ДИМИТРИЈЕ КАЛЕЗИЋ

Европска писменост се изражава на три писма: најстарији грчки алфавит, па млађа латиничка абецеда и најмлађа словенска азбука. Код нас Срба, који смо Словени, остало је до данас млађе словенско писмо – ћирилица, али не уопште, него једна њена варијанта – српска, која има и своју богату историју, научно обрађену (др Петар Ђорђић, „Историја српске ћирилице”, 1971, 1987. и 1990).

На српској ћирилици појавила се и прва словенска књига – не рукописна, него штампом објављена (цетињски „Октоих”, 1492), само педесетак година послије Гутенбергове културне револуције, разумије се на ондашњему српском језику. Ћирилицом се данас као средством комуницирања и ширења културе служе углавном источни и већином јужни Словени. Код свих њих, ни некад ни сад, она није иста – адаптирана је језику, односно изговору, па фонеми одговара њен симбол – графема.

Данашња варијанта српске ћирилице, њено поједностављење и довођење до пуне сагласности фонетско-графичке, дјело је Вука Караџића; он је на томе радио дуго и предано док најзад (1848) није извојевао побједу, чувајући идентитет новога и старог и њихову генерацијску везу. Раније је била ћирилица црквенословенска, невезаних писмена, а он је дао нову, попут руске гражданице (грађанске азбуке) – рукописну. Он је направио азбуку која је у принципу слична бојевима: сваки графички симбол одговара одређеноме бројном значењу; и обратно: свакоме гласу одговара његов словни знак. Дакле, сви бројеви су комбинација десет бројчаних знакова, а свака ријеч и реченица је комбинација тридесет писмена, словних знакова. Вук је ово довео до перфекције. Ту је врло мали број двопотезних слова (п, т, ш) или тролинијских (ћ, р, у) или четворолинијских (ђ, ф); углавном су сложена између двије замишљене (или повучене) линије. У таквој Вуковој азбуци нема удвојених гласова, чак ни у говору, него се сливају у један (иша, река; ишо, реко), осим ако се чују као два (поодавно, поодмакао); нема ни двије графеме за ознаку једне фонеме, него: један знак – један глас. Ово је фонетски, а не етимолошки изведен и до перфекције доведен гласовни систем да му равна нема. Такав, он чува и гарантује наше етнобиће и његов интегритет, држећи му идентитет: то је језик који опредмећује нашу мисао, и његово писмо које ту мисао материјализује, односно графички презентује. Из раније традиције, знања, памћења... путем рационалнога поступка (који је методичан а не рационалистичан!), изведенога на језику као предмету – Вук је дао систем од тридесет словних знакова, од којих сваки глас има своју стабилну фонетску вриједност и сваки знак је јасан и карактеристичан.

На српскоме језику и његовој ћирилици настала је и објављена сва српска књижевна култура, почевши од општесловенске подлоге, па преко разних историјских етапа – до половине 19. вијека, кад је модернизована, довољно чувајући старо у новоме и тако држећи њихов идентитет. У другој половини тога (19.) вијека почиње да се на хрватској абецеди (тамо није азбука!) штампа понека српска књига, онда више и више, особито послије Другога свјетског рата.

Латиничко писмо у европској култури је латинскога основа, али – различити: разликују се абецеде, иако латиничке, у разнима европским језицима. Тако, рецимо, ни најједноставнија хрватска и словеначка латиница, слична чешкој по надредним знацима (ć, č, š, ž) и двојим графемама за један глас (dž – џ , lj – љ , nj – њ) не може бити успјешно и како ваља пренесена на ћириличку азбуку, што је познато у новије вријеме у компјутеристици. Кроз минулих 130–150 година, особито послије Другога свјетског рата, многа је српска књига штампана латиницом, па данас на нивоу и у мрежи Интернета то се региструје као хрватска књига. Иако Срби могу да користе латиницу и тиме отварају нови прозор у свијет, у свијету Интернета они остају ускраћени, а страни интересенти обманути и дезинформисани. Дакле, поглед кроз два прозора у страном свијету се не прима адекватно.

Оваква пракса и њена обилата примјена врши систематску ликвидацију српске културе, односно њено катастрофално сиромашење и дезинформацију оних који се интересују. Садашњи тренд уједначавања и отворена тенденција уливања ћириличке традиције у нас у латиницу је, сматрају многи, ради Европске уније; сматрам, потпуно погрешно: она управо тражи богаћење свога културнога ареала и увећавање мултикултуралнога фонда, а не унификацију и препеглавање садржаја (језика, писма, културе...), што значи – затирање битних карактеристика и културнога примарног наслеђа.

