Мајски преврат, односно убиство краља Александра Обреновића и његове супруге Драге Машин и данас изазива историјске недоумице о учешћу Масона у њему. Иако нема поузданих доказа да је Драгутин Димитријевић Апис, био члан и једне Слободнозидарске радионице, посебно се немачка обавештајна служба и то све до краја Другог светског рата трудила да докаже његову Масонску припадност. Оно што се поуздано може тврдити јесте да је будући краљ Петар I Карађорђевић био инициран током свог боравка у Француској под именом Петар Мркоњић, које је користио и у херцеговачком устанку 1875. године. Контакт и понуду да прихвати круну завереници су са њим остварили преко његовог школског друга Николе Хаџи Томе, индустријалца и члана Ложе “Побратим”, док је Ђорђе Вајферт дао завереницима прилог од педесет хиљада динара за породице завереника који погину у преврату. Уз њих, у завери су учествовала још четири члана Ложе “Побратим”, али се на основу доступних података може рећи да су то учинили као појединци, Срби незадовољни социјално - политичком ситуацијом у ондашњој Србији.

Реаговање европске, а посебно британске политичке јавности и двора у Лондону на убиство краља из династије Обреновића, било је више него неповољно за Србију са новом влашћу. Пресудну улогу на ублажавање става британског двора према новој власти у Србији, одиграо је посланик у Риму Милован Миловановић, који је у Италији и инициран и коме су везе са италијанским Масонима отвориле многа званична врата. Током 1904. и наредне 1905. године, став европске јавности према Србији је ублажен и нормализовани су односи.



Izvor: Wikipedia

Svaka cast, slazem se sa stobom! Aleksandra i Dragu su potpuno ocrneli, svi redom,to ne treba ni da se pominje zasto.....Aleksandar je bio inpulsivan i stoji da je pravio greske i posvetio se vise ljubavi nego drzavi,ali on je bio bistar mladic.Nije zasluzi oda ga ubiju u 27. godini zivota.On jednostavno nije imao vremena...

Dok se svet divio Dragi, Srbi su je ismejavali i nju i njene ideje, narocito ideje o vecim pravima zena...da smo stoka stoka smo od naroda,ali sto je jos crnje , nista se posebno nije promenilo od tada...

evo i par fotografija poslednjih Obrenovica






[Edit by RASMC: Pisanje poruka zaredom je protiv pravila Burek Foruma, jer se na taj nacin narusava tok diskusije, a preglednost i kvalitet teme znacajno smanjuju.]

Bulumenta tirančića umesto jednog tiranina

Pera Todorović, u vreme kad je postavljao pitanja novim vlastodršcima - otkud kod naroda očajan pogled kad ste ga, koliko juče, zauvek usrećili? - važio je za obrenovićevca. On tvrdi - nepravedno. Ali, zato, još nepravednije optužuje Domanovića da je karađorđevićevac. Iako iz različitih uglova, oba pisca i novinara, na Majski prevrat gledaju slično: sa mnogo gorčine, puno istorijske skepse i ciničnog humora, kao da veruju u onu staru pouku po kojoj "sve teče, ništa se ne menja''

Odgovornost za javnu reč, ali i svoj polemički duh, Pera Todorović je ispoljavao i u najpoznijem dobu dejstvovanja na javnoj sceni, a, pre svega, u "Ogledalu", čija je prva sveska izašla pet meseci posle majskog prevrata, 19. oktobra 1903. godine.

I upravo od te prve sveske, Todorović počinje i prepisku sa čitaocima, dajući čitateljstvu NA ZNANJE, da će se u "Ogledalu" ogledati i ljudi i događaji "onakvi kakvi su".

Todorović obećava čitaocima da će ,Ogledalo' biti "pisano tako da ga razume svako, pa i najprostiji čitalac".

U sedmoj svesci Todorović se obraća, izvinjavajuće, "prijateljima" svojih "Malih novina" rečima: "Jako žalim, ali mi je apsolutno nemoguće da ,Male novine' počnem izdavati 1. novembra kako sam obećao. Kad jednom počnu izlaziti ,Male novine', ja hoću da im posvetim svu snagu i celu brigu svoju, a to sada već ne bih mogao zbog svojih teških, neodložnih a vrlo važnih domaćih poslova. Stoga izlaženje ,Malih novina' odlažem do 20. novembra ove (1903) godine, kada će nasigurno i bez ikakvih daljih odlaganja početi da izlaze".
Ovo obaveštenje se odnosi na obnavljanje "Malih novina", koje je uoči majskog atentata kralj Aleksandar Obrenović definitivno zabranio. Kako je poznato i pre to-ga "Male novine" su bile zabranjivane i obnavljane, a obnovljene su i ovog puta, pa ih je, dakle, sa prekidima Pera Todorović izdavao sve do pred smrt - do 1906. godine.

Todorović se u "Ogledalu" ob-raćao čitaocima i u najtežim trenucima. Tako ih u 12. svesci oba-veštava o zabrani 2. i 3. sveske (zbog uvrede vladara - Petra Ka-rađorđevića, pošto je objavio "poslednji razgovor" sa Aleksandrom Obrenovićem uoči atentata). U trenutku obraćanja čitaocima Todorović još gaji nadu da će na Višem sudu zabrana pasti, ali to se nije dogodilo, pa je Pera, birajući između hapsa i progonstva u Zemun, izabrao ovo drugo. Zašto - obja-šnjava u odgovoru jednom čitaocu u 100. svesci "Ogledala":

"Meni je, dragi prijatelju, već poravnalo pedeset i dve godine! Pa ćeš dozvoliti i sam da se u ovim godinama ne ide tako lako u hapsanu (...) U celoj Srbiji nema čoveka koji je kao novinar i političar toliko hapšen i gonjen. A nisam ni ja od čelika..."

No to je bio kraj prepiske i, pokazalo se, i kraj "Ogledala", a do te 100. sveske tekao je u listu živ kontakt sa čitaocima.

Tako, u 20. svesci Todorović podseća:"28. novembra (1903) navršuje se punih 20 godina, od dana kada sam 1883. godine u Zaječaru bio osuđen na smrt, a zatim pomilovan. Kao uspomena na to, iduća sveska biće cela posvećena tome značajnom datumu", a objašnjava i zašto je zabranjena, pa ukinuta zabrana 37. sveske "Ogledala".

"Zato - piše Todorović -što g. Cerović, upravnik gra-da Beograda, ne zna razliku između reči Karađorđević i Karađorđevac. Blago Beogradu, a naročito blago nama novinarima s ovakvim pametnim upravnikom! Ali, srećom, tu je prvostepeni sud i on je pohitao da popravi neznalački prestup g. upravnika i 37. sveska ,Ogledala' oslobođena je i već razaslana u unutrašnjost Srbije! Hvala sudu!"

Ali, tu nije kraj ove prepiske. U 40. svesci, Todo-rović objašnjava u čemu je to pogrešio Cerović. Pogrešno je protumačio sledeće redove u Perinom napisu:

"A sad opet evo moram da se branim zubima i noktima da nisam Obrenovićevac, da mi ne bi Karađorđevci otkinuli glavu - i opet na pravdi boga!"

Todorović dodaje: "Rekao sam, dakle, da mi preti opasnost od Karađorđevaca. Po Cerovićevoj visprenosti Karađorđevci spadaju u članove kraljevskog doma, pa, su prema tome, neprikosnoveni. ,Ogle-dalo' je njih dirnulo i zato je zabranjeno".

Dragocena prepiska s čitaocima uskoro, od 45. sveske ,Ogledala', dobija stalni oblik u rubrici JAVNA GOVORNICA, koju je Pera Todorović najavio sa podnaslovom DOGOVORI-RAZGO-VORI:

"Češće se javlja potreba da sa štovanim mnogobrojnim čitaocima "Ogledala" progovorimo po koju reč, bilo odnosno samog "Ogledala", ili odnosno kakvog važnijeg tekućeg, dnevnog pitanja, koje zanima našu javnost i privlači opštu pažnju. Usled toga mi otvaramo novu stalnu rubriku Javna govornica i poslužićemo se njome kadgod nam zatreba. Bolje je i pravilnije, i čistije, da se uredništvo i štovani čitaoci "Ogledala" razgovore, kad što imaju, preko svog rođenog lista, no da traže gostoprimstvo po tuđim listovima".

