednostavno "skapali od žeđi".
Kad se uzme u obzir kakva je bila voda u Srbiji, ponašanje roditelja i ukućana i nije za veliku osudu. Na bunarima i oko neozidanih izvora okupljala se stoka.

Zaraza iz vode

Narod kao da nije razumeo vezu između zaraze i prljave vode. Upravo zbog toga je, na opšte čuđenje, jedna od dužnosti lekara bila da zatrpavaju bunare i izvore. Željan da ipak ukaže i na neke prednosti života u Srbiji, doktor Dimitrijević je verovao da zbog nepostojanja dugačkih i zakrečenih vodovoda ovdašnja deca, za razliku od malih Bečlija, nisu bolovala od rahitisa.


Izvor: Novosti

Front protiv kolere

Od zaraznih bolesti nisu bili pošteđeni ni daleko bogatiji i prema zapadnim standardima života daleko otvoreniji Beograđani. Kolera, koja je krajem 19. veka harala u Hamburgu i Pešti, pretila je i srpskoj prestonici. Koliko je pitanje snabdevanja vodom očima savremenika bilo viđeno kao važno svedoči i činjenica da je jedan od inženjera koji je s Makiša sproveo vodovod koji je delom i danas u upotrebi, obezbedivši tako Beograđane od mogućnosti zaraze, uzeo za krsnu slavu dan kada je odatle potekla voda ka Beogradu.
Ipak, u Beogradu je i u najčistijim kućama bilo moguće naići na bolesne od difterije. Savremenici su ukazivali na to da je u blizini najbolje i najluksuznije kuće u Kraljevini - kraljevskog dvora (danas sedište gradonačelnika Beograda), na mestu Bataldžamije, gde se danas nalazi Dom Narodne skupštine, nečišćeno presovano goveđe "đubre" stajalo punih pola stoleća.
Doktor Dimitrijević zabeležio je da je upravo tu, u susedstvu srpskih kraljeva, jednom roditelju tokom samo nedelju dana od difterije umrlo četvoro dece.
Država nije imala novca da izleči, obuče ili na brzu ruku prosveti narod. Ipak, jedna od mera koja je sprovođena bilo je vakcinisanje dece. U svetu u kom ni bolesni nisu bili lečeni, roditeljima je trebalo s mukom objasniti da je neophodno "pelcovati" zdravu decu.
Vakcine napravljene od goveđih žlezda, koje su do Srbije transportovane bez frižidera u najtoplije doba godine, nisu bile naročito kvalitetne. Dimitrijeviću je tako javljeno da su vakcine kojima je pelcovao više od stotinu dece neispravne. Nesrećni lekar je zabeležio kako je nedelju dana posle ove vesti "bio ubijen, (i) od brige nije mogao da spava". Sumnjao je da su konkurenti proizvođača namerno poslali otrovnu vakcinu, i kad je konačno sve prošlo dobro, s ogorčenjem je pisao nadležnima da što pre počnu proizvodnju ovih preparata u Srbiji.
GraĐaninu Srbije bilo je tokom 19. veka teško čak i da se rodi. Britanski konzul je sredinom stoleća pisao da se broj stanovnika u državi smanjuje zbog učestalih namernih prekida trudnoće. Doktor Lazar Dimitrijević zabeležio je s brigom da je 1892. u Valjevskom okrugu broj umrlih nadmašio broj novorođenih.