Дакле, ради чувања свога идентитета и културнога иметка, и ради обогаћења будуће велике заједнице Европске уније, односно њене културе – Срби треба да чувају свој идентитет – писмо и језик, и унесу га у ту заједницу, нек се зна ко су били – и ко су и даље – и да у европску фамилију не улазе као празноручни сиромаси, него као вјековни баштиници културе – европске, са еминентно хришћанским улогом.

Наш језик и његово писмо – иначе, најсавршеније европско – представља најдубљи основ нашега идентитета и менталитета; то је наша најреалнија презентација. Ако смо лишени ње, шта ћемо такви Европи? У том случају српска ћириличка књига и све њом презентовано постало би бивше. Ко има права и нема памети да то одбаци?

Протојереј – ставрофор др Димитрије М. Калезић,
 професор Богословскога факултета


Izvor: Politika

ВЕСЕЛИН МАТОВИЋ

Иако је реч о појави која је присутна на цијелом српском језичком простору – са истим узроцима, циљевима и посљедицама – процес потискивања (затирања ћирилице, као једног од најбитнијих елемената духовног и културног идентитета српског народа, по много чему је друкчији у Црној Гори него у Србији. У Србији се, прије свега, ради о небризи (и неразумијевању) надлежних научних, културних, образовних и државних институција, и тамо се, будући да није непосредно генерисан из званичних центара моћи, он, ипак, како-тако може зауставити. Mеђутим, овдје, у Црној Гори, то је дио свеобухватног државног пројекта о разарању идентитета већинског (православног становништва, са циљем његове асимилације, тј. обезимењавања и потапања у дукљанско-монтенегрински етничко-културолошки бестијанлук, и зато се, овдје, у том погледу, тешко може очекивати неки бољитак – бар у скорије вријеме. Напротив, представници актуелне власти већ увелико обзнањују да ће се у новом црногорском уставу промијенити и име службеног језика (умјесто српског, тзв. црногорски), а то наговјештава брисање и сваког другог српског знамена у Црној Гори, па и ћириличног писма, које је већ одавно, овдје, скоро у потпуности истиснуто из јавне употребе. Мада у постојећем уставу равноправно са латиницом, нема га ни у једном државном медију, нема  ни у једном званичном натпису, нити у било ком државном документу, иако све аутентично што је написано (мишљено, осјећано и сaзнано), у посљедњих десет вјекова од Пречисте Крајинске до Св. Tројице у Пљевљима и од Савине до Ђурђевих Ступова у Беранама, написано српским језиком и ћирилицом. Каквог и фарисејства и каквог ли цинизма дичити се првом штампаном књигом на Балкану, ћириличним „Октоихом“, а овамо, ћирилицу и српски језик проглашавати симболом примитивног национализма, ретроградности и културне инфериорности, тј. препреком тобожњим евроатлантским интеграцијама! Очигледно, у питању је нескриван лингвоцид (облик геноцида – када се умјесто физичког уништења народа, уништава његов културни темељ: језик и писмо), издигнут на ниво прворазредног државног интереса, а први пут јавно испољен прије двије године у виду проскрибовања српског језика у овдашњим школама.

Међутим, да невоља буде још већа, политичке странке које заступају интерес Срба (и Црногораца који чувају свој српски културни и језички идентитет) у Црној Гори, коначно су показале да напросто нијесу дорасле за ову причу и да је упорно своде на ниво својих страначких интереса. Зато је неопходно, чим прије, установити једну озбиљну надстраначку, високо софистицирану и техничко-технолошки добро организовану адресу, која би се, сабирањем свих стваралачких капацитета српског народа, како из Црне Горе, тако и из Србије, Републике Српске и дијаспоре, на прави начин супротставила култургеноцидним плановима новоцрногорских латинаша. То супротстављaње би се морало одвијати синхронизовано најмање у два правца: ка уставно-правном регулисању положаја српског језика и ћириличног писма равноправност у васпитно-образовном систему, у средствима јавног информисања, у писању државних аката, у истицању имена улица, градова, области, фирми и сл.), и ка покретању електронских и писаних медија (дневних листова, недјељника и часописа), односно - издавачке дјелатности.

