Ма класичан идиотизам. Јебо те лебац с чим се они баве, а народ гладан. Ко да смо иста држава, све исто у пм

Народи гладни,  државе у стању распадања, народу се сервирају овакве безначајне бљувотине, а пред правим узроцима проблема се ладно затварају очи.

Štrajkom glađu čuvaju Makedoniju

Oko 30 građana Makedonije započelo je u Skoplju 24-časovni štrajk glađu za očuvanje ustavnog imena, a protiv eventualne promene imena njihove države.

Štrajkači su smešteni u gradskoj biblioteci "Braća Miladinovci" i, kako kažu, nisu deo nijedne politićke stranke. Pozvali su sve građane da im se priključe.

"Za nas ovo nije teško, jer imamo cilj", izjavio je Boris Videvski iz organizacionog odbora.
 
"Mi nismo nadstranačka organizacija, mi smo Makedonci, naši su preci bili Makedonci. Naša država je vekovima bila Makedonija i mora ostati Makedonija. Tražimo da svaki čovek u Makedoniji u sledećih 24 sata ostavi sa strane svoju profesiju, svoju partijsku pripadnost i onakav kakav je kod kuće priključi se štrajku", kaže Videvski.
 
Ovo je prvi štrajk, a sledeći koji su najavljeni trajaće duže. Organizatori očekuju da će se ovim činom privući pažnja svetske javnosti oko problema sa imenom.
 
Makedonija je u sporu sa Grčkom koja blokira put Skoplja ka evrointegracijama zbog imena bivše jugoslovenske republike koje je identično severnoj grčkoj pokrajini.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/104708/Strajkom-gladu-cuvaju-Makedoniju

Никада немојте национални идентитет комшија да тражите у њиховом дворишту, већ управо у Србији, јер Србија је њихово огледало које их мучи и које би волели да разбију.
Колики је однос Црногораца који не признају Милову ЦГ и они који је подржавају (око 60.000), најмање 10 према један у корист српских Црногораца.
Кад су Македонци у питању, тај однос је сличан око 250.000 који не признају национални и верски идентитет БЈРМ и око 25.000 претежно старих људи који су остали емотивно везани за тај регионални назив у бившој СФРЈ.
Следеће године ће попис показати да ће тај однос бити још већи 15 према један и више.

Остале националне мањине немају овако озбиљан проблем са националном свешћу и то је доказ да су ЦГ и БЈРМ најтрулије и најнестабилније државе у региону, које немају никакву будућност.

Срби у Македонији, погубне последице перфидне асимилације


Пише Љубиша Стоиљковић

Репортер „Печата“ обишао је Скопску Црну Гору, простор садашње северне Македоније где је у средњем веку постојала моћна српска држава. И оно мало Срба који су после распада Југославије остали у Македонији, албански терористи протерали су са огњишта 2001. године, а због небриге Београда и антисрпске политике Скопља, нове генерације наших сународника не познају ни сопствени матерњи језик, а камоли српску културу и историју



У селима на подручју Скопске Црне Горе током побуне Албанаца 2001. године, спроведено је класично етничко чишћење над православним живљем и недопустиво је да Срби и Македонци буду избеглице у сопственој држави – став је Демократске партије Срба у Македонији, Српске напредне странке у Македонији, Српске заједнице и осталих невладиних организација које окупљају српски живаљ у Македонији. Око 400 Срба, чије су куће запаљене и опљачкане, не осећају се безбедним у својим селима после низа инцидената и не обнављају своја породична домаћинства.
У протекле две деценије уставно право Срба да се школују на матерњем језику било је формално, а не стварно право, због тога што није било ни преведених уџбеника нити квалификованог кадра. Српска деца рођена после распада заједничке државе врло слабо знају српски, а добар део њих говори „креолском“ варијантом српско-македонског језика.