Doktor Lazar Dimitrijević nije doživeo teško vreme ratova. Upravo onda kad je pokušavao da prosveti svoj narod i posveti vlasti njegovom dobru, od teške bolesti umrla je njegova kćerka mezimica. Nedugo potom on je izvršio samoubistvo. Milan Đ. Milićević uvrstio ga je u Pomenik znamenitih ljudi srpskog naroda.
Vojna bolnica u Nišu osnovana je 1878, u vreme kada su četiri južna okruga ušla u sastav Kneževine Srbije. Ova ustanova nastavila
je tradiciju ranijih osmanskih vojnih bolnica. Ona je verovatno vojna bolnica s najdužom neprekidnom istorijom u Srbiji. Njen osnivač bio je slavni dr Vladan Đorđević.
Osnovana kako bi bili izlečeni ranjeni srpski, ali i zarobljeni turski vojnici, Vojna bolnica u Nišu, ili Moravska stalna vojna bolnica, bila je tokom decenija centar medicine i modernizacije koji je prevazilazio granice Srbije.
Krajem 19. veka Vojna bolnica u Nišu dobila je dve nove ustanove: hirurgiju i Pasterov zavod. Zamisao dugogodišnjeg upravnika bolnice, pukovnika dr Mihaila - Mika Markovića, bila je redovno slanje državnih pitomaca na studije medicine u inostranstvo, a posledica je veliki napredak medicine u Srbiji. Tu je počeo da radi i prvi rendgen u Srbiji.
Marković je u "Uspomenama" zabeležio kako mu je želja bila da svi u Evropi, "pa i naši najveći neprijatelji" priznaju "da Srbija ni u čemu ne zaostaje iza civilizovanog Zapada". U zavodu je godišnje lečeno između 250 i 300 pacijenata, a smrtnost je bila 0,24 procenta - na nivou uzora, Pasterovog zavoda u Parizu.
Upravnici bolnice bili su listom školovani u inostranstvu. U bolnici su radili i stranci - kao recimo dr Janko Senkijević, sinovac slavnog pisca Henrika Senkijevića, koji je posle duge službe u srpskoj vojsci primio pravoslavlje.
Prvi svetski rat doneo je bolnici veliki zadatak i neodoljivo iskušenje. U bolničkom kompleksu, koji je tada brojao čak dvadeset i šest zidanih i drvenih objekata, radilo je 37 lekara i 256 bolničara i vojnika. U bolnici su bile angažovane sanitetske i humanitarne misije iz Rusije i Francuske.
Početkom 1915. izbila je epidemija tifusa, od koje je prema nekim procenama u Srbiji bolovalo više od milion ljudi. Niš je bio središte međunarodnih napora da zaraza bude suzbijena. U bolnici su 1. marta 1915. radile čak 1.064 osobe, ali je mesečna smrtnost dosegla broj od 495.
MeĐu lekarima umrlim od tifusa bilo je dobrovoljaca iz Velike Britanije, Švajcarske, Rusije, Belgije, Grčke, i čak iz britanskog protektorata Egipta. U maju 1915. lekari su u krugu bolnice podigli skromni ali u istoriji jedinstven spomenik pomrlim tifusarima - prvi spomenik u istoriji koji su lekari podigli pacijentima.