Треба се присјетити да су подгоричке „Вијести“, за двије године, у црногорске домове убациле преко два милиона књига штампаних латиницом. На шестсто хиљада становника то је огроман број. Колико ли данас дјеце у Црној Гори одраста мeђу тим књигама мислећи да је латиница њихово изворно писмо, чак и не знајући за ћирилицу, будући да су се те књиге нашле углавном у домовима гдје других књига раније и није било. Из тога треба извући неку поуку.

Наравно, поправљање стања у овој области (и не само у овој) у Србији, много би помогло и нама у Црној Гори. Јер, како неком овдје објаснити потребу за чувањем ћириличног писма, ако је оно и у Србији угрожено готово у истој мјери?
Професор српског језика из Никшића, председник Удружења за заштиту српског језика и ћирилице у Црној Гори


Izvor: Politika

ИВАН КЛАЈН

Расправе о ћирилици и латиници трају већ деценијама и не види им се крај. При том већина чињеница није спорна. Мислим да би се мање-више сви читаоци сложили да смо једини у Европи, можда и у свету, који истовремено употребљавају два писма за свој језик; да нам таква двоазбучност није потребна; да је ћирилица изворно српско писмо; да је латиница данас у знатно широј употреби од ћирилице. Ко је за то крив, и да ли уопште треба говорити о кривици, сада није битно: стање је такво какво јесте.

Ма колико да су мишљења разноврсна а расправе бучне, имам утисак да нико није за екстремна решења. Нисам видео да ико од „латиничара” предлаже да усвојимо латиницу као једино писмо (како је то некада предлагао Јован Скерлић, у време док је таква идеја још била изводљива). Ни највећег „патриоту” нисам чуо да тражи законску забрану латинице у српском језику. Тако нешто не само што би се косило с људским правима, него би било и неизводљиво. (При данашњем стању наше полиције и правосуђа, можете ли замислити полицајца како пише пријаву против гостионичара зато што му је јеловник на латиници? И ко би сносио трошкове за израду односно штампање хиљада нових натписа, табли, реклама, путоказа, упутстава, брошура, формулара, каталога, проспеката, налепница, тикета... да књиге и не помињем?)

Законска формулација о „равноправности ћирилице и латинице”, знамо, није нова. Имали смо је током пола века и видели смо да она у пракси значи повлачење ћирилице пред латиницом. Не због комуниста, мондијалиста или некакве „ватиканско-коминтерновске завере”, него зато што латиница и ћирилица напросто нису у истом положају, нису симетричне. Латиница вам је неопходна за енглески, за латински, за већину страних језика који се уче код нас, за формуле у математици, физици, хемији, за апотекарске рецепте, за аутомобилске регистрације, за дописивање са иностранством, за адресе на Интернету и и-мејлу, за СМС поруке и тако даље. Ћирилица не служи ни за једну од тих функција. Њоме може само да се пише српски, и треба да се пише. Али српски се може писати И ЛАТИНИЦОМ, па многи (већина) тако и чине. У томе је чвор. Ако бисмо хтели по сваку цену да укинемо двоазбучност, да задржимо само једно писмо – то би морала да буде латиница.

Ћирилицу свакако треба да сачувамо, али из културних и историјских разлога, не из утилитарних. Ја сам годинама подржавао апеле новосадског удружења „Ћирилица”, јер верујем да су им побуде племените. Оно у чему се не слажем с њима, то је кад латиницу хоће да поклоне Хрватима, називајући је „гајевицом”, тврдећи да су Срби једини народ који „пише писмом другог народа”. По њима, српска латиница уопште не постоји. Ја и већина мојих колега сматрамо да постоји, још од дубровачке књижевности па до наших дана. Саме забрињавајуће статистике које „Ћирилица” износи – преко 80 одсто латиничких натписа у Београду, рекламе искључиво на латиници и тако даље – доказ су да Срби осећају и латиницу као своју: нису је сигурно „узајмили” из љубави према Хрватима. Двоазбучност је, дакле, наша судбина, а закони треба да нађу начина да ћирилицу заштите од одумирања.
Лингвиста


Izvor: Politika

ЖИВОТА РИСТИЋ

У мом односу према ћирилици постоје два потпуно различита периода – до одласка у Немачку 1978. и после повратка у Србију након 16 година. До одласка у Франкфурт мислио сам да је наша ћирилица савршенство од писма. Равно калиграфији. Што ни данас, по мени, није далеко од истине. И она, дакле, није за некакав цивилизацијски музеј.