Срби подржавају идеју председника Тадића да обновљени, сада урушени споменик Кумановској бици на Зебрњаку буде 2012. године место помирења балканских народа.
Ехо мог текста о буђењу Срба у земљи орлова међу Србима у Македонији, довео ме је крајем лета на Скопску Црну Гору, у Куманово, Скопље, Старо Негоричане…



Спаљене и срушене српске куће у селу Матејче резултат су дивљаштва Ослободилачке армије Албанаца који су, маја 2001. године, спровели етничко чишћење на простору Српске Црне Горе

БИТКА ЗА КУМАНОВСКО ПОЉЕ
У Куманову тужни трагови транзиције: уништене и девастиране фабрике, незапослени људи без некад иманентне ведрине. Тужан је и чувени кумановски бекрија Бартко Ђорђија, пандан врањанском Миткету. „А како и не би био када се крај његовог споменика више не чују чувене кумановске севдалинке, него албански ритмови. Етничка линија се за четврт века померила од пруге Београд-Скопље, преко аутопута до иза центра. Мој „пријатетељ“ се за то време два пута селио. Сада је иза Кумановске банке. „Незапосленост је 34 одсто у Македонији“ – упућују ме моји сапутници према Скопској Црној Гори, Радован Станојковић-Раша председник одбора за расељена лица из села Матејче и Љубиша Цветковић из општине Старо Негоричане.
На путу до села Матејче, у којем је до упада јединица Ослободилачке армије Албанаца, маја 2001. године, доминантно становништво било српско, пролазимо кроз плодно Кумановско поље. Већим делом се наводњава из система Липково; кукурузи су високи пуна три метра и имају више клипова. „Ево зашто су нас протерали. Ово је борба за воду и ово поље. Где је вода тамо је живот. То добро знају наше комшије Албанци. Од 550 хектара наводњаване земље, 370 хектара је у власништву Срба са турским тапијама“ – указује Радован. На улазу у село он ме упозорава да нема стајања и да могу само у покрету кроз прозор аута да фотографишем, да не бих прошао као неке моје колеге из Скопља.
Улазимо у село. Албанци граде куће, скрећу поток ка баштама, воћњацима… Наилазимо на низ запаљених српских кућа. Кровови пуни угарака и без црепа. Фасаде поцрнеле од дима. Тај тужан пејзаж људског егоизма и безумља разбијају нове кућице жуте фасаде. Раша објашњава да су Италијани изградили 38 кућа од 40 квадрата, за оне који су викендом овде долазили и обрађивали њиве и баште да би преживели. Сада дођу најхрабрији само дању. Неколико ових кућица Албанци су запалили као јасну поруку Србима. Домаћини из села одбили су ове кућице и определили се за маратонске судске спорове за надокнаду штете од државе. Њима треба и амбар и кош и стаја за стоку и трем за трактор… Многи су добили новац и куће се доле у „мравињаку кумановском“, како наводи Радован. „Има их још подоста, старијих у избегличком бедном смештају“ – каже Радован.
Од центра села скрећемо одмах лево. Наш водич је одлучио да не идемо у полицијску станицу. „Можда је боље тако, када нисмо могли да добијемо асистенцију полиције на путу до манастира Пресвете Богородице на врху планине. Тих девет километара воде кроз храстову и букову шуму – небезбедно је“ – упозорили су ме моји домаћини још у Куманову. Али, радозналост је победила. „Ово је први пут да нека редакција из Београда пошаље свог новинара. А била нам је ових девет година потребна нека блага реч из наше матице Србије. Ћутале су и оне чувене хуманитарке из Београда. Ове опљачкане и запаљене куће ће им све објаснити“ – каже Радован окрећући главу час на једну, час на другу страну. „А могли смо да одбранимо нашу Гору. Када смо се консолидовали после мучког ноћног напада други на трећи мај 2001. године и кроз ватру покупили децу, родитеље и најнужније ствари, нас 40 из села је мобилисано у полицију. Борили смо се као кад човек брани свој дом. Зауставили смо их брзо. А онда је ослабила ватра. Како … да би се консолидовали. Тада смо се побојали да ће бити исти сценарио као на југу Србије. Не смемо да бранимо своју земљу, свој народ од нападача међу којима је било и оних ветерана са Косова, рата на југу Србије и муџахедина, предимензиониране силом. А како бране своју земљу они који нам сада одређују дозу, знам. Али… И убрзо смо им показали како умемо да се бранимо: терористи су сатерани у обруч око села Арачиново. И тада је стигло наређење моћних земаља: доста је рата. Наступа мир и братство јединство, да би они извукли аутобусима своје војне инструкторе у редовима албанских нападача. Тада ми је било јасно да ћемо остати без својих кућа, без своје имовине, без вековне наше узданице и заштитнице, наше Горе. Уследио је Охридски споразум јуна 2001. године. Помилују се сви борци, без обзира на то да ли су нападачи или нападнути. Исто као и на Југу Србије. Заборавља се крв погинулих.“



