Uobičajeno je uverenje da je ljubav roditelja prema detetu urođena, da se pojavljuje skoro automatski, već sa prvim pogledom na novorođenu bebu. Mnogi tvrde da postoji i pre porođaja.

Kasnije, tokom roditeljstva, mame koje su sigurne u postojanje svog majčinskog instinkta, ovo svoje uverenje potkrepljuju brojnim situacijama kada ih upravo instinkt nije prevario, iako je, možda govorio suprotno od mišljenja lekara ili iskusnijih mama.

Sa druge strane, ukoliko neka mama ne oseti odmah bezrezervnu ljubav prema svojoj bebi, pod pritiskom predrasuda i očekivanja sredine - lako može pomisliti da sa njom nešto nije u redu.

Da li se zaista radi o instinktu?

Naučna istraživanja i pokušaji eksperimenata nisu potvrdili postojanje ovog instinkta. Na primer, intuitivne procene žena u trudnoći da li nose muško ili žensko dete nisu dale statistički značajne rezultate.

Većina roditelja ima dobar osećaj za svoje dete i intuitivno oseća šta treba da radi. Poznato je da mame veoma brzo nauče da raspoznaju šta koji plač njihove bebe znači (glad, grčevi, potreba za dodirom...), i brzo uspevaju da raspoznaju neverbalne emotivne signale svoje dece.

Ipak, to još uvek nije pouzdan znak da ove mame poseduju neki poseban instinkt. Izvesnije je da je njihova briga za dete, požrtvovanost i beskrajna ljubav uticala na formiranje ovog posebnog odnosa između njih i deteta.
Šta je sa očevima?

Veoma se retko, međutim, govori o očinskom instinktu. Ukoliko je majčinski instinkt uslovljen biološkom sposobnošću žena da rađaju, može li se govoriti i o očinskom instinktu, kao intenzivnoj želji za potomstvom?

Odnosno, može li se ta želja smatrati toliko jakom da poprima obrise instinkta? Ovim pitanjem bavio se čak i Čarls Darvin.

Stručnjaci smatraju da se ne može govoriti o očinskom instinktu, već "samo" o velikoj odgovornosti da socijlano zbrinu i zaštite svoju decu i porodicu.

Ljubav jednog tate nastaje kao rezultat vremena provedenog sa detetom, pa je i očinski osećaj zapravo, refleksivan i svestan. Jasno, čim je refleksivan i svestan, ma koliko snažan bio, nije instinkt.
Nemate majčinski instinkt?

Ukoliko mislite da nemate majčinski instinkt ne opterećujte se. To nikako ne znači da ste loša majka. Naime, važno je da ste posvećeni svom detetu, da mislite o sebi kao roditelju, da preispitujete svoje postupka, da se ne plašite da zatražite pomoć kada se osetite nesigurno, da ste uporni u rešavanju konflikata razgovorom...

Pružite li detetu veliku količinu ljubavi i sigurnosti u najranijem detinjstvu utrli ste put za kasniji razvoj normalne i zdrave ličnosti. Svojim opštim vaspitnim stavom, bio on prožet majčinskim instinktom ili ne, svojom emotivnom toplinom, prepoznavanjem detetovih potreba - utičete na stvaranje samopoštovanja kod deteta, njegovu veru u sebe, ali i u svoju okolinu.

Na primer, ukoliko vi više provodite vremena sa svojom bebom, očekivano je da ćete je bolje poznavati i prepoznavati njene potrebe, nego na primer, vaša majka, bez obzira što je ona možda odgajila petoro, ili bila vaspitačica u vrtiću.

Naime, niti su sva deca ista, niti na isti način pokazuju svoje potrebe, želje, emotivna raspoloženja. Slušajte svoj unutrašnji glas. To je jedini način da ga osnažite i ohrabrite da ubuduće bude glasniji, a vi sigurniji da vas ispravno savetuje.

