ČUVAR KAPIJE

Plašljivom Lavu je trebalo dosta vremena da se probudi pošto je dugo ležao među makovima i udisao njihov otrovan miris. Kada je otvorio oči i sišao sa kolica, bio je sav srećan što vidi da je još uvek živ.

- Trčao sam što sam brže mogao - reče on zevajući - ali cveće je suviše jako mirisalo. Kako ste me izbavili?

Oni mu ispričaše kako su ga poljski miševi velikodušno spasli smrti. Plašljivi Lav se nasmeja i reče:

- Ja sam uvek sebe smatrao ogromnim i strašnim, pa ipak, ono sićušno cveće samo što me nije ubilo, a tako male životinjice kao miševi spasle su mi život. Kako je sve to čudno? Je I' te, drugovi, šta ćemo sada da radimo?

- Moramo da hodamo dalje dok ponovo ne nađemo put od žutih opeka - reče Doroti. - Tada ćemo ga se držati sve do Smaragdnog Grada.

Pošto se lav sasvom oporavio i potpuno došao sebi, oni kretoše na put, srećni što hodaju kroz meku, sočnu travu. Nije prošlo mnogo vremena, kad naiđoše na put od žutih opeka i uputiše se prema Smaragdnom Gradu u kome je živeo Veliki Oz.

Put je bio ravan i dobro popločan, a predeo kroz koji je prolazio divan. Naši putnici su bili srećni što je šuma, sa svim opasnostima koje su vrebale iz njenih tamnih senki, ostala daleko za njima. Opet ugledaše plotove pored puta, sada obojene u zeleno, a kada naiđoše na jednu kućicu, u kojoj je očigledno živeo neki farmer, i ona je bila zelena. Tokom poslepodneva prođoše pored nekoliko ovakvih kuća. Ponekad bi se žitelji pojavljivali na vratima i posmatrali ih kao da žele nešto da upitaju, ali niko im se ne približi niti im se obrati zbog ogromnog Lava koji im je uterivao strah u kosti.

Svi su bili odeveni u odela divne smaragdnozelene boje i imali šiljate kape na glavama kao u Žvakača.

- Ovo mora da je Oz - reče Doroti. - Sigurno se približavamo Smaragdnom Gradu.

- Da, - odgovori Strašilo - ovde je sve zeleno, dok je u zemlji Žvakača sve u plavom. Ali, izgleda da nam Ozovci nisu naklonjeni kao Žvakači, pa se bojim da nećemo naći prenoćište.

- Ja bih volela da jedem još nešto a ne samo voće - reče devojčica. - Sigurna sam da Toto umire od gladi. Hajde da stanemo pred sledećom kućom i razgovaramo sa ukućanima.

I tako, kada dodoše do jedne poveće farmerske kuće, Doroti hrabro priđe vratima i zakuca. Jedna žena ih otvori tek toliko koliko da promoli glavu i upita:

- Šta želiš, dete, i šta taj ogromni lav traži u tvom društvu?

- Želeli bismo da prenoćimo kod vas, ako nam dozvolite - odgovori Doroti. - Lav je moj drug i prijatelj koji vam nizašto na svetu ne bi učinio ništa nažao.

- Da li je pitom? - upita žena, odškrinuvši vrata malo više.

- Kako da nije - reče devojčica. - Osim toga, on je i veoma plašljiv, tako da se, u stvari, on vas boji više nego vi njega.

Pošto je malo razmišljala i bacila još jedan pogled na Lava, žena reče:

- Ako je tako, možete da uđete. Dobićete večeru i prenoćište.

I tako uđoše u kuću u kojoj su se, osim te žene, nalazili još jedan čovek i dvoje dece. Čoveku je bila povređena noga i ležao je na divanu u uglu. Bili su veoma iznenađeni kada su ugledali jedno tako neobično društvo. Dok je žena postavIjala sto, čovek upita:

- Kuda ste se uputili?

- Idemo u Smaragdni Grad, - reče Doroti - da vidimo Velikog Oza.

- Nije valjda! - uzviknu čovek. - Jeste li sigurni da će Oz hteti da vas primi?

- Zašto da ne? - odgovori ona.

- Pa, priča se da on nikome ne dozvoljava da mu se približi. Ja sam mnogo puta bio u Smaragdnom Gradu, tom divnom i čudesnom mestu, ali mi nikada nije bilo dopušteno da vidim Velikog Oza, niti mi je poznato da ga je ikada iko video.

- Zar on nikada ne izlazi? - upita Strašilo.

- Nikada. On sve vreme provodi u prestonoj dvorani svoje palate i čak ni njegove sluge nemaju priliku da ga vide.

- Kako izgleda? - upita devojčica.

- To je teško reći - odgovori čovek zamišIjeno. - Znate, Oz je veliki čarobnjak i može da uzme oblik koji hoće. Tako, neki kažu da izgleda kao ptica. Neki tvrde da izgleda kao slon, a neki kažu da je kao mačka. Drugima se pokazuje kao divna vila, ili kao patuljak, ili kako mu već padne na pamet. Ali, ko je pravi Oz i kako zaista izgleda, niko živi ne zna.

- To je baš čudno - reče Doroti. - Mi ipak moramo pokušati da ga nekako vidimo, jer bi nam u protivnom ceo put bio uzaludan.

- Zašto želite da vidite Strašnog Oza? - upita Čovek.

- Ja želim da mi da malo mozga - reče spremno Strašilo.

- Oh, Oz to može lako da uradi - izjavi čovek. - On ima više mozga nego što mu je potrebno.

- A ja želim da mi da srce - reče Limeni Drvoseča.

To mu neće biti teško, - nastavi čovek - jer Oz ima veliku zbirku srca svih veličina i oblika.

- A ja želim da mi da hrabrost - reče PlašIjivi Lav.

- Oz u svojoj prestonoj dvorani drži jedan veliki lonac pun hrabrosti, - reče čovek - pokriven zlatnim poklopcem kako ne bi prekipeo. Rado će ti dati malo.

- A ja želim da me vrati u Kanzas - reče Doroti.

- Gde je Kanzas? - upita čovek iznenađeno.

- Ne znam, - odgovori tužno Doroti - ali tamo je moj dom, i sigurna sam da negde postoji.

- Vrlo verovatno. Pa, Oz može sve, i ja pretpostavljam da će pronaći Kanzas. Ali, prvo morate da dođete do njega, a to će biti teško zato što Veliki Čarobnjak ne želi nikoga da vidi.

Šta ti želiš? - nastavi on obrativši se Totou. Toto samo mahnu repom jer, začudo, nije mogao da govori.
Žena ih u tom trenutku pozva na večeru, te oni posedaše oko stola. Doroti sa uživanjem pojede ukusnu ovsenu kašu, kajganu i svež beli hleb. Lav pojede malo kaše, ali mu se nije dopala jer je bila od ovsenih pahuljica, a ovas je, kako reče, hrana za konje a ne za lavove. Strašilo i Limeni Drvoseča nisu ništa jeli. Toto je probao malo od svega, srećan što se ponovo dočepao dobre večere.

Žena zatim pokaza Doroti krevet u kome će da spava, i Toto leže pored nje. Lav je čuvao stražu na vratima njene sobe kako je niko ne bi uznemiravao. Strašilo i Limeni Drvoseča su cele noći stajali u jednom uglu i ćutali, iako, naravno, nisu spavali.

Sledećeg jutra, odmah po izlasku sunca, oni kretoše ponovo na put i ubrzo primetiše prekrasnu zelenu svetlost na nebu.

- To mora da je Smaragdni Grad - reče Doroti.

Što su se više približavali, zelena svetlost je postajala sve izrazitija, te im se učini da je kraj njihovog lutanja blizu. Isto poslepodne stigoše do velikog zida kojim je grad bio opasan. Visok, čvrst zid bio je obojen svetlozelenom bojom.

Ispred njih, na završetku puta od žutih opeka, uzdizala se velika kapija, sva ukrašena smaragdima koji su se toliko presijavali na suncu da su čak i Strašilove nacrtane oči bile zaslepljene njihovim sjajem.

Na kapiji se nalazilo zvono. Doroti pritisnu dugme i začu srebrni zvuk. Velika kapija se zatim polako otvori. Oni uđoše unutra i nađoše se u visokoj zasvođenoj prostoriji po čijim zidovima su se presijavali bezbrojni smaragdi.

Ispred njih je stajao jedan čovečuljak, skoro iste visine kao Žvakači, koji ne samo što je od glave do pete bio obučen u zeleno, nego mu je čak i koža bila zelenkaste boje. Pored njega se nalazila jedna velika zelena kupija.

- Zašto ste došli u Smaragdni Grad? - upita.

- Došli smo da vidimo Velikog Oza - reče Doroti.

Čovečuljak se toliko zaprepasti na taj odgovor da sede i zamisli se.

- Već mnogo godina niko nije tražio da vidi Oza - reče on zbunjeno odmahujući glavom. - On je moćan i strašan, i ako ste došli da iz radoznalosti ili gluposti ometate Velikog Čarobnjaka u njegovim mudrim razmišljanjima, on može da se naljuti i sve vas odmah uništi.

- Mi nismo došli iz radoznalosti niti iz gluposti, -odgovori Strašilo, - to je važno. Osim toga, nama je rečeno da je Oz dobar čarobnjak.

- To je tačno - odgovori zeleni ČovečuIjak. On mudro i dobro vlada Smaragdnim Gradom. Ali, prema nepoštenima ili onima koji dođu k njemu iz radoznalosti, on je nemilosrdan. Retko ko se ikada usudio da zatraži da mu vidi lice. Ja sam Čuvar Kapije, i pošto zahtevate da vidite Velikog Oza, odvešću vas u njegov dvorac. Ali, prvo morate da stavite naočare.

- Zašto? - upita Doroti.

- Zato što bi vas inače sjaj i slava Smaragdnog Grada zaslepili. Čak i oni koji žive u gradu moraju danonoćno da nose naočare. Držim ih zaključane, kako je Oz naredio još kada je grad bio sazidan, samo ja imam ključ od njih.

On otvori veliku kutiju i Doroti primeti da je puna naočara svih veličina i oblika. Na svima su se nalazila zelena stakla. Čuvar Kapije pronađe jedan par koji je odgovarao Doroti i stavi joj ga na oči. Pričvršćivale su se dvema zlatnim trakama, a one su se na temenu zaključavale. Ključić je visio na kraju lanca obešenog oko vrata Čuvara Kapije. Doroti više nije mogla sama da ih skine i da je htela. Ali, naravno, ona nije želela da oslepi od bljeska Smaragdnog Grada, pa se nije usprotivila.

Zeleni čovečuljak zatim dade naočare Strašilu, Limenom Drvoseči, Plašljivom Lavu, pa čak i malom Totou, i sve iz zaključa svojim ključićem.

Onda Čuvar Kapije natače svoje naočare i reče im da je spreman da ih vodi u dvorac. Skinuvši jedan veliki zlatan ključ sa klina na zidu on otvori drugu kapiju, i oni pođoše za njim kroz ulice Smaragdnog Grada.

ČUDESNI GRAD

Iako su im oči bile zaštićene zelenim naočarima, Doroti i njeni prljatelji su u prvom trenutku bili zaslepljeni sjajem čudesnog grada. Ulice su bile pune velelepnih zgrada, sagrađenih od zelenog mermera i ukrašenih svetlucavim smaragdima. Išli su po pločniku od istog zelenog mermera, a na spojevima ploča nalazili su se gusto poređani smaragdi koji su se presijavali na suncu. Čak su i nebo iznad grada i sunčevi zraci bili zelene boje.

Na ulicama je bilo mnogo sveta - ljudi, žena i dece. Svi su nosili zelena odela i imali zelenkastu kožu. Sa čudenjem su posmatrali Doroti i njeno neobično društvo, a deca su bežala i krila se iza svojih majki kad bi ugledala Lava. Niko im se nije obraćao. U ulici je bilo mnogo radnji i Doroti zapazi da je sva roba u njima zelena. U prodaji su bile zelene bombone i zelene kokice, zelene cipele, zeleni šeširi i zelene haljine svih vrsta. Na jednom mestu je neki čovek prodavao zelenu limunadu, a deca su je plaćala zelenim novčićima.
Nisu primetili ni konje niti bilo kakve druge životinje. Stanovnici su prenosili stvari u malim zelenim kolicima koja su gurali ispred sebe. Svi su izgledali srećno i zadovoljno.

Čuvar Kapije ih je vodio sve dok nisu stigli do jedne velike zgrade u središtu grada. Bio je to dvorac Velikog Čarobnjaka Oza. Ispred kapije je stajao jedan vojnik sa dugom zelenom bradom, odeven u zelenu uniformu.

- Stranci žele da vide Velikog Oza - reče mu Čuvar Kapije.

- Uđite! - odgovori vojnik. - Preneću mu vašu želju.

Oni prođoše kroz kapiju i nađoše se u jednoj prostoriji zastrtoj zelenim ćilimom i nameštenoj divnim zelenim nameštajem, ukrašenim smaragdima. Pre nego što su zakoračili u ovu odaju, vojnik ih zamoli da obrišu noge o zeleni otirač. Kada posedaše, on učtivo reče:

- Osećajte se kao kod svoje kuće. Ja idem u prestonu dvoranu da obavestim Oza da ste stigli.

Dugo su čekali da se vojnik vrati. Kada se konačno pojavi, Doroti ga upita:

- Jeste li videli Oza?

- O, ne - odgovori vojnik. - Nikada ga u životu nisam video. Sedeo je iza zaklona dok smo razgovarali. Preneo sam mu vašu poruku i on je rekao da će vas, ako želite, primiti, i to svakog posebno i ne više od jednog dnevno. Pošto će vaš boravak u dvorcu potrajati nekoliko dana, ja ću vam pokazati sobe u kojima ćete se lepo odmoriti od puta.

