Majstor

Kisa je lila, a na kapiji je lajao pas. Majstor se strese, kapi su bile ledene. I vlasnik stade ispred njega, otvori kapiju, umiri psa. Udjose u omaleno, blatnjavo i prljavo dvoriste. Stadose ispod sijalice i majstor primeti da je kuca nemalterisana, da nema staze, da je vlasnik u klompama i da se svuda oko njih, sa neba i zemlje cedi voda.
Covek u trenerci pokaza put. Nije bilo formalnosti. Samo na trenutak majstor pomisli o svom putu oamo. I kroz glavu prođe divlje naselje prepuno nemalterisanih grotesknih gradjevina. Samo još jedan pejzaz pomerene realnosti, posledice brzog i jednostavnog resavanja svih problema. Vlasnik u plavoj trenerci otvori vrata. “Iskoristivost, korisnost” pomisli majstor. Ne opterecuje ih pitanje maltere, i uopste ukrasa. Ne zamaraju se eksterijerom, ugodjajem i travnjacima. Cisti nekonformizam..
To ipak nije bila garaza. Masine su tutnjale, iznutra se sirio topli zadah istopljene plastike. Vlasnik pokaza rukom. A majstor, on ostavi tasnu na sto.
Velike radilice okretale su se u celičnim ramovima, letele su narandzaste niti najlona. “Tkanje”. “Tkanje”. Velike pcele. Let plasticnih drogiranih galebova. Let nuklearnog sunca oko sunca. Plava pucina prepuna otpadaka. Smece u laguni. Smecem pokrivena koza crnih riba.
Poluge su se dizale i spustale. Savrsene kopije istovrsnih masina poznatih svetskih firmi. Dovitljivost i sposobnost nepoznatog narodnog stvaraoca. Kaisevi, zupcasto remenje, lanci od bicikla. Tuitnje, greju, tope, motaju duvaju, siluju gnjece. Odmotavaju se tube vlakna. Zavaruju se folije i topi svetlucavi granulat. “Kao psihoza”, pomisli majstor.
Iza jedne masine sedela je žena na jeftinoj skolskoj stolici oblozenoj stiroporom. Bela, nevidljiva, neprimetna. Njene veste i suve ruke skidale su galanteriju, plansete, trpale su proizvode u vrece. Brzo, neobično brzo. A ruke su tekle, kapale, trosile se, okretale, umirale svakog minuta. Ondulirana kosa, odsutan izraz. “Oh, jadna, umorna, mrtva zeno, da li nekada nisi stroj?“, u mislima upita majstor. Seti se cele prethodne noći led je pucao u olucima.
Djubriti, trositi, kupovati, sanjario je majstor. sto vise jeftinih proizvoda za masovnu upotrebu. Sve vise ljudi kojima će mogućnost nabavke ovih, bezvrednih proizvoda biti razlog za smirenost, sreću, radost ili ispunjenje, svejedno je. Ništa se ne može učiniti. To je pravolinijski put. To je sudbina civilizacije. sto vise proizvoda, govana, tableta i paranoidnog straha.
Vadio je pribor, ukljucio lemilicu, prebirao po delovima i polako se priblizio elektronskom srcu velike masine. Zardjala kutija spade i splet zica, kontrolni uredjaj ukaza se ispod golih sijalica. Pipao je, tražio. Jednom rukom vesto je pridržavao merni instrument. Prstima je pratio nervna zicana vlakna sto polaze od glomaznih elektromotorskih organela pa do sicisnih silicijumskih pokretaca. Oslobodio je stampanu plocu, ispitivao spojeve.
A sa zvucnika, pevacica novokomponovane muzike je urlala, zavijala, jecala. Sve se slagalo u beskrajnu sekvencu jauka, napeva, orgazmickih ili samrtnih krikova. U mozaik bola, sastavljen od rima kao sto su: majko - snajko, voli - boli, imati - nemati, uzeti - dati, selo - prelo, jeleci i opanci sam, sama, jaoj... Beslovesna igra zasicenih substrata naturalnog i izgubljenog nacina zivota, sublimati pozude koju armije slusalaca bezumno prozdiru. Guseci se stihovima o bogatstvu, sreći, nesreci, simbolima ljubavi, o rodbini, o odevnim predmetima, o vencanjima i vencanicama belim, o automobilima i popularnim proizvodima mocnih multinacionalnih kompanija, o domovini i domoljublju, zivotu i smrti.