Polemika sa zaverenikom

Uskoro se našao i pravi povod za razgovor i to nadugačko. Bio je to članak jednog od zaverenika 29. maja, obavljen u "Malom žurnalu", 22. januara 1904. pod naslovom: "Ne dozvolite da i ovaj glas bude glas vapijućeg".

U svojoj JAVNOJ GOVORNICI (49. sveska "Ogledala"), Todorović reaguje: "Glas vapijućeg! Jest, čuli smo ga! Odjeknuo je tu, onomad, 22. januara. I to nije više uzvik- već jauk, i to baš istinski, pravi jauk, onaj jauk što iz duše dolazi, što iz samog srca potiče! Zabolelo ga! Istinski, duboko ga zabolelo i zato je jauknuo. Tako bar izgleda".

"I ako je zbilja tako, onda imaš pravo; taj jauk je onda vredan pažnje i mi ćemo rado dati mesta tvome odzivu na njega. Piši i primiće se, Pozdrav!"

I zaverenik je napisao "Ogledalu", a Pera mu to potvrdio u 50. svesci: "Primljen je tvoj odgovor ,Zavereniku od 29. maja', i on će izaći u idućoj svesci "Ogledala".

Odnosno tvog pitanja: Ko je kriv? - ja ću ti za sada reći samo ovo: nesreća je Srbije, nesreća je celog Srpstva, što najmoćnija politička stranka u Kraljevini nema glavu. I to nema baš sada kad joj je najpotrebnije..."

No, zaverenik je čekao na Perin duži odgovor sve do 56. sveske, a onda ga je i dobio, uz naknadno pitanje: "Interesantno bi bilo da čujemo i to, otkud sad najedared kod naroda očajni pogled, kad ste ga vi, zaverenici od 29. maja, koliko juče, usrećili?"

A onda, iz Pere Todorovića, izbija strastveni polemičar koji je dočekao svojih pet minuta, pa se ovako obraća zavereniku:

"Ti zveckaš mamuzama, vitlaš isukanom sabljom i pozivaš braću - jamačno onu od 29. maja - na juriš, da presečete Gordijev čvor i da preskačete Rubikon, i niko ti za to ne veli ni dur ni vur! A da sam je što slično ma samo i pokušao - ja bih već virio iz kakvog prozorčeta apsanskog, ako mi ne bi čak i belezuke na nogama zveckale! Lepa sloboda i lepa jednakost... (Pera u trećem licu otkriva da je u progonstvu u Zemunu). Pogledajte samo šta je bilo sa direktorom našeg ,Ogledala'. Poverovao čovek svečanom obećanju i sad mora u tuđini da ispašta. Neka se u Srbiji piše slobodno. Neka svaki slobodno i otvoreno kaže šta misli!"-tako je to javno i svečano proklamovano! I grdni Pera poverovao i prevari se! Kaza šta misli i eno ga sad gde štepuje po Zemunu i ispašta svoju veru u kraljevsku reč! Eto kakvo ste stanje vi u Srbiji stvorili! Vi, zaverenici, možete i smete sve, a mi mirni građani ne smemo ništa..." (Posle majskog prevrata, na prestolu je Petar I Karađorđević).

Svojim odgovorom zavereniku, Pera Todorović je ispunio četiri sveske "Ogledala" (56-59).

"Dakle, jauknuo si!"

Svoj razgovor sa zaverenikom Todorović započinje u svom stilu: "Dakle, jauknuo si! Ako, ako!"

A onda, između ostalog, piše:

"Vi zaverenici od 29. maja tražite da narod bude uz vas".

Ali, molićemo, s kakvim pravom vi to zahtevate? Šta ste vi učinili za ovaj narod, da od njega možemo tražiti da bude uz vas? Šta ste mu doneli, šta ste mu dali, čime ste ga to zadužili toliko da vam se tako preda i da uz vas bude?

Da li ste mu kakvu olakšicu stvorili, ili kakav teret olakšali?

Narodne nužde i potrebe zaista su velike; njegovi su tereti ogromni; na narodnu grbaču zaista je mnogo natovareno. Ako igde, tu bi zbilja imalo šta da se olakša, imalo bi gde da se pomogne.

Pa šta ste do sada učinili vi? Ded pokažite i jedan jedini končić, kojim bi se narod mogao pohvaliti, da ga je od vas dobio.

Ili će to olakšanje može biti u onim novim porezima koje spremate i od kojih je već ušao čitav strah u narod.

Ali da ostavimo narod i njegove terete, pa da uzmemo državu uopšte.

Metnite ruku na srce pa kažite šta je tu postignuto i dobijeno?

Ali, zaboga, nema više kralja Aleksandra i njegove samovolje!

A...a! zbilja, zbilja! - a ja i zaboravio tu ogromnu tekovinu! Jest, doista, kralja Aleksandra nemamo više, pa nema ni njegove samovolje.

Ali zato sad imamo g. LJubu Živanovića, imamo g. Svetu Simića, imamo razne Domanoviće i Prodanoviće, imamo čitavu bulumentu sitnih tirančića i njinih prohteva i ćefova...

Ti su ljudi danas sve i sva.

U njinim moćnim rukama stoji danas sudbina Srbije, oni drže celu budućnost našu.

Oni daju pravac našoj unut-rašnjoj i spoljnoj politici i određuju glavni put, kojim će se kretati sve krupne i važne državne stvari naše...

Oni su jedini pravi i merodavni tumači i ocenjivači Ustava i zakona.

Oni raspolažu slobodom i sigurnošću našom; oni dele pravo i pravdu u Srbiji, i kako kome oni prelome, onako mu i biva!..."

(U ove moćnike koji "kroje" iz mraka i bez ikakve lične odgovornosti, Todorović u jednom trenutku pominje i "Domanoviće", verovatno samo zato što je Radoje bio i ostao radikal i posle majskog prevrata, a Todorovića su radikali bestidno prognali iz stranke i ostavili ga bukvalno na ulici, ali i zato što se satirom obrušavao na dinastiju Obrenovića. Poznato je, takođe, da u žaru polemike Todorović često nije merio reči, što mu se i o glavu obijalo).

Todorović se prvo obraća zavereniku rečima:

"Uveravate da se niste rukovodili nikakvim ličnim računima ni interesima; pravdate se da čak niste bili upleteni ni u dina-stičke sporove i zavade, već da ste jedino imali na umu sreću i slobodu Srbije - da jednom spasite otaybinu od onih nevolja, koje su joj, po vašem mišljenju dolazile jedino od kralja Aleksandra i njegove Drage.

Pa lepo, da vam poverujemo da je zbilja bilo tako. Ali kako onda da vama odmah padne na um ubistvo, seča i konačno istrebljenje? Kako da vam prvo ne dođe na pamet ono, što je bilo najbliže, najprirodnije i vas zakletih oficira srpskih najdostojnije: zašto niste prvo protestovali?... Kralj Aleksandar čini mnoge stvari koje upropašćuju Srbiju. Vi Srbi, vi zakleti oficiri srpski, vi sinovi srpski koji ste se zakleli da služite svome kralju, ali i svojoj otaybini, zašto se ne bi iskupili, dogovorili i napismeno pobrojali sve što ne valja u radu kraljevom, izabrali smela i rečita čoveka koji ume i može govoriti, pa tup, te pred kralja!"

Kad na ovo upućuje zaverenika Todorović ima u vidu sledeće:

"Valjda ste mogli bar toliko znati, kakve osećaje prirodno budi onakvo krvavo i nasilničko ubistvo, kao što je bilo ovo vaše, i da će takva smrt učiniti, da ceo svet odmah zaboravi sve pogreške i slabosti Aleksandrove, a da počne u njemu gledati samo žrtvu i mučenika".

Pera Todorović zaverenike od 29. maja 1903. godine, deli u tri grupe: na osvetnike, krupne političke špekulante i na oduševljene, slobodne ljude, koji su verovali da zaverom čine dobro, pa veli:

"LJude iz ove poslednje grupe ja žalim. Žalim ih stoga što su to u suštini dobri i pošteni ljudi... Ali, njina je sva nesreća što su u zabludi. Oni su ogrezli u teško političko bunilo i u tom bunilu počinili su puno jada!"