- Hvala - odgovori devojčica. - Oz je veoma ljubazan.

Vojnik tada zviznu u zelenu zviždaljku i istog trenutka u sobu uđe mlada devojka, obučena u divnu haljinu od zelene svile. Imala je prelepu zelenu kosu i zelene oči. Poklonivši se duboko pred Doroti, ona reče:
- Pođi sa mnom. Ja ću te odvesti u tvoju sobu.

Doroti se pozdravi sa svojim prijateljima i uzevši psetance u naručje, pođe za zelenom devojkom kroz sedam hodnika i preko tri sprata sve dok nisu došle do jedne sobe u prednjem delu dvorca. Bila je to najlepša sobica na svetu, sa mekanim, udobnim krevetom, posteljinom od zelene svile i pokrivačem od zelene kadife. Na sredini sobe nalazio se mali vodoskok iz koga je prskao mlaz zelenog parfema i padao u divno isklesan bazen od zelenog mermera. U prozorima se nalazilo čudesno zeleno cveće, a na polici je stajao red zelenih knjižica. Kada je Doroti našla vremena da ih prelista, videla je u njima mnogo neobičnih zelenih sličica, koje su bile toliko smešne da su je naterale na smeh.

U garderobi se nalazilo mnoštvo zelenih haljinica napravljenih od svile, satena i kadife, i sve su bile njene veličine.

- Osećaj se kao kod rođene kuće, - reče devojka - a ako ti bilo šta bude potrebno, samo zazvoni. Oz će te primiti sutra ujutru.

Ona ostavi Doroti samu i vrati se ostalim putnicima. Devojka i njih odvede u sobe, pa se svi smestiše u lepim delovima dvorca. Ovakvo gostoprimstvo je, što se Strašila tiče, svakako bilo izlišno. Kada je ostao sam u sobi, on glupavo stade na prag i ne pomeri se sve do jutra. Ležanje ga ne bi odmorilo, a oči nije ni mogao da zatvori. Iako je to bila jedna od najlepših soba na svetu, celu noć je proveo piljeći u malog pauka koji je u jednom uglu preo svoju mrežu. Limeni Drvoseča je legao u krevet iz navike koja mu je ostala iz vremena kada je bio čovek od krvi i mesa, ali nije mogao da zaspi. Noć je proveo pokrećući zglobove gore-dole kako bi proverio da li su u dobrom stanju. Plašljivi Lav, koji nije voleo zatvoren prostor i kome bi krevet od suvog lišća u šumi više prijao, bio je suviše pametan da bi se zbog ovoga sekirao. Skočio je na krevet, sklupčao se kao mačka i odmah zahrkao.

Sledećeg jutra, zelena devojka dođe k Doroti i obuče je u predivnu haljinicu od zelene kadife. Doroti stavi i keceljicu od zelene svile, zatim priveza Totou zelenu traku oko vrata i onda se uputi Velikom Ozu u prestonoj dvorani.

Prvo dođoše u jednu veliku prostoriju u kojoj su se nalazili dvorani i dvorske dame obučeni u gizdava odela. Iako nisu imali šta drugo da rade osim da međusobno ćaskaju, ipak su dolazili svakog jutra i čekali ispred prestone dvorane, mada im nikada nije bilo dopušteno da vide Oza. Kada je Doroti ušla, oni je radoznalo pogledaše i jedan od njih prošaputa:

- Da li stvarno ideš da pogledaš Strašnog Oza u lice?

- Naravno, - odgovori devojčica - ako pristane da me primi.

- Primiće te, - reče vojnik koji je preneo njenu poruku čarobnjaku - iako ne voli kad neko traži da ga vidi. U stvari, u prvom trenutku se naljutio i kazao da se vratite odakle ste došii. Zatim me je upitao kako izgledate. Zainteresovao se kada sam mu pomenuo tvoje srebrne cipelice. Na kraju sam mu rekao da imaš znak na čelu i on je odlučio da vas sve primi.

U tom trenutku jedno zvono zazvoni i zelena devojka reče Doroti:

- Ovo je znak. U prestonu dvoranu moraš da uđeš sama.

Ona otvori jedna vratanca kroz koja Doroti hrabro prođe i nađe se u velelepnoj dvorani. Bila je to velika, kružna prostorija sa visokom, zasvođenom tavanicom. Zidovi, tavanica i pod bili su prekriveni krupnim smaragdima. Sa tavanice je kao sunce sijala velika svetiljka pod kojom su smaragdi veličanstveno blistali.
Ali, ono što je najviše zaprepastilo Doroti, bio je veliki presto od zelenog mermera koji se nalazio u sredini prostorije. Bila je to stolica koja se, kao i sve ostalo u dvorani, svetlucala od dragog kamenja. Nasred stolice nalazila se jedna ogromna glava, bez tela na koje bi se oslanjala, bez ruku i nogu. Glava je bila veća od glave najvećeg diva. Bila je potpuno ćelava i imala je oči, nos i usta.

Dok je Doroti sa čudenjem i strahom gledala u glavu, oči zakolutaše i počeše netremice da je posmatraju. Zatim se i usne pokrenuše, i Doroti začu glas koji reče:

- Ja sam Oz, Veliki i Strašni. Ko si ti i zašto si htela da me vidiš? I Glas nije bio tako strašan kao što bi se od ovako ogromne glave očekivalo. Stoga se ona ohrabri i odgovori:

- Ja sam Doroti, mala i bespomoćna. Došla sam da od vas zatražim pomoć.

Oči su je zamišljeno posmatrale čitav minut, a zatim se začu glas:

- Odakle ti srebrne cipelice?

- Uzela sam ih od Zle Veštice Istoka kada je moja kućica pala na nju i ubila je - odgovori ona.

- Odakle ti taj znak na čelu? - nastavi glas.

- To je mesto gde me je poljubila Dobra Veštica Severa kada se pozdravila sa mnom i uputila me vama - odgovori devojčica.

Oči je ponovo oštro pogledaše i shvatiše da govori istinu. Tada Oz upita:

- Šta želiš od mene?

- Vratite me u Kanzas, mojoj tetki Emi i čika Henriju - odgovori ona spremno. - Ne sviđa mi se vaša zemlja iako je prelepa. Sigurna sam da će tetka Ema brinuti što me tako dugo nema.

Oči namignuše tri puta, zatim pogledaše u tavanicu, a onda u pod. Kolutale su tako neobično da je izgledalo kao da vide svaki kut prostorije. Na kraju, pogledaše ponovo u Doroti.

- Zašto bih to učinio? - upita Oz.

- Zato što ste vi moćni, a ja slaba. Zato što ste veliki čarobnjak, a ja sam samo bespomoćna devojčica - odgovori ona.

- Ipak si bila dovoljno jaka da ubiješ Zlu Vešticu Istoka - reče Oz.

- To se slučajno dogodilo - odgovori jednostavno Doroti. - Ja nisam ništa uradila.

- Pa, - reče glava - daću ti svoj odgovor. Nemaš prava da tražiš od mene da te vratim u Kanzas ako i ti meni ne učiniš nešto zauzvrat. U ovoj zemlji se usluge naplaćuju. Ako želiš da upotrebim svoju čarobnu moć i vratim te ponovo kući, moraš prvo za mene nešto da uradiš. Pomozi mi i ja ću pomoći tebi.

- Šta treba da uradim? - upita devojčica.

- Uništi Zlu Vešticu Zapada - odgovori Oz.

- Molim!? - uzviknu Doroti zaprepašćeno.
-
Ti si ubila Zlu Vešticu Istoka i nosiš srebrne cipelice koje imaju čarobnu moć. U celoj ovoj zemlji postoji samo još jedna zla veštica. Vratiću te u Kanzas čim me budeš izvestila da je mrtva - pre toga ne.

Devojčica se rasplaka od razočarenja. Oči ponovo namignuše i pogledaše je zabrinuto. Veliki Oz kao da je osećao da mu ona može pomoći ako želi.

- Ja nikada nikoga nisam namerno ubila, jecala je ona. - Pa čak i da hoću, kako da ubijem Zlu Vešticu?

Ako je vi koji ste veliki i strašni ne možete ubiti, kako možete da očekujete to od mene?

- Ne znam, - odgovori glava - ali to je moja odluka. Sve dok Zla Veštica ne umre, nećeš ponovo videti tetku i čiku. Zapamti da je ta veštica zla, strašno zla, i da je treba ubiti. Sada idi i ne traži da me ponovo vidiš sve dok ne izvršiš svoj zadatak

Doroti tužno napusti prestonu dvoranu i vrati se tamo gde su Lav, Strašilo i Limeni Drvoseča čekali da čuju šta joj je Oz rekao.

- Za mene nema nade - reče ona tužno. - Oz neće da me pošalje kući sve dok ne budem ubila Zlu Vešticu Zapada, a ja to nikada neću moći da uradim.

Njenim prijateljima je bilo žao, ali joj nisu mogli pomoći. Doroti se vrati u svoju sobu. Legla je u krevet i plakala sve dok je nije uhvatio san.

Sledećeg jutra, Vojnik zelene brade dođe k Strašilu i reče:

- Pođi sa mnom. Oz me je poslao po tebe.

Strašiio pođe za njim. Bio je uveden u veliku prestonu dvoranu u kojoj ugleda jednu prelepu ženu kako sedi na smaragdnom prestolu. Bila je obučena u haljinu od zelene svile, a ispod krune od dragog kamenja, padala joj je duga kosa u zelenim uvojcima. Na ramenima je imala krila velelepne boje, tako laka da su lepršala i na najmanji dašak vetra koji bi ih dotakao.

Kada se Strašilo poklonio pred ovim prelepim stvorenjem, onoliko duboko koliko mu je slama kojom je bio napunjen dozvoljavala, žena ga ljupko pogleda i reče:

- Ja sam Oz, Veliki i Strašni. Ko si ti i zašto si želeo da me vidiš?

Pošto je očekivao da, kako mu je Doroti rekla, vidi veliku glavu, Strašilo se iznenadi, ali ipak hrabno odgovori:

- Ja sam samo obično strašilo napunjeno slamom, i zato nemam mozak. Došao sam k vama s molbom da mi umesto slame stavite malo mozga u glavu kako se ne bi razlikovao od ostalih ljudi u vašoj zemlji.

- Zašto bih ti to učinila? - upita lepotica.

- Zato što ste mudri i moćni, i zato što mi niko drugi ne može pomoći - odgovori Strašilo.

- Ja nikada ne ispunjavam želje ako mi se nečim ne uzvrati - reče Oz. - Mogu da ti obećam samo ovo: ako ubiješ Zlu Vešticu Zapada, darovaću ti koliko god hoćeš mozga, i to takvog da ćeš postati najmudriji čovek u celom Ozu.

- Mislio sam da ste od Doroti tražili da ubije Zlu Vešticu - odvrati zaprepašćeno Strašilo.

- Tako je, ali mene se ne tiče ko će je ubiti. Sve dok ona ne bude mrtva, neću ti ispuniti želju. Sada idi i nemoj da se vraćaš dok ne zaslužiš mozak koji tako žarko želiš.

Strašilo se tužno vrati svojim prijateljima i ispriča im šta mu je Oz rekao. Doroti je bila iznenađena kada je čula da veliki Čarobnjak nije glava kao što je ona videla, već prelepa žena.

- U svakom slučaju, - reče Strašilo - njoj je srce isto toliko potrebno kao Limenom Drvoseči.
Sledećeg jutra, Vojnik zelene brade dođe po Limenog Drvoseču i reče:

- Oz me je poslao po vas. Pođite sa mnom.

Limeni Drvoseča pođe za njim i dođe u veliku prestonu dvoranu. On nije znao da će se Oz pojaviti u obliku divne žene ili glave, ali je priželjkivao da to ipak bude lepa žena. "Jer, reče u sebi, ako se pojavi u vidu glave, siguran sam da neću dobiti srce, jer glava nema srca i ne može imati razumevanja za mene. Ali, ako se pojavi kao lepa žena, ja ću je usrdno zamoliti da dobijem srce, jer kažu da su sve dame nežnog srca."

Međutim, kada je ušao u veliku prestonu dvoranu, Limeni Drvoseča nije ugledao ni glavu ni lepoticu - Oz je uzeo oblik užasne životinje. Bila je velika skoro kao slon a zeleni presto jedva je izdržavao njenu težinu. Čudovište je imalo glavu kao u nosoroga, ali sa pet očiju! Iz trupa mu je raslo pet dugačkih ruku i pet dugačkih tankih nogu! Svi delovi su mu bili obrasli gustom, čupavom dlakom. Strašnije čudovište se nije moglo zamisliti. Sva sreća što Limeni Drvoseča u tom trenutku nije imao srce jer bi od straha dobio srčani udar. Ali, pošto je bio od lima, Drvoseča se uopšte nije uplašio, mada je bio veoma razočaran.

- Ja sam Oz, Veliki i Strašni - progovori čudovište glasom koji je bio nalik na riku. - Ko si ti i zašto si želeo da me vidiš?

- Ja sam drvoseča i načinjen sam od lima. Zato nemam srce i ne mogu da volim. Molim vas, dajte mi srce kako se ne bih razlikovao od ostalih ljudi.

- Zašto bih ti to učinio? - upita čudovište.

- Zato što vas molim i zato što mi samo Vi možete ispuniti želju - odvrati Limeni Drvoseča.

Oz potmulo zareža na ove reči i osorno odgovori:

- Ako zaista želiš srce, moraš da ga zaslužiš.

- Kako? - upita Drvoseča.