Црква српског манастира Богородице оштећена је од стране албанских терориста 2001. године. Срушен је часни престо од мермера у олтару

Убрзо прођосмо поред запаљеног дечјег одмаралишта. А онда на подневном сунцу сину фасцинантна лепота средњевековног храма на овећој заравни према Кумановском пољу. Млади полицајац склони металну рампу и бетонску преграду. На рамену му калашњиков. Са одморишта диван поглед на цело Кумановско поље. Поглед ми се ипак лепи за монументалну грађевину. Манастир је подигнут још у XИ веку. Средином XИВ века цар Душан, који је столовао у оближњем Скопљу, започео је, а његов син Урош и супруга Јелена завршили су обнову манастира око 1357. године, после чега је он постао задужбина цара Уроша. Са манастирске цркве је у XВИИИ веку скинут оловни кров који је искоришћен за покривање Ески џамије у Куманову, чиме је убрзан процес његовог пропадања. Манастирска црква је обновљена 1934. године, или 1926. године. Црква је оштећена од стране албанских терориста 2001. године. Срушен је часни престо од мермера у олтару. На њој је уклесан „УЧК“. Радован и милиционери су нам показали и место где су Албанци копали у олтару тражећи у темељима, вероватно, злато. Тај простор је величине два са три метра и пристојно је саниран, док часни престо стоји разваљен. Црква слави 21. септембра Малу Госпојину, када се овде, уз пратњу полиције, окупе Срби и Македонци са подручја целе Скопске Црне Горе. „Пре распада Југославије овде се окупљало по више од хиљаду људи. Долазили су и Албанци“ – гласно и са дубоком тугом изговара Радован.
Од младог милиционера сазнали смо да је манастир познат и по томе што је у њему живео и стварао познати српски композитор духовне музике са краја XВ века Исаија Србин. Запалисмо свеће за здравље најмилијих, још једном очима помиловасмо прекрасан живопис и кренусмо да обиђемо оштећене конаке.
Срушени кров и рупе од мина на оба конака указују да су се овде водиле озбиљне борбе. Ране ове светиње још нису зацељене. Као и људске. На излазу из цркве у појати, обиље надгробних плоча са српским именима и презименима.
Време је било да кренемо за Скопље, док је предивна планинска свежина на 1004. метара надморске висине односила умор. Брзо смо сишли у Матејче. Тек тада са лица мојих сапутника нестаде грч.
Хтео сам да видим згариште Радованове куће. Одмахну само главом и прогута пљувачку. У суседном албанском селу… показао нам је запаљену нову кућу. „То је кућа албанског радника из Швајцарске који није хтео да плати ОНИ разрезани харач. Иако су поред куће браће и ближих рођака, нико није смео да гаси пожар. Тако стоји као својеврсни споменик непослушности, или својеврсне солидарности већ девету годину. И зато они освајају нове животне просторе, а ми губимо“ – закључује резигнирано Радован.