Todorović na samom kraju odgovora zavereniku piše da je još "suviše rano za ocenu i suđenje" događajima od 29. maja, da "mi tek imamo da vidimo šta nam je sve doneo u svojim krvavim nedrima... i gde će se najzad zaustaviti stvari koje su još tog jutra iskrivljene i zaošijane opasnom nizbrdicom, niz koju se još i sada neprestano kotrljaju..."

"U jednom ti (zavereniče) ipak imaš puno pravo -,narodni izabranici- zaista nisu ispunili svoju dužnost, ali ne prema vama, već prema otaybini, ili ako hoćeš pravo - i prema vama i prema otaybini.

A ta se dužnost sastojala u ovome:

Kad to niste uvideli vi sami, onda je bila dužnost ,narodnih izabranika' da vas uvere da posle 29. maja vi možete imati samo jednu jedinu dužnost i ulogu - da se uklonite, da vas nema, da iščeznete iz Srbije bar za neko vreme i da time dopunite i završite svoje delo od 29. maja.

To se tadamoraloučiniti -milom ako ide, silom ako mora biti. ,Izbranici narodni' nisu hteli razumeti tu svoju veliku i svetu dužnost i to Otaybina već ispašta, a srpski radikali to će skupo plaćati - kad tad.
Toliko za sad -završava svoj odgovor "zavereniku od 29. maja" Pera Todorović, u svesci "Ogledala", broj 59, iz 1904. godine.

Domanovićev otpozdrav

Dok je Pera Todorović privodio kraju stotu svesku svog "Ogledala", žestoki protivnik dinastije Obrenović, ljuti radikal, satiričar Radoje Domanović, pokrenuo je 25. decembra 1904. godine satirični list "Stradiju" i odmah u njoj odgovorio zluradim sumnjivcima, koji su poverovali da je posle majskog prevrata i zatiranja loze Obrenovića, svršeno i sa Domanovićem kao satiričarom.

Radoje im otpozdravlja uvodnikom pod naslovom "ZDRAVO, ZDRAVO!", sledećim redovima:

- Šta ćeš sada da pišeš? - pitali su me mnogi posle 29. maja nekako i pakosno i podrugljivo - nema više za tebe materijala.

O publiko srpska, dobričino moja, kako si grdno prosta i naivna. Prošao je 29. maj, ali smo ostali mi. Mi isti onakvi kakvi smo i pre bili...

Da je se 29. maj desio nešto u doba koje iznose priče iz "Hiljadu i jedne noći", onda bi otprilike trebalo ovako da izgleda:

U jednom magnovenju ispravile su se krive beogradske ulice... Putovi divni, železničke pruge gušće nego u Danskoj. A ljudi? To tek da vidite! Iz ludnice izašli svi zdravi i čitavi, budale se propametile, a već oni što su bili pametni postali geniji...

Ministri mudri, seljaci dobri, činovnici spremni i savesni, žandarmi učtivi pa se na svakog ljubazno nasmeše i krotko oslove: "Dozvolite", "molim najpokornije"...

Žito i svi usevi uspevaju divno, prema odluci narodnog parlamenta. I škola i crkva i kancelarije i kasarne, sve uređeno, sve dobro. Nigde da čovek ne može ništa primetiti.

Čisto da se boji čovek da ne izumre ovako divna generacija.

Kad bi srećom tako bilo onda bi "Stradija" otišla u penziju, a ja bih pisao kako se pastir i pastirka ljube, kako žubore potočići i priželjkuju slavuji, al' ovako ima se šta. Može se još u ovoj dobroj zemlji, među ovim dobrim ljudima, nabiljašiti otud, odovud malo materijala za "Stradiju".

Toliko kao pozdrav, dobra publiko. Nećemo se valjda u prvom broju svađati i grditi, a nema ni smisla... E, docnije, Bože zdravlja! Živi smo ljudi, pa se, bogme možemo i sporečkati.


Skromnost "Stradije" u tehničkoj opremi složeno, umesto iscrtano zaglavlje, bez crteža na stranicama, Domanović je nadoknadio slikovitim pisanjem, a tako je i u napisu "NAŠA PODLOST", koji takođe ima za temu majski prevrat, i koji donosimo u celini:

"Svakog trenutka, svakim časom sve više i više, konstatujemo našu besmislenu podlost.

Zamislite samo:
Posle 29. maja srete me jedan, i to jedan koji mi se nije ni javljao pre 29. iz obazrivosti.

- O, zdravo!

- Zdravo!

Hvala bogu kad se ovako svrši! Ja sam, znaš, znao za ovu stvar, bio sam posvećen.

- E?!

- Šta misliš? Čuješ, znaš li ti da sam jedva glavu izvukao.
- Zbilja?

- Kako, čoveče, ja znam šta sam propatio. Samo da ti pričam... Uh... More da ostavimo to, znaš već i sam, al' tek boli me, ne mogu da zaboravim, veli taj jedan i odmahuje kao da se bede velike otresa.

Uzdahnuo sam gorko.

- Je li? - pita me.

- Šta?

_ Šta misliš, hoće li srušiti ovaj spomenik Knez-Mihailov? - opet će on, a baš smo bili pred spomenikom.

- Ama ovaj Obrenovićev spomenik? - velim.

- Jeste, to je sramota, to mi ne možemo ravnodušno gledati.

- Srušiće, ja šta misliš. Sve se mora porušiti ako smo Srbi, ako smo ljudi. Pre su porušili Baba - Finku, kulu Hajduk - Veljkovu, i na tom mestu gde je ona bila podiglo je negotinsko načelstvo nužnike. A sad, sad se mora i istorija porušiti ako smo Srbi. Istorija, razumi: kakav spomenik, to je sitna stvar, to je već s tim svršeno, ali istorija, tu suludu istoriju moramo ljosnuti o zemlju. Naši istorici već su izvežbani da falsifikuju istorijska fakta, pa to neće teško ići. Do sada su deca učila i doseljenje Srba, i Bojku, i Župane, i Kraljeve, i Careve, i Kosovo, ali sada to ne može, mi se moramo sad posle 29. pokazati ljudi, moramo da porušimo podlosti prošlosti, da od sada bude novo doba slobodne reči. Laž je, gospodine moj, cela istorija, gola, strašna laž. Istina je samo jedno:

1. Srbi su se doselili iz Bojke u ove krajeve.

2. Posle se ne zna ništa.

3. 29. maja počinje istorija Srbije.

4. Sve pre 29. maja računa se u predistorijsko doba.

Tako ćemo mi jer smo karakteri."

Piše Radoje Domanović u svojoj "Stradiji".

Tako su začetnik modernog srpskog novinarstva Pera Todorović i najbolji srpski satiričar Radoje Domanović videli i doživeli tragične događaje majskog prevrata koji su 1903. godine obeležili početak novog doba i kojim je loza Obrenova "iz korena iskopana".


Izvor

Mozda Aleksandar nije najbolje vladao, ali zar je bas ubistvo bilo jedino resenje? Ipak je neka vrsta kletve na tim oficirima, jer su se zakleli na vernost kralju i kruni...

Evo kako su atentat videle francuske novine:

Kada bi se znalo kako je svaki zavrsio...a sigurno da nije zavrsio bez prokletstva,ako ne svog licno onda kroz svoju krv..Mislim na Ubice.Najtuznije je sto su poslednji Obrenovici ocrnjeni najgore moguce posle smrti i to je toliko islo u krajnost da danas ljudi gotovo ne veruju na je ovaj par imao neke vrline,a ne samo mnoge "nakacene".Nije ni cudo sto je dosta toga ostalo misterija, kada je jedna loza ugasena, ko je smeo u Karadjordjevicevskoj srbiji da protivureci.