- Pomozi Doroti da ubije Zlu Vešticu Zapada - odgovori čudovište - Kada Zla Veštica bude mrtva, dođi k meni i ja ću ti dati najveće, najbolje i najnežnije srce u celom Ozu.

Limeni Drvoseča se žalostan vrati svojim prijateljima i ispriča im da je video užasno čudovište. Svi su se čudili u šta sve Veliki Čarobnjak može da se pretvori, a Plašljivi Lav reče: - Ako se pojavi kao čudovište kada ja budem otišao da ga vidim, zarikaću što mogu glasnije i tako ga uplašiti da će mi dati sve što budem tražio. Ako se pojavi kao lepa žena, uhvatiću zalet kao da hoću da skočim na nju i tako ga primorati da mi ispuni želju. A ako se ukaže kao glava, biće mi prepušten na milost i nemilost - kotrljaću je po prostoriji sve dok ne obeća da će nam učiniti ono što želimo. Stoga se, prijatelji, razveselite. Sve će se dobro završiti.

Sledećeg jutra, Vojnik zelene brade odvede Plašljivog Lava u prestonu dvoranu i reče mu da izađe pred Oza.

Lav odmah uđe unutra, obazre se oko sebe i, na svoje iznenađenje, ugleda vatrenu kuglu na prestolu koja je tako plamtela i blještala da je jedva uspeo da zadrži pogled na njoj. Prva pomisao mu je bila da se Oz nesrećnim slućajem zapalio i da gori, ali kada je pokušao da se približi toplota je bila toIika da mu je oprljila brkove. On drhteći otpuza nazad, bliže vratima.

Tada se iz vatrene kugle začu dubok, miran glas koji izgovori ove reči:

- Ja sam Oz, Veliki i Strašni. Ko si ti i zašto si želeo da me vidiš? Lav odgovori:

- Ja sam Plašljivi Lav. Plašim se svega. Došao sam da te molim da mi podariš hrabrost tako da stvarno mogu da postanem šumski car, kako me inače nazivaju.

- Zašto bih ti dao hrabrost? - upita Oz.

- Zato što si najmoćniji od svih čarobnjaka i što samo ti možeš da izađeš u susret mojoj želji - odgovori Lav.

Vatrena kugla je plamtela izvesno vreme, a onda glas reče:

- Donesi mi dokaz da je Zla Veštica Zapada mrtva i istog trenutka ćeš dobiti hrabrost. Ali, sve dok je ona živa, ti ćeš ostati kukavica.

Čuvši ovo, Lav se naljuti, ali nije mogao ništa da ogovori. Dok je bez reči stajao i zurio u vatrenu kuglu, ona postade tako nepodnošljivo vrela da on podvi rep i pobeže iz dvorane. Bio je srećan kada se ponovo našao među svojim prijateljima koji su ga čekali i ispričao im o užasnom susretu sa Čarobnjakom.

- Šta sada da radimo? - upita tužno Doroti.

- Možemo da uradimo samo jedno, - odgovori Lav - da odemo u zemlju Žmirkavaca, potražimo Zlu Vešticu i ubijemo je.

- A šta ako ne uspemo? - upita devojčica.

- Onda nikada neću steći hrabrost - izjavi Lav.

- Ni ja dobiti mozak - dodade Strašilo.

- Niti ću ja dobiti srce - reče Limeni Drvoseča.

- A ja nikada neću videti tetka Emu i čika Henrija - reče Doroti i poče da plače.

- Pazi! - uzviknu zelena devojka. - Suze će ti kapnuti na svilenu haljinu i umrljati je. Doroti obrisa suze i reče:

- Moraćemo da pokušamo, iako ne želim nikoga da ubijem, pa makar nikada više ne videla tetka Emu.

- Ja ću da pođem sa tobom iako sam suviše velika kukavica da bih mogao da ubijem Zlu Vešticu - reče Lav.

- I ja ću da pođem - izjavi Strašilo - ali ti neću biti od velike pomoći zato što sam suviše glup.

- Ja nemam srca čak ni da učinim nešto nažao jednoj zloj veštici - primeti Limeni Drvoseča. Ali, ako vi pođete, ja ću vam se sigurno pridružiti.

Odlučiše da pođu na put sledećeg jutra. Drvoseča naoštri svoju sekiru na zelenom tocilu i pažIjivo podmaza sve zglobove. Strašilo napuni telo svežom slamom, a Doroti mu ponovo iscrta oči kako bi bolje video. Zelena devojka, koja je bila veoma ljubazna prema njima, napuni Dorotinu kotaricu ukusnim jelima i pričvrsti Totou oko vrata zelenu traku sa zvoncetom.

U krevet su otišli rano. Čvrsto su spavali sve do jutra, kada ih probudi kukurikanje zelenog petla koji je živeo u zadnjem dvorištu palate, kao i kvocanje jedne kokoške koja je snela zeleno jaje.

U POTRAZI ZA ZLOM VEŠTICOM

Vojnik zelene brade povede naše prijatelje ulicama Smaragdnog Grada, sve do prostorije u kojoj se nalazio Čuvar kapije. On im skide naočare, vrati ih u veliku kutiju, a zatim učtivo otvori kapiju.

- Gde je put za zemlju u kojoj živi Zla Veštica Zapada? - upita Doroti.

- Nema ga - odgovori Čuvar kapije. - Ko je lud da ide tamo!

- Kako ćemo je onda pronaći? - upita devojčica.

- To je bar lako - odgovori čovečuIjak. - Čim bude saznala da ste došli u zemlju Žmirkavaca, ona će vas pronaći i zarobiti.

- Možda neće - reče Strašilo - jer nameravamo da je ubijemo.

- A, to je druga stvar - reče Čuvar kapije. Nju još niko nije uspeo da ubije, pa sam, prirodno, pomislio da će i vas kao sve ostale zarobiti. Ipak, pazite, ona je zla i svirepa, i možda vam neće dozvoliti da je ubijete. Idite ka zapadu gde sunce zalazi i nećete promašiti put.

Oni mu zahvališe i oprostiše se sa njim. Zatim krenuše ka zapadu preko polja obraslih sočnom travom, tu i tamo prošaranim belim radama i ljutićima. Doroti je još uvek imala na sebi ljupku svilenu haljinicu koju je obukla u dvorcu, ali sada na svoje veliko iznenađenje, ona primeti da više nije zelena nego bela. Ni traka oko Totovog vrata nije više bila zelena, već je postala bela kao Dorotina haljina.

Ubrzo ostaviše Smaragdni Grad daleko za sobom. Što su dalje išli, predeo je postajao sve više pust i neravan jer, ovde na zapadu, nije bilo ni farmi ni kuća, a zamlja je bila neobrađena.

Poslepodnevno sunce im je peklo u lice zato što više nije bilo drveća da ih zaklanja. Doroti, Toto i Lav legoše umorni na travu i zaspaše još pre mraka, dok su Drvoseča i Strašilo čuvali stražu.

Zla Veštica Zapada je imala samo jedno oko, ali ono je bilo oštro kao teleskop, pa je mogla da vidi i šta treba i šta ne treba. I tako, dok je sedela pred vratima svog dvorca, ona slučajno pogleda unaokolo i primeti zaspalu Doroti i njene prijatelje oko nje. Iako su bili još daleko, Zla Veštica se toliko razljuti što ih vide u svojoj zemlji da odmah dunu u srebrnu pištaljku obešenu oko vrata.

Istog trenutka, sa svih strana dotrča čopor ogromnih vukova. Imali su duge noge, svirepe oči i oštre čeljusti.

- Odjurite do onih uljeza - reče Zla Veštica i rastrgnite ih na komade.

- Zar ih nećeš zarobiti? - upita vođa čopora.

- Ne - odgovori ona - jedan je od lima, a drugi od slame. Među njima su i jedna devojčica i jedan lav. Niko od njih nije sposoban za rad zato ih slobodno rastrgnite na komade.

- Slažem se - reče vođa i pojuri što je brže mogao, a čopor za njim.
Strašilo i Drvoseča su bili budni, pa su srećom čuli vukove kako dolaze.

- Ja ću vas braniti - reče Drvoseča. - Zato stanite iza mene, a ja ću ih dočekati kada se približe.

Limeni Drvoseča zgrabi svoju dobro naoštrenu sekiru, i kada mu se vođa čopora približi zamahnu i odrubi mu glavu, tako da ovaj istog trenutka pade mrtav. Čim je ponovo podigao sekiru, pojavi se drugi vuk, ali i on pade pod oštricom Drvosečinog oružja. Bilo je četrdest vukova i četrdeset puta je sekira pogodila cilj tako da je na kraju ceo čopor ležao na gomili pred Drvosečom.

On zatim spusti sekiru i sede pored Strašila, koji reče:

- Dobro si se borio, prijatelju!

Sačekaše do sledećeg jutra da se Doroti probudi. Devojčica se uplaši kad ugleda veliku gomilu pobijenih vukova. Limeni Drvoseča ispriča šta se dogodilo. Ona mu zahvali što je spasao živote i sede da doručkuje. Posle toga nastaviše put.

Tog istog jutra, Zla Veštica izađe na kapiju svog dvorca i zagleda se u daljinu svojim jednim okom. Tada vide kako svi njeni vukovi leže mrtvi i kako uljezi još uvek putuju njenom zemljom. Ovo je još žešće naljuti i ona dva puta dunu u srebrnu pištaljku.

Istog trenutka do nje dolete ogromno jato divljih vrana, čija veličina zamrači nebo. Zla Veštica naredi kralju vrana:

- Odmah odletite do uljeza, iskljujte im oči i rastrgnite ih na komade.

Veliko jato divljih vrana polete prema Doroti i njenim saputnicima. Devojčica se uplaši kad primeti da se približavaju, ali Strašilo reče:

- Sada je na mene red. Lezite svi pored rnene i neće vam se ništa dogoditi.

I tako, svi polegaše na zemlju osim Strašila koji ostade da stoji raširenih ruku. Vrane se uplašiše kada ga primetiše i ne usudiše se da priđu bliže. Ali kralj vrana reče:

- To je najobičnije strašilo. Iskljuvaću mu oči.

Kralj vrana polete prema Strašilu koji ga uhvati za glavu i zavrnu mu šiju, tako da ovaj pade rnrtav. Onda druga vrana polete ka njemu i Strašilo i njoj zavrnu šiju. Bilo je četrdeset vrana i četrdeset puta je Strašilo zavrtao šije, sve dok na kraju nisu sve vrane ležale mrtve oko njega. Tada on pozva svoje saputnike da ustanu i nastave put.

Kada Zla Veštica ponovo pogleda u daljinu i primeti da sve njene vrane leže mrtve na gomili, ona se strašno razbesne i tri puta dunu u srebrnu pištaljku.

Istog trenutka se začu glasno zujanje i roj crnih pčela dolete pred nju.

- Odletite do uljeza i izujedajte ih na mrtvo ime! - naredi Zla Čarobnica, a pčele se okretoše i brzo poleteše ka mestu gde su se nalazili Doroti i njeni prijatelji. Međutim, Drvoseča ih primeti kako se približavaju, a Strašilo se doseti šta da rade.

- Izvadi iz mene svu slamu pa njom pokri devojčicu, psa i lava - reče Drvoseči - da ih pčele ne izujedaju.

- Doroti leže pored Lava držeći Totoa u naručju, a Drvoseča ih prekri slamom.

Pčele doleteše i ne nađoše nijednu žrtvu osim Drvoseče. One poleteše prema njemu i polomiše žaoke o lim, ali ga uopšte ne povrediše. Pošto pčele ne mogu da žive bez žaoka, oko Drvoseče se začas stvori gomila mrtvih pčela.

Tada Doroti i Plašljivi Lav ustadoše, a devojčica pomože Limenom Drvoseči da ponovo napuni Strašila slamom. Posle toga još jednom nastaviše put.

Zla Veštica je bila toliko ljuta kada je ugledala svoje crne pčele u gomilama sličnim komadićima uglja, da je počela da treska nogama o zemlju, čupa kosu i škrguće zubima. Na kraju pozva tuce svojih robova Žmirkavaca, naoruža ih oštrim kopljima i naredi im da ubiju uljeze.

Žmirkavci nisu bili borben narod ali su morali da poslušaju naređenje, te pokorno odmarširaše. Kada se približiše Doroti, Lav gromoglasno riknu i skoči prema njima, a siroti Žmirkavci se toliko uplašiše da se razbežaše glavom bez obzira.

Kada su se vratili u dvorac, Zla Veštica ih dobro išiba i vrati nazad na posao, a ona sede i poče da razmišlja šta dalje da preduzme. Nije shvatala da su svi njeni planovi kako da ubije ove uljeze mogli da propadnu. Ali, pošto nije bila samo moćna veštica već i veoma zla žena, ona se začas seti šta da radi.
U njenom ormaru se nalazila zlatna kapa, ukrašena po obodu dijamantima i rubinima. Zlatna kapa je imala čarobnu moć. Njen vlasnik je mogao tri puta da pozove Krilate Majmune, a oni su morali da izvrše svaku dobijenu naredbu. Ali, jedna osoba mogla je da zapovedi ovim neobičnim zverkama samo tri puta. Zla Veštica je već dva puta iskoristila čarobnu moć zlatne kape. Krilati Majmuni su joj pomogli prvi put kada je poželela da pokori Žmirkavce i njihovu zemlju. Drugi put se borila protiv Velikog Oza lično i isterala ga iz zemlje Zapada takođe zahvaljujući Majmunima. Samo još jednom je mogla da upotrebi zlatnu kapu i zato se ustezala da to učini sve dok nije iscrpela sve raspoložive snage. Ali sada, kada je ostala bez krvoločnih vukova, divljih vrana i smrtonosnih pčela, i kada je Plašljivi Lav uterao strah u kosti njenim robovima, uvidela je da je to jedini način da uništi Doroti i njene prijatelje.