Срби подржавају идеју председника Тадића да обновљени, сада урушени споменик Кумановској бици на Зебрњаку буде 2012. године место помирења балканских народа

СРБИ БЕЗ ИДЕНТИТЕТА
У Скопљу нас дочекује председница најстарије, најмасовније и најактивније невладине организације Срба и Македонаца, Скупштине Српске заједнице, Гордана Јовић-Стојковска. Формирана је 1991. године и мењала је име, али суштина њене активности је увек остајала иста: очување националног, културног и језичког идентитета Срба у Македонији. Све веће манифестације почев од Дана државности Срба у Македонији, од Светог Саве до Видовдана, организују обележавања Кумановске битке, помена у Валандову, Кајмакчалану.
„Тешке две деценије је српски народ преживео у Македонији после распада Друге Југославије. У последњој деценији прошлог века нисмо постојали уставно у Македонији. Тек после Охридског споразума добили смо као аутохтони народ на овим просторима, свој државотворни статус. Међутим, последице укидања школа на српском језику годину-две дана после распада Југославије и недостатак уџбеника на српском језику, уз слаб кадар и прекид непосредне и медијске комуникације са Србијом, резултирао је ишчезавањем српског језика из свакодневне употребе и у српским породицама, а посебно у мешовитим браковима. Ђацима су предавали у основним школама наставници који нису знали српски језик, а учило се из македонских уџбеника. Шта се ту могло очекивати него да генерација младих Срба, рођених после 1991. године забраве свој језик“, објашњава за „Печат“ Гордана Јовић-Стојковски.
Данас врло висок проценат деце и у традиционално јаким српским енклавама (Куманово, Старо Нагоричане, Кућевиште, Јосифово), не говоре ни српским ни македонским језиком, него неком „креолском“ варијантом који личи на кумановско-врањански дијалекат. Родитељи су свакако криви за то, јер је питање националног и језичког идентитета и етичко питање. И у мешовитим браковима деци треба пружити могућност да науче језик оба родитеља, како би имали довољно елемената и сазнања приликом њиховог одлучивања о својој националности.
Тога је свесна и председница Скупштине српске заједнице, па каже:
„Родитељи имају прагматичну логику, јер та деца због неспремности државе, или опструкције неких моћних кругова не могу да наставе квалитетно школовање на српском језику. И ту долазимо до битног питања остваривања уставног права Срба да се школују на матерњем језику. Без квалитетног наставног кадра и преведених уџбеника на матерњи језик нема стварног права, него се своди на формално право. То је за мене суптилна и перфидна асимилација. А то је недопустиво и нецивилизовано и са аспекта европских стандарда. И погледајте сада колико су погубне последице таквог односа према српској деци. Наша јадна деца, беже од својих другова вршњака који говоре српски зато што их је срамота да покажу да не знају матерњи језик. То су прави шокови за децу, са трајним психичким последицама. Ми сада организујемо дружења српске деце, јер је укинуто право на факултативно образовање, што је још један лукав потез оних који подржавају асимилацију мањинске деце. Двадесет година наша деца не могу да добију преведене уџбенике. Ми смо нудили да преведемо бесплатно уџбенике. Преводиоци из издавачке куће „Слово љубве“ и три преводиоца из Београда су хтели бесплатно то да ураде, али смо одбијани. Лоша намера се види из чињеница да није одобрено коришћење уџбеника из природних наука где нема идеологије, а закони из физике и хемије су исти и у Србији и у Македонији“.
Да ли се тако поступа са македонском мањином у Србији?
„Не“, свесна је Стојковска, и зато напомиње: „И то су овде педагошки стручњаци знали а ћутали су. У Србији невладине организације које брину о македонској мањини за своје активности добијају преко 150.000 евра. Ми овде, ништа. Тражимо с правом само помоћ и разумевање за наше потребе на бази реципроцитета. И у квантитету и у квалитету.“
Председница Стојковска поткрепљује своју оцену и чињеницама да емисија на српском језику, која иде три пута на државној телевизији има веома лош термин: 15 часова – када деца иду или одлазе из школе, а радио емисије се емитују у 19 часова – када се гледа телевизија. Тражили смо промену термина, али није било добре воље. Новинари за ову емисију на телевизији врло тешко добијају камеру и возило, па им најчешће ми помажемо.