Otac Justin

Jedan od vojnika koji su radili u bolnici, Blagoje Popović iz Vranja, u Skadru je odlučio da primi monaški zavet. Iz Albanije je otputovao u Veliku Britaniju, zatim u Rusiju i Grčku, gde je pohađao škole. S vremenom će ovaj čovek, otac Justin, postati jedan od najvećih teologa i filozofa pravoslavlja, čiji je uticaj na modernu Srpsku pravoslavnu crkvu i njenu sudbinu bio nemerljiv.


Izvor: Novosti

За време Првог устанка у Карађорђевој војсци (уз остало) обавезно дневно следовање за војника (додуше, не знам колико се спроводило у пракси) било је 300 љуте или литар меке ракије.

Haračem kupio sultana

Postojali su nepravedni vladari i njihovi pohlepni činovnici i u ranijim epohama. Ipak, dokle god su bili moćni, oni su, bez obzira na nepopularnost, mogli legalno da zadovolje svoju pohlepu. U srednjovekovnim državama postojala je tako praksa kupovine činovničkih i porezničkih mesta. Vladalac bi tada odredio kolike prihode očekuje, a sve što bi kupac položaja uspeo da izvuče preko te sume predstavljalo je njegovu platu.
Srbija nije doživela onaj postojani i veliki razvoj države kroz koji je Francuska prošla u vreme „državnog razloga“, a Habzburška monarhija u razdoblju prosvećenog apsolutizma u 17. i 18. veku. Uspomene na srednjovekovnu slavu bile su blede, idealizovane i u stihu, a saznanja o drugim zemljama najčešće su se svodila na iskustva s habzburškim pograničnim službenicima i osmanskim vlastima. Sve do poslednjih decenija 19. veka na osmanskoj Porti je neizostavan deo svakog posla bio i „peškeš„ (poklon - mito) za velikodostojnika s kojim se pregovaralo.
Obnovljena Srbija bila je tokom Prvog srpskog ustanka veliko ratište. Srbija - Slobodija (kako su je često nazivali balkanski hrišćani) bila je zemlja slobodnih i jednakih. Ipak, u toj zemlji siromašnih, smesta je nastao jedan sloj starešina - vojnih komandanata, koji je rukovodio snabdevanjem zemlje, trgovinom, držao skele na Dunavu i Savi i dobijao veći deo ratnog plena. Iako su u Srbiji rano uvedeni zakoni, ti ljudi pod oružjem nisu imali kome da se pokore, osim, možda, teškoj ruci vožda Karađorđa.
Drugi čovek Srbije, uticajni Mladen Milovanović, i njegov drug u unosnim poslovima, Miloje Petrović, toliko su bili samovlasni i ogrezli u korupciju da se u tek oslobođenom Beogradu narod pobunio. Miloje Petrović, kome je zbog poslovnih veza bila poverena i komanda na frontu prema Nišu, značajno je skrivio kobni srpski poraz na Čegru iz 1809. godine, upamćen po tragičnom junaštvu Stevana Sinđelića i njegovih Resavaca. Kasnije je Petrović pobegao iz Srbije, a kad je vraćen, naređeno je njegovo pogubljenje.