Zla Veštica izvadi zlatnu kapu iz ormara i stavi je na glavu. Zatim stade na levu nogu i reče polako:

- E-pi, pe-pi, ke-ki!

Zatim stade na desnu nogu i reče:

- Hi-lo, ho-lo, he-lo!

Zatim stade na obe noge i glasno uzviknu:

- Zi-zi, zu-zi, zik!

Čarolija poče da deluje. Nebo se zamrači i u vazduhu se začuše potmula tutnjava, lepršanje bezbrojnih krila, galama i smeh. Kada se iz tame pomoli sunce i obasja Zlu Vešticu, ona je bila okružena čoporom majmuna. Svaki od njih je na leđima imao par ogromnih, snažnih krila.

Jedan, mnogo veći od ostalih, izgledao je kao njihov vođa. On dolete do Zle Veštice i reče:

- Pozvala si nas treći i posIednji put. Zapovedaj!

- Odletite do uljeza koji idu kroz moju zemlju i sve ih osim lava pobijte - reče Zla Veštica. - Tu životinju nameravam da upregnem kao konja i nateram je da me vozi.

- Tvoja zapovest će biti izvršena - reče vođa, a zatim, uz mnogo brbljanja i buke, Krilati Majmuni poleteše ka mestu gde su se nalazili Doroti i njeni prijatelji.

Nekoliko Krilatih Majmuna zgrabi Limenog Drvoseču i vinu se sa njim u nebo. Kad stigoše iznad predela prekrivenog oštrim kamenjem, oni sa velike visine baciše jadnog Drvoseču. On se pri padu toliko razvalio i ulubio da nije mogao ni da se pomeri niti da pusti glas.

Druga grupa Majmuna zgrabi Strašila i kandžama mu izbaci svu slamu iz tela i glave. Njegov šešir, čizme i odelo svezaše u bošču i baciše je u krošnju jednog visokog drveta.

Ostali Majmuni prebaciše jako uže oko Lava i obmotaše mu njime nekoliko puta trup, glavu i noge, tako da na kraju nije mogao ni da grize, ni da grebe, ni da se bori. Zatim ga podigoše i odleteše sa njim u dvorac Zle Veštice, gde ga spustiše u jedno malo dvorište ograđeno visokom gvozdenom ogradom kako ne bi mogao da pobegne.

Doroti, međutim, nisu učinili ništa nažao. Sa Totom u naručju, onaje stajala i posmatrala tužnu sudbinu svojih drugova čekajući da dođe red i na nju. Vođa Krilatih Majmuna dolete do nje, ispruži prema njoj svoje dugačke, dlakave šape i užasno joj se iskezi. Ali, kad ugleda na njenom čelu trag poljupca Dobre Veštice, on ustuknu i dade znak ostalima da je ne diraju.

- Ne smemo da učinimo nikakvo zlo ovoj devojčici - reče im on - jer nju štite sile dobra, moćnije od sila zla. Jedino možemo da je odnesemo u dvorac Zle Veštice i da je tamo ostavimo.

I tako, oni pažIjivo i nežno podigoše Doroti, brzo je kroz vazduh prenesoše u dvorac i ostaviše je na stepeništu. Tada vođa Krilatih Majmuna reče Zloj Veštici:

- Izvršili smo tvoje naređenje koliko smo mogli. Limeni Drvoseča i Strašilo su uništeni, a Lav zavezan u tvom dvorištu. Ne usuđujemo se da učinimo nikakvo zlo ni devojčici ni psu koga drži u naručju. Tvoja vlast nad nama je prestala i više se nikada nećemo videti.

Posle toga, Krilati Majmuni uz mnogo smeha, ćeretanja i buke poleteše u vazduh i ubrzo se izgubiše iz vida.

Zla Veštica se zaprepasti i zabrinu kad ugleda znak na Dorotinom čelu, jer je dobro znala da ni Krilati Majmuni, a ni ona sama, ne smeju ni na koji način da povrede devojčicu. Ona baci pogled na Dorotine noge i, videvši srebrne cipelice, poče da se trese od straha zato što je znala koliko je velika njihova čarobna moć. U prvom trenutku, Zla Veštica pomisli da pobegne od Doroti, ali pogledavši je u oči vide jednostavnu dušu devojčice koja ne zna kakvu joj čudotvornu moć daju srebrne cipelice. Stoga se Zla Veštica nasmeja u sebi i pomisIi: "Ipak mogu da je zarobim jer ona ne ume da upotrebi svoju snagu." Zatim osorno reče Doroti:

- Pođi sa mnom i učini sve što ti kažem, jer ću inače svršiti s tobom kao sa Limenim Drvosečom i Strašilom.

Doroti pođe za njom kroz mnogobrojne divne odaje dvorca, dok ne stigoše u kujnu gde joj Čarobnica naredi da opere pod lonce i šerpe, i naloži peć.

Doroti je poslušno prionula na posao. Odlučila je da radi što bolje može jer je bila srećna što je Zla Čarobnica nije ubila.

Pošto ostavi Doroti da radi, Čarobnica odluči da ode u dvorište i upregne PlašIjivog Lava kao konja - biće sigurno zabavno da joj, kad god poželi da se prošeta, lav vuče kola. Ali, kada otvori vrata, Plašljivi Lav riknu iz sve snage i polete prema njoj. Ona se uplaši, istrča napolje i dobro zatvori vrata.

- Ako ne dozvoliš da te upregnem - reče Zla Veštica Lavu kroz rešetke na kapiji - ostaviću te da skapaš od gladi. Nećeš dobiti ništa za jelo sve dok ne pristaneš da radiš ono što želim.

Posle toga nije hranila zatvorenog Lava i svakog dana u podne dolazila je pred vrata i pitala:

- Pristaješ li da te upregnem kao konja? A Lav bi odgovorio:

- Ne! Poješću te ako samo uđeš u ovo dvorište! Lav nije morao da se povinuje njenoj želji zato što mu je svake noći, kada bi Zla Veštica zaspala, Doroti donosila hranu iz ostave. Pošto bi se najeo, sklupčao bi se na slamarici, a Doroti bi legla pored njega i stavila glavu na njegovu meku, čupavu grivu, pa bi razgovarali o svojim nedaćama i kovali planove za bekstvo. Ali, nikako im nije padalo na pamet kako da pobegnu iz dvorca pošto su ga stalno čuvali žuti Žmirkavci, robovi Zle Veštice, kojima je uterala takav strah u kosti da su je slepo slušali.

Devojčica je tokom dana morala naporno da radi, a Veštica joj je često pretila da će da je istuče starim kišobranom koji je uvek imala u ruci. U stvari, ona se zbog znaka na Dorotinom čelu nije usuđivala da je udari. Ali devojčica to nije znala i stalno se pribojavala za svoju i Totovu sudbinu. Jednom je Veštica udarila Totoa kišobranom, a hrabro psetance je poletelo prema njoj i vratilo joj milo za drago. Veštica nije krvarila na mestu ujeda zato što joj se još odavno sva krv osušila od zloće.

Pošto je izgubila nadu da će se ikada vratiti u Kanzas i videti tetka Emu i čika Henrija, Doroti postade toliko tužna da je ponekad satima gorko plakala, a Toto bi joj sedeo u krilu, gledao je u lice i tužno cvileo da pokaže koliko je ožalošćen zbog svoje male gospodarice. Sve dok je Doroti bila sa njim, Totu je u stvari bilo svejedno da li je u Kanzasu ili Ozu. Međutim, bio je neraspoložen zato što je video da je devojčica nesrećna.

Zla Veštica je čeznula da se dokopa srebrnih cipela koje je devojčica uvek nosila. Njene pčele, vrane i vukovi trunuli su u gomilama, a iskoristila je i svu moć zlatne kape. Kad bi samo mogla da se dočepa srebrnih cipela, postala bi moćnija nego što je ikada bila. Budno je motrila na Doroti kako bi videla da li ikada izuva cipelice, misleći da ih može ukrasti. Devojčica je, međutim, bila toliko ponosna na svoje divne cipelice da ih preko dana uopšte nije izuvala, osim kada se kupala. Veštica se suviše plašila mraka da bi se usudila da uđe noću u Dorotinu sobu i ukrade cipelice. Vode se bojala više nego mraka, tako da nikada nije prilazila devojčici dok se ova kupala. Stara Veštica u stvari, nije nikada dodirivala vodu niti joj se približavala.

Pošto je bila veoma lukava, konačno se doseti kako da podvali Doroti i dobije ono što želi. Ona stavi nasred kuhinjskog poda jednu gvozdenu šipku, a zatim učini gvožde nevidljivim za ljudsko oko. I Doroti se, kad uđe u kuhinju, saplete o šipku koju nije videla i pade koliko je duga. Pri padu se nije mnogo povredila, ali joj jedna cipelica spade s noge i, pre nego što je stigla da je dohvati, Zla Čarobnica je ščepa i stavi na sopstveno koščato stopalo.

Zla žena je bila sva srećna što joj je podvala uspela, jer dokle god je imala jednu cipelicu, imala je i polovinu čarobne moći, a Doroti nije mogla da upotrebi protiv nje preostalu polovinu, čak i da je znala kako se to radi.

Kada primeti da je ostala bez jedne cipelice, devojčica se razljuti i reče Veštici:

- Vratite mi moju cipelicu!

- Neću - odgovori Zla Veštica. - To je sada moja cipelica a ne tvoja.

- Vi ste zli! - uzviknu Doroti. - Nemate pravo da mi oduzmete cipelicu.

- Možda, ali ću je ipak zadržati - odvrati Veštica smejući joj se. - Jednog dana ću ti uzeti i drugu. Doroti se na ove reči tako razljuti da dohvati kofu sa vodom koja je stajala u blizini i baci je na Vešticu, polivši je od glave do pete.

Istog trenutka, zla žena vrisnu od straha, a zatim na Dorotine oči, poče da se smanjuje.

- Šta uradi! - vrisnu. - Istopiću se sasvim za tren oka.

- Izvinite, molim vas - reče Doroti, uplašena što vidi da se Zla Veštica na njene oči topi kao vosak.

- Zar nisi znala da je voda smrtonosna za mene? - upita Veštica očajnim glasom.

- Naravno da nisam - odgovori Doroti.

- Teško meni! Za nekoliko trenutaka ću se sasvim istopiti, a ti ćeš naslediti moj dvorac. Ja jesam u svoje vreme bila zla, ali mi na kraj pameti nije bilo da će jedna mala devojčica kao ti moći da me istopi i prekine moja zlodela. Gledaj - nestajem!

Rekavši ovo, Zla Veštica se pretvori u mrku, retku, bezobličnu smešu koja poče da se širi preko tek opranog poda u kuhinji. Videvši da se ona stvarno istopila i nestala, Doroti napuni vodom još jednu kofu i poli smešu, a zatim sve to počisti i izbaci kroz vrata. Pošto je uzela srebrnu cipelicu, jedino što je ostalo od Zle Veštice, a ona je očisti, izglača i ponovo obu. A onda, pošto je konačno mogla da radi šta hoće, otrča u dvorište da javi Lavu da je Zla Veštica Zapada mrtva i da više nisu njeni zatvorenici.

IZBAVLJENJE



Plašljivi Lav je bio sav srećan kada je čuo da se Zla Veštica istopila od kofe vode. Doroti odmah otključa vrata njegovog zatvora i pusti ga na slobodu. Oni zajedno odoše u dvorac, gde Doroti odmah sazva sve Žmirkavce da ih obavesti da više nisu robovi.

Pošto su godinama bili primorani da rade za Zlu Vešticu, koja je sa njima veoma svirepo postupala, među žutim Žmirkavcima zavlada velika radost. Oni proglasiše taj dan za državni praznik koji će se i u budućnosti slaviti i provedoše ga u igri i pesmi.

- Eh, da su samo naši prijatelji, Strašilo i Limeni Drvoseča, sa nama - reče Lav - bio bih potpuno srećan.

- Zar ne bismo mogli da ih spasemo? - upita devojčica zabrinuto.

- Možemo da pokušamo - odgovori Lav.

Oni pozvaše žute Žmirkavce i upitaše ih da li bi im pomogli da spasu prijatelje. Zmirkavci odgovoriše da će biti srećni ako za Doroti urade sve što je u njihovoj moći zato što ih je oslobodila ropstva. I tako, Doroti odabra sve Žmirkavce koji su joj izgledali promućurno i oni pođoše na put. Putovali su čitavog tog dana i deo sledećeg, dok ne dođoše do stenovite doline, gde je sav polomljen i ulubljen ležao Limeni Drvoseča. Sekira je ležala blizu njega, ali je oštrica bila zarđala, a drška polomljena.

Žmirkavci ga pažljivo podigoše i odnesoše u žuti dvorac. Kad su stigli Doroti proli nekoliko suza nad tužnim izgledom svog starog prijatelja, a Lav se zabrinu i rastuži.

- Ima li među vama limara? - upita Doroti Žmirkavce.

- Ima i te kakvih! - odgovoriše joj oni.

- Dovedite ih ovamo - reče ona. Kada su limari stigli, noseći torbice sa alatom, ona upita:

- Možete li da ispravite ulubljenja na Limenom Drvoseči, da mu doterate oblik i zalemite polomljena mesta?