„Последице укидања школа на српском језику годину-две дана после распада Југославије и недостатак уџбеника на српском језику, уз слаб кадар и прекид непосредне и медијске комуникације са Србијом, резултирао је ишчезавањем српског језика из свакодневне употребе и у српским породицама, а посебно у мешовитим браковима“: Гордана Јовић-Стојковска, председница Скупштине Српске заједнице у Македонији

Резултат је, напомиње наша саговорница, још један пораз на плану очувања националног идентитета.
„Ни у Куманову ни у Скопљу, већ три године не успевамо да обезбедимо довољан број ђака за отварање једног одељења на српском језику. А до две године од распада Друге Југославије, радиле су четири средње школе на српском језику у Македонији. Но, пораз је само увод у победу, каже једна мудрост. Већ су изашли први професори српског језика и књижевности са групе на Филолошком факултету у Скопљу, која је почела са радом пре четири године. Покрећемо и курсеве српског језика кроз дружења наше деце. Стигло је пет уџбеника на српском језику.“
То је кап у мору, у односу на потребе за нормално одвијање наставе. Али, то је и нада да ће се до краја ове школске године појавити и остали.
„Надамо се да ће када смо чекали  две деценије бити бар квалитетни. Указали смо на чињеницу да се у македонским уџбеницима за основну школу неадекватно третира историја Срба. Сматрамо да српска деца треба да знају да је на просторима садашње северне Македоније у средњем веку, постојала јака српска држава. Утолико пре што деца у Србији уче о Самуиловом царству. Историјске чињенице се не могу мењати. То неће негативно утицати на пријатељске односе између два православна народа. А да се македонски и српски народ високо уважавају, упркос покушаја неких екстремиста, показују и чињенице да 90 одсто свих мешовитих бракова у Македонији су између припадника ова два народа. Српски народ не сме да заборави изузетно садржајну солидарност Македонаца изражену већ првих дана бомбардовања Србије 1999. године. Исто као што македонски народ памти помоћ Србије после земљотреса у Скопљу 1963. године.
Боли ме истина, признавање Косова, али то је учинила Влада, а не народ под притиском“ – закључује Гордана Стојковска.
Треба некако решити и питање верског живота Срба, како Срби за причест не би ишли у Бујановац и Врање. Срби су једини народ у Македонији који нема своју цркву. „Ми би волели да нам свештеник на српском честита Божић и Ускрс“.

МАКЕДОНИЈА НАТОПЉЕНА СРПСКОМ КРВЉУ
Заменик министра културе у Влади у Републици Македонији је наш сународник Драган Недељковић, заменик представника Демократске партије Срба у Македонији која учествује у владајућој коалицији коју предводи ВМРО ДПМНЕ. Он нам указује на то да је једно од најболнијих тема свакодневног живота Срба у Македонији, питање образовања на матерњем језику и као такво заслужује највећу пажњу.
Питање националног идентитета је духовна потреба човека, а језички идентитет је и емотивна потреба, посебно младих људи.
„Добио сам обећање на седници Владе да ће до краја године бити одштампани скоро сви преведени уџбеници на српском језику. Добро је што су стигли неки уџбеници из Србије за основну школу за ван наставну активност како би попунили садашњу празнину.
Споро се решавају и проблеми расељених Срба из Скопске Црне Горе. Људи из Метејча, Опаје, Отље и других села у Скопској Црној Гори која је претежно била насељена Србима, морали су да напусте своје куће и имања због оружаних сукоба 2001. године. Од тада су они избеглице у сопственој земљи. Дуго се оклевало са доношењем правих решења, што је недопустиво“, каже Недељковић
Дуга је и плодна културна сарадња између Македоније и Србије. Међутим, поводом очувања културно-историјских споменика Србије Недељковић каже:



Имамо много културно историјских споменика који су у врло лошем стању, што је својеврсна увреда за наше претке, али и њихове потомке: Драган Недељковић, заменик министра културе у Влади Републике Македоније