U vreme prve vladavine kneza Miloša (1815-1839) nastavljen je proces bogaćenja ljudi koji su bili bliski vlastima. Zanimljivo je napomenuti da je u ovom razdoblju korupcija poslužila srpskom vladaru za sticanje novih prava za mladu srpsku kneževinu. Tako je od Porte doslovno kupio dobar deo povlastica koje su Srbiji darovane hatišerifima iz 1830. i 1833. godine.
Knez Miloš je savršenom špekulacijom uspeo da raniji dug prema Srbiji, koji Carigrad nije priznavao, pretvori u mito sultanu. Lukavi srpski knez je harač (ukupan porez koji su poreski obveznici iz Srbije plaćali Porti) procenio tako što je prikazao najniži broj stanovnika Srbije
- iz vremena terora koji je usledio posle 1813. godine. Država i njen vladar su tako prisvojili godišnja poreska davanja skoro tri stotine hiljada obveznika!
Kad se posle svrgavanja kneza Aleksandra Karađorđevića knez Miloš 1859. vratio u Srbiju, proveo je tu poslednju godinu života i vlasti zauzet preotimanjem silnih imanja koja su mu bila oduzeta.
Knez Aleksandar Karađorđević stupio je na presto 1842, voljom velikih sila i uz pomoć ustavobranitelja. Nesiguran u svoj položaj, pošto porodici Karađorđević nije bila priznata naslednost, sećajući se teških i oskudnih prognaničkih godina, knez Aleksandar je nastojao da se na vlasti obogati.
Krajem četrdesetih godina malobrojnu srpsku političku javnost potresla je Tripkovićeva afera, u vezi sa zloupotrebom okružnog načelnika koji je sa knezom bio u rodbinskim vezama. Pošto je drugi Karađorđević zbačen, dopisnik londonskog „Tajmsa“ iz Beča kao razlog za zbacivanje srpskog vladara naveo je korupciju.
Nekoliko godina ranije, britanski generalni konzul u Beogradu procenio je kako je srpski vladar zahvaljujući svom položaju uspeo da stekne basnoslovnih 180.000 funti. Kraljica Viktorija imala je krajem stoleća, kada je funta znatno manje vredela, na raspolaganju za privatne svrhe po 60.000 funti godišnje, dok se njeno bogatstvo, koje se smatralo basnoslovnim, procenjivalo na 5.000.000 funti. Treba pomenuti da je dinastija Hanover bila na vlasti gotovo dva stoleća, dok je knez Aleksandar svoje i u izvesnoj meri porodično bogatstvo počeo da stiče tek posle stupanja na presto 1842. godine.
ČinovniČku oligarhiju zamenio je prosvećeni apsolutizam kneza Mihaila. Slobodan Jovanović zapisao je da su do sedamdesetih godina 19. veka činovnici bili odani vladarima, dok su sa uspostavljanjem višestranačkog parlamentarizma postali lojalni vladama. Veliki istoričar je čak tvrdio da su do tog vremena ministri smatrali nepriličnim da u izveštajima skupštini iznesu neku neistinu.
Pojava stranaka zaustavila je taj put iz orijentalne despotije u drugu preživelu, ovog puta zapadnoevropsku ustanovu - prosvećeni apsolutizam. Siromašni knez Milan i stranačke vlade tokom osamdesetih godina doveli su do uspostavljanja višestranačkog sistema. Međutim, taj „svetionik slobode“ trebalo je izgraditi na malom prostoru „srpskog klizišta“.