Limari pažljivo pregledaše Drvoseču i odgovoriše kako im se čini da ga mogu popraviti. Tako se baciše na posao, u jednoj od velikih žutih odaja u dvorcu. Radili su tri dana i četiri noći. Kuckali su, savijali, lemili i glačali. Ispravljali su noge, telo i glavu Limenog Drvoseče, sve dok mu na kraju ne vratiše stari oblik.
Zglobovi su mu opet dobro radili kao nekad. Limari su uspešno obaviii svoj posao. Na Limenom Drvoseči je ipak bilo nekoliko zakrpa, ali kako nije bio sujetan, zakrpe mu uopšte nisu smetale.
Kada je, najzad, ušao u Dorotinu sobu da joj zahvali što ga je spasla, bio je toliko srećan da su mu potekle suze radosnice, pa je devojčica morala pažljivo da mu ih obriše svojom keceljicom kako mu vilice ne bi zarđale. I ona se rasplakala od sreće što se ponovo našla sa starim prijateljem, ali, srećom, ove suze nisu morale da se obrišu. Što se tiče Lava, on je toliko suza obrisao repom da mu se kićanka na kraju sasvim pokvasila, pa je morao da izađe u dvorište da je osuši na suncu.

- Kad bi samo Strašilo sada bio sa nama, reče Limeni Drvoseča pošto mu Doroti ispriča šta se sve dogodilo - bio bih potpuno srećan.

- Moramo pokušati da ga pronađemo - reče devojčica.

Ona ponovo pozva Žmirkavce da joj pomognu. Putovali su čitavog tog dana i deo sledećeg, dok nisu došli do visokog drveta u čiju su krošnju Krilati Majmuni bacili Strašilovo odelo. Drvo je bilo veoma visoko, a stablo toliko glatko da niko nije mogao da se popne uz njega. Međutim, Drvoseča spremno reče:

- Ja ću ga oboriti i tako ćemo doći do Strašilovog odela.

Dok su limari krpili Drvoseču, jedan Žmirkavac, koji je bio kujundžija, iskovao je za sekiru dršku od čistog srebra umesto stare koja se polomila. Ostali majstori su glačali sečivo sve dok rđa nije skinuta, tako da se i ono sada blistalo kao srebro.

Rečeno - učinjeno. Limeni Drvoseča se baci na posao i, za tili čas, drvo se stropošta sa treskom, a Strašilovo odelo ispade iz granja i pade na zemlju.

Doroti ga podiže i dade Žmirkavcima da ga odnesu u dvorac, gde ga napuniše novom, čistom slamom i, gle! Strašilo se pojavi u svom starom obliku i od srca im zahvali što su ga spasli.

Kada su ponovo bili na okupu, Doroti i njeni prijatelji provedoše nekoliko srećnih dana u Žutom dvorcu gde su uživali u izobilju. Ali, jednog dana, devojčica se seti tetka Eme i reče:

- Moramo se vratiti Ozu i zahtevati da ispuni obećanje.

- Najzad ću dobiti srce - reče Drvoseča.

- A ja mozak - reče Strašilo.

- A ja hrabrost - reče Lav.

- A ja ću se vratiti u Kanzas - veselo uzviknu Doroti. - Hajdemo sutra u Smaragdni Grad!

Tako i učiniše. Sledećeg dana sazvaše Žmirkavce i oprostiše se od njih. Žmirkavcima je bilo žao što odlaze. Toliko su zavoleli Limenog Drvoseču da su ga zamolili da ostane i vlada njihovom zemljom. Žutom Zemljom Zapada. Pošto su uvideli da su naši prljatelji odlučili da idu, Žmirkavci pokloniše Totou i Lavu po zlatnu ogrlicu, Doroti divnu dijamantnu narukvicu, Strašilu štap sa zlatnom drškom, a Limenom Drvoseči srebrnu kanticu za ulje ukrašenu dragim kamenjem i optočenu zlatom.

Svaki od putnika morao je Žmirkavcima da održi kraći govor. Toliko su se rukovali da su ih na kraju zabolele mišice.
Doroti priđe ormaru Zle Veštice da napuni kotaricu hranom za put i tamo primeti zlatnu kapu. Stavi je na glavu i vide da joj veličina odgovara. Ona ništa nije znala o čarobnoj moći kape, ali joj se dopala, pa zato odluči da je nosi, a svoj šeširić stavi u kotaricu.

Pošto su se spremili za put, pođoše ka Smaragdnom Gradu. Žmirkavci ih pozdraviše sa tri put "ura" i poželeše im sve najlepše.

KRILATI MAJMUNI


Sigurno se sećate da između dvorca Zle Veštice i Smaragdnog Grada nije postojao put, čak ni najobičnija kozja staza. Kada su četiri putnika krenula u potragu za Vešticom, ona ih je primetila kako se približavaju i poslala Krilate Majmune da ih dovedu pred nju. Sada je bilo teže naći put kroz nepregledna polja belih rada i ljutića nego kada su bili nošeni kroz vazduh. Znali su da moraju ići pravo na istok, prema suncu koje se rađalo, pa krenuše u tom pravcu. Ali, u podne, kada se sunce nalazilo iznad njihovih glava, nisu znali na kojoj je strani istok a na kojoj zapad, pa se izgubiše u poljima. Ipak su nastavili da hodaju. Kad pade veče i zasija mesec, polegaše na mirisno žuto cveće i zaspaše čvrsto sve do jutra - svi osim Strašila i Limenog Drvoseče.

Sledećeg jutra sunce je bilo iza jednog oblaka, ali oni nastaviše put iako nisu bili sasvim sigurni kuda idu.

- Ako odemo dovoljno daleko - reče Doroti - sigurno moramo jednom negde stići.

Međutim, dani su prolazili a oni još nisu videli pred sobom ništa osim žutih boja. Strašilo poče pomalo da gunđa.

- Sigurno smo se izgubili - rekao je - a ako ne pronađemo put i ne stiginemo do Smaragdnog Grada, nikada neću dobiti mozak.

- Ni ja srce - izjavi Limeni Drvoseča. - Jedva čekam da stignem pred Oza. Moram priznati da je ovo zaista dugo putovanje.

- Vidite - procvile Plašljivi Lav - ja nemam hrabrosti da nastavim sa lutanjem a da nigde ne stignem.

Tada Doroti klonu duhom. Ona sede na travu i pogleda u svoje saputnike. Oni takođe posedaše i pogledaše u nju, a Toto prvi put u svom životu oseti da je tako umoran da nema snage ni da pojuri leptira koji mu je proleteo pored glave. Isplazi jezik, poče da dahće i pogleda Doroti kao da želi da je pita šta da rade.

- Kako bi bilo da pozovemo poljske miševe? -predloži ona. - Oni bi nam možda mogii reći kako da nađemo put za Smaragdni Grad.

- Naravno da bi mogli! - uzviknu Strašilo. Kako se toga nismo ranije setili?

Doroti dunu u malu pištaljku koju je nosila oko vrata otkad je dobila od kraljice poljskih miševa. Kroz nekoliko trenutaka začuše topot sićušnih nožica i mnoštvo sivih mišića dotrća pred nju. Među njima je bila i sama kraljica koja upita piskavim glaskjem:

- Šta mogu da učinim za vas, prijatelji?

- Izgubili smo se - reče Doroti. - Možete li nam reći gde se nalazi Smaragdni Grad?

- Naravno da možemo - odgovori kraljica ali je veoma daleko odavde. Sve vreme ste išli u suprotnom pravcu. - U tom trenutku opazi zlatnu kapu i reče:

- Zašto ne upotrebiš čarobnu moć ove kape i ne pozoveš Krilate Majmune? Oni će vas preneti u Oz za manje od jednog časa.

- Nisam ni znala da kapa ima čarobnu moć - odgovori Doroti iznenađeno. - Šta treba da uradim?

- To piše na unutrašnjoj strani zlatne kape, odgovori kraljica poljskih miševa. - Ali, ako nameravaš da pozoveš Krilate Majmune, mi moramo da pobegnemo, jer oni prave razne nestašluke i zabavljaju se tako što nas muče.

- Da ne učine i nama nešto nažao? - upita devojčica zabrinuto.

- O, ne. Oni moraju da slušaju vlasnika zlatne kape. Zbogom! - Kraljica se izgubi iz vida, a svi miševi požuriše za njom.

Doroti pogleda unutrašnju stranu kape i vide neke reči ispisane na postavi. To mora da su čarobne reči, pomisIi ona, pažljivo pročita uputstvo i stavi kapu na glavu.

- E-pi, pe-pi, ke-ki! - reče stojeći na levoj nozi.

- Šta reče? - tiho upita Strašilo.

- Hi-lo, ho-ho, he-lo! - nastavi Doroti stojeći ovoga puta na desnoj nozi.


- He-lo! - ponovi tiho Limeni Drvoseča.

- Zi-zi, zu-zi, zik! - reče Doroti koja je sada stajala na obe noge.

Ovim je bajalica bila gotova. Začuše glasno čavrljanje i lepršanje krila, i čopor Krilatih Majmuna dolete do njih. Njihov kralj se duboko pokloni pred Doroti i upita:

- Šta zapovedaš?

- Želimo da idemo u Smaragdni Grad - reče devojčica, ali smo izgubili put.

- Mi ćemo vas odneti - odgovori kralj. Samo što ovo reče, dva majmuna podigoše Doroti i odleteše s njom. Ostali majmuni ponesoše Strašila, Drvoseču i Lava, a jedan mali majmun zgrabi Totoa i polete za njima iako je pas iz sve snage pokušavao da ga ugrize.

Strašilo i Limeni Drvoseča su se u početku prilično plašili, jer su se sećali kako su Krilati Majmuni prošli put postupili sa njima. Ali, videše da im sada ne preti nikakva opasnost. Leteli su veselo kroz vazduh i divno se zabavijali posmatrajući, daleko ispod sebe, lepe vrtove i šume.

Doroti je lako letela između dva najveća majmuna od kojih je jedan bio kralj lično. Oni su napravili stolicu od svojih ruku i pazili da je ne povrede.

- Zašto morate da se pokoravate vlasniku zlatne kape? - upita ih ona.

- To je duga priča - odgovori kralj smejući se - ali, kako nam predstoji dugačak put, prekratiću vreme tako što ću ti ispričati, ako želiš.

- Biće mi drago da je čujem - odgovori ona.

- Jednom davno - poče kralj - bili smo slobodan narod i živeli srećno u velikoj šumi. Leteli smo sa drveta na drvo, hranili se orasima i voćem, radili šta smo hteli i niko nama nije gospodario. Možda su neki od nas ponekad preterivali u nestašlucima - vukli za rep razne životinje koje nisu imale krila, jurili ptice ili gađali orasima ljude koji su išli kroz šumu. Bezbrižni i srećni, uživali smo u životu. To je bilo pre mnogo godina, mnogo ranije nego što se Oz pojavio iz oblaka i zavladao ovom zemljom.

U to vreme, daleko na severu, živela je jedna prelepa princeza koja je bila i moćna čarobnica. Svu svoju moć koristila je da pomogne ljudima i nikada se nije dogodilo da učini nešto nažao nekome ko je bio dobar. Zvala se Radana i živela je u divnom dvorcu sagrađenom od krupnih rubina. Svi su je voleli, ali ona je bila veoma tužna jer nije mogla ni u koga da se zaljubi - svi su bili suviše glupi i ružni da bi odgovarali tako lepoj i pametnoj devojci. Ipak, na kraju, ona pronađe jednog dečaka koji je bio i lep i snažan i veoma mudar za svoje godine. Radana odluči da se uda za njega čim odraste. Stoga ga odvede u svoj dvorac od rubina i upotrebi sve svoje čarolije da od njega postane snažan, dobar i lep mladić kakvog bi jedna žena mogla samo poželeti. Pričaju da je, kada se zamomčio, Lepojko, tako se dečak zvao, bio najbolji i najmudriji mladić u celoj zemlji. Bio je toliko lep da je Radana užurbano počela da se priprema za venčanje.

U to vreme, moj deda je bio kralj Krilatih Majmuna koji su živeli u šumi u blizini Radaninog dvorca. On je voleo šalu više nego hleb. Jednog dana, leteći sa svojom pratnjom, deda ugleda Lepojka kako se, baš pred samo venčanje, obučen u divno odelo od ružičaste svile i ljubičaste kadife, šeta pored reke. Mom dedi odmah pade na pamet da sa njim izvede neku vragoliju. Na njegovu zapovest, jato slete na zemlju, zgrabi Lepojka i ponese ga u vazduh. Kada dodoše iznad sredine reke, oni ga baciše u vodu.

"Isplivaj na obalu, lepotane", uzviknu moj deda, "i vidi da li ti je voda uprljala odelo". Lepojko je dobro znao da pliva i nije bio uobražen zbog sreće koja ga je zadesila. Kada je izronio i isplivao na obalu, on se i sam smejao. Ali, kada mu je Radana pritrčala, videla je da je voda upropastila njegovo odelo od svile i kadife.

Princeza je bila veoma ljuta, a znala je, naravno, ko je krivac. Naredila je da svi Krilati Majmuni doću pred nju. Prvo je rekla da će svima zavezati krila i baciti ih u reku, kao što su oni postupili sa Lepojkom. Moj deda je preklinjao da promeni odluku jer je znao da će se majmuni utopiti ako padnu u reku vezanih krila. Sam Lepojko se zauzeo za nas, tako da je Radana na kraju poštedela Krilate Majmune, pod uslovom da ubuduće urade tri stvari po naređenju vlasnika zlatne kape. Kapa je bila svadbeni poklon Lepojku, a priča se da je princeza utrošila na nju pola kraljevine. Naravno, moj deda i svi majmuni se odmah složiše sa tim uslovom i, eto, zbog toga smo mi tri puta robovi vlasnika zlatne kape, bez obzira ko on bio.

- A šta je bilo sa njima? - upita Doroti.