Ћирилица је доказ да смо као народ богатији од много већих нација, јер у ово време Интернета, глобализације и доминације латинице, преко енглеског језика, имамо нешто што је само наше и нама разумљиво. Језици су једно, али имати своје самосвојно писмо је нешто сасвим друго. То је још један разлог због којег се ћирилице не смемо одрећи.

Иако је ћирилица моје приватно писмо, ја пишем латиницом, али се потписујем ћирилицом. Неће ми нико веровати, али ја слова као што су љ, њ, ђ, ч, ћ, ш... у латиничном писму пишем ћирилицом, јер су ми много једноставнија него латинична. Слова ђ, љ или њ, на пример, у латиници се састоје од два слова. У ћирилици су једно. И то мени не смета. Тешко је ономе ко чита моје белешке, али и то је лако савладиво ако се хоће.

И још један детаљ је веома важан за мој однос према ћирилици. Једном приликом, боравећи у Франкфурту, посетио сам музеј – родну кућу великог Гетеа. И тамо видео пресуду земаљског суда у којој се великом песнику, у случају да настави писање својих песама латиницом, а не обавезном готицом, прети неким грозним батинама. А он је, само, испод те пресуде својом руком написао: „Да ми нисте претили, можда бих и писао готицом”. И, наравно, наставио је да пише латиницом, коју су Немци, као практичан народ, да би се приближили осталом латиничном свету, сасвим лако прихватили а своју готицу послали у музеј. Одрекли су се готице да би лакше комуницирали и трговали са светом, јер тај свет није био спреман да учи њихово писмо да би само пословао са њима. Оставили су готицу и преплавили Европу својом робом.

Шта хоћу тиме да кажем? Да свако натурање и наметање нечега силом закона, па и устава, макар и националног писма, није добро. Ствара отпор у људима. Суд је батинама претио великом Гетеу. И шта је произвео – инат. И то код једног од највећих немачких умова.

Готици као и нашој ћирилици, као писмима, ништа у суштини не фали. Китњасте су. Занимљиве. Самосвојне. Оригиналне, али и – егзотичне. Нису за ширу употребу. Свет трговине и индустријализације у време Гетеа видео је у латиници универзално писмо. У реду, говоримо различитим језицима, али хајде да ту ствар бар мало упростимо – пишимо истим писмом. Доцније се енглески убацио као језик већег дела западне цивилизације, али латиница ничим није угрожена. Напротив.

И на крају да се још једном вратим свом измешаном писму. Као што с лакоћом у латиничном тексту убацујем ћирилична слова љ, њ или ђ, у свом мозгу сваки пут морам да „кликнем” не бих ли без грешке написао ћирилично слово ж. Почетно слово мог имена. Једноставно, оно ми је у ћирилици много компликовано. Али ми зато када узмем „Политику” у руке ништа не смета. Све ми је потаман, и драго ми је што је штампана у ћирилици.

Универзитетски професор и банкар


Izvor: Politika

    
Тема недеље: Одумирање ћирилице
ПЕТАР ЛАЗИЋ

Бавећи се, пре седамдесетак година, суштином бића Срба, Хрвата и осталих Југословенаца, Владимир Дворниковић је устврдио да је „претерани регионализам смртни непријатељ сваког ширег стваралачког замаха”. Био је опрезан и када је у питању друга крајност: „Космополитска униформа цивилизације не сме да убије духовну индивидуалност – ту једину праву стваралачку снагу”. Како пронаћи златну средину између те две крајности, како бити интегрални део света а остати свој, вероватно је једно од озбиљнијих захтева које епоха глобализације ставља пред сваки народ. За разлику од многих, ми смо пред тим захтевом ветерани. Бавимо се њиме последњих десетак векова. Махом, неуспешно.

На тему наших несналажења између Истока и Запада, као и себе самих, Владета Јеротић се већ запитао: „Да ли су две круне Стевана Првовенчаног (једна добијена од римског папе, друга од Светог Саве) остале трајно (и трагично) знамење српског живљења и опредељивања до дана данашњег? Ако смо већ морали (или хтели) да разроко гледамо и у Исток (Византија, Турска, Русија) и у Запад (Угарска, Аустрија, Француска, Немачка и Америка), зашто тај положај нисмо окренули у своју корист? Није ли то могло бити изазов и шанса за православан народ да постане златан мост између Истока и Запада, који би скупљао сва добра и с једне и с друге стране, стваралачки их у себи прерађивао и онда оваква прерађена добра одашиљао на обе стране?”

Очигледно да нисмо постали златан мост. Више личимо на оронулу ћуприју која се не прелази без велике нужде.