„У Македонији политичари морају да признају ноторну истину: да је Македонија једина земља на свету где Срба има више под земљом него на земљи. На овим просторима Срби су се рађали, живели, борили, умирали… Имамо много културно историјских споменика који су у врло лошем стању, што је својеврсна увреда за наше претке, али и њихове потомке. Спомен костурница на Кајмакчалану, Зебрњаку, Велесу, Валандову, Кривој Паланци, Скопљу… нису само српски споменици зато што су тамо сахрањени војници који су се борили за протеривање Турака са Балкана и фашиста из Првог и Другог светског рата. Мислим да је садашња Влада Николе Грујевског спремна да направи позитиван помак у том правцу. Ја сам средином августа, на бази постигнутих договора, потписао захтев Министарству за иностране послове Македоније, како би се покренула процедура за потписивање билатералног споразума о заштити културно-историјских споменика. То значи да ће наши споменици у наредном периоду, од којих су  неки под заштитом државе а неки нису, моћи да се ревитализују и да се обнове. Очекујем да ће руиниран споменик Кумановској бици на Зебрњаку до 24. октобра 2010. године, бити обновљен у изворном облику.
Срби у Македонији подржавају идеју председника Тадића да ће обновљени споменик бити место помирења балканских народа. За Србе у Македонији је исто тако важно да се реши проблем српског народног позоришта „Бранислав Нушић“ у Скопљу и да оно добије адекватан третман у културном миљеу Македоније. За Драгана Недељковића то је један од приоритета.
Обишли смо и општину Старо Нагоричане. Ово је једина општина у Македонији у којој је српски језик други службени језик. Градоначелник је машински инжењер врло агилни Миодраг Јовановић. У овој општини ради основна школа „Светозар Марковић“ са наставом на српском језику, коју посећује 105 ученика. Ова еко-општина је осамдесетих година прошлог века имала 16.500 становника, а по попису од 2002. године има 5.074 становника, од тога 1.296 српске националности.
Процентуално највише се иселило Срба из ове општине. Овде има много породица у којима родитељи у презимену имају -ић и носе шајкачу као национално обележје, што се види посебно у кафани поред чувене и светски познате цркве Светог Ђорђа, иначе задужбине краља Милутина из 13. века, док деца уместо -ић у презимену имају –ски. Све је то довело до великих раскола чак и унутар породица. Асимилација је била интензивна после Другог светског рата.
Градоначелник Јовановић је формирао екипу чији је превасходни задатак да привредно опорави општину. Израдили су педолошку карту целе општине, граде се путеви, водовод и канализација у свим селима. Ове године за те намене инвестирано је 700.000 евра. Уз помоћ Холанђана један повратник, Србин из ове земље, изградио је модерну хладњачу.
„Морамо искористити атрактивност наше лепотице цркве Св. Ђорђа, за чију обнову смо добили од европске заједнице милион евра. Много очекујемо од обнове споменика Кумановској бици на Зебрњаку. Верујем да ће се обећање Владе Македоније о добијању дозволе за обнову реализовати, како би 2012. године обновљени споменик био место помирења балканских народа. Тиме ћемо следити и европске поруке свим народима које су други свађали због сопственог интереса. Већ су споменик обишле екипе стручњака из Македоније и Србије. Неопходно је утврдити степен оштећења због минирања у оближњем каменолому. И поред судске забране пре неколико година, с пролећа је предузеће ‘Гранит’ поново минирало гранит у подножју спомен костурнице са 250 килограма експлозива и растресла блокове у темељу костурнице. Захваљујући нашој агилности и ангажовању највећих функционера Македоније и Србије, обустављено је даље минирање. Ми, као општина покрећемо акцију изградње недостајућег асфалтног пута до подножја споменика. Идеја је да се овде изгради спомен парк са свим условима за туристичке посете“, каже градоначелник Миодраг Јовановић.

