Млада дамо, мало сте одвећ крволочни за мој укус...

Начин на који су поступили са телима (касапљење сабљама, бацање преко балкона, остављање тела на травњаку...), а и сам атентат сведочи пре о њиховом страху, него о храбрости. Да су се осећали јаким, протерали би их и вратили Карађорђевиће, али нису...О убијању браће Луњевица или чланова владе...Зар ово нису чинови велеиздаје? Требало им је тада судити. Да су били часни људи, напустили би прво војску (везани су били заклетвом краљу), па су онда требали да се против њега боре. Преовладао је код њих принцип, циљ оправдава средство.
Друго, а требало је да ставим под 1, злочин је злочин, а поређење са светом то неће променити. Ако су други лоше радили, зар и ми морамо тако?
Нисмо ни онда морали (мислим на наше претке..) тако да поступимо. Него је нечињење једних, а касније етичка безкарактерност других ово дозволила.

Срамота је евидентна, и пред Богом, и пред савешћу сваког часног човека.
Ко савести има, зна шта је исправно...

У једној књизи пише: Када је довољна опомена, не удари, када је довољан ударац, не рањавај, када је довољна рана, не убиј, највећи је онај ратник који не мора да ратује...

Ne opravdavam ja njih, da se razumemo. Meni je samo zasmetala tvoja izjava kako je to bruka za Srbiju... Znamo samo da kritikujemo tu istu Srbiju kao da smo kroz celu istoriju pravili pogresne poteze... I kao da smo najgori...

I da, kad se u svemu osvrcemo na svet, sto se ne bismo "tesili" i ruznim primerima iz njihove istorije?

Не критикујемо нашу земљу, нашу милу отаџбину, нашу мајчицу Србију.
Само причамо о нечему што је било ружно у нашој историји, а са циљем да научимо како да поступимо ако слични догађаји поново дођу, па да не поновимо исте или сличне грешке.
Овај наш народ понавља неке грешке, што нам сведочи да не учи из сопствене или туђе историје. Искуство и постоји да би се њиме користили...Али џаба...

Није ми утеха, а мислим ни теби, ако су други грешили исто или горе од нас.

Не желим да будемо народ понављача, већ да се сврстамо међу најбоље. А за тако нешто су потребна исправна мерила, критеријуми...

Ако критеријуме високо поставимо, па ако треба и до самог неба, онда ћемо видети где смо. Па нећемо да се поредимо са патуљцима, већ само са најбољима.

Много волим и нашу земљу, и баш зато желим да ми имамо највише критеријуме, да се други према нама равнају, да нас узимају за пример.

У средњем веку, српска архитектура је вршила утицај на руску, е хајде такве критеријуме да поставимо!

А сада нешто мало и о теми...


Кад је у зору 29. маја 1903, после погибије краља Александра и краљице Драге, име Драгутина Димитријевића први пут одјекнуло у публици, име тог младог официра било је исто тако непознато као и имена других официра из млађег завереничког кола. Свет је знао старије заверенике,-генерала Јована Атанацковића, пуковника Александра Машина, пуковника Дамјана Поповића...Да постоји један млад официр са шаљивим надимком '' Апис'', ја нисам био једини који је то чуо први пут у зору 29. маја.
Али што је време више одмицало, то се и Апис више издвајао из групе младих завереника. О мајском преврату дуго се времена причало и препричавало. У тим причама, Аписово име понављало се као припев. Да је он био, ако не вођ завере, а оно стожер млађих завереника, постајало је све јасније. Под притиском британске дипломатије, старији завереници морали су бити уклоњени из војске, али млађи су завереници остали. То је Аписов значај само још појачало, јер сада је у војсци он био неоспорни вођ завереничке групе.
Мајски преврат довео је Петра Карађорђевића на престо, а радикале на владу, али ни новога Краља, ни радикалну Владу није начинио господарем војске. Војска је потпала под господарство завереника, који су били само једна официрска клика. Велика већина официра била је вољна да служи новоме Краљу, али не и завереницима. Они су учинили 2 ствари потпуно противне војничким појмовима: дигли су руку на Краља, свог врховног команданта,-и поцепали су војску на ''наше'' и ''ваше''. С војном дисциплином било је свршено. Старији официри из незавереничког круга имали су мање моћи и значаја него млађи официри из завереничког круга.       
Тај нови курс изазвао је отпор у војсци. Већ на 2, 3 месеца после Мајског преврата, у једном гарнизону у унутрашњости ушло се у траг једној контразавери, због чега су сви противници завереника одреда добили назив ''контраћа''. Завереници се нису дали тако лако избацити из власти. Не само што су учесници у контразавери строго кажњени, него се дигла општа хајка на контраће. Они су запостављани, гањани, чак избацивани из војске. Војне распореде правили су завереници; на најважнија места постављали су своје сигурне људе, без обзира на њихова друга својства. Министар војни морао је пре свега уживати њихово поверење; он је често био само машина за потписивање; прави министар био је Апис. Први пут тада у војсци зацарио се партијски режим, Свет је говорио: ''Обреновићи нису трпели странке ни у грађанству; Карађорђевићи их трпе и у војсци.''       
Код завереника било је бесумње обести, али било је и страха. После Мајског преврата Народно претставништво изјавило им је захвалност, али им није изгласало амнестију. На њима је и даље лежала кривична одговорност за дела учињена 29. маја. Докле су држали војну силу у рукама, нису се имали чега бојати. Али, ако би им она измакла из руку, њихови противници, којих је било и у војсци, и у грађанству, могли би их ставити у пензију, па чак извести и пред суд. Отуда одлука завереника, да не растурају своје друштво, и да не пуштају војску из руку.
       Радикали су ашиковали са завереницима, али из невоље. Они су једва дочекали енглеске захтеве, да се старији завереници уклоне из војске. Да после тога, из властитих побуда, ударе на млађе заверенике, није им изгледало мудро. Поред све муке коју су с њима мучили, они су им ипак били сигурнији од контраћа, који су, с разлогом или без разлога важили за обреновићевце.
Крај краља Петра, који се није мешао ни у војне ни у грађанске ствари, била је, као по прећутном споразуму, установљена двојна влада; радикална, за све послове осим војних, и завереника, за војне послове искључиво.

Сабрана дела Слободана Јовановића, том VII, Београд 1990.

Само причамо о нечему што је било ружно у нашој историји, а са циљем да научимо како да поступимо ако слични догађаји поново дођу, па да не поновимо исте или сличне грешке.
Овај наш народ понавља неке грешке, што нам сведочи да не учи из сопствене или туђе историје

Mi nikad, ali nikad nismo ucili na sopstvenim greskama... Sta god smo mogli ponovili smo!

Није ми утеха, а мислим ни теби, ако су други грешили исто или горе од нас.

Bila sma ironicna... Ta uteha je pod navodnicima... Svi se nesto osvrcu na svet, pa eto... Nek' im bude...

Ако критеријуме високо поставимо, па ако треба и до самог неба, онда ћемо видети где смо. Па нећемо да се поредимо са патуљцима, већ само са најбољима.

Idealizujes... To ne mogu ni discipliovaniji narodi, a ne mi... Uvek bi se nasao neki srbin "koji je jednakiji"!

Није то ствар дисциплине, већ погледа на свет. И није идеализација. То је питање слободе код сваког човека. Ја не могу и нећу никога да мењам на силу, могу да дам савет, своје мишљење, али увек ћу испоштовати слободу другог човека.
Прво променимо себе, уздигнимо се својим делима, врлинама, тежњом ка Истини и љубави, а онда...Онда ћемо тако сијати да ће други неминовно уперити поглед на нас (не у смислу да развијамо его, па да се усавршавамо ради гордости, таштине, сујете...) и следити.
Па шта ако неко то не би желео да учини? Зар је то разлог да се ми не променимо на боље?

Љубав, Истина, Доброта и Лепота мењају свет!

Salzem se sa tobom. Ako neko baca smece kroz prozor, ja ga ne bacam teseci se da to i drugi rade! Ali, ako se osvrnemo na istoriju, nas su uvek pojedinci kocili... I nikad se necemo opametiti! Najpametnije je da se ucimo na tudjim greskama, ali na svoju zalost Srbi to ne mogu ni na svojima, koje su bile cesto i vise nego teske i bolne... I cisto da se ogradim, ne generalizujem sad kad kazem Srbi, da time mislim bukvalno na svakog pojedinca ali kad se sve sumira tako isadne...

Najpametnije je da se ucimo na tudjim greskama, ali na svoju zalost Srbi to ne mogu ni na svojima, koje su bile cesto i vise nego teske i bolne...

Са овим се слажем. Али не бих био тако пророчки расположен да тврдим да се никада нећемо опаметити. Ово никада је за мој укус много искључујуће. И већа чуда су се дешавала. 
Ако Бог да, преобразићемо се, али хајде мало на том преображају да порадимо...

А сада натраг на тему...

 Najdetaljniji opis zavere i majskog prevrata ostavio je Dragisa Vasic, u svojoj knjizi "Devesto treca". Doticnu knjigu, na osnovu naknadno otkrivenih zabeleski, za koje je verovao da su izgubljene, Vasic je pisao sa distance od 20 godina (1923). U vreme ubistva kraljevskog para bio je beogradski maturant (pismeni maturski ispit iz matematike polagao je upravo 29. maja - po starom kalendaru), ali upucen delimicno u zaveru, preko rodjaka, oficira zaverenika koji mu je poverio sta ce se dogoditi u noci 28. maja, posto je iz unutrasnjosti dodao u Beograd.

Ispada, tako, da je "ceo Beograd" znao za zaveru, osim kralja, kraljice i clanova vlade!

Vasic kaze da je noc 28. maja (10. juna po novom kalendaru) bila tiha i vedra. Te veceri je u dvoru (tzv. Konak, zgrada, koja se nalazila izmedju danasnje Skupstine grada Beograda i zdanja Predsednistva Srbije, srusena je pod Karadjordjevicima) bila priredjena vecera za clanove vlade i kraljicinu porodicu. Posle vecere usledio je koncert muzike kraljeve garde. U pola noci gosti su se razisli, a kraljevski par posao na spavanje. U jedan sat po ponoci u dvoru je vladao duboki mir.

Zaverenicu su poceli da se okupljaju jos pre ponoci, po ranije utvrdjenom rasporedu. Bili su koncentrisani u pet grupa. Medju njima posebno je padao u oci porucnik koji je, iako je bilo toplo, na sebi imao mekintos (mantil). Inzenjerac Milutin Lazarevic nije dozvoljavao ni posluzi u kafani da mu pridje, jer su mu dzepovi bili puni dinamita, kojim je trebalo, u slucaju da gardijski porucnik Petar Zivkovic ne otkljuca kapiju, srusiti teska, gvozdena vrata na ulazu u dvor. Sam dinamit pristigao je nekoliko dana ranije iz Nisa, a Lazarevic ga je licno cuvao dan i noc.

U jedan sat posle pola noci grupe zaverenika sjedinile su se u prostorijama Oficirskog doma (danasnja zgrada Studentskog kulturnog centra). Zaverenici, sto u basti što unutra, izmesali su se za stolovima sa oficirima koji o zaveri nisu nista znali. Vladalo je veselo raspolozenje, muzika je svirala srpska kola i sevdalinke, za nekim stolovima strasno se razgovaralo o Sekspiru. Neki od zaverenika pretvarali su se da su pijani. U jednom casu neko je zatrazio da se svira kolo kraljice Drage, pa zaverenicu odigrase i uz tu omrznuti muziku, tek da zavaraju detektive koji su povremeno navracali da osmotre situaciju.

Konacno, posto su i poslednji agenti beogradske policije napustili Oficirski dom, u njemu su ostali sami zaverenici. Dvojica vodja zavere, Antonije Antic i Dragutin Dimitrijevic Apis, obisli su svih pet grupa i saopstili: koncert u dvoru je zavrsen, kraljev adjutant Naumovic poslao je vojnika svojoj kuci po pelerinu, sto je bio znak da odlaganja zavere nece biti.

Takodje, saopstili su im da je pukovnik u penziji Aleksandar Masin (stariji brat Draginog prvog muza Svetozara) prosao u praznicnoj uniformi pored Doma, na putu u kasarnu Sedmog puka, da primi komandu nad trupama beogradskog garnizona.

Bilo je tacno 1 sat i 45 minuta - pise Dragisa Vasic - kada se sa svog mesta podigao kapetan Dragutin Dimitrijevic i zapovednicki isgovorio dve reci:

- Gospodo, napred!

I kad su svi poskocili sa svojih mesta, energicnim pokretom ruke zaustavio ih je porucnik Antonije Antic. Podizuci casu, izgovorio je:

- Drugovi, pre nego se krenemo da izvrsimo ovaj sveti zadatak, zakunimo se: da u slucaju neuspeha jedan drugog nikad izdati necemo, uspemo li, da za sebe necemo traziti nikakve nagrade!

U glas mu je odgovoreno:

- Zaklinjemo se!

Izasavsi na ulicu, utvrdili su da zaverenik Petar Misic nije izveo pred Dom jedan bataljon Sestog puka, kako je bilo planirano. No, taj mucni utisak ublazila je pojava drugih trupa koje su bile predvidjene za izlazak iz kasarni. Posle manje pometnje koju je izazvala ceta kraljeve garde, kad se nije zaustavila pred Domom, Apis se obrati zaverenicima koji su s nestrpljenjem cekali njegovu komandu:

- Gospodo, trcecim korakom napred!

Sa sabljama priljubljenim uz telo, zaverenici pojurise za njim. Trcali su se obe strane ulice, zbunjujuci nocne cistace grada. U trcanju, povorka se izduzila: dok su oni najbrzi vec bili pred glavnom kapijom, poslednji su tek prolazili raskrsnicu kod Londona. Sjurivši se do zacelja kolone, sa revolverom u ruci, Apis ih je pozurivao. Sa uzvukom "na svoja mesta" zacas ih je prikupio pred kapijom.

Gardijski porucnik Zivkovic vec je jurio da otkljuca kapiju. Ruke, u kojim je drzao veliki svezanj kljuceva, tresle su mu se od uzbudjenja. Pretila je opasnost da straza svakog casa izleti u dvoriste i otvori vatru na zaverenike. Zivkovic se i dalje batrgao da otkljuca kapiju, a jedan od najnestrpljivijih zaverenika, potporucnik Radoje Jankovic, ljutito je dobacio:

- Otvaraj! Sta si se useprtljao?

Konacno, kapija je bila otkljucana. Zaverenici poletese, odbacujuci Zivkovica sa ulaza. Kad su se priblizili zgradi, Apis rasporedi oficire koji su bili odredjeni da uhvate prvog adjutanta kraljevog, generala Lazu Petrovica (zvali su ga Lepi Laza), a sam se stavi na celo onih koji kretose ka glavnom ulazu u dvor. Preteci strazarima, natera ih da otvore vrata, pa posto ih razoruzase, pojuri u sobu dezurnog ordonansa.

I tu se odigra dvostruka drama. Dezurni je te noci bio artiljerijski kapetan Jovan Miljkovic, zet predsednika vlade djenerala Dimitrija Cincar Markovica, oficir koji je odbio da stupi u zaverenicki krug, ali koji je, istovremeno, odrzao obecanje da nece izdati tajnu o zaveri. Te noci, takodje, mogao je da odsustvuje, jer mu se upravo poradjala zena, ali je on to odbio, pa se doticnog popodneva prihvato duznosti. Naravno, nije znao za datum zavere.

Vasic svedoci da je Apis hteo da sacuva Miljkovica. Snazno ga je obrglio, pokusavajuci da ga umiri i spreci da im se ne protivi:

- Jovo, ja sam, Dragutin, budi pametan, budi miran, ne gini ludo!

No, Miljkovic se prenuo, i otimajuci se zestoko, uspeo da izvuce desnu ruku iz Apisovog zagrljaja. Pokusao je da se dokopa uzglavlja i izvuce revolver. Da sacuva Apisa, uveren da je u opasnosti, potporucnik Borivoje Jovanovic opali i pogodi vec prvim metkom Miljkovica u glavu.

Druga zrtva takodje je pala usled spleta tragicnih okolnosti. Probudjen gusanjem i pucnjavom, iz svoje postelje skoci potpukovnik Naumovic, adjutant koji je pripadao zaverenickom krugu. No, bas u taj cas u sobu stupi potporucnik Milic Simeunovic, i ne znajuci kakva je uloga Naumoviceva, pa ne obaziruci se na njegov uzvuk: "Ne mene", opali dva puta. Smrtno pogodjeni Naumovic - inace, potomak Karadjordjevog momka Nauma, koji je ubijen sa vozdom u Radovanjskom lugu 1817. - srusi se na pod.

Prema ranijem planu, Naumovic je trebalo da saceka zaverenike na ulazu u Konak i da ih odvede u spavacu sobu kraljevskog para, posto su se i tu kljucevi nalazili kod njega. Ali, te noci nije mogao da opije i uspava kapetana Miljkovica, kako je bilo predvidjeno, pa se on svukao i legao. Tek su ga zaverenici pred pogibiju probudili.

Zabunu zbog ovih pogibija presece Apis:

- Kljuceve!

Ali, kljuceve ne pronadjose ni pod uzglavljem, ni u odelu Naumovicevom. Apis tada pozva porucnika Lazarevica da pripremi dinamit. Kroz nekoliko trenutaka prolomi se snazna eksplozija, a celo zdanje osta u mraku. Pred zaverenicima su sada bila razmrskana dvokrilna vrata. Tada jedan od strazara iz suterena potrca da vidi sta se desilo, ali su brzo stusti natrag. Apis, verujuci da to kralj bezi, pojuri za njim niz stepenice. Tu ga doceka paljba gardista. No, niko od zaverenika ni ne primeti da je Apis tesko ranjen (prezivece samo zahvaljujuci svojoj snaznoj fizickoj konstituciji).

Iz salona, u kojem se sirio pozar zahvatajuci draperije, zaverenici jurnuse u spavacu sobu. Ona je bila prazna. Tek na podu, jos topao, kao trag bekstva, lezao je zguzvan svileni prekrivac. Zaverenici se stustise i u druge odaje, povremeno pucajuci ka mestima za koja su sumnjali da maskiraju tajna skrovista. Potom se ponovo vratise u spavacu sobu. Tada odjeknu punjava strazara, pa su zaverenici posumnjali da su izdati. No, uzbunjenu dvorsku strazu ubrzo umiri ona ceta kraljeve garde koja je ucestvovala u zaveri.

Ubrzo su oko dvora bile razmestene jedinice vojske koje su predvodili zaverenici. Te trupe bile su predvidjene kao zastita od zandarmerije, u slucaju da pokusa da zastiti kraljevski par. Tek tada se zaverenici setise da dovedu prvog adjutanta, koji je do tada bio u svojim prostorijama. Vec je svitalo.

Djeneral Laza Petrovic, pod zakletvom, izjavi da ne zna gde se kraljevski par sakrio. Pracen zaverenicima, on ipak podje da ih trazi. Ovi su, pak, suskali da je kraljevski par, mozda, pobegao tajnim kanalima preko puta dvora, u rusko poslanstvo!

Vazna drzavna nadlestva (posta, telegraf) vec su bili u zaverenickim rukama. Gotovo sve se odvijalo po planu - osim sto kralj i kraljica i dalje nisu bili otkriveni. Posle kraceg savetovanja sa pukovnikom Masinom, bi odluceno da se djeneralu Petrovicu da rok od 10 minuta da otkrije gde se begunci nalaze. U protivnom, bice ubijen.

Lepi Laza je odluku saslusao mirno, izjavljujuci da ne poznaje nikakve tajne odaje. I ponovo je posao sa zaverenicima da obilazi dvorske prostorije. Stigavsi opet u spavacu sobu, djeneral je opomenut da mu vreme istice. I to je mirno primio, sve do casa dok jedan od njegovih pratilaca, potporucnik Velimir Vemic, ne primeti da se na tapaciranom zidu sobe nalazi sasvim malo udubljenje, kao rupa za kljuc. Iznenadjen, povikao je:

- Evo otvora, evo nekakve pukotine!

Djeneral, sada vec uznemiren, uzvrati:

- Tu nema nista, mozemo dalje!

No, bledilo na Petrovicevom licu pojacalo je Vemiceve sumnje. On pridje, bolje zagleda, i tada uoci jedva primetni zarez od okvira vrata. U tom dva zaverenika, kapetan Ilija Radivojevic i Mihailo Ristic stupise u sobu. Vemic im podviknu:

- Sikiru! Evo vrata.

Djeneral Laza na to zamoli:

- Nemojte! Ja cu ih zvati.

Kad pozva glasno: "Velicanstvo! Velicanstvo!" - niko ne odgovori. Kapetan Radivojevic lupi vrata i povika:

- Otvaraj!

Lepi Laza ponovi:

- Velicanstvo! Ja sam vas Laza! Otvorite vasim oficirima.

Mirnim glasom kralj Aleksandar upita:

- Mogu li racunati na zakletvu mojih oficira?

- Ne, nikako - povikao je Vemic.

- Mozete - odgovori zaverenik Petar Markovic, koji je u tom trenutku usao u sobu. Kada su se tanka vrata kraljicinog budoara otvorila, dve grcevito sljubljene figure, kao bele senke, blesnuse u mraku - pise Vasic. U isti mah puscane cevi zaplamtase: prvo Ristic, onda Vemic, za njima Radivojevic. Kralj, izgleda mrtav vec od prvog metka, pade prvi. Za njim se potom, stiteci ga telom, srusi i kraljica, i posle desetog metka jos je davala znake zivota.

Bilo je tacno 3 sata i 50 minuta. Kraljev adjutant pokusa da izvadi skriveni revolver vec posle prvih hitaca. No, Ristic mu odbi ruku jednim pokretom lakta, te metak promasi. U sledecem trenutku general Laza vec pade pogodjen u glavu...

Razbesneli zaverenici iskalili su svoj bes i nad mrtvim kraljevskim parom. Posle metaka posegli su za sabljama. Kralj i kraljica bili su izbodeni, a prema nekim svedocenjima, narocito je Draga pretrpela grozne udarce secivom. Posle ovog krvavog pira zaverenici su leseve izbacili kroz prozor, na travnjak ispred dvora.

U pocetku zavere Apis i drugovi nisu imali ideju da ubiju kralja Aleksandra. Smatrali su da je dovoljno da ga prisile na abdikaciju. No, kasnije, kako se zavera razvijala, sazrevala je ideja da se kralj lisi zivota. Smatralo se, naime, da bi Aleksandar, i u slucaju abdikacije, nastavio da se bori za srpski prsto, uprkos promeni dinastije. Ovako, sa njegovim nestankom, iscezava dinastija Obrenovica, pa Srbija vise ne bi imala onako silovite dinasticke borbe koje su je opterecivale u 19. veku.

Na opredeljenje da se kralj ubije, u dobroj meri uticalo je ponasanje kraljice Drage, koju su oficiri-zaverenici smatrali posebnim dinastickim zlom. Njih je, takodje, opterecivala i cinjenica sto su Dragina braca, mladi oficiri Lunjevica, bahato gledali na svoje kolege, a, pre svega, tome je doprinela prica da bi presto Obrenovica mogao jednog dana pripasti Lunjevicama

Због убиства краљице и краља Енглези су прекинули дипломатске односе са Србијом и од тада ми немамо њихову подршку, па зато нам се свашта и дешава. А што се тиче Солунског процеса и Црне руке, можда су и , Боже ме прости,требали да убију Александра. Не би било Југославије, а ни свега после.

Ma da... Oduvek nam je sve zavisilo od Engleza... Mislim, nije dobro izgubiti podrsku uticajnijeg saveznika, ali opet nije nam se sve izdesavalo samo zato sto su se Englezi okrenuli...

Pa Englezi su nas žrtvovali 27. marta 1941. a i 1943. kada su nas dali Staljinu, tj. podržali Tita.