Neverna Ïena


I povedoh nju do reke,
devojkom je smatrajuci,
no, udata ona be‰e.
Zbilo se na Svetog Jaga,
u podesno nocno vreme,
kad pogase fenjeri se
i zrikavci kad zasvetle.
Na izmaku krajnjih kuca
dodirnuh joj grudi snene,
‰to se odmah rascveta‰e
ko zumbula kite jedre.
I ‰umeli nabori su
u‰tirkane suknje njene
kao komad svile ‰to,
od o‰trica deset secen.
S krunama bez srebra sjajnog
naraslo je sve drvece,
dok laja‰e vidik pasa
u daljini, preko reke.
Kad predosmo glog i trske
i kupina o‰tre vreÏe,
od njezine punde osta
na tlu blatnom udubljenje.
I ja na to ma‰nu skidoh,
ona haljinu sa sebe,
ja - opasac s revolverom,
ona - prslnik sav izvezen.
Ni smilje ni ‰koljke morske
nisu takve puti neÏne,
ni kristali na mesecu
takvim sjajem ne trepere.
Bedra njena beÏahu mi
kao ribe upla‰ene,
do pola hladnoce pune
a od pola osvetljene.
I po putu najboljemu
jezdio sam noci cele,
bez stremena i bez uzde,
vrh omice te sedefne.
Ne Ïelim, jer covek jesam,
da pomenem ‰ta mi rece,
pamet zadrava nalaÏe mi
da se time ne razmecem.
Prljavu od poljubaca
i peska, nju ponesoh s reke;
do se s vetrom macevahu
ljiljanove sablje bele.
Pokazah se kao pravi
Ciganin ‰to zna ko jeste.
Ja poklonih kotaricu
Njoj od trske ispletene,
Al u nju se ne zaljubih,
jer udata mada be‰e,
kaza mi da devojka je
kad povedoh nju do reke.

JEDNOJ CURI NA UVO

Ne htedoh.
Ne htedoh ti ni‰