U majstorovoj glavi sve to stvori jedan jednolicni fijuk, jedno ludacko urlanje, jedan krik bola, jednu nesnoisnu jurnjavu. Jednu ceznju za tisinom, bespogovorni zahtev za tisinom, uzivljenje i svesnost o potpunom ludilu. Odjednom on pozeli da se otme da ubija, da usijanom lemilicom probusi membrane zvucnika. Da, od nekud naoruzan, pojuri ovim smesnim i ruznim predgradjem spaljujuci ovakve radionice, unistavajuci bezmernu gadost u koju njegov grad bese utonuo..
Trze se. Lemilica se pokrenu, dotace jagodicu prsta druge ruke. koza zacvrca i oblak dima se podize. Pre nego sto je stigao da se pomeri, pre nego sto je stigao da oseti, na prstu ostade trag stvrdnute i spaljene koze. Ljutito je tresao ruku, ispitivao oteceno mesto. Bol je ponistio psihoticne posledice muzike. Bol je ponistio misli i doveo ga ponovo u stanje koncentracije. “Zavrsiti posao”, mislio je. A masine su i dalje radile i proizvodile.
Prljavom rukom majstor skide znoj s cela i obrva. Miris istopljenog kalaja podsecao ga je na mladost, kada je još u skoli, na praksi shvatio da će postati ono sto jeste. Ta magicna privlacnost sveta otpornika i tranzistora, uredjaja koji nešto rade a ne pokrecu se. Neisustvena snaga tokova sto cure kroz zice. I sada je tu, masjstor.
I kada je konacno pronasao neispravni deo, oseti olaksanje, nešto slično zadovoljstvu. Dobro znano, gotovo familijarno stanje svesti. “Tako, uradio sam, resio sam”, rece naglas. “To sam ja”, kao da je hteo da kaže ili pomisli, ali nije ni rekao ni pomislio, već je to bio on, ti spletovi uredno slozenih zica, taj sistem koji sada radi, koji je u skladu sa nekim nezamislivim ustrojstvom koje majstor oseca, za koje mu se .čini da je tu, negde pod prstima.
Majstor pozva vlasnika. Ukljucise masinu. Elektromagnetne sile dadose snagu vratilima i kretanje zapoce. Niz grcevitih translacija što se pretvaraju u rotacije i obrnuto. “Radi!”, odusevio se vlasnik.
Majstor odbi kafu, rakiju i vodu. Htede je da sto pre napusti mesto. Vlasnik nacini jedan kiseo osmeh dok je davao novac. “Tvoj dan kosta vise nego mesec dana ovih mojih radnika”, rece vlasnik. “Povecaj im plate, pa ti neće biti neobično”, rece majstor dok je kretao prema kolima. U dvoriste su ulazili vlasnikov sin i njegova devojka. Nabildovani mladic važnog izraza i utegnuta devojcica. Pomisli na njeno meso u svojim rukama, ali ne oseti ništa. S mukom je hodala, njene previsoke stikle stalno tonule su u zitko blato.
Kola su teško palila. Put izlokan, pust. Majstor okrenu suprotno od grada. Za njim ostade novokomponovano naselje. Odveze na kraj, tamo gde pocinju njive. Stade i izadje iz kola. Sa severozapada vetar je donosio svezinu, zdravi miris panonske zemlje. “Hiljade satrulih godina”, pomislio je. Oseti potrebu da klekne u blato, da zaplace. Da ostane tu do zore, da vidi kako se bude ptice. Ali samo je stajao. Pomisli na taj vazduh, na velicinu tog fluida sto ulazi u njegova pluca i spaja ga sa nebom. Pomisli na one koji ne razumeju, na one koji nisu krivi, na decu, na nerođene. Bi mu zao.
I pre nego sto je usao u kola, još jednom poslednji put, oseti neogranicenu i njemu neobjasnjivu naklonost prema tom mestu. U daljini, zmirkala su svetla grada. I čulo se groktanje svinja.

MC