 

Kriza u odnosima Kraljevine Srbije i Velike Britanije

 U stvaranju nove ratničke slike o Srbiji Majski prevrat predstavlja polaznu tačku. U tome i jest značenje i značaj Majskog prevrata. On je u zdanju mračne slike o Srbiji na Zapadu temelj na koji su kasnije pojedinosti dodavale nove spratove. Ishodište ove slike je u događajima iz 1903. Ubistvo Franje Ferdinanda samo je cementiralo sliku o Srbima kao ubicama, koja je, između dva rata, postojano čuvana u Austriji i Nemačkoj. Izbijanjem nedavnog građanskog rata ova slika je ponovno oživljena

      Ubistvo kraljevskog para u Beogradu, 29. maja/11. juna 1903, izazvalo je pravu senzaciju u evropskom javnom mnjenju. U Beograd su se sjatili novinari iz mnogih poznatih evropskih listova. Osim šoka, ubistvo je odmah izazvalo i moralne osude širom Evrope: od Londona do Sankt Peterburga, od Skandinavije do Carigrada. Jedino je u sedištu Francuske Republike ubistvo monarha loše reputacije primljeno sa više razumevanja. Osuda je bila opšteevropska, ali je u jednoj od velikih sila dobila razmere osude celog naroda i države. Bila je to Britanija, početkom XX veka, najmoćnije i najveće svetsko carstvo koje je pokrivalo gotovo četvrtinu svetskog kopna, a u kome je živelo preko četvrtine svetskog stanovništva.
       Stav javnosti u Britaniji je tokom XIX veka postao moćan činilac političkog života. Govoreći o uticaju štampe na političke tokove u Britaniji, jedan od najpoznatijih viktorijanskih novinara, Vilijam Tomas Sted (1849-1912) zabeležio je 1904: “Novinari su danas istinski kraljevi i sveštenstvo. Stoga istoričari, ukoliko nisu budale, moraju da pišu ne o dinastiji Burbona, Tjudora ili Habzburga, već o dinastijama dnevne štampe.” U članku naslovljenom “Javni savetnici Njegovog veličanstva”, Sted je zaključio da svaka britanska vlada počiva na podršci “Javnog saveta”, kako je on nazvao najmoćnije britanske novinare, svaka vlada strahuje od nenaklonjenosti novinara, a raduje se njihovoj podršci.
       Značaj britanskog javnog mnjenja relativno rano je shvaćen u Srbiji. Knjaz Mihailo Obrenović bio je jedan od prvih koji je uvideo da Srbija treba da radi na unapređenju slike o sebi u Britaniji. Kada je nakon bombardovanja Beograda od strane turskog garnizona 1862, Britanija zauzela izrazito proturski stav, okrivljujući Srbiju da je sama izazvala bombardovanje, knjaz Mihailo odlučio je da pošalje u London suprugu, kneginju Juliju, i senatora Filipa Hristića sa ciljem da rade na podršci britanskog javnog mnjenja prema Srbiji. Januara 1863, knjaz je rekao Filipu Hristiću: “Ona je (vlada engleska) uspela da i javno mišljenje u Engleskoj zadobije za svoje tvrđenje, i danas, mi imamo protiv sebe ne samo vladu englesku, no i javno mišljenje englesko. Kako pak u Engleskoj javno mišljenje utiče jako na politiku i na sve poslove vladine, ja držim da nam je dužnost pokušati da publiku englesku obavestimo i upoznamo s pravim stanjem stvari. Zadobijemo li za nas javno mišljenje u Engleskoj, onda će, sigurno, i vlada engleska morati, unekoliko, promeniti svoje držanje prema nama.” Ova akcija pokazala se delimično uspešnom jer su objavljene desetine članaka u londonskoj štampi koji su kritikovali vladin proturski stav, ali je turkofilija ostala i dalje jednako jaka u britanskom javnom mnjenju.
       Tokom Velike istočne krize (1875-1878), balkanski hrišćani su, prvi put, dobili moćnog zaštitnika svojih interesa u britanskom javnom mnjenju. Znameniti britanski državnik, Vilijam Juart Gledston (1809-1898), vođa, tada opozicione, Liberalne stranke, objavio je, 6. septembra 1876, pamflet koji je izazvao senzaciju u Britaniji, naslovljen Bugarska zverstva i istočno pitanje. Pamflet je najoštrije osudio zverstva nad bugarskim hrišćanima i dostigao tiraž od 200.000 primeraka do kraja istog meseca. Time je pitanje položaja balkanskih hrišćana ušlo na velika vrata u britansko javno mnjenje. Od tada se, u Britaniji, može pratiti turkofobija liberala, nasuprot rusofobiji konzervativaca, mada stranačka pripadnost nije uvek bila odlučujuća u ovom svrstavanju.
       Od dveju srpskih država Gledston je posebno voleo Crnu Goru, a naročito je podržavao borbu Bugara za samostalnost. Ova bugarofilija liberala ostaće sastavni deo britanskog javnog mnjenja, i nestaće tek tokom Prvog svetskog rata. Prirodno je da je u takvoj atmosferi naklonosti prema Bugarima, napad Srbije na Bugarsku 1885. izazvao indignaciju britanskog javnog mnjenja. Nakon ovog napada kralj Milan nije uživao naročite simpatije u Engleskoj, a skandali na dvoru poslednjeg Obrenovića dospeli su i do britanske štampe, mada sa manje pompeznosti i karikaturalnosti nego u Beču.
       Srbija je na početku XIX veka bila nepoznat pojam u Britaniji. O Srbima počinje da se piše tek od kraja dvadestih godina XIX veka, a tek od četrdestih godina može se naći i poneka knjiga o Srbiji. Tokom Velike istočne krize balkanski hrišćani, prvi put, postaju poznati širim krugovima u Britaniji. U celini, tokom XIX veka izgradila se pretežno pozitivna slika Srbije u Britaniji kao o državi u kojoj žive srećni i slobodoljubivi seljaci, državi koja je u stanju da se brine u sebi, i u kojoj je vidljiv umereni progres.
       Značaj javnog mnjenja u Britaniji koji je shvatao knjaz Mihailo nisu, nažalost, shvatale i sve potonje srpske vlade. Kada su u jutarnjim časovima, 29. maja/11. juna 1903. ubijeni kralj Aleksandar i kraljica Draga, vest je tog istog dana obišla i šokirala svet. Političko ubistvo početkom XX veka nije bilo retka pojava. V. Dedijer daje listu političkih ubistava tokom XIX veka iz koje se vidi da je samo u desetleću pre Majskog prevrata (1893-1902) ubijeno petnaest istaknutih ličnosti u svetu, uključujući pet predsednika i tri krunisane glave među kojima su bili persijski šah, italijanski kralj Umberto, i carica Elizabeta austrijska. Izgleda da je na srpske zaverenike poseban utisak ostavilo ubistvo američkog predsednika Vilijama Mek Kinlija (1843-1901), treće ubistvo šefa američke izvršne vlasti. Na Mek Kinlija je pucao jedan anarhista prilikom posete panameričkoj izložbi u Bafalu, 6. septembra 1901. Nekoliko dana kasnije Mek Kinli je umro. Srbija je, u Britaniji, i pre Majskog prevrata, vezivana za ubistva. V. T. Sted je još 1899. zabeležio u svom uglednom nedeljniku Rivju ov rivjuz (Revienj of Revienjs) sledeće reči o Srbiji:
       Srbija kipti od zavera. To je njeno uobičajno stanje. Mala kraljevina koja leži između Austrije i Rusije, sa rivalskim dinastijama i nezadovoljenim častoljubljima, jedno je od politički najgrozničavijih središta u Evropi. U Srbiji se ubistvo već dugo smatra kao jedno od prirodnih i gotovo neophodnih političkih metoda.
       Ono što je šokiralo zapadni svet nije stoga bio sam čin ubistva, već je zapanjenost bila izazvana uvidom u određene pojedinosti beogradske tragedije. Posebno snažno delovale su činjenice da su kralja ubili oficiri koji su mu lično položili zakletvu, te da su u revolucionarnu vladu, obrazovanu odmah po kraljeubistvu u Beogradu, ušla četvorica zaverenika. Drugi detalji kao što su desetine metaka ispaljene u kralja i kraljicu ili broj uboda bajonetima u telo kraljice Drage, te bacanje golih tela miropomazanih vladara kroz prozor, samo su dalje ražestili evropsko javno mnjenje. Na sve ovo nadgradila su se proizvoljna dodavanja evropske štampe koja se utrkivala da izmisli što groznije pojedinosti ubistva.
       U vreme Majskog prevrata Britanijom je vladala unionistička vlada. Predsednik vlade, od jula 1902. do decembra 1905, bio je Artur Džejms Balfur (1848-1930), a ministar inostranih dela bio je markiz Lensdaun (1845-1927), koji je bio ikusan zvaničnik Imperije, i bivši potkralj Indije. Štiteći interese Britanije po udaljenim kolonijama, postao je veoma nesklon lokalnim nacionalizmima.
       Britanija je brzo odredila politiku prema novom stanju u Srbiji. Balfur je 15. juna u Donjem domu izjavio da je britanski poslanik u Beogradu bio akreditovan samo kod kralja Aleksandra i njegovom smrću diplomatski odnosi dveju zemalja su okončani. Lensadaun je u Domu lordova, četiri dana kasnije, izjavio: “Ništa nam nije dalje od pomisli nego da održavamo ono što je on (lord Njuton) nazvao uobičajnim odnosima sa osobama koje su umešane u ove događaje.” Ser Džordž Bonam, britanski poslanik u Srbiji, napustio je, po instrukcijama Forin ofisa, Beograd 21. juna, a u poslanstvu je ostao vicekonzul Vilfred Tesidžer. Ovim su diplomatski odnosi između dveju zemalja, čiji početci padaju još u 1837. prekinuti. Pored Britanije i Kraljevina Holandija je prekinula diplomatske odnose sa Srbijom, dok je državni sekretar SAD dao, 20. jula 1903, uputstvo Džonu Džeksonu, koji se u trenutku Majskog pravrata, nalazio na putu ka Beogradu sa namerom da preda akreditive kralju Aleksandru, da sačeka jednodušno priznanje novog poretka u Beogradu od strane drugih diplomatskih predstavnika.
       Za utisak o novom srpskom kralju Petru posebno je bio značajan dosije naslovljen “Porodica Krađorđevića, 1868-1903” koji je pripremljen u Forin ofisu odmah nakon ubistva. U dosijeu se nalaze pojedinosti u kojima se trvdi da je Petar Karađorđević (1844-1921) bio umešan u ubistvo knjaza Mihaila. Posebno su britanske diplomate iz Beča slale takve izveštaje. U kasnijim izveštajima se tvrdilo da je umešanost Petra Karađorđevića u ubistvo nesumnjiva. Izveštaji britanskog poslanika na Cetinju, Kenedija, takođe su bili veoma nepovoljni po kralja Petra. Kenedi ga je nazvao “lukavom varalicom, lažovom i kukavicom. Njegov sopstveni šurak, knez prestolonaslednik Crne Gore, govorio mi je ovako o njemu.”
       U Londonu je stvorena vrlo nepovoljna atmosfera prema Srbiji. U ovo vreme srpski poslanik u Londonu bio je Čedomilj Mijatović (1842-1932), višestruki srpski ministar finansija i inostranih dela, poznati ekonomista, istoričar i književnik, drugi predsednik Srpske kraljevske akademije, i prvi Srbin koji je postao počasni član Kraljevskog istorijskog društva u Londonu. Mijatović, i njegova engleska supruga Elodija Lotn Mijatović, bili su veoma ugledne osobe u Londonu, sa brojnim važnim poznanstvima. Uprkos ugledu koji je imao, Mijatović je počeo da prima preteća pisma ogorčenih Britanaca odmah nakon Majskog prevrata. On je obavestio novog ministra inostranih dela Kraljevine Srbije Ljubomira Kaljevića šest dana nakon ubistva:
       Javno je mnjenje ovde još jednako razdraženo svakojakim pričama o groznim detaljima ubistva. Meni dolaze i anonimna pisma, u kojima mi se gnušanje izjavljuje. Kao što sam javio, Lensdaun me onomad nije hteo primiti. Ja nikome ne idem, niti mi sad ko dolazi, osim nekoliko ličnih prijatelja, koji nisu politički ljudi.
       Ja čekam da Kralj prispe u prestonicu i obrazuje novu vladu, pa da ovoj formalno podnesem moju molbu za razrešenje od moga sadašnjeg položaja.
       Posle Mijatovićeve ostavke, nova srpska vlada imenovala je Aleksandra Jovičića (1856-1934) za otpravnika poslova, što su Britanci odbili da prihvate, jer bi ovakav rang podrazumevao održavanje redovnih diplomatskih odnosa. Umesto toga, Jovičić je prihvaćen u Londonu kao generalni konzul. Sa kakvim se reakcijama on sreo, saznajemo iz sećanja njegove kćerke Lene Jovičić koja kaže da je “bilo dovoljno pomenuti Srbiju da bi se podigao zid predrasuda”.
       Engleska vlada očekivala je od početka znak kajanja iz Beograda, i kažnjavanje kraljeubica. Sa druge strane, učesnici u zaveri bili su toliko moćni da je bilo nerealno da bilo koja srpska vlada izađe u susret britanskim željama. Naredne tri godine i Jovičić, i Mijatović i srpske vlade, nastojali su da iznađu izlaz iz ovakvog stanja.
       Najpre se činilo da će engleski nepopustljivi stav odneti pobedu. Krajem 1903, austrougarski poslanik u Beogradu Konstantin Dumba ubedio je svog ministra inostranih dela Goluhovskog da sa ruskim ministrom inostranih dela Lamsdorfom koordinira diplomatski štrajk protiv Srbije, sa ciljem da se Srbija prisili da ukloni zavereničke oficire sa uticajnih mesta na dvoru i da ih adekvatno kazni. Štrajk je gotovo potpuno uspeo jer su u Beogradu, početkom 1904, ostali samo poslanici Helenske Kraljevine i Porte. Kralj Petar doneo je ciničnu odluku. On je uklonio ađutante sa dvora koji su učestvovali u prevratu, ali ih je istovremeno unapredio na više položaje. Pukovnik Mašin postao je vršilac dužnosti načelnika srpskog generalštaba, a pukovnik Popović je postao komandant Dunavske divizije. Ovo je zadovoljilo Rusiju, koja je vratila svog poslanika, što su sledile i ostale države. I SAD su obnovile odnose po okončanju diplomatskog štrajka, maja 1904. Sada su Britanija i Holandija ostale usamljene u politici nepriznavanja novog srpskog vladara. Pored moralne osude, glavni praktični razlog za britansko odlaganje priznanja novog stanja u Srbiji bila su britanska nadanja da će u Srbiji biti izvršena protivzavera. U ovakvoj vrsti nade Britance je posebno držao generalni konzul u Beogradu Tesidžer. Na osnovu njegovih izveštaja izlazilo je da je u Srbiji, u vojnim krugovima, postojalo veliko nezadovoljstvo vladavinom kraljeubica.