- Lepojko, prvi vlasnik zlatne kape - odgovori kralj - bio je i prvi koji nam je izrekao svoju želju. Budući da njegova nevesta nije htela da zna za nas, on nas je, posle ženidbe, pozvao u šumu i naredio nam da se odselimo dovoljno daleko da ona više nikada u svojoj blizini ne ugleda nijednog Krilatog Majmuna. Pošto smo se nje bojali, mi smo ga veoma rado poslušali.

To je bilo sve što smo učinili pre nego što je zlatna kapa pala u ruke Zle Veštice, koja nas je naterala da zarobimo Žmirkavce, a zatim da iz Zemlje Zapada isteramo i Oza lično. Sada je zlatna kapa tvoja i ti imaš pravo da zatražiš šta želiš.

Kada je kralj Letećih Majmuna završio svoju priču, Doroti pogleda dole i ugleda zelene, blistave zidove Smaragdnog Grada. Ona se začudi brzini leta, ali beše srećna što je putovanje završeno. Neobična stvorenja pažljivo spustiše putnike ispred kapije grada, kralj se duboko pokloni Doroti, a zatim odlete praćen svojim podanicima.

- Ovo je bila dobra vožnja! - reče devojčica.

- I dobar izlaz iz svih naših nevoIja - odgovori Lav. - Sreća što si ponela tu čarobnu kapu.

TAJNA STRAŠNOG OZA

Četiri putnika priđoše velikoj kapiji na ulazu u Smaragdni Grad i zazvoniše na zvonce. Pošto su pozvonili nekoliko puta, kapiju im otvori onaj isti Čuvar koga su i ranije sreli.

- Šta? Vi ste se vratili? - upita iznenađeno.

- Kao što vidite? - odgovori Strašilo.

- Mislio sam da ste otišli u posetu Zloj Veštici Zapada?

- Jesmo - reče Strašilo.

- I ona vam je dopustila da se vratite? - upita iznenađeno čovečuljak.

- Nije mogla da nas spreči u tome zato što se istopila - objasni Strašilo.

- Istopila se? Pa to je zaista dobra vest - reče čovečuljak. - Ko je istopio?

- Doroti - reče Lav ponosno.

- Gospode bože! - uzviknu čovečuljak i duboko se pokloni pred devojčicom.

Zatim ih odvede u svoju sobicu, izvadi naočare iz velike kutije i stavi ih, kao i ranije, svima na oči. Zatim prođoše kroz kapiju u Smaragdni Grad, a stanovnici, kada čuše da je Zla Veštica Zapada mrtva, skupiše se oko putnika da ih isprate do Ozovog dvorca.

Vojnik zelene brade je još uvek čuvao stražu na ulazu. On ih odmah pusti unutra. Ponovo sretoše prelepu zelenu devojku koja ih odvede u njihove stare sobe, tako da su mogli da se odmore dok Veliki Oz ne bude spreman da ih primi.

Vojnik istog časa izvesti Oza da su se Doroti i njeni saputnici vratili pošto su ubili Zlu Vešticu. Ali, Oz ne odgovori ništa. Mislili su da će ih Veliki Oz odmah pozvati, no on to nije učinio. Nisu imali vesti od njega puna tri dana. Čekanje je bilo dosadno i zamorno, i oni se na kraju ožalostiše što Oz tako postupa sa njima iako ih je on sam gurnuo u nevolje ropstva. Zato Strašilo na kraju zamoli zelenu devojku da poruči Ozu da će, ako ih odmah ne primi, pozvati Krilate Majmune da im pomognu i utvrde da li će Čarobnjak održati svoje obećanje ili neće. Kada mu je preneta ova poruka, Oz se toliko uplaši da ih pozva da dođu u prestonu dvoranu sledećeg jutra u devet sati i četiri minuta. On se jednom u zemlji Zapada sreo sa Krilatim Majmunima i bilo mu ih je dosta za ceo život.

Četiri putnika provedoše besanu noć razmišljajući o onome što im je Oz obećao. Doroti je zaspala samo jednom, i tada je usnila kako je ponovo u Kanzasu i kako joj tetka Ema kaže da je srećna što se vratila kući.

Sledećeg jutra, tačno u devet sati, Vojnik zelene brade dođe po njih, a četiri minuta kasnije stigoše u prestonu dvoranu Velikog Oza.

Naravno, svaki od njih je očekivao da vidi čarobnjaka u obliku u kojem ga je ranije sreo, i svi su bili veoma iznenađeni što u dvorani ne vide nikoga. Stajali su blizu vrata, jedan pored drugog, jer je tišina u praznoj dvorani bila strašnija od bilo kog oblika u kome su videli Oza.

Tada začuše glas koji kao da je dolazio sa tavanice. On svečano reče:

- Ja sam Oz, Veliki i Strašni. Šta želite od mene?

Oni pogledaše u sve uglove prostorlje, a zatim, ne videvši nikoga, Doroti upita:

- Gde ste vi?

- Ja sam svuda - odgovori glas - ali sam nevidljiv za oči običnih smrtnika. Sada ću sesti na svoj presto, tako da možete da razgovarate sa mnom.

- I zaista, izgledalo je kao da glas sada dolazi sa prestola. Oni mu se približiše, svrstaše se jedan za drugim, a Doroti reče:

- Oze, došli smo da nam ispunite obećanje!

- Kakvo obećanje? - upita Oz.

- Obećali ste mi da ćete me vratili u Kanzas kada Zla Veštica bude mrtva - reče devojčica.

- A meni ste obećali mozak - reče Strašilo.

- A meni srce - reče Limeni Drvoseča.

- A meni hrabrost - reče Plašljivi Lav.

- Da li je Zla Veštica zaista mrtva? - upita glas, a Doroti primeti da malo podrhtava.

- Da - odgovori ona. - Ja sam je istopila pomoću kofe s vodom.

- Gospode! - reče glas.- Kakvo iznenađenje! Pa, dođite ovamo sutra ujutru, zato što mi treba vremena da razmislim.

- Imali ste već dovoljno vremena za razmišljanje - reče ljutito Limeni Drvoseča.

- Nećemo više da čekamo ni jedan dan - reče Strašilo.

- Morate da ispunite obećanje - uzviknu Doroti.

Lav pomisli da ne bi bilo loše da uplaši čarobnjaka, pa gromoglasno riknu. Rika je bila takostrašna da Toto poskoči od straha i prevrnu paravan koji je stajao u jednom uglu. On sa treskom pade i svi pogledaše u tom pravcu. Zaprepastiše se kada ugledaše da na mestu koje je paravan zaklanjao stoji jedan ćelav i naboran čovečuljak. Starčić je bio iznenađen isto kao i oni. Limeni Drvoseča podiže svoju sekiru, uputi se prema čovečuljku i uzviknu:

- Ko ste vi?

- Ja sam Oz, Veliki i Strašni - reče čovečuljak drhtavim glasom. - Nemojte me udariti, molim vas! Učiniću sve što želite.

Naši prijatelji ga iznenađeno i u neverici pogledaše.

- Mislila sam da je Oz velika glava - reče Doroti.

- A ja sam mislio da je Oz divna žena - reče Strašilo.

- A ja sam mislio da je užasno čudovište - reče Limeni Drvoseča.

- A ja sam mislio da je vatrena kugla - uzviknu Lav.

- Ne, niko od vas nije bio u pravu - reče čovečuljak blago. - Sve su to bile samo varke.

- Varke! - uzviknu Doroti. - Zar vi niste veliki čarobnjak?

- Tiše, devojčice - reče on. - Ne govori tako glasno! Svršeno je sa mnom ako te neko čuje. Svi veruju da sam veliki čarobnjak.

- Pa zar niste? - upita devojčica.

- Ni najmanje, dušo. Ja sam samo običan čovek.

- Niste vi običan čovek - reče Strašilo žalosnim glasom - vi ste varalica!

- Tačno! - izjavi čovečuljak trljajući rukama kao da ga je ovo obradovalo. - Ja sam varalica.

- Pa to je strašno - reče Limeni Drvoseča. - Kako ću onda steći srce?

- Ili ja hrabrost? - upita Lav.

- Ili ja mozak? - jadikovao je Strašilo brišući rukavom suze.

- Dragi moji prijatelji, - reče Oz - ne govorite mi o takvim tričarijama. Pomislite na mene i na to u kakvoj sam sada strašnoj nevolji.

- Da li još neko zna da ste vi varalica? - upita Doroti.

- Niko osim vas četvoro - i mene! - odgovori Oz. - Ja sam toliko dugo varao svet da sam već poverovao da nikada neću biti otkriven. Bila je velika greška što sam vas uopšte pustio da uđete u prestonu dvoranu. Obično ne primam ni svoje podanike, pa oni veruju da sam strašan.

- Ne razumem - reče Doroti zbunjeno. - Kako ste se meni prikazali kao velika glava?

- To je bio jedan od mojih trikova - odgovori Oz. - Molim vas, pođite sa mnom i sve ću vam objasniti.

Oz ih povede u jednu stolicu iza prestone dvorane i pokaza im ugao u kome je ležala velika glava sa vešto iscrtanim licem, napravljena od nekoliko slojeva hartlje.

- Glavu sam pomoću žice obesio o tavanicu, - reče Oz - a ja sam stajao iza paravana i povlačio konce kako bi se oči pokretale a usta otvarala.

- A odakle je dolazio glas? - upita Doroti.

- Ja znam da govorim iz trbuha - reče čovečuljak - i mogu da uperim svoj glas gde god želim. Zato se tebi učinilo da dolazi iz glave. Evo i ostalih stvari koje sam upotrebio da vas prevarim! - On pokaza Strašilu haljinu i masku koju je nosio kada je izgledao kao divna žena, a Limeni Drvoseča vide da čudovište koje mu se prikazalo nije ništa drugo do nekoliko zašivenih koža. Što se tiče vatrene kugle, to je u stvari bila lopta od pamuka koju je lažni čarobnjak takode okačio o tavanicu, a zatim natopio uljem i zapalio.

- Znate šta - reče Strašilo - trebalo bi da se stidite samog sebe što ste takva varalica.

- Stidim se. Naravno da se stidim - reče tužno čovečuljak. - ali to je bilo jedino što sam mogao da učinim. Molim vas, sedite, ovde ima dosta stolica, i ja ću vam ispričati sve o sebi.
I tako oni posedaše i čuše sledeću priču:

- Roden sam u Omahi...

- Pa to nije daleko od mog Kanzasa! - uzviknu Doroti.

- Nije, ali je mnogo dalje odavde - reče on tužno odmahujući glavom. - Kada sam odrastao, postao sam trbuhozborac, a jedan čuveni majstor me je uveo u posao. Mogu da podražavam sve vrste ptica i životinja. - Istog trenutka on tako mauknu da Toto načulji uši i pogleda oko sebe da vidi gde je mačka. - Posle izvesnog vremena - nastavi Oz - to mi je dosadilo, pa sam postao balondžija.

- Šta je to? - upita Doroti.

- To je čovek koji se na dan održavanja cirkuske predstave balonom diže u vazduh i tako privlači silan svet da dođe i kupi ulaznicu - objasni on.

- A, tako! - reče ona.

- Sada mi je jasno - odgovori Oz - ali kada nosite zelene naočare, naravno, sve što vidite izgleda vam zeleno. Smaragdni Grad je sazidan pre mnogo godina. Bio sam mladić kada me je balon doneo ovamo, a sada sam starac. Moj narod nosi zelene naočare toliko dugo da većina njih misli da je grad stvarno od smaragda, a on je zaista divan sa svim tim dragim kamenjem, zlatom i srebrom. Ja sam dobar prema svojim podanicima.

- Jednog lepog dana, dok sam izvodio svoju tačku, užad na balonu su se toliko zamrsila da nisam mogao da se spustim. Vinuo sam se čak u oblake, tako visoko da me je vazdušna struja uhvatila i ponela beskrajno daleko! Putovao sarn kroz oblake ceo dan i celu noć, a drugog dana ujutru, kada sam se probudio, video sam da balon lebdi iznad jedne neobične, lepe zemlje.

Polako sam se spustio i nisam se uopšte ozledio. Našao sam se u gomili neobičnih ljudi koji, videvši me kako dolazim iz oblaka, pomisliše da sam veliki Čarobnjak. Ja sam ih, naravno, ostavio u tom uverenju zato što su mi iz straha obećali da će raditi sve što budem naredio.

Tek koliko da se zabavim i zaposlim ovaj divan narod, ja sam im naredio da sagrade ovaj grad i ovaj dvorac. Oni su to drage volje uradili. Pošto je zemlja bila tako čarobno zelena, palo mi je na pamet da prestonicu nazovem "Smaragdni Grad". Da bi mu ime bolje pristajalo, naredio sam da svi nose naočare sa zalenim staklima kako bi im sve što bi ugledali izgledalo zeleno.

- Zar ovde nije sve zeleno? - upita Doroti.

- Ovde je sve kao u bilo kom drugom gradu i oni me vole, ali kada je dvorac sazidan, ja sam se zatvorio u njega i nikoga nisam hteo da vidim.

Najviše sam strahovao od veštica, koje su zaista bile u stanju da izvode neverovatne stvari, dok ja nisam imao nikakvu čarobnu moć. Bilo ih je četiri u ovoj zemlji, i one su vladale narodima koji žive na Severu, Jugu, Istoku i Zapadu. Srećom, Veštice Severa i Juga su bile dobre, i ja sam znao da mi neće učiniti ništa nažao. Ali, Veštice Istoka i Zapada su bile veoma zle i, da nisu verovale da sam moćniji od njih, sigurno bi me odavno uništile. Bilo kako bilo, ja sam godinama živeo u smrtnom strahu od njih. Možete li zamisliti kako sam se obradovao kada sam čuo da je tvoja kućica pala na Zlu Vešticu Istoka. Kada ste došli meni, bio sam spreman da vam bilo šta obećam samo da ubijete drugu Zlu Vešticu; ali sada, kada ste u tome uspeli, stidim se što vam moram priznati da nisam u stanju da održim obećanje.

