Nisam voleo Bobija

Da, su svi u nasem malom gradu voleli Bobija, to sada svi znaju. Ja ga nisam bas mnogo voleo i mogi su mi zbog toga cesto znali da upute veoma grube reci. Imao je taj Bobi neki nepodnosljiv stegnut izraz, onako… podignuta brada, zestok frajer sa vizurom pravog vodje, na njega su zene opasno padale. Devojcice su oblacile one, tada moderne, crvene i zute “Mont” perjane jakne, pa su isle na Bobijeve koncerte. Neke su se i penjale na drvece sa parolima “Nedamo… », « Necemo » i tome slicno. Bio sam tada u vezi sa Marijom. Njeni roditelji su imali pekaru – dakle mali preduzetnici. I oni su mnogio voleli Bobija.
Marija je bila, kako i prilici pekarskoj kceri, debela plavusa. ne znam sta sam nalazio na njoj. Mozda prah vanile kojom su posipali kolace, mozda prste umazane pekmezom (dzemom). Ko ce ga znati ? Uglavnoim bio sam tada sa Marijom. Iako samo bili mladi, njen otac me cesto isptivao o buducim planovima., Pitao me je sta mislim o pekari, o kupovini novih masina o poslu upste i o novcu. Stari je hteo da otvori citav lanac pekara sa sasvim novim proizvodima, recimo sa danskim pecivom i sa egzoticnim pogacicama sa kremom od ananasa. Ja nisam pokazivao neko veliko interesovanje, nisam video dalje od Marijie. Bila je visa i jaca od mene, osecao sam se tako sigurnim kada bi me zagrlila, Marija, prava zena iz naroda.
Ipak u ljubavi nismo imali mnogo srece, Marija nije nikako mogla da dozivi vrhunac, znate vec. Ja bih se upinjao kao ludak, lizao, grizao, tresao se. Bio grub, pa nezan pa grub, dolazilo mi je samare da joj lupam, nije pomagalo. Marija je ostajala neuzbudjena i prilicno nepokretna, kao kakvo brdo toplog i sve znojavijeg mesa. Nisam znao vise sta da uradim. Bivao sam ocajan.