       I engleski dvor je bio ogorčen, a posebno kralj Edvard VII. Danas je, međutim, napušteno uverenje da je obnavljanje odnosa sa Srbijom bilo usporeno istrajnošću kralja Edvarda VII da se diplomatski odnosi ne obnavljaju. Kako je pokazala pažljivija analiza diplomatske građe, kralj Edvard se oslanjao na stavove lorda Lensdauna u pogledu krize u Srbiji, i nije pokretao nikakve sopstvene inicijative.
       Nadajući se padu novog režima u Srbiji, Engleska je čekala. Karakterističan je stav ser Erika Baringtona, osobe od poverenja markiza Lensdauna. Barington je rekao Mijatoviću, početkom 1905: “Engleska ništa ne predlaže niti išta traži. Ona ne osporava pravo Srbiji da drži ubice kralja Aleksandra Obrenovića na dvoru, u vladi, u vojsci i na najvišim vladinim upravnim mestima, da ih unapređuje i da im dodeljuje odlikovanja. Ali, ona zadržava slobodu i pravo da odbije da ima diplomatske i prijateljske odnose sa takvim Srbima.” Tada je Mijatović predložio penzionisanje trojice vodećih zaverenika kao ustupak Britaniji, što je Barington prihvatio uz određene rezerve, ali je ovo bilo neprihvatljivo za srpsku vladu.
       Zvaničan Beograd postajao je tokom 1905. sve nervozniji zbog britanskog odbijanja da obnovi diplomatske odnose sa Srbijom. Stanje u Makedoniji bilo je postojano nestabilno od vremena Ilindenskog ustanka, i izbijanje većih sukoba u Makedoniji očekivalo se iznova svakog proleća. Imati najveću svetsku silu za neprijatelja, u jednom ovakvom sukobu, bilo bi za srpsku vladu veoma nepovoljno. Već je vlada Ljubomira Stojanovića (maj 1905 - mart 1906) bila spremna da se sporazume sa Britanijom, ali je tek vlada Nikole Pašića (april 1906 - juni 1907) bila dovoljno snažna da ponudi Britaniji penzionisanje četiriju vodećih zaverenika. Britanija je tražila šest, pogodba se završila na pet zaverenika, dok je jedan sam podneo ostavku. Zauzvrat, zaverenici su dobili penzije ravne platama, i pride nagradu od 60.000 dinara lično od kralja Petra. Odnosi su obnovljeni dekretom engleskog kralja koji je objavljen 30. maja 1903, tri godine nakon prekida odnosa.
       Tokom krize u anglo-srpskim odnosima britanska javnost zauzela je stav pun nepoverenja prema Srbiji. Henri Vikam Stid (1871-1956), dopisnik “Tajmsa” iz Beča, i kasniji urednik “Tajmsa”, izvestio je dan nakon ubistva:
       Srbija, zemlja ubistava, abdikacija, proglasa i državnih udara, iznenadila je samu sebe i dovela do toga da sva pređašnja postignuća izblede do beznačajnosti, uz tragediju odigranu između ponoći i sitnih sati ovog jutra u Beogradu. Jedan centralnoazijski kanat, a ne jedan evropski grad, bio bi odgovarajuća pozornica za tako nemilosrdno, a precizno planirano kraljeubistvo. Francuska je videla predsednika, Austrija caricu, a Italija kralja kako padaju od ubica tokom poslednjih deset godina. Ali, ne može se naći paralela u novijoj evropskoj istoriji za takvo istrebljenje naveliko jedne vladajuće porodice i njenih pristalica. Puni i dosadno verifikavani opisi ovog hekatomba1 se još očekuju, ali dovoljno je poznato da se beogradska tragedija obeleži kao jedinstvena u savremenoj povesnici. (Tajms, 12. juni 1903, str. 7 a)
       Tajms je odmah poslao u Beograd svog dopisnika za jugoistočnu Evropu Džejmsa Dejvida Barčera (1850-1920). On je izveštavao povremeno o Balkanu od 1888, a od 1895. postao je prvi Tajmsov stalni dopisnik za Balkan. Barčer je bio najviše naklonjen Bugarskoj, a Srbiju je poznavao od 1889. kada je izvestio o proslavi petstogodišnjice Kosovskog boja u Srbiji. Barčer je već 12. juna izvestio iz Beograda. Njemu je bilo teško da pojmi da se tamo “u roku od dvadeset i četiri časa dogodila još jedna od onih strašnih tragedija koje su unakazile istoriju Srbije”. Primetio je da svuda preovlađuje “savršeno spokojstvo”. Beograd je imao “svečan izgled”, sa zastavom na gotovo svakoj kući, što je ukazivalo “ili na zadovoljstvo ili na strah onih koji su u njima”. (Tajms, 13. juni 1903, str. 7 a). Dva dana kasnije primetio je da nije bilo znakova opozicije novom poretku stvari, i da je Srbija ostala pod civilnom vlašću. “Ali u stvarnosti vojska je na vrhu i vladavina pretorijanizma je počela.”
       I drugi vodeći londonski dnevnik toga vremena Vestminster gazet je javio da će srpski kralj doći u Beograd “da dobije mesto pre nego vlast”, a vlast će biti u vojsci jer je “ovo slučaj vojske na prvom mestu, i drugih nigde”. Za vodeći konzervativni dnevnik Morning post pisao je o beogradskoj tragediji Hektor Hju Munro (1870-1916), poznat pod pseudonimom Saki, popularan škotski pisac i novinar. Poput Barčera on je “tražio od stanice do stanice duž srpskih nizija znake oplakivanja”, ali nije ih našao nigde, nije čak našao “ni dokaza ikakvog neobičnog uzbuđenja”. Glavni nedeljnik Spektejtor takođe je izvestio o prevratu nazivajući ga “klanjem na veliko, koje se čita poput kakve dvorske tragedije italijanske renesanse” (Spektejtor, 13. juni 1903, str. 922). Vilijam Sted pisao je u Rivju ov rivjuz da je “bio preneražen” vestima o kraljeubistvu, a bio je “još više zapanjen kada je saznao da krivci masakra sebe smatraju čudima od ljudi ispunjenim herojskim rodoljubljem.” (Rivju ov rivjuz, juli 1903)
       Britanci su pažljivo pratili i srpske reakcije na prevrat. Barčer je izvestio da je odluka britanske vlade o povlačenju poslanika “čudno shvaćena” u Beogradu, “zahvaljujući preovlađujućem ubeđenju da je počinjen veoma zaslužan čin koji je uzdigao Srbiju u očima civilizovanog sveta”. On je naveo jedan beogradski list, verovatno Mali žurnal, koji je tvrdio da je Engleska, budući naviknuta da tlači druge narode možda zažalila “što je broj potlačenih nacija u svetu sada smanjen za jedan”. Nadalje, “čin preduzet u srpskoj prestonici je spasao čast Srbije, podigao je njen prestiž, i obnovio je mir i spokojstvo u zemlji”. Po Barčerovom mišljenju, ovi izlivi su “veoma karakteristični”, i odražavaju “sadašnje stanje javnog mišljenja”, koje posmatra “strano negodovanje sa prezirom”. (Tajms, 22. juni 1903).
     