- Ja mislim da ste vi veoma rđav čovek reče Doroti.

- Ne, dušo, ja sam zaista veoma dobar čovek ali, moram priznati, veoma rđav čarobnjak.

- Zar mi ne možete dati mozak? - upita Strašilo.

- Nije ti ni potreban. ionako svakog dana ponešto naučiš. I beba ima mozak, ali skoro ništa ne zna. Iskustvo je jedina stvar koja donosi znanje, i što duže živiš, to ćeš sigurno sticati sve više iskustva.

- To je možda tačno - reče Strašilo - ali ja ću biti nesrećan sve dok mi ne date mozak.

Lažni čarobnjak ga pažljivo pogleda.

- Pa, kao što sam kazao - reče on sa uzdahom - ja baš nisam neki čarobnjak, ali ako dođeš sutra ujutru, napuniću ti glavu mozgom. Uputstvo za upotrebu neću moći da ti dam, do toga moraš sam da dođeš.

- Veliko vam hvala! - uzviknu Strašilo. - I ne brinite, naći ću način kako da ga upotrebim.

- A šta će biti sa mojom hrabrošću? - upita zabrinuto Lav.

- Siguran sam da si ti veoma hrabar - odgovori Oz. - Potrebna ti je samouverenost. Svako živo biće oseti strah kada se suoči sa opasnošću. Prava hrabrost je pobeđivanje straha, a tu vrstu hrabrosti imaš u izobilju.

- Možda imam, ali se ipak plašim - reče Lav. - Zaista ću biti veoma nesrećan ako mi ne date malo hrabrosti kojom se pobeđuje strah.

- U redu, daću ti tu vrstu hrabrosti sutra -odgovori Oz.

- A šta je sa mojim srcem? - upita Limeni Drvoseča.

- Što se toga tiče - odgovori Oz - mislim da grešiš što želiš srce. Ono većinu ljudi čini nesrećnim. Kad bi samo toga bio svestan, bio bi srećan što ga nemaš.

- To mora da je stvar shvatanja - reče Limeni Drvoseča. - Što se mene tiče, ja ću bez roptanja podnositi sve nesreće ako mi budete dali srce.

- U redu - odgovori blago Oz. - Dođi sutra k meni i dobićeš srce. Ja sam toliko dugo glumio čarobnjaka da mogu još malo da igram tu ulogu.

- Kažite mi - reče Doroti - kako da se vratim u Kanzas.

- Moram o tome da razmislim - odgovori čovečuIjak. - Daj mi dva-tri dana da razmotrim stvar.

Pokušaću da pronađem način da te prebacim preko pustinje. U međuvremenu, vi ćete svi biti moji gosti, i dok god živite u ovom dvorcu, moji podanici će vas slušati iispunjavati vam i najmanju želju. Samo jedno tražim zauzvrat za moju pomoć - kakva god da je. Morate da čuvate tajnu i nikome ne smete da kažete da sam varalica.

Oni obećaše da ništa od onoga što su čuli neće reći i vratiše se puni nade u svoje sobe. Čak se i Doroti ponada da će "Velika i Strašna varalica", kako ga je nazvala, pronaći način da je vrati u Kanzas. Bila je spremna da mu, ako to uradi, sve oprosti.

VELIKA VARALICA NA DELU

Sledećeg jutra Strašilo reče svojim prijateljima:

- Čestitajte mi. Idem k Ozu da konačno dobijem mozak. Kada se budem vratio, biću isti kao svi ostali ljudi.

- Ti si mi se uvek sviđao ovakav kakav si, reče Doroti prostodušno.

- Lepo je od tebe što ti se sviđa Strašilo - odgovori on - ali sigurno ćeš imati bolje mišljenje o meni kada budeš čula mudre reči koje će vrcati iz mog novog mozga. - Zatim se on veselo pozdravi sa svima, ode ka prestonoj dvorani i zakuca na vrata.

- Slobodno! - reče Oz.

Strašilo uđe unutra i nađe čovečuljka kako, duboko zamišIjen, sedi kraj prozora.

- Došao sam po mozak - reče Strašilo malo se snebivajući.

- Molim te, sedi na ovu stolicu - odgovori Oz. -Nemoj da se ljutiš, ali moraću da ti skinem glavu kako bih stavio mozak tamo gde mu je mesto.

- Ništa ne mari - reče Strašilo. - Slobodno mi skinite glavu ako mislite da će biti pametnija kada je budete vratili.

Tada mu čarobnjak skide glavu i istrese slamu. Zatim ode u ostavu odakle uze pregršt mekinja koje izmeša sa čiodama i iglama. Pošto ih je dobro protresao, on napuni gornji deo Strašilove glave tom smesom, a ostatak prostora popuni slamom kako bi "mozak" stajao na mestu.

- Sada ćeš postati veoma mudar jer sam ti stavio najbolji mozak na svetu.

Strašilo je bio i zadovoljan i ponosan što se ispunila njegova najveća želja. Pošto toplo zahvali Ozu, on se vrati svojim prijateljima.

Doroti ga radoznalo pogleda. Na temenu je imao veliko ispupčenje.

- Kako se osećaš? - upita.

- Osećam se zaista mudrim - odgovori on spremno. - Postaću sveznalica čim se naviknem na mozak.

- Zašto ti iz glave štrče te igle i čiode? - upita Limeni Drvoseča.

- Zato što je postao oštrouman - primeti Lav.

- E, pa, odoh i ja Ozu da dobijem srce - reče Drvoseča. On se uputi u prestonu dvoranu i zakuca na vrata.
- Slobodno! - odazva se Oz. Drvoseča uđe unutra i reče:

- Došao sam po svoje srce.

- Samo izvoli - odgovori čovečuIjak. - Ali moram da ti napravim otvor na grudima kako bih mogao da stavim srce na pravo mesto. Nadam se da te to neće boleti.

- Neće - odgovori Drvoseča. - Neću ni osetiti.

I tako Oz donese limarske makaze i proreza mali, četvrtasti otvor na levoj strani grudi. Zatim priđe jednom ogromnom ormaru i izvadi iz pregrade divno svileno srce napunjeno strugotinom.

- Zar nije lepo? - upita.

- Kako da nije! - odvrati Drvoseča sav srećan. -Da li je to srce dobro?

- Jeste - odgovori Oz. On stavi Drvoseči srce u grudi, a zatim preko njega ponovo postavi komadić lima i zalemi mesto koje je bilo sečeno.

- Evo - reče - sada imaš srce na koje bi bio ponosan svaki čovek. Žao mi je što sam morao da ti stavim zakrpu na grudi, ali zaista nije bilo drugog načina.
- Ništa ne smeta! - uzviknu presrećni Drvoseča.

- Nikada vam ovo neću zaboraviti. Veliko vam hvala.

- Nema na čemu - odgovori Oz.

Limeni Drvoseča se zatim vrati svojim prijateljima, koji mu poželeše mnogo sreče sa novim srcem.
Sada se Lav upiti u prestonu dvoranu i zakuca na vrata.

- Slobodno! - reče Oz.

- Došao sam po hrabrost - izjavi Lav čim je ušao u prostoriju.

- Dobro - odgovori čovečuljak. - Dobićeš je.

On ode do ormara i sa gornje police uze jednu četvrtastu zelenu bocu, čiji sadržaj uli u bogato ukrašenu zlatnu činiju. Stavivši je ispred Plašljivog Lava, koji je onjuši kao da mu miris ne prija, čarobnjak reče:

- Popij ovo!

- Šta je to? - upita Lav.

- Pa, - odgovori Oz - da je u tebi, bila bi hrabrost. Znaš i sam da se hrabost uvek nalazi unutra; zato se ovo ne može stvarno nazvati hrabrošću dok ga ne ispiješ. Zato ti savetujem da to što pre učiniš.

Lav bez oklevanja ispi tečnost do kraja.

- Kako se sada osećaš? - upita Oz.

- Hrabro - odgovori Lav i veselo se vrati prijateljima da im se pohvali.

Kada je ostao sam, Oz se nasmeja pri pomisli kako je Strašilu, Limenom Drvoseči i Lavu uspeo da pruži upravo ono što su mislili da im nedostaje. - Kako da ne budem varalica - reče - kada me ceo svet primorava da radim stvari za koje svako zna da ne mogu biti učinjene. Bilo je lako usrećiti Strašila, Lava i Drvoseču kada su uobrazili da sam svemoguć. Ali, biće mi potrebno više od mašte da se Doroti vrati u Kanzas, i sve mi se čini da ne znam kako se to može postići.

KAKO JE BALON POLETEO

Doroti nije imala vesti od Oza tri dana. Iako su njeni prijatelji bili srećni i zadovoljni, devojčica je bila tužna. Strašilo im je pričao kako mu se divne misli roje u glavi, ali im nije rekao kakve zato što je znao da niko osim njega nije dovoljno pametan da ih razume. Limeni Drvoseča je osećao kako mu u grudima kuca srce i ispričao je Doroti kako je otkrio da je ono mnogo bolje i nežnije od onoga koje je imao kada je bio čovek od krvi i mesa. Lav je izjavio da se više ničega na svetu ne plaši i da bi mogao da se suprotstavi čitavoj vojsci ili tucetu svirepih Gorogana.

I tako su svi bili zadovoljni osim Doroti, koja je više nego ikada čeznula da se vrati u Kanzas.

Četvrtog dana, na njenu veliku radost, Oz je pozvao da dođe k njemu. Kada je ušla u prestonu dvoranu, on ljubazno reče:

- Sedi, dušo! Mislim da sam našao način kako da odeš iz ove zemlie.

- I da se vratim u Kanzas? - upita ona ozbiljno.

- Pa, što se tiče Kanzasa, nisam baš siguran, - reče Oz - jer nemam pojma u kome se pravcu nalazi. Ali, najvažnije je da pređeš pustinju, a onda ćeš već lako pronaći put do kuće.

- Kako ću da pređem pustinju? - upita ona.
- Reći ću ti - reče čovečuljak. - Vidiš, ja sam u ovu zemlju dospeo balonom. Ti si takođe doletela, ali nošena uraganom. Zato mislim da je let najbolji način da se pređe pustinja. Ja zaista nisam u stanju da izazovem uragan. Ovih nekoliko dana sam razmišljao o svemu, i čini mi se da bih mogao da napravim balon.

- Kako? - upita Doroti.

- Balon - reče Oz - se pravi od svile koja se premaže lepkom kako ne bi propuštala gas. Svile u dvorcu imam napretek, tako da neće biti teško da napravimo balon. Ali, u celoj ovoj zemlji nema gasa kojim bi se balon napunio da bi mogao da leti.

- Šta će nam balon - primeti Doroti - ako ne može da leti?

- To je tačno - odgovori Oz - ali postoji još jedan način da poleti, a to je da se ispuni vrelim vazduhom. Vreo vazduh nije tako dobar kao gas, jer ako se ohladi balon će se spustiti usred pustinje i mi ćemo biti izgubljeni.

- Mi! - uzviknu devojčica. - Zar ćete i vi poći sa mnom?

- Naravno - odgovori Oz. - Dosadilo mi je da budem varalica. Ako bih izašao iz dvorca, moji podanici bi ubrzo otkrili da nisam čarobnjak i ožalostili bi se što sam ih obmanjivao. Zato moram po ceo dan da sedim zatvoren u ovim odajama, a to mi je već dosadilo. Više bih voleo da odem s tobom u Kanzas i da se ponovo vratim u cirkus.

- Biće mi drago da putujem sa vama - reče Doroti.

- Hvala ti - odgovori on. - Molim te pomozi mi da sastavimo svilu kako bismo počeli da pravimo balon.

I tako, Doroti uze iglu i konac u ruke. Istom brzinom kojom je Oz sekao svilene trake odgovarajućeg oblika, devojćica ih je pažljivo sastavIjala. Prva traka je bila od svetlozelene svile, druga od tamnozelene, a treća od smaragdno-zelene, jer je Oz želeo da napravi balon u raznim nijansama boje koja ih je okruživala. Bilo je potrebno tri dana da se sve trake zašiju jedna za drugu. Na kraju dobiše svilenu zelenu vreću dugačku skoro sedam metara.

Zatim Oz premaza svilu sa unutrašnje strane tankim slojem lepka kako ne bi propuštala vazduh, posle čega izjavi da je balon gotov.

- Moramo imati i korpu u kojoj ćemo se smestiti - reče on i posla Vojnika zelene brade po veliku korpu za rublje, koju pričvrsti konopcima za donji deo balona.

Kada je sve bilo spremno, Oz obavesti svoje podanike da ide u posetu svom drugu Čarobnjaku koji živi u oblacima. Vest se brzo raširi po gradu i svi dođoše da vide čudesan prizor.

On naredi da se balon iznese ispred dvorca, a okupljeni narod je sve radoznalo posmatrao. Limeni Drvoseča je isekao veliku gomilu drva i zapalio vatru, a Oz je držao otvor balona iznad vatre kako bi vreo vazduh ispunio svilenu vreću. Balon se postepeno naduvao i podigao u vazduh toliko da je korpa samo ovlaš dodirivala zemlju.

Oz uđe u korpu i reče glasno okupljenom narodu:

- Ja sada idem na put. Strašilo će vladati u mom odsustvu. Naređujem vam da ga slušate isto kao mene.

Konopac je sada jedva zadržavao balon na zemlji zato što je vazduh u njemu bio vreo. To ga je činilo mnogo lakšim od okolnog vazduha, pa se trzao i dizao ka nebu.

- Hajde, Doroti! - uzviknu čarobnjak. - Požuri da balon ne odleti.