Obesio brata

Iz istorije srpskog ustanka ostala je upamćena epizoda kada je, zbog optužbi za nasilje i nepravdu prema stanovnicima Topole, Karađorđe svojeručno obesio svog brata Marinka. Kako to obično biva, decenijama je taj čin opisivan na različite načine: kao kainovski greh ili deo jezivog nasleđa.


Izvor: Novosti

Vojniku dečji opanak

Železnička afera bila je verovatno najveći korupcionaški skandal koji je pogodio novovekovnu Srbiju. Danas često čujemo o tome kako je u Srbiji postojao veliki otpor izgradnji pruge. Kao argumente, kritičari srpskog naroda često navode primitivnost stanovništva i otpor jednog zatvorenog istočnjačkog društva modernizaciji. Ne pominju pri tom da su sve do sedamdesetih godina 19. veka Osmansko carstvo i Austrija nastojali ili da izbegnu podizanje pruge kroz Srbiju, ili da je uslovima izgradnje politički i privredno potčine.
Srpske vlasti su sve do pedesetih godina pokušavale da svojim sredstvima izgrade prugu od Beograda do Niša, i dalje na jug i istok. Međutim, tek je međunarodna obaveza "prelomila" zvaničan Beograd da uđe u kredit i izgradi prugu, ali i Portu, da mu dozvoli da novoizgrađenu liniju spoji sa osmanskim železnicama. U pregovorima sa Austrougarskom, Srbija je morala da popušta, pa je učinila nezamislivu žrtvu za 19. vek i predala deo državnog suvereniteta na svojoj teritoriji, od granice na Savi do železničke stanice u Beogradu.
Kad je došlo vreme da se traži kreditor za izgradnju pruge, pobedila je Generalna unija, kreditno društvo iz Pariza. Posle svega dve godine Generalna unija je bankrotirala, a Srbija se našla pred ekonomskom propašću. Spasle su je svojom intervencijom velike sile. Ipak, savremenici su bili uvereni da je nesolidna Generalna unija uspela da dobije posao tek pošto je korumpirala sam vrh srpske države: kneza Milana, kneževog ujaka pukovnika Katardžija i vođstvo naprednjačke vlade. Premijer Milan Piroćanac postao je čak poslovno "vezan" za kreditore izgradnje pruge kroz Srbiju, pa je u to vreme počeo da gradi velelepnu kuću u Beogradu.
Železnička afera i događaji u vezi s propašću Generalne unije, poznati i kao Bontuova afera, postali su tako teško nasleđe srpske politike. Srbija je bila jedna od retkih država onog vremena u čijoj je opštoj korumpiranosti gotovo otvoreno učestvovao i njen vladar lično. Tako se kralj Milan, u stalnim teškoćama zbog jaza koji je postojao između njegovog skromnog imanja i velikih prohteva i želja, naposletku, pošto je abdicirao, u sporazumu s ruskom diplomatijom, čak u jednom trenutku, u zamenu za pozamašnu svotu novca, odrekao srpskog državljanstva.
I kao što je tokom osamdesetih godina prethodnog veka čitava Srbija bila posvećena velikom naporu izgradnje železničke pruge, tako je i sada, tokom decenije koja je prethodila ratovima od 1912. do 1918. godine, srpska privreda plaćala ubrzano naoružavanje zemlje. U neposrednoj opasnosti od velikog rata koji je ugrožavao političku nezavisnost Srbije i slobodu srpskog naroda, država je u Francuskoj
uzela velike ratne kredite, koji su dosegli basnoslovnih 400.000.000 franaka.
Naoružavanje i opremanje poslovično slabo naoružane i oskudno odevene srpske vojske postalo je predmet raznih zloupotreba. Topovska, peskarska i opančarska afera zato su očekivano podigle na noge parlamentarnu opoziciju i uzburkale srpsku javnost.
Pomenimo poslednje dve afere. Pojavivši se u toku rata u kom je nestala jedna trećina ukupnog stanovništva Kraljevine Srbije, one bi i u mirnim vremenima mogle biti ocenjene kao monstruozne.
Dok je srpska vojska u blatu Posavine i Podrinja branila slobodu i demokratiju, polovina ili čak dve trećine opanaka koje je srpski liferant dopremio vojsci bilo je neupotrebljivo. Bilo je tu kartonskih i dečjih opanaka, a većina nije mogla da izdrži više od jedne sedmice marša. Liferanti su bili dvojica industrijalaca iz Niša, Milan i Vlada Ilić.
Pokrenuta od opozicije u novembru 1914. godine, ova afera je odlagana i zataškavana, da bi posle rata bila zaboravljena, pošto je tokom povlačenja preko Albanije "izgubljena dokumentacija".
Druga afera takođe je izbila na samom početku Prvog svetskog rata. Otkriveno je da je prilikom mlevenja žita za vojsku jedan od velikih mlinara iz Niša, Konstantin Popović, inače inženjer i rezervni oficir srpske vojske, mešao samleveno brašno s nekvalitetnim brašnom i, čak, s peskom. Otkriveno je da je brašno koje je slao vojsci bilo tako lošeg kvaliteta da je njegovo grumenje bilo potrebno razbijati čekićima. Popović je osuđen na četiri godine zatvora, ali je zbog ratnog stanja upućen u jedinicu. Posle rata suđenje je obnovljeno, ali kakvog čuda, i ovom prilikom su sudska dokumenta nestala u albanskim gudurama.
Sa stvaranjem jugoslovenske države broj korupcionaških skandala se umnožio. Nestankom parlamentarizma i, naročito, uspostavljanjem komunističkog režima, povest o korupciji postala je uopštena i sveprisutna. Uprkos pokušajima da primenom ratnog partizanskog morala bude iskorenjena korupcija, posle Drugog svetskog rata je upravo komunistička vrhuška započela novi krug opšteg kvarenja društva.
Nije više bilo demokratskog parlamenta, niti slobodnih novina da ta nedela otkriju, a kao i u ranijim periodima, nije postojala ni pravna država koja bi ih kaznila.