Bilo je to bas one zime kada su svi u grad tek upoznali i zavoleli Bobija i njegov repertoar. Ili je vec prolece bilo doslo, ne secam se vise. Uglavnom, Bobi se herojski borio za nase interese po nekakvim kongresima i sednicama. I ulice su bivale prazne kada je govorio Bobi. Cak su i drhatvi hronicni pijanci koji su ispred prodavnica pili vec stoti « unucic » postajali nekako ozbiljni i privijali se uz radio aparate. I vozaci kamiona stavljali su njegove slike na svoja vozila jer nije tu bilo sale, Bobi je bio za sve nas, da nas hrabro brani i odbrani. Marija i ja smo pokusavali ponovo i to po kozna koji put da se uspemo i da dozivimo zajedno To. Ja nisam imao sta novo da dozivim, ali Marija jeste, i pitam se koliko ju je to sve uopste zanimalo. Jer Marija nikako nije htrela taj mrak znojavog tela, da popusti kontrolu, Mariji se vise svidjalo da se moli bogu. Imala je krst oko vrata i roditelji su joj sakupljali ikone i kupovali za skupe pare cudotvorne relikvije koje je trebalo da zastite i njih i njihov biznis. Valjda je imala osecaj krivice, pred tim Bogom koga nikada nisam upoznao, i mada religija nije zabranjivala zadovoljstvo ipak ga nije ni potsticala i da je Marijia morala da uradi nesto drugo, da ode nocnim vozom do Trsta za krpe ili da dezura u pekari, sve bi joj to lakse islo, al ida se prepusti, to nije mogla nikako. Ja nikada nisam shvatio svrhu i prirodu tog coveka sto je imao obicaj da se slika na krstu sa rasirenim rukama. Al, da ne tupim o Bogu, moja frustracija je dolazila od cInjenice da sam bio los i nikakav ljubavnik i to sam shvatio te godine. Bili smo kod nje, u kuci iznad pekare. Televizor je radio da nas slucajno ne bi culi njeni roditelji. Marija je stenjala i dahtala (tako treba), ali nekako bledo, trudila se mnogo i glumila je, a ja sam zapinjao iz sve snage. Na TV ekranu koji je Marija gledala naopako, u plavicstom svetlu odjednom se pojavio njegov lik. Culi smo aplauz, klicanje zadivljne mase. On bese poceo da govori. I ja bejah zastao od magicne moci koja se sirila od Bobijevog lika, njegve podignute brade koja se uspinjala, dizala i sve se tako dizalo, izgledalo je da je govornik u usponu, beskrajnom usponu i da mu ni nebo nije nikakvo ogranicenje (sto je i logicno kada se radi o jednom nebeskom narodu i pokolenju). Marija je sliku gledala, kako rekoh naopko, ali samo setio da je sa njom nesto pocelo da se desava. Polako, sasvim lagano pocela je da se pokrece, pocela je da me prati, bio sam lud os srece. Konacno! Govornik na TV-u prico je nesto monotonim glasom, prico je lepo, svoju uobicajenu pricu, koja je tako uzudjivala Mariju. Koliko god da smo to sve vec bili culi sto puta, za Mariju je izgleda u govorniku bilo neg izrazito muskog i uzbudljivog. Da nije, ne bi se bila tako ponasala. Pocela je da me drzi cvrsto, da me grebe, svi su joj se misici nekako napeli, a oci jako izbuljile. Zacrvenela se. Iz usta joj je dopiralo nesto nalik na grgotanje, neki nesuvisli zvuci. Ni ja nisam znao sta je to, ali sudeci po nemackim i svedskim obrazovnim filmovima koje sam u to doba intenzivno konzumirao, to je bilo To…
Na kraju mi je Marija podarila nekoliko pravih, neodglumljenih krikova. Mora biti da su ih i njeni roditelji culi. Mozda ih i nisu culi, ali su posle pricali da su misevi koji se hrane nijihovim brasnom a koji cuju visoke ucestanosti naglo izleteli iz svojih sklonista. To je silno obradovalo nestasnog macka Radovana, ali to je sasvim druga prica koja spada vise u domen cuda prirode. Marija je mrmljala « kako je lep, kako je lep ». Bio sam suvise srecan da bi obratio paznju na njene reci, ali mislila je tu naravno na govornika sa malog ekrana koji vec bese nestao. Sada je tamo pricala neka uzbudjena, drhtava TV voditeljka….

Uglavnom, sutradan me Marija pozvala da mi kaze da raskidamo. Smetalo joj je sto se malo vise ne angazujem i sto ne delim njenu religioznu strast,sada kad svi ponovo otkrivaju religiju. Rekla je i da ide sa drugaricom na jedno hodocsce u jedan planinski kraj nase bivse domovine. Bio sam malo potresen, molio sam je da razmisli, ali bilo mi je jasno da je sve zato sto ja nisam tako dobar ljubavnik, kao recimo Bobi.

Mnogo godina je proslo od tada, a secam se kao da je juce bilo. Bobi je zajedno sa jednim svojim starijim, krivoustim ortakom, razjebao ceo grad. Sve je slomljeno i ljudi su glupi kako bi rekao onaj francuski pesnik. Mariju vise niakda nisam video, cuo sam da je neko zapalio pekaru i da su se iselili kada je sve propalo. Mi ostali sada zivimo kao begunci, neki si izbegli u planine i u druge gradove, neki se kriju i dalje po podrumima. Mnogima je zao zbog svega. Bobi je sad u zatvoru. To je u jednom mestu na obali mora, oblaci su niski i preteci. Duva bura, neprekidno duva. Hladni sivi talazsi valjaju se preko pescanih sprudova, a ja rado gledam ka zidinama tamnice i razmisljam kako mora da je strasno njemu koji je bio takav masovni zavodnik i ljubavnik. Jer nije smao Marija njim bila opcinjena, bile su mnoge zene opcinjene, pa i muskarci. Mora biti da mu ipak zavidim, mozda mi je krivo jer je on ispao bolji ljubavnik od mene. Barem u Marijinim ocima. Pitam se da li mu ona ikada dolazi u posetu ili je sve zaoboravila i odala se pekarskom biznisu. Nije ni pravedno: ja sam morao da je ljubim i dodirujem i da se znojim, a on je sve zavrsio recima. I on je valjda bio religiozan kao i Marija, i on se valjda zbog ljubavi nekog tamo boga oca gnusao toplog, zivog ljudskog mesa.

MC