Majka me prodala za 300 maraka :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Ekskluzivna, šokantna ispovest J. S. (19), devojke koja je bila žrtva trgovine ljudima u Srbiji: Imala sam devet godina kad je tata umro. Tada je sve krenulo naopako. Dve godine kasnije majka me je prodala za 300 maraka. Od tada sam radila na ćošku od šest popodne do četiri, pet ujutru. Ukoliko ne bude dovoljno mušterija, dobijem batine. On me uvek čeka budan. Ne smem da legnem. Moram da sredim kuću, spremim ručak, pa onda da idem da kradem za njega. Ako ne donesem ništa, onda opet batine...

Prošlo je gotovo deset godina od kada sam konačno skupila hrabrost da pitam majku zašto me je prodala. Ćutala je, nije mogla da me pogleda u oči. Ali insistirala sam. Rekla sam joj da mi makar toliko duguje posle svega što sam zbog toga prošla. I na kraju mi je priznala. Objasnila mi je da me „nikada nije volela!"

Ovako za Pressmagazin počinje svoju ispovest 19-godišnja J. S., žrtva seks trafikinga i štićenica Programa reintegracije „Atina". Njena priča samo je jedna od svakodnevnih, nezabeleženih priča o trgovini ljudima u modernoj Srbiji. Trgovine koja ne pogađa samo romsku zajednicu, već i „bele", kako smo se uverili u „Atini". A njena potresna priča počinje još na rođenju:

Rođena sam kao nedonošče. Svi su mislili da neću dugo da živim, stalno sam bila bolesna. Braća, sestre i otac su me kupali, oblačili. Majka nikada. Kaže, nije htela da se vezuje za mene jer je mislila da ću da umrem. Moja porodica nije imala mnogo, ali bilo je dovoljno da normalno živimo. Uprkos lošijem zdravlju, detinjstvo mi je bilo lepo, a ubrzo sam i očvrsla.

Onda je tata umro. Imala sam devet godina. Čini mi se da mi je od tada sve krenulo naopako. Imala sam 11 godina kada me je majka prodala dečku desetak godina starijem od mene i rekla mi da je on moj muž. Kasnije sam saznala da joj je platio za mene 300 maraka. Nije to bilo mnogo para da bi ona to uradila iz koristi, verujem da je to uradila samo zato što me nije volela.

Sa kesom stvari u rukama otišla sam u njegovu kuću. Odmah mi je naredio da čistim i perem. Ćutala sam i radila šta mi je pričao. S njim sam imala prvi seksualni odnos. Posle nekoliko dana rekao mi je da se spremim, doteram i našminkam i da idem na ćošak da radim za pare. Naravno, tada nisam znala ni šta je to, ni šta treba da radim, niti kako se to radi. Odveo me je i pokazao gde da stanem. Ubrzo su stala kola ispred mene. Bio je to stariji čovek. Pitao me je kol'ko košta. Nisam znala da mu odgovorim, ni šta treba sledeće da uradim. Onda je prišao on i dogovorio se s čovekom za cenu. Sećam se da je seks bio hiljadu dinara, s oralnim još 500. Pokušavala sam da izbegnem pušenje, ali sam onda dobijala batine od mušterije, pa sam morala.

A od njega, mog takozvanog muža, batine sam dobijala kad ne zaradim. Mislio je da ga potkradam ili da odbijam mušterije. Jer on sedne u kafić, ne vidi šta radim, pa misli da namerno neću da prihvatim mušteriju. Kada nije zadovoljan koliko mu novca donesem, onda mi ne ginu batine. Na ćošak sam izlazila oko šest popodne, pa sve do četiri, pet ujutru. On me je uvek čekao budan. Nisam smela odmah da legnem. Morala sam da sredim kuću, spremim ručak, a onda sam morala da idem da kradem za njega. Pre svega drva. Ako ne donesem ništa, onda opet batine. Iz straha sam bila spremna sve da uradim. I danas još imam taj osećaj straha u sebi. Trajalo je sve to tako pet godina. Nizali su se jedan za drugim - matori, prljavi, odvratni, štrokavi...