Izvor: MTS-Mondo

Мени се инстинкт, то јест осећање, јавило по првом виђењу првог детета.
Царски рез је био, па док се не опепелиш где си, прошло пола дана.
Дете већ удешено, умотано, још личи на мене...ето весеља! 

ne znam da li je mit ili stvarnost,ali moja potreba da imam dijete bila je toliko naglasena neposredno prije trudnoce...

mogu i da govorim o nekoj vrsti ljubavi i prije nego li sam ga ugledala,a tek o susretu oci u oci...e to je bilo fatalno ...nesto u stilu "oooo,pa gdje si bio citavog mog zivota..."

i onda samo raste ljubav...iz dana u dan.

Моја потреба да имам дете се јавила не из унутрашње потребе, већ из осећаја да је време за то и да ћу бити несрећна ако то не остварим. Мудро сам поступила. 

Мислим да је ипак највећи подстицај био то што је моја најбоља другарица остала у другом стању.
Па куд сви, ту и ја! 

Meni neverovatna zelja za potomstvom postoji jos negde od 20-e godine, i jedva cekam da dodje vreme za to.

Ljudi me vec pomalo cudno gledaju kad se igram sa nekom bebom, a meni je posle toga ceo dan nasmejan.

Ја нисам марила за децу док нисам родила своју. Али уопште.
Неке моје другарице су биле "луде за децом", а дан данас неудате и нису мајке.
Од мене, ето, испаде двострука мајка. Живот је чудо. 

ko bi rekao

sjecam se da je mene uvijek nerviralo kada u tim godinama djevojke pricaju o potomstvu i udaji...to mi je tada bilo nesto nadrealno,uzasno daleko i rezervisano za one koji nemaju ideje o svom zivotu.
a eto,naravno da nije tako

bebe...voljela sam bebe kao pojam cistoce i i fotogenicnosti i iskljucivo u reklamama...u drugim okolnostima bila sam u fazonu "volim djecu,ali zbog cinjenice da su tudja i sto bi prilikom posjeta u mom domu...otisla tamo odakle su i dosla"....

to je stav koji je otkrivao izrazitu samozivost i sebicnost u odredjenom smislu kod mene,priznajem.
negdje je nacin mog zivota i onoga sto mi treba i sto me ispunjava to reflektovao...mada,uvijek sam spremna bila da urlam " ja egocentricna?neeee,samo mislim da je to bespotrebno izlaganje riziku i obaveza na planeti koja je i onako prenaseljena.a i nuklearno naoruzanje...u svijetu koji pati od kolektivnih neuroza...ja ,ustvari,mislim dobro svom nerodjenom djetetu"

strasno.

dok se nisam ,cini mi se,najednom transformisala u zenu koja zamislja sebe kako u rukama drzi svoju minijaturu...savrsenu repliku sebe

eto,pisuci dodjoh do stava...da ja, ustvari, jesam rodila iz sebicnih razloga
ne iznevjerih svoju egocentricnost

Eh, gde me nadje...   

Ima tu, svakako, i egocentrizma... Narocito pri samozadovoljnom osmehu zadovoljstva ste ce moja beba, kad je jednog dana rodim, imati cak 50% mojih gena.   

Doduse, o mojim vrlo izrazenim materinskim instinktima zna vrlo malo ljudi, onih meni bliskih (i jos 600.000 clanova Bureka  ). Nisam ni ja taj tip koji bi samo o tome pricao. Jos dalje od toga su moje tendencije ka udaji... Nekaaa, sve je to super, ali sam ja jos mala za takve stvari. 

Vec godinama svaki dan prolazim Prizrenskom ulicom i tek skoro sam primetila prizor od kojeg mi nije bilo dobro!
Iznad samog ulaza u tunel,sa leve strane(kad ides sa Z.Venca) ima reklama za nesto(jebem li ga sta je nisam ni pokusala da procitam ),a na njoj zena drzi bebu od mesec dana u rukama.Taj prizor se ne moze opisati recima,morate sami da vidite i dozivite.Znam da sam prvi put kad sam ugledala sliku plakala ,nemam pojma ,valjda
su mi proradile emocije .Tada sam saznala nesto novo o sebi .
A to je da mi se probudio majcinski instinkt.

Ja placem svaki put kad na TV-u gledam porodjaj. 

Makar to bio najveci trash od filma, u kome se bebe radjaju ciste i mirisljave, ja obavezno scenu u kojoj majka prvi put uzima svoje dete u ruke gledam u suzama.