Carinski rat

Početkom 20. veka u Srbiji je uspostavljen za to vreme uzoran parlamentarizam. Ipak, te godine prošle su u velikim spoljnopolitičkim napetostima. Tokom šest godina Srbija je trpela ekonomsku blokadu Austrougarske, poznatu kao Carinski rat, a u vreme Aneksione krize (1908-1909) država se našla na ivici rata s moćnim severnim susedom.


Izvor: Novosti

Izbori po meri vlasti

Tokom najvećeg dela 19. veka Srbija je bila država u kojoj se politički život odvijao na veoma uskoj pozornici nekoliko varoši i između malog broja političara.
Do 1914. godine u Beogradu je živelo jedva nešto više od 110.000 stanovnika. O tome koliko je srpska prestonica bila mala svedoči činjenica da je Subotica u to vreme imala čak 107.000 žitelja. Politički život bio je ograničen siromaštvom i slabim obrazovanjem stanovništva. Sredinom 19. veka u Srbiji je štampano svega 2.000 primeraka dva lista.
U takvim uslovima u politici je, pored dvora, nekoliko viđenih porodica koje su davale najviše državne činovnike i oficire i malobrojne varoške inteligencije, učestvovalo nešto bogatijih trgovaca i otresitijih seoskih gazda. Sve u svemu, nekoliko stotina ljudi.
Politički život sve do osamdesetih godina 19. veka nije bio u potpunosti slobodan. Vlasti su nameštale izbore, opoziciona omladina je zastrašivala birače na izbornim mestima, tiraži novina su plenjeni, a neposlušni činovnici premeštani u “srpski Sibir” - Ivanjicu.
Kada je 1868. kao žrtva atentata pao knez Mihailo Obrenović, u Srbiji je uz pomoć vojske uspostavljeno Drugo namesništvo. Nestabilno, suprotstavljeno velikim silama, okupljeno oko četrnaestogodišnjeg kneza Milana, namesništvo je od početka sprovodilo reforme čvrstom rukom. Vođe namesničkog režima - prvi srpski general Milivoj Petrović - Blaznavac, Jovan Ristić i ministar unutrašnjih dela Radivoj Milojković - bili su ljudi školovani u inostranstvu, nadahnuti idejama evropskog liberalizma.
Ipak, suočeni s protivljenjem velikih sila, dinastičkom, konzervativnom, narodnjačkom i čak liberalskom opozicijom, oni su tokom četiri godine trajanja svog režima mnogo vremena i novca posvetili policijskim pitanjima.
Svuda, od domova prvaka opozicije i stranih poslanstava, do kafana, bila je razmeštena vojska njihovih konfidenata i doušnika. I dok su milioni groša odlazili trima policijama koje su bile u službi Blaznavca, Ristića i Milojkovića, vlastodršci su sabirali čitave arhive dostava. U Fondu Jovana Ristića sačuvano je više od 1.400 raznih dostava.
Hajdelberški doktor Radivoj Milojković je kao prvi policajac Kneževine Srbije pokazivao cinizam zbog kog je u nepredvidljivoj srpskoj javnosti stekao čak i izvesnu popularnost. Čuvena je anegdota kada je jedan opozicionar iz unutrašnjosti prijavljen zbog navodnog sna koji je prepričavao. Nesrećni čovek je navodno sanjao da su tri vola prošla kroz širom otvorene dvorske kapije. U policiji je propisno izbatinan, nakon čega se spakovao i otputovao u Beograd, gde se požalio samom ministru.
Milojković ga je saslušao s mnogo pažnje i razumevanja,
zatražio izveštaj od policije u njegovom srezu, a onda opozicionaru potpuno ozbiljno rekao: “Ama, čoveče, načelnik ne zna ništa za tvoje batine. Mora biti, ti si to samo snivao.”
Jedan od doušnika koji je krajem šezdesetih godina počeo da radi za namesnika Jovana Ristića bio je Toma Pavlović - Rus. Gotovo iz dana u dan Pavlović je u Ristićevu kancelariju slao pisma. Za ovu zanimljivu ličnost razumevanje su imali čak i priređivači sabranih dela Svetozara Markovića. I posle više od jednog stoleća, imali su nekakvih obzira prema ovom čoveku. Tvrdili su da je bio “konzervativac naprednih opredeljenja”.
Toma Pavlović nije smatrao beznačajnim ni da u jednoj dostavi navede kako je izvesni činovnik ministarstva finansija nazvao Radivoja Milojkovića “janičarbašom”. Prijavio je izvesnog Smederevca zato što je u razgovoru s jednim karađorđevcem optužio ministra da je odlučio da zbog naklonosti prema prognanoj dinastiji zatre čitav Smederevski okrug. Umesto ruskom caru, preneo je Ristiću zahvalnost izvesnog Aksentija Mijatovića, zbog pomoći koju je ruska diplomatija pružila Aleksandru Karađorđeviću, pošto je oslobođen iz peštanskog zatvora.
Iako je Drugo namesništvo zvanično bilo privrženo liberalnom političkom programu, mržnja između namesničkih i svetoandrejskih liberala bila je velika.
Vremena se često menjaju brže nego ljudi. Ubrzo pošto je postao punoletan, knez Milan je na vlast doveo konzervativce. Ristić je za vreme srpsko-turskih ratova (1876-78) ponovo došao na vlast, ali je 1880. godine srpski vladar konačno okrenuo leđa liberalima. Toma Pavlović promenio je tada poslodavca.
I upravo je Pavlović prenosio pisma koja su knežević Petar i Jovan Ristić razmenili pre nego što su se 1881. godine tajno sastali u Marijenbadu. Godinu kasnije upravo je Pavlović putovao u Pančevo i Temišvar, gde se lično sretao s vođama karađorđevske opozicije i samim prognanim knezom Aleksandrom. Ipak, Pavlović je u to vreme radio za ruski konzulat, kralja Milana i Jovana Ristića!

Pismo Kneževića

Doušnička mreža Jovana Ristića bila je toliko jaka da se na njegovom radnom stolu početkom septembra našlo čak i pismo koje je knežević Petar (budući kralj Petar I Karađorđević) iz Visbadena poslao u Beč prvaku karađorđevske opozicije Dragiši Stanojeviću. Zanimljivo je da su doušnici samo nekoliko dana nakon što je napisano, uspeli da dođu do ovog pisma koje je u potpunosti otkrivalo veze i kontakte pretendujuće dinastije.


Izvor: Novosti