Dok nisam došla u prihvatilište, nisam znala šta je lekar. A često me je boleo stomak, toliko da nisam mogla da stanem na noge. Tada su mi davali da pijem rakiju sa biberom. Naravno, posle toga mi je bilo još gore, ali nisam smela da se žalim. Morala sam da radim i kad sam imala menstruaciju, a ni za uloške nisam imala pare. Snalazila sam se sa nekim krpama. I onda sam dobijala od mušterija batine, jer niko neće da spava s tobom takvom. Nisu mi davali novac ni da kupim nešto za zaštitu. Ako dobijem bakšiš, krišom odem da kupim kondome, a ako ostane, i nešto da pojedem.

I za garderobu sam morala sama da se snalazim, uzimala je iz kanti i kontejnera. Bilo mi je krivo, mnogo sam zarađivala, a ništa od toga nisam imala. I policija nas je privodila, bilo je nas dosta devojaka na tom ćošku. Policajci su me često tukli. Bila sam najmanja i najmlađa među devojkama. Samo su me jednom odveli u stanicu, ali ih nije interesovalo otkud ja tu i za koga radim. Sama nisam smela da ih prijavim pošto su mi pretili. I sada prete mojoj porodici, razmišljam čak i da povučem tužbu. Kažu da će da im spale kuću. Pet godina sam bila kod tog dečka, a onda me njegova majka prodala njegovom rođaku. On je bio još gori, mnogo me je tukao i terao da ga seksualno zadovoljavam. Za njega je radila još jedna devojka, ali o njoj se sada ništa ne zna, nestala je. Mnogo je ljudi bilo umešano u sve to, a samo je jedan od njih sada u zatvoru i krivo mi je zbog toga.

Gde god sam išla imala sam pratnju. Pokušavala sam da pobegnem i jedna mušterija je htela da mi pomogne. Kod tog dečka sam bila desetak dana, a onda sam otišla kod sestre i majke da mi kažu datum rođenja da bih mogla da izvadim ličnu kartu. Kada je čuo da sam maloletna, rekao mi je da ostanem kod majke. I on se uplašio. Ostala sam kod sestre, a majka je u međuvremenu pozvala ove za koje sam radila i rekla gde sam. Oni su došli po mene, pretukli me pred sestrom i odveli pravo na ćošak. Tada sam shvatila da nemam nikoga da me zaštiti.

Pokušavala sam i sa policijom, ali oni me samo strpaju u kola, odvezu me u šumu i kažu: „Snađi se". Jedne večeri pojavila su se dvojica momaka za koje sam imala osećaj da bi možda mogli da mi pomognu. I pristali su. Dogovorili smo se da ja taksijem sutra uveče dođem do Beograda, gde će me oni čekati, pa ćemo zajedno u Crnu Goru, gde su oni i živeli. Nije mi jasno kako smo uspeli da pređemo granicu, jer nisam imala nijedan dokument. Al' valjda sam bila mala i sitna, kao malo dete sedela sam skupljena na zadnjem sedištu. Graničari nisu ni obratili pažnju na mene.

Kad smo prešli granicu, mislila sam da je mojim mukama kraj i da ću nekako konačno da se spasem. Ali tek su onda usledile moje muke. Jedan od te dvojice koji su me povezli rekao je da ću da radim za njega. Trebalo je da igram u nekoj diskoteci. Odbila sam. Odveo me je kod njega u stan. Nisam znala da je oženjen, jer mu je žena živela u inostranstvu. Prvih nekoliko dana bilo mi je lepo, ali onda je sve ponovo počelo. Morala sam da čistim, perem, nisam smela da mrdnem nigde iz kuće. Ali opet, bilo mi je bolje nego na ulici. Radila sam i za njegovu tetku.

Obećavao mi je kule i gradove. Meni ništa nije bilo teško, mislila sam da me je bog pogledao, da sam konačno našla mesto gde ću živeti u toplom i da će i mene neko konačno da voli. Trajalo je to tako neko vreme, radila sam sve što su tražili, samo da ne moram da se prostituišem. E onda sam ga čula kako pregovara s nekim čovekom koji je držao bar. Tražio je za mene 400 evra, a ovaj mu je govorio da je to mnogo.

Osećala sam se kao konj koga prodaju. Nisu se dogovorili, pa je ovaj našao drugog kupca za mene. Bio je to neki Albanac koga su zvali Italijan. Kupio me je za 250 evra. Prešla sam da živim kod njega i ne mogu da kažem ništa loše, bio je divan prema meni. Najvažnije mi je bilo da me ne tuče i da me ne tera da radim na ulici. Ali to je trajalo dva-tri meseca. On je otišao u Italiju i poslao je svojoj sestri poruku da me vrate ovom od koga me je kupio i da mu uzmu 450 evra za mene.