- Ne mogu nigde da pronađem Totoa - odgovori Doroti koja nije želela da ostavi psetance. Toto je odjurio u gomilu da laje na neko mače. Doroti ga najzad pronađe, uze ga u naručje i potrča prema balonu.

Bila je na nekoliko koraka od korpe, i Oz je već ispružio ruke da joj pomogne da se popne, kada, avaj, konopci popustiše i balon se vinu u nebo bez nje.

- Vratite se! - uzviknu. - Hoću i ja sa vamal

- Ne mogu da se spustim, dušo! - odgovori ioj Oz iz korpe. - Zbogom!

- Zbogom! - povikaše svi i podigoše oči ka čarobnjaku koji je leteo u korpi dižući se sve više i više u nebo.

I to bi poslednje što ikada videše od Oza, čudesnog čarobnjaka, iako je on sigurno stigao u Omahu i možda i danas tamo živi. Ljudi su ga se dugo sećali sa ljubavlju i govorili jedni drugima:

- Oz je bio naš prijatelj. Kada je bio među nama sazidao je ovaj divan Smaragdni Grad, a sada, pošto je otišao, ostavio nam je mudrog Strašila, da vlada.

Ipak, još dugo nisu mogli da prežale rastanak sa čudesnim čarobnjakom.

PUT NA JUG

Doroti je gorko plakala što joj se izjalovila nada da će se vratiti kući u Kanzas, ali kada je ponovo
o svemu razmislila, bila je zadovoljna što nije odletela balonom. I ona i njeni prijatelji bili su žalosni što su izgubili Oza.

Limeni Drvoseča joj priđe i reče:

- Zaista bih bio nezahvalan kada ne bih žalio za čovekom koji mi je podario ovako nežno srce. Ako bi bila ljubazna da mi brišeš suze da ne zarđam, rado bih malo otplakao za Ozom.

- Sa zadovoljstvom - odgovori ona i odmah donese ubrus. Limeni Drvoseča je plakao nekoliko minuta, a ona mu je pažljivo brisala suze ubrusom. Kada se isplakao, on joj se zahvali i za svaki slučaj dobro se podmaza uljem iz svoje skupocene kantice.

Strašilo je postao vladar Smaragdnog Grada, i mada nije bio čarobnjak, narod se njime ponosio. - Ovo je - govorili su - jedini grad na svetu kojim vlada čovek napunjen slamom. Što se toga tiče, bili su potpuno u pravu.

Sutradan, pošto je balon sa Ozom odleteo, četiri prijatelja se sastadoše u prestonoj dvorani da o svemu porazgovaraju. Strašilo je sedeo na velikom prestolu, a ostali su, puni poštovanja, stajali pred njim.

- Ne može se reći da nismo imali sreće - reče novi vladar. - Ovaj dvorac i Smaragdni Grad pripadaju nama, i možemo da radimo što god hoćemo. Kada samo pomislim da sam donedavno visio na motki usred polja kukuruza, a da sam sada vladar ovog divnog grada, potpuno sam zadovoljan svojom sudbinom.

- I ja sam veoma zadovoljan svojim novim srcem - reče Limeni Drvoseča.- To je zaista bila jedina stvar na svetu koju sam želeo.

- Što se mene tiče, zadovoljan sam što znam da sam hrabar kao bilo koja životinja, ili čak hrabriji - reče skromno Lav.

- Kad bi samo Doroti htela da živi u Smaragdnom Gradu - nastavi Strašilo - svi bismo bili srećni.

- Ja ne želim da živim ovde! - uzviknu Doroti.- Želim da se vratim u Kanzas i budem sa tetka Emom i čika Henrijem.

- Pa šta onda da radimo? - upita Drvoseča.

Strašilo odluči da razmisli. Razmišljao je tako pomno da su čiode i igle počele da mu izbijaju iz mozga. Najzad reče:

- Zašto ne pozovemo Krilate Majmune i zatražimo od njih da te prenesu preko pustinje?

- To mi uopšte nije palo na pamet! - radosno reče Doroti. - To je rešenje. Idem odmah po zlatnu kapu.

Donevši kapu u prestonu dvoranu ona izgovori čarobne reči, i čopor Krilatih Majmuna ubrzo ulete kroz otvoren prozor i stade pred nju.

- Ovo je drugi put da si nas pozvala - reče kralj Krilatih Majmuna i pokloni se pred devojčicom. - Šta želiš?

- Želim da me odnesete u Kanzas - reče Doroti.

Kralj zatrese glavom i reče: - To je nemoguće. Mi pripadamo samo ovoj zemlji i ne možemo da je napuštamo. Do sada nijedan Krilati Majmun nije bio u Kanzasu i mislim da nikada neće ni biti. Bićemo srećni da učinimo za tebe sve što je u našoj moći, ali pustinju da pređemo ne možemo. Zbogom!
Poklonivši joj se još jednom, kralj Krilatih Majmuna raširi krila i u pratnji svoje svite odlete kroz prozor.
Doroti skoro zaplaka od razočarenja.

- Proćerdala sam moć čarobne kape ni na šta - reče ona. - Krilati Majmuni mi ne mogu pomoći.

- To je veoma tužno - reče Drvoseča nežna srca.

Strašilo je ponovo razmišljao. Glava mu se ispupči tako strašno da se Doroti uplaši da će prsnuti.

- Hajde da pozovemo vojnika zelene brade - reče - i pitamo ga za savet.

I tako pozvaše vojnika koji plašljivo uđe u prestonu dvoranu jer, dok je Oz bio tu, njemu nijednom nije bilo dopušteno da prekorači prag.

- Ova devojčica - reče mu Strašilo - želi da pređe pustinju. Kako da to učini?

- Ne znam - odgovori vojnik - jer do sada niko nije prešao pustinju osim Oza.

- Postoji li neko ko mi može pomoći? - uzbuđeno upita Doroti.

- Možda bi mogla Glinda - predloži on.

- Ko je Glinda? - upita Strašilo.

- Veštica Juga koja vlada Trbonjama. Ona je najmoćnija od svih veštica. Osim toga, njen dvorac se nalazi na ivici pustinje, i ona možda zna način na koji može da se pređe preko nje.

- Da li je Glinda dobra veštica? - upita devojčica.

- Trbonje kažu da je dobra - reče vojnik - i ljubazna prema svakom. Čuo sam da je Glinda prelepa žena, koja zna tajnu kako da ostane mlada uprkos svojim godinama.

- Kako se stiže do njenog dvorca? - upita Doroti.

- Putem na jug - odgovori on. - Ali, priča se da putnike vrebaju razne opasnosti. U šumama žive divlje životinje i neki čudni ljudi koji ne vole da stranci prolaze kroz njihovu zemlju. Zbog toga nijedan Trbonja nikada nije došao u Smaragdni Grad.

Vojnik ih zatim ostavi, a Strašilo reče:

- Uprkos opasnostima, izgleda da je za Doroti najbolje da otputuje u zemlju Juga i zamoli Glindu da joj pomogne. Jer, naravno, ako ostane ovde, nikada se neće vratiti u Kanzas.

- Mora da si ponovo razmišljao - primeti Limeni Drvoseča.

- Jesam - reče Strašilo.

- Ja ću poći sa Doroti - izjavi Lav - jer sam se umorio od ovog grada. Ja sam ipak divlja životinja i uželeo sam se šume i prirode. Osim toga, Doroti će biti potreban neko da je štiti.

- U pravu si - složi se Drvoseča. - Moja sekira joj može biti od pomoći, zato ću i ja poći u zemlju Juga.

- Kada polazimo? - upita Strašilo. - Zar i ti ideš? - upitaše ga iznenađeno.

- Naravno. Da nije bilo Doroti, nikada ne bih dobio mozak. Ona me je skinula s one motke i dovela u Smaragdni Grad. Svu svoju sreću dugujem njoj, i ja je neću ostaviti sve dok ne ode u Kanzas.

- Hvala vam - reče zahvalno Doroti. - Svi ste veoma dobri prema meni. Želela bih da krenem na put što je moguće pre.

- Poći ćemo sutra ujutru - odgovori Strašilo. - A sada, hajde da se spremimo, jer pred nama je dugačak put.

RATOBORNO DRVEĆE

Sledećeg jutra Doroti se izljubi sa lepom zelenom devojkom, i oni se oprostiše sa Vojnikom zelene brade, koji ih otprati do kapije.

Kada ih Čuvar Kapije ponovo ugleda, začudi se što napuštaju tako krasan grad i idu u susret novim opasnostima. On ipak odmah otključa njihove naočare, vrati ih u zelenu kutiju i požele im mnogo sreće na putu.

- Vi ste sada naš vladar - reče on Strašilu - zato morate da nam se što pre vratite.

- Hoću, naravno, ako budem mogao - odgovori Strašilo - ali prvo moram da pomognem Doroti da se vrati kući.

Opraštajući se od dobroćudnog Čuvara Kapije, Doroti reče:

- U vašem divnom gradu su svi bili veoma ljubazni prema meni. Nemam reči da vam se zahvalim.

- I ne pokušavaj, draga moja - odgovori on.

- Mi bismo želeli da ostaneš sa nama, ali pošto želiš da se vratiš u Kanzas, nadam se da ćeš uspeti da nadeš put. - On zatim otvori kapiju na spoljašnjem zidu, kroz koju oni izađoše na put.

Sunce je jarko sijalo kada naši prijatelji kretoše ka Zemlji Juga. Odlično raspoloženi, uz put su se smejali i ćaskali. Doroti se još jedanput ponadala da će se vratiti kući, a Strašilo i Limeni Drvoseča su bili srećni što mogu da joj pomognu. Što se tiče Lava, on je oduševljeno njušio svež vazduh i mahao repom od radosti što je ponovo u prirodi Toto je trčkarao oko njih i uz veseli lavež jurio leptirove.

- Gradski život mi uopšte ne prija - primeti Lav odlučno koračajući. - Mnogo sam oslabio, a osim toga, sada jedva čekam da pokažem drugim životinjama kako sam postao hrabar.

Oni se okretoše i baciše poslednji pogled na Smaragdni Grad. Sve što su mogli da vide iza zelenih zidova bilo je mnoštvo kula i zvonika, a visoko iznad svih uzdizao se Ozov dvorac.

- Ipak Oz nije bio tako rđav čarobnjak - reče Limeni Drvoseča osećajući kako mu u grudima lupa srce.

- Uspeo je da mi da mozak, i to veoma dobar - reče Strašilo.

- Ako je Oz uzeo hrabrost iz iste boce kao ja, - dodade Lav - onda mora da je veoma hrabar čovek.

Doroti ne reče ništa. Oz nije održao dato obećanje, ali pošto je učinio sve što je mogao, ona mu je oprostila. Kao što je sam rekao, bio je dobar čovek ali loš čarobnjak.

Prvog dana put je vodio preko zelenih polja punih divnog cveća koja su se pružala svuda oko Smaragdnog Grada. Te noći su zanoćili na travi. Iznad njih nije bilo ničeg osim zvezda, ali se oni zaista veoma dobro odmoriše.

Ujutru nastaviše put, sve dok ne dođoše do jedne guste šume. Nikako nisu mogli da je zaobiđu jer je izgledalo da se pruža i sa leve i sa desne strane unedogled, a osim toga, u strahu da se ne izgube, nisu se usuđivali da promene pravac puta. Stoga pogledaše sa koje strane će najlakše da uđu u šumu.

Strašilo, koji je išao prvi, na kraju otkri jedno ogromno, razgranato drvo ispod čijih grana su putnici mogli da prođu. On se uputi prvi ka drvetu, ali čim stiže ispod prvih grana, one se saviše, obmotaše oko njega i podigoše ga uvis. Sledećeg trenutka bio je glavačke bačen među svoje drugove.

Strašilo nije bio povređen ali je, kada ga je Doroti podigla, izgledao zbunjeno i prilično ošamućeno.

- Evo još jednog prolaza između drveća! -uzviknu Lav.

- Pustite mene prvog - reče Strašilo - zato što se neću povrediti ako me ponovo bace. - Rekavši ovo, on priđe drugom drvetu, ali ga grane odmah zgrabiše i ponovo baciše nazad.

- Ovo je neverovatno! - uzviknu Doroti. - Šta ćemo sad?

- Izgleda da je drveće odlučilo da se bori protiv nas kako bi nam sprečilo prolaz - primeti Lav.

- Sada ću ja da pokušam - reče Drvoseča, stavi sekiru na rame i uputi se ka prvom drvetu koje je grubo postupilo sa Strašilom. Kada se jedna velika grana savi da ga uhvati, Drvoseča je udari sekirom tako snažno da je napola preseče. Istog trenutka krošnja se zatrese kao da oseća bol, a Limeni Drvoseča bezbedno prođe.

- Napred! - uzviknu ostalima. - Požurite!

Svi potrčaše i prodoše netaknuti ispod drveta osim Totoa, koga je jedna grančica zgrabila i tresla sve dok nije počeo da zavija. Međutim, Drvoseča odmah odseče grančicu i oslobodi psetance.

Ostalo drveće u šumi nije ništa učinilo da ih vrati, pa zaključiše da samo prvi red drveća može da savija grane i da je to verovatno šumska straža koja poseduje ovu čarobnu moć kako bi strance sprečila da uđu.
Četiri putnika su bez teškoća prošla kroz šumu i stigla do njenog kraja. Tada se, na njihovo iznenađenje, nađoše pred visokim zidom koji je izgledao kao da je napravIjen od belog porcelana. Bio je viši od njih i gladak kao površina neke posude.

- Šta ćemo sada? - upita Doroti.

- Napraviću i merdevine - reče Limeni Drvoseča - zato što ćemo morati da preskočimo zid.