Magdo, donesi mi pušku

Imao sam nekad, što kažu, oko sokolovo. Znaju to lovci iz Podrinja. Lov mi je bio velika ljubav

Po brdima iznad Drine, u opštini Bajina Bašta, rasulo se poveliko selo Okletac. NJegovi žitelji su dobri proizvođači malina, a od davnina poznati su zidarski majstori. Među mnogobrojnim domaćinstvima najbrojniji su Đokovići, Obradovići, Jovanovići, Nikolići i Matići. Za Jovanoviće kažu da su, uglavnom, dugovečni ljudi. Većina ih prevali sedamdesetu pre nego što ode sa ovog sveta. Lazar Jovanović sa 103 godine je ne samo najstariji u svom selu, već i u Srednjem Podrinju.

- Majka Krstijana, sa ocem Krstom, i izrodila je devetoro dece. Troje je umrlo u prvoj godini života, a ostali smo Đinisije, Radomir, Božana, Miljana, Jadoksija i ja, kaže još uvek krepka starina. - Osim mene, svi su pomrli. Od sestara najduže je živela Miljana. Umrla je u Valjevu pošto je navršila 102 godine života. I brat Đunasije dočekao je lepe godine, tri manje od devedeset.

Lazarevi roditelji bili su siromašni. Umesto u školu, decu su slali da čuvaju stoku. Ostao je nepismen. Jedina slova naučio je za vreme služenja vojnog roka u Sarajevu. Oženio se u 33. godini sa komšinkom Stojanom, koja je bila mlađa 11 godine od njega. U braku dugom 53 godine imali su sina Milivoja i kćerku Magdalenu. Tek što je navršio 50 godina, Milivoje je iznenada umro. Magdalena ima 66 godina. Živi u Pančevu, a od pre šest godina svake zime boravi u Oklecu sa ocem.

- Dođem kad god mogu, priča Magdalena. - Tata je još uvek pokretan, ima solidan sluh i dobro pamćenje - ušta smo se i mi uvereni prilikom boravka kod njega.

- Teret godina mnogo mi ne smeta, ali me vid izdaje - veli Lazar. - Pre pet godina operisao sam desno oko. Sve teže vidim i na levo. Imao sam nekad, što kažu, oko sokolovo. Znaju to lovci iz Podrinja. Lov mi je bio velika ljubav. Otac mi je, kad sam imao nepunih 16 godina, nekako kupio pušku za lov kojim sa se bavio do navršenih 90 godina života.

- Magdo, donesi pušku da me ljudi slikaju s njom - izdade zapovest razgovorom oraspoložena starina, uz napomenu, da ih je promenio četri.

Lazar se živo seća događaja iz 1914. godine kada je Austrougarska vojska popalila Podrinje i pobila mnoge civile. Za ceo život zapamtio je i Drugi svetski rat. Kao vojnik 4. užičkog puka, kojim je komandovao pukovnik Milivoje Đurišić, stigao je do kosovske Mitrovice. Tu je 1. aprila 1941. godine zarobljen od nemačko-italijanske vojske i vozom transportovan u nemački logor iz Rotemburga. Nije zaboravio ni logoraški broj - 104265. Imao je sreće da preživi i dočeka oslobođenje. Tačno 15. avgusta 1945. godine opet je bio u zavičaju.

Početkom 1948. godine odlazi u Pančevo i zapošljava se kao čuvar u preduzeću "Jugopetrol". Tu je ostao do penzije. Prima je punih 42 godine, a trenutno je osam hiljada dinara.
Deda Lazar nema recept za dug život. Ističe da nikada nije pušio a do sada se opio svega dva puta. Hranu nikad nije birao. Jeo je ono što je imao. Godinama ima ustaljenu praksu da svako jutro popije šoljicu kafe u kojoj je prethodno sasuo pola čašice rakije. Poslednjih godina dobro doručkuje i hranu ne uzima do sledećeg doručka. Ima noću dobar san, a voli da prilegne i u popodnevnim časovima.

- Ostao sam bez žene 1988. godine - govori Lazar. - Stojana je poživela 75 godina. Da je ona uz mene, sve bi bilo lakše. Volim da život i nadam se da ću još koju godinu boraviti na ovom svetu.
Tekst i foto Milan B. Andrić