     
       Samo nekoliko nedelja nakon Majskog prevrata pojavila se knjiga sa ovom tematikom u Londonu, naslovljena Beograd, beli grad smrti. Istorija kralja Aleksandra i kraljice Drage. Pisac je gospođa Nortesk Vilson, a podatke za knjigu je, u velikoj meri, dobila od Čedomilja Mijatovića i njegove supruge. Naslov ove knjige o Beogradu kao gradu smrti ostao je dugo godina metafora u engleskom javnom mnjenju za glavni grad Srbije. Beograd će još dugo asocirati prosečnog Engleza na unakažena tela ubijenog kraljevskog para.
       Već od septembra 1903. Tajms je počeo da podrobno izveštava britansku javnost o pokušajima da se obore kraljeubice. Henri Stid je javio da je jedna zvanična istraga pokazala “da 900 od 1 300 oficira srpske vojske formalno stoje uz pokret protiv ubica koji ne pomišljaju da budu proterani sa vlasti, i za koje se kaže da prete kralju Petru da će da objave dokumente koji dokazuju njegovu upletenost u zaveru protiv kralja Aleksandra ukoliko se pokaže kao kukavica”. (Tajms, 9. septembar 1903).
       Barčer je krajem 1903. jednako verovao da će ubistvo biti osvećeno: “Sadašnje stanje stvari u Srbiji je takvo da teško može da jemči jedno optimističko predviđanje. Konačna pozornica grozne drame poslednjeg leta još nije izvedena, a ruka boginje Osvete po čijem su tragu grčki tragičari voleli da idu u svojim plemenitim remek-delima, još uvek teško vaga nad tom nesrećnom zemljom. Sve pojave vode ka zaključku da se dan okajanja približava.” (Tajms, 23. decembra 1903)
       Tajms je pozdravio uklanjanje ađutanata iz redova zaverenika, ali je tokom 1904. i dalje povremeno izražavana nada da će protivzaverenička grupa preuzeti stvari u svoje ruke. Kakav je bio stav prosečnog Engleza u ovo vreme o Srbiji, može se videti iz beležaka jednog kamermana, Motoršoa, koji je došao da snimi krunisanje kralja Petra, septembra 1904. On kaže da je na ponudu da ide u Beograd bio iznenađen. Najpre je oklevao imajući na umu strašna ubistva koja su se dogodila samo nekoliko meseci ranije, kao i priče o bombama i banditima u Srbiji koje je pročitao u novinama. Tokom prvih godina nakon Majskog prevrata Tajms je imao jedan jedini članak o Srbiji koji se nije ticao kraljeubistva, kraljeubica, ili krize srpskih vlada. Članak obaveštava da je kralj Petar otvorio prvi srpski univerzitet. Ali, i ovo obaveštenje propraćeno je komentarom da je svečanost “proizvela malo entuzijazma u narodu”. (Tajms, 18. oktobar 1905). Barčer je i krajem 1905. još uvek predviđao sukob između zaverenika i njihovih protivnika. (Tajms, 31. oktobar 1905), a u februaru 1906. je zaključio: “Među seljacima unutrašnjosti - glavnim delom stanovništva - među političarima u Beogradu, u vojsci, i u gornjim klasama društva, želja za njihovim padom se sada otvoreno izražava, a preovlađuje uverenje da se razdoblje njihove prevlasti brzo bliži kraju.” (Tajms, 9. februar 1906)
       Od početka 1906. vidna je i promena raspoloženja u Tajmsu u pravcu nalaženja načina da se diplomatski odnosi sa Srbijom obnove. Odnosi sa Srbijom su postajali posebno zanimljivi u kontekstu jačanja nemačkog uticaja na Balkanu. Sama obnova odnosa propraćena je mirno, agencijskim vestima, mahom bez komentara.
       U vreme krize anglo-srpskih odnosa Srbija nije predstavljala značajnog partnera za Britansko carstvo u ekonomskom smislu. Učešće srpskog uvoza i izvoza iz Britanske imperije merilo se u promilima. Britanski zvaničnici i novinari bili su, početkom XX veka, mnogo više zagledani u Bugarsku i Makedoniju, nego u Srbiju. Na Balkanu Britanija nije imala neposrednih teritorijalnih interesa. Jedini njen interes bio je da ne dozvoli prevlast nijedne druge velike sile pojedinačno na Balkanu. Šta je onda dovelo do tako duboke krize u odnosima Srbije i Britanije?
       Samo nekoliko dana nakon Majskog prevrata, ruski poslanik u Beogradu Čarikov prokomentarisao je britanski stav. Po njegovom mišljenju, budući da Engleska nije neposredno zainteresovana za Balkan, i za očuvanje mira u ovom delu sveta, ona je u položaju da bude rukovođena “čistim moralnim razlozima”.
       Za razumevanje britanskog stava važno je prodreti u glavne sastojke tada preovlađujućeg morala, tj. viktorijanskog mentaliteta. Prema britanskom istoričaru Normanu Dejvisu, ovaj mentalitet imao je pet odlika:
       1. odanost prema kruni,
       2. rodoljublje,
       3. samouzdržavanje,
       4. osećanje dužnosti,
       5. bogobojažljivost.
     
     
       Uvid u međudejstvo ovih sastojaka i Majskog prevrata može da ponudi odgovor na uzroke reagovanja britanskog javnog mnjenja.
       Ako su Britanci smatrali odanost prema kruni za vrhovnu vrednost, onda je ubistvo miropomazanog monarha vrhunski prestup. Kada ga ubiju sopstveni oficiri koji su mu položili zakletvu, slučaj samo dobija na težini. Srpski presto zasnovan na krvi, kako ga je naslikao Bertrand Partridž u Panču predstavlja vizuelizaciju ovog stava. Barčer je sažeo britanski stav o novom kralju i stanju u Srbiji, krajem 1903: “Da je kralj Petar odmah po dolasku u Beograd skupio hrabrost da ukloni krive oficire sa svakog položaja vlasti i uticaja, takav čin odluke bi, po svakoj verovatnoći, konsolidovao njegov položaj i položaj njegove dinastije... On je, međutim, odabrao lakši pravac, sa ishodom da je sada praktično zarobljenik u rukama krvlju zamazane kamarile... On izgleda osetljiv na poniženja kojima je izložen, ali sada je prekasno da se vrati putem unazad, i sve što može jest da se prilagodi svojim tamničarima.” Razume da su Britanci, u načelu, cenili rodoljublje i kod drugih naroda. Ali, Srbija, sa slikom koju je u to vreme imala, i nije smatrana za civilizovanu zemlju, pa je rodoljublje njenih građana uzimano više kao mana nego kao prednost.
       Način na koji je prevrat izvršen bio je u neposrednoj suprotnosti sa britanskom samouzdržanošću. “Ne vidimo razloga da očekujemo išta dobro od revolucije u Srbiji. Ona je bila suviše nasilna, suviše krvožedna, suviše prezriva prema onim zakonima, istovremeno prema moralu i časti, koje čak i polucivilizovani priznaju za neophodne uzdržanosti.” Slavljenje kraljeubistva, u pojedinim zvaničnim krugovima u Srbiji, jednako je bilo u sukobu sa načelima samouzdržanosti: “Za ubice se stoga može smatrati da im je oprostio kralj, da im je aplaudirao narod, i da ih je blagoslovila Crkva, ‘skladna saglasnost glasova’ koja teško da je viđena u Evropi od masakra Sv. Vartolomeja.” (Spektejtor, 20. juni 1903)
       Osećanje dužnosti bilo je najsporniji deo viktorijanskog mentaliteta. Kako je primetio Džejms Moris, postojalo je “jedno ubeđenje, zajedničko među imperijalistima različite vrste, da je duhovna sudbina pozvala Britance da budu nadmoćni; da su oni izabrani narod, božanski različit, nadaren posebnim talentima, ali istovremeno narod kome su poverene posebne dužnosti”. Ovo osećanje odnosilo se na dve dileme kada je u pitanju Srbija: 1. Šta treba da se uradi sa diplomatskim odnosima prema Srbiji? 2. Šta treba da se uradi sa Srbijom, kojom vladaju kraljeubice? Na prvo pitanje odgovor je bio jasan i nedvosmislen. Gotovo niko nije pomišljao da sa Srbijom kojom vladaju kraljeubice treba da se održavaju ikakvi odnosi. Intiman odgovor na drugo pitanje bio je da Srbiju treba okupirati, ali su politički razlozi ravnoteže na Balkanu preovladali, pa ovaj stav nije mnogo eksploatisan. Barčer je, u pismu direktoru Tajmsa, primetio da su Srbi “veoma zadovoljni sami sobom” u vezi s kraljeubistvom, smatrajući da bi “austrijska okupacija bila najbolji lek za Srbiju kada ne bi vodila ruskoj okupaciji Bugarske”. I Herbert Vivijan je predlagao okupaciju: “Kada bih ja bio ministar inostranih dela, preporučio bih okupaciju Srbije od strane velikih sila, možda čak i podelu.”
       Konačno, bogobojažljivost je značila da su Britanci posmatrali druge narode kroz njihovu pobožnost. Stoga je ponašanje mitropolita Srbije posebno uzbudilo britansko javno mnjenje. Pet dana nakon kraljeubistva mitropolit Inoćentije (rođen 1840, mitropolit 1898-1905) služio je blagodarenje u beogradskoj Sabornoj crkvi. Kako je primetio H. Vivijan, “govor mitropolita gotovo da je navodio da je blagoslov Crkve takođe podeljen pijanim kriminalcima, koji su zaklali nezaštićenog kralja i kraljicu, i sada su uživali nad svojom pokvarenošću”. Ponašanje mitropolita izazvalo je osudu i nekih srpskih glasila, kao što je list karlovačke mitropolije. Srpski sion osudio je mitropolita što je ukrasio svoj dvor zastavama, i što nije hteo da obavi opelo kraljevskom paru čiji je brak lično blagoslovio, što “ukide opštu molitvu za njih u crkvi, a u Sabornoj crkvi pohvali narod, koji je u teškim potresima ovim svojim spokojnim i dostojnim držanjem jedanput za svagda pokazao svoju potpunu zrelost...”
       Za Spektejtor smrt kraljice Drage bila je prljavo ubistvo “i pevati blagodarenje nad njim je odvratno pokazivanje istovremene bezobzirnosti i sujeverja”. Konačno, Vilijam Sted proglasio je mitropolita za “pravog pravcatog vikara od Breja2 Balkana”. Mitropolitu je čak bila posvećena i podrugljiva pesmica u Spektejtoru, autora Edvarda Sidnija Tajlsa.
       Sa kraljem koji je prikazivan kao kukavica i pod nadzorom kraljeubica, uz starešinu Crkve koji je prikazivan kao prevrtljivi vikar od Breja, Srbija se Britancima činila kao zemlja koja bi mogla da se civilizuje stranom, po mogućstvu austrijskom intervencijom. Ali, i oni koji su zastupali ovakav stav, bili su svesni da bi intervencija u tom trenutku bila nerealna. Britanci, dakle, nisu bili jednodušni u osećanju dužnosti prema Srbiji, ali su bili sasvim jednodušni u odbacivanju i osudi strašnog ubistva, i slavljenja koje je sledilo u Beogradu. Prekid diplomatskih odnosa je izgledao kao dovoljna demonstracija britanske osude kraljeubistva. Očekivalo se da i druge evropske zemlje slede Britaniju, ali je to prihvatila samo Holandija. Srbija je, u novim okolnostima, izgledala kao zemlja kojom se vlada na nemoralan način, možda i zemlja koju valja žaliti, ali svakako ne zemlja prema kojoj bi ijedan Britanac trebalo da oseća naklonost.
       Svako viđenje drugog obuhvata niz asocijacija koje se aktiviraju kada god se opaža ili pominje dati predmet. Asocijacije vezane za Srbiju krajem devetnaestog veka bile su dvosmislene (zemlja slobodoljubivih seljaka, narod koji se bori za slobodu protiv Turaka, poluevropska zemlja, skandali na dvoru), pretežno pozitivne ali i negativne. Nakon Majskog prevrata asocijacije vezane za Srbiju svedene su samo na one negativne: krvavi presto, zemlja državnih udara, orijentalna zemlja, vladavina kamarile, Beograd - beli grad smrti.
       U britanskom zemljopisnom osmišljavanju Balkana Srbija je tokom devetnaestog veka postepeno pozapadnjivana, tj. počela je da se doživljava kao evropska zemlja. Granice Evrope u to vreme nisu bile zemljopisne, već političke. Gde god je Turska imala prevlast, i gde god je preovlađivao islam, ta se oblast smatrala delom Istoka, a ne Evrope. Pri tome je Istok imao jedno veoma uvredljivo značenje. Granica između Istoka i Evrope, od Karlovačkog mira (1699) stajala je kod Beograda, kao najsevernijeg grada Istoka. Šta je to značilo u doživljaju civilizacije, vidi se iz knjige pruskog kapetana Ota Dubislava fon Pirha. On je 1829. prešao iz Zemuna u Beograd i tom prilikom zabeležio: “Strašna granica razdvajala me je od civilizovanog sveta, mada sam prešao samo nekoliko koraka.”
       Nakon Majskog prevrata Srbija je u britanskom viđenju vraćena za tih nekoliko koraka, što je značilo mnogo. Ona je ponovo postala deo Istoka, tj. Bliskog istoka. Barčer je krajem 1903. zapisao: “Na Istoku ništa ne uspeva kao uspeh, i tamo se retko može naći neskladna beleška u opštem horu Vae victis. Ali, za ovo nije potrebno duboko poznavanje orijentalnog karaktera - jer Srbija, iako najzapadnija od balkanskih država takođe je najorijentalnija...” Ovakav stav prema Srbiji postepeno je ublažavan nakon 1906, ali je obnovljen u punom obimu posle ubistva u Sarajevu, tokom julske krize 1914. Govoreći o britanskom stavu prema Srbiji pred Prvi svetski rat, oksfordski istoričar Donald Kamerun Vot primetio je da je postojala “snažna odvratnost prema srpskoj monarhiji i sistemu, odvratnost koju su delili svi osim neznatne nekolicine... Srbi su smatrani za ‘istočnjake’ izraz koji je nosio u sebi naglaske ponižavanja i prezira.”
       Kao što sam već pomenuo, tokom krize u anglo-srpskim odnosima Britanija nije imala posebnog interesa za Srbiju. Kada je Srbija postala saveznik Britanije, avgusta 1914, interes se odjednom pojavio, i slika ratničnih i krvavih Srba preobrazila se tokom Prvog svetskog rata u sliku hrabrih saveznika, čuvara evropske kapije od prodora necivilizovanih naroda. Novi diskurs slavljenja Srbije doživeo je vrhunac 1916. kada je Vidovdan svečano proslavljen u dvanaest hiljada britanskih škola, i kada je arhiepiskop kanterberijski služio pomen, povodom Kosovskog boja, u katedrali Sv. Pavla u Londonu. Ovaj pozitivni imidž Srba u Britaniji nastavio se i preneo na Kraljevinu Jugoslaviju, i postojano je čuvan između dva svetska rata.
       Da se Majski prevrat ne zaboravi u Engleskoj, pobrinuli su se brojnim svojim spisima Meri Idit Daram (1864-1944) i Herbert Vivijan (1865-1940), oboje negdašnji veliki prijatelji Srbije. Vivijan je čak bio i odlikovan od strane Aleksandra Obrenovića. Ovo dvoje autora nastavili su da šire tvrdnje o Srbiji kao zemlji kraljeubica, na šta su dodali i stav da je Srbija odgovorna za izbijanje Prvog svetskog rata. Brojni prijatelji koje je Srbija stekla tokom Prvog svetskog rata neutralisali su aktivnost Daramove i Vivijana. Krvavi imidž Srba obnovljen je, međutim, tokom devedesetih godina prethodnog stoleća. Sa njim je sledila i potpuna revalorizacija srpske istorije, i obnova odgovornosti Srbije za izbijanje Prvog svetskog rata.
       Britanski vojni istoričari između dva svetska rata su se trudili da odaju što veću zaslugu srpskoj vojsci za učešće u Velikom ratu. Ovakav stav prilično se izmenio tokom devedesetih godina. Džon Kigan, poznati vojni istoričar, i vojni urednik Dejli telegrafa, potpuno je revalorizovao srpsku vojnu istoriju. Kigan za Srbe pred Prvi svetski rat kaže: “Srbi, štaviše, bili su čudaci čak i na divljem Balkanu, a što je još gore, u očima civilizovane Evrope. ‘Azijatsko’ ponašanje oficira njihove vojske 1903... izazvalo je šok svuda.” (John Keagan, The First njorld Njar, 1998. str. 58). Nekada slavljene pobede u Britaniji, pobede na Ceru i Kolubari, zaboravljene su, pa Kigan dalje kaže da su do sredine avgusta 1914, “Srbi, prvobitan uzrok krize, bili zaboravili. Rat neće doći u njihovu malu kraljevinu u narednih četrnaest meseci.” (str. 77) Štaviše, i srpski vojnik je dobio nove odlike “Zapravo, Srbi, premda varvari u svireposti s kojom su vodili rat, nisu uopšte bili nazadni u vojnom smislu.” (str. 166). Kao što se vidi, imidž krvavih Srba iz ratova za jugoslovensko nasleđe tokom devedesetih sada se protegao na celu srpsku modernu istoriju.
       Ishodište ove slike je u događajima iz 1903. Ubistvo Franje Ferdinanda samo je cementiralo sliku o Srbima kao ubicama, koja je, između dva rata, postojano čuvana u Austriji i Nemačkoj. Izbijanjem nedavnog građanskog rata ova slika je ponovno oživljena. Da li je nedavna negativna slika o Srbima ponovo proizvod sukoba evropskih vrednosti sa domaćom politikom, ili je proizvod nerazumevanja sveta prema Srbima, stvar je tumačenja, mada se već sada čini da je bilo i jednog i drugog.
       U stvaranju nove ratničke slike o Srbiji Majski prevrat predstavlja polaznu tačku. U tome i jest značenje i značaj Majskog prevrata. On je u zdanju mračne slike o Srbiji na Zapadu temelj na koji su kasnije pojedinosti dodavale nove spratove.
     
       SLOBODAN G. MARKOVIĆ
       (Autor je magistar, saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu)



Izvor

Zato si ti u toj Srbiji prvi put imao demokratiju i parlamentarizam, i zemlja je ekonomski i vojnicki ojacala i postala vodeca sila na Balkanu...

Pa baš da smo bili vodeća sila na Balkanu. Bugarska je bila vojnički jača od Srbije, a što se tiče ekonomije nešto ne bih rekao da smo bili razvijeniji od Austro - Ugarske.

Kad kazem na balkanu, mislim na balkanske zemlje.
Zato im je trebala pomoc tokom opsade Jedrena.