Једно од наших несналажења јесте и наше писмо, према коме јавно мнење исказује знатну количину идолопоклонства. Ћирилица се све мање користи али се зато све више воли. Нарочито у кафанским расправама. Исти они који свакодневно воде битке прса у прса са правописом, осећају се позванима да бране ћирилицу од латинице. Јер, латиница је у њиховим главама симбол западњаштва који се дели на хрватску и осталу латиницу, а ћирилица је симбол српске чистоте и графички приказ српске духовности. Ћирилица се при томе и не дели. Она се само множи. Но, да ли је баш сасвим тако?

Ћирилица је најраспрострањеније словенско писмо настало из грчког унцијалног писма IX века. Из грчког писма узета су 23 слова и њима додато 14 слова из глагољице, за оне гласове којих нема у грчком. Не зна се да ли је творац ћирилице Ћирило (како мисле руски слависта Григорије Иљински и бугарски историчар Васил Златарски), да ли његов брат Методије, да ли Ћирилов ученик Св. Климент Охридски (како мисли Шафарик). А можда су прсте упетљала сва тројица. Не зна се ни колико је првобитна ћирилица имала слова. Већ сам поменуо тумачење по коме је имала 37 слова и које би било општеприхваћено да Црноризац Храбар у свом делу „О писменах” с почетка X века, није тврдио да је ћирилица имала 38 слова. А како је нарасла до 43 слова, с којима се борио Вук Караџић, то сам Бог свети зна.

Да замешатељство буде веће, ћирилица је у прво време била у употреби код Хрвата, особито у Босни, а у Пољичкој републици, близу Сплита, употребљавана је све до укидања те републике на почетку XIX века. Латиница је код Хрвата усвојена као национално писмо тек у другој половини XV века. И дан-данас у свим озбиљним белосветским књигама када се набрајају словенски језици чије је писмо латиница, наводи се и српски. Логично, јер је делу српске популације преко Дрине матично писмо латинично. Или, можда нећемо да признамо да су и тамо живели Срби. На сличан начин смо се одрекли Срба католичке вере, коју је Хрватска веома брзо асимиловала. Сви до једног су преко ноћи постали Хрвати.

Сам назив ћирилица настао је тек у XV веку, у Кијевској школи. Све до XI века глагољица је називана куриловицом. Дакле, у почетку се није са сигурношћу знало које писмо се зове по Константиновом калуђерском имену – Ћирило.

Стање са ћирилицом неодољиво подсећа на тренутно стање државе коју, однедавно опет зовемо Србијом. Срби су своју државу добили из нехата. Не зна се ко је највише заслужан за њено стварање, зна се само да Срби нису. (Вала Црногорци, да јебе оца!) Не зна се где су јој границе, нити ко је на власти. Химна, застава и грб не служе Србима као симболи државности јер још нису усаглашени ставови... али зато служе за подизање морала. И не само морала. И док се свакодневно повећава број оних који воле Србију бусањем у груди, Србија се смањује.

Што је више оних који својим врућим патриотизмом „уз десет с луком и кило/кило” бране ћирилицу – ћирилица је све мање у употреби. Живимо у доба визуелне културе у коме су сличице замениле све, па и писмо. Неколико „смајлија” је довољно да искаже сву шароликост осећања савременог човека, а већина припадника српског човечанства може своју целокупну духовност да смести у СМС поруку. И још да остане места за осећања.

Није ћирилици крива латиница – криви смо ми. Сам Ћирило (Константин) заговарао је свакојаку разноликост: „Чак и бездушне ствари које дају глас, било свирала, било гусле, ако не покажу разлике у звуку, како ће се разумети шта се свира или гуди”.

Признајем, и ја сам један од оних који стално мешају ћирилицу и латиницу, да не загоре.

Књижевник и сатиричар


Izvor: Politika

Ја увек пишем ћирилицом, сем на нету. Професор информатике нас тера да пишемо ћирилицом сав домаћи, како не би заборавили...
Ја боље знам да пишем ћирилицу него латиницу... 

P to što se uništava ćirilica i što polako nestaje možemo da zahvalimo  UDBi koja je još uvek na vlasti u ovoj zemlji . Jel moguće da još neko misli da je komunizam prošlost, a on evoluirao, promenio ima (sad se to zove Demokratija i ljudska prava) i sada ga vidimo u Americi, Engleskoj, ...A i unuci onih naših Moše, Koče, Krcuna, Uče itd. ponovo među Srbima...oni pišu ćirilicom?