_________________



Како је Куманово припало Македонији

Наша прослављена шахисткиња велемајстор Милунка Лазаревић, одличан је познавалац наше историје. Недавно ми је у разговору, сазнавши да припремам овај текст, препоручила да чујем нашег академика Добрицу Ћосића који има лепу причу за новине о томе како је Куманово припало Македонији после Другог светског рата, иако је у њему доминирао српски живаљ. Наш велики књижевник љубазно се одазвао мојој знатижељи.
„Једном приликом сам упитао Александра Ранковића, зашто је Куманово припало Македонији када је у њему доминирао српски живаљ. Он ми је одговорио да је после издаје Шаторова и враћања КП Македоније, на личну интервенцију Димитрова, у састав Комунистичке партије Југославије, на чело македонске партије дошао Александар Колишевски. Он је затражио да Куманово привремено припадне Македонији, јер му је подршка кумановских комуниста била врло важна. Тој одлуци је допринела и чињеница да је Куманово било далеко од Ниша, а у том ровитом стању 1944. године везе су одржаване преко курира. Наравно, то је требало да буде привремено, а да ће се народ изјаснити којој републици ће припасти Куманово. А шта се догодило видели смо“ – рекао ми је тада Добрица Ћосић. Том приликом ми је препоручио да прочитам скоро издату књигу Славољуба Ђере Петровића „Сећања и записи једног борца и допломате“, која открива многе непознате детаље о збивањима на југу Србије и кумановској области.

_________________



Колико стварно има Срба у Македонији

Срба је све мање и у Македонији. По попису из 1994. године, било је 40.228 Срба од укупно 1,94 милиона становника Македоније. Осам година касније (2002) на попису број Срба пао је на 35.939 од укупно 2,02 милиона становника. Срби су тек уставом из 2002. године, после Охридског споразума, признати као државотворан народ Македоније. Пре три године добили су и свој државни празник Светог Саву, који се обележава сваке године свечаном академијом организованом од стране Српске заједнице у Македонији. У невладиним организацијама Срба у Македонији тврде да у овој земљи живи око 100.000 Срба.
„На претходна два пописа није било могућности да се контролише пописивање становништва. Утврдили смо да је било случајева уписивања података у формуларима графитном оловком а не хемијском, што је омогућавало манипулације разних врста. Сада смо од Владе тражили да се Срби укључе у попис, посебно на подручјима где има највише Срба и да се формулари попуњавају искључиво хемијском оловком. Обићи ћемо све породице у којима има оних чија се имена завршавају на –ић, али и –ски, а славе крсну славу. Значајан је број породица где родитељи носе презимена на –ић, а деца на –ски што илустративно говори о последицама асимилације од завршетка Другог светског рата до данас“ – истиче Гордана Јовић-Стојковска, председница Српске заједнице у Македонији.

Sve ce to da se vrati na svoje ako mi psotanemo sami sebi dovoljni i ako uredimo ovu nesrecu od drzave...

Ovako kako je danas mozemo samo da kukamo u prazno...

Безпасошни резим са Македонијом

29. јануар 2011. | 11:45 | Извор: Тањуг Скопље -- Македонија и Србија ће ускоро имати беспасошки режим и грађани обе земље пролазиће међудржавну границу с личном картом, рекао је министар полиције Ивица Дачић.


Ово је договорено на његовом последњем сусрету с македонском колегиницом Горданом Јанкуловском, са којом ће се сутра пре подне поново састати.

"Припремићемо све услове за прелаз граница са личном картом и када премијери Србије и Македоније буду имали следећи састанак, онда би се то потписало и озваничило", рекао је Дачић .

Дачић је истакао и залагање Србије за скорашње отварање још једног граничног прелаза између Македоније и Србије Огут-Голема Црцорија.

У вези положаја мањине у обе земље, Дачић је указао да Србија гарантује поштовање људских права македонској мањини у земљи и да исто очекује и од Макеодније.

Дачић ће данас у Македонији разговарати с министарком унутрашњих послова те државе Горданом Јанкулоском.

Министар Дачић ће посетити Културно-информативни центар Срба у Македонији.

Дачић предводи делегацију Србије на одбележавању Светог Саве у Македонији, а синоћ је та делегација, у којој су и саветник председника Србије Бориса Тадића за Србе у региону и религиозна питања Млађан Ђорђевић и представници културно-просветне заједице Србије, присуствовала Централној прослави Саветосавског сабора у селу Кучевиште на Скопској црној гори, где су већина становништва Срби.

ma,dobro za pasose,nego se ja pitam ovih dana ima li neki nacin da mi deportujemo onO Boki 13 natrag u njegovu domovinu...? 

Hahahaha! Ja bi ipak da deportujemo ceo Pink... 

Направиће Жељко и тамо огранак ко у Словенији.