[s2]
s2

Vratila sam se nazad i onda je ponovo krenuo pakao, batine, opijanja, svađe. Za sve sam mu ja bila kriva, tukao me je za sve i svašta, šutirao, maltretirao kako je stigao. E onda mi je puk'o film. Njegov teča me je posavetovao da odem u policiju i sve ispričam. Ovaj je to saznao. Došao je pijan kući i rekao da neće sad da me maltretira, nego će da me ubije ujutru, kad ustane.

Gurnuo je dve žice u šteker i rekao da će njima da mi presudi. Celu noć nisam spavala. Ustala sam rano, svi su otišli negde. Ostavili su mi pare da kupim deci doručak. Kada sam izašla napolje, držala sam one pare u rukama i razmišljala gde da pobegnem i kako. Ali nisam mogla decu da ostavim bez doručka, znam kako je bilo meni kada nisam imala šta da jedem. Nisam mogla da uzmem deci od usta. Kupila sam im doručak, vratila se, ostavila im hranu. Ostalo mi je 30 centi. Rekla sam taksisti koliko para imam i molila da me odveze negde, makar do najbliže policijske stanice. Nije hteo, izbacio me je na sledećem ćošku. Nije čak hteo ni da mi objasni gde je policija.

Uputila sam se pešice, ni sama ne znam gde. Bilo mi je važno da me samo niko od njegovih ne sretne, jer bih onda znala da je kraj. I ubrzo, naletela sam na neke njegove drugove. Da nije bilo jedne žene u tom društvu, oni bi me vratili nazad. Ubedila ih je da me puste da nastavim svojim putem. Tresla sam se od straha, žeđi, gladi. U neko doba, ugledala sam ga kako me traži. Trčala sam koliko su me noge nosile. Čak sam naletela i na neke krave, a sam bog zna koliko se krava plašim. Pošle su mi suze. Uspela sam i to nekako da savladam.

Bila sam toliko umorna od bežanja, pa sam zaspala na nekom kamenu. Malo sam se odmorila. Mislila sam da ću umreti od žeđi. Nabasala sam na neku babu i molila je da mi da malo vode, ali me je oterala iz dvorišta. To je videla jedna devojka, napunila mi je flašu sa vodom. Popila sam je odjednom. To mi je spaslo život. Već je bio mrak. Nisam znala ni gde ću ni šta ću. Dva dana sam hodala bez cilja, osim te flaše vode, ništa u usta nisam stavila. Naišla sam na jednu kuću i zamolila te ljude da pozovu policiju. Bili su baš ljubazni. Prvo sam ih pitala kako da dođem do Srbije, do mog rodnog grada. Rekli su mi da nisam normalna i da nemam predstavu koliko je to daleko. Ponudili su mi da jedem, ali sam odbila. Bilo me je sramota. Samo sam čekala da dođe policija. Došla su dva policajca i odvela u stanicu. Rekli su mi da me je ovaj što sam živela kod njega prijavio da sam se izgubila. Čekao me je u policiji. On je pričao svoju priču, a ja šta se stvarno dogodilo.

Policajci nisu znali kome da veruju. Posle ubeđivanja, njemu su rekli da ode kući, a meni da će me smestiti u sigurnu kuću. Rekli su da će mi dati novac za autobus da se vratim u grad odakle sam. Rekla sam im da tek tamo ne smem da se vratim, jer su tamo ljudi od kojih sam pobegla. Molila sam se da me bar smeste u neki dom, jer sam bila maloletna. Ali odveli su me u sigurnu kuću, bila sam tamo neko vreme.

Osećala sam se čudno, kao u zatvoru. Nema izlaska napolje, rešetke na prozorima, ali šta je tu je, bar mi život nije bio u opasnosti. Bili su svi dobri prema meni, sve smo imale svoje obaveze. Razgovarala sam sa psihijatrima, psiholozima. Doveli su me u Beograd, da mi srede dokumenta.

Mnogo mi se dopalo ovde, u privremenoj kući. Tražila sam ovima u Crnoj Gori da me prebace ovde za stalno. Činilo mi se da su devojke imale ovde veću slobodu. I ja sam je htela, godinama sam bila nečiji zatvorenik. Htela sam normalan posao, da imam svoj dinar. Odmah sam, čim su me prebacili u Beograd, pošla u školu. Odmah su me odveli kod lekara, imala sam velikih zdravstvenih problema. Izvađen mi je jedan jajnik. Ubrzo su mi našli i prvi posao. Imam i dečka, on sve zna o meni.

Morala sam sve da mu ispričam kad je shvatio da ne znam da pročitam poruku na telefonu. Tada sam mu rekla šta sam sve prošla u životu i zašto ne znam da čitam. Sad imam fin posao, završavam ubrzano osnovnu školu, možda ću uskoro s dečkom da iznajmim i stan. Konačno imam nekog ko me voli i kome mogu da verujem. Na početku nije bilo tako. Kad god bih sela s njim u auto, plašila sam se da će me odvesti ko zna gde i da ću ponovo biti nekom prodata. Počela sam da odlazim i u svoj rodni grad. I on uvek ide sa mnom.
Trgovina ljudima spada u jednu od najprofitabilnijih kriminalnih delatnosti. U svetu se godišnje na tome zaradi i do 60 milijardi dolara. Ni Srbija ne zaostaje za ovim svetskim trendom, a prošle godine je registrovano 60 žrtava trafikinga, uglavnom onih koje su seksualno eksploatisane. Mnoge od njih ostaju u Srbiji, pa čak i u istom gradu, ali je i dalje najpopularnija prodaja devojaka preko granice.

Nevladina organizacija „Atina" samo je jedna u nizu karika reintegracije žrtava trgovine ljudima. Osim pružanja standardne pomoći u reintegraciji, kao što su medicinska, psihološka i pravna, ona se bavi dugoročnim radom sa žrtvama, sve dok one ne budu potpuno osposobljene da žive normalnim životom.

- Osobe sa kojima mi radimo su identifikovane kao žrtve trgovine ljudima. U 90 odsto slučajeva to su žene i mlade devojke, ali ima i dečaka. Statistika govori da je sve više žrtava koji su naši državljani, kao i da je sve veći broj dece. Prošle godine više od 50 odsto bila su deca, a većina njih su mlađi od 14 godina. Većina njih bili su žrtva seksualne eksploatacije, ali sve je više prinuda na prosjačenje, na rad, na udaju i na vršenje krivičnih dela. Ipak, i dalje je najviše prinuda na seksualnu eksploataciju i starosna granica je sve niža i niža - objašnjava Marijana Savić, direktor NVO „Atina".

Ona naglašava da je otklanjanje posledica kod žrtava samo jedan segment u rešavanju ovog problema, koji je pre svega organizovani kriminal. Najveći zadatak kako ovakvih organizacija, tako i državnih institucija je otklanjanje uzroka koji dovode do trgovine ljudima.

- Trafiking je vezan za društvene pojave. Mi smo postali zemlja izvorište, a ne samo zemlja tranzita i krajnje destinacije. Kao glavni uzrok ove pojave prepoznaje se siromaštvo, ali i nemanje adekvatnog odgovora države da zaštiti građane od nasilja. Osobe su uglavnom iz sredina koje su marginalizovane i diskriminisane.

Kada žrtva trgovine ljudima dođe do prihvatilišta, njihov zadatak je pre svega da joj obezbede dokumenta.

- Jedan od načina preuzimanja kontrole nad nekom od osoba podrazumeva i oduzimanje dokumenata, naročito ako je reč o međunarodnom kriminalu. Tada devojke prebacuju i prodaju preko granice s lažnim dokumentima i time ih upravo plaše, kako se ne bi obratile policiji. S druge strane, neke od njih su postale žrtve baš zato što nikada nisu imale dokumenta i bile su laka meta, jer nigde nisu registrovane - navodi naša sagovornica.

Osim obezbeđivanja dokumenata, upisivanja u matične knjige, žrtvama se pruža i medicinska pomoć.

- Proces otklanjanja posledice, a potom i uticaj na uzroke, zahteva nekoliko godina. Veliki problem su spori sudski procesi. Većina devojaka i dečaka koji su bili trafikovani imaju motivaciju da svedoče protiv trafikera, ali za nekoliko godina oni već imaju nov, normalan život i neke stvari ostaju iza njih i ne žele na bilo koji način da kroz to ponovo prolaze - kaže Marijana Savić.

Reintegracija žrtava podrazumeva i nastavak školovanja, obučavanje za posao, zaposlenje, kao i brojne radionice koje im omogućavaju da savladaju zanate koji bi eventualno mogli da im donesu i profit.

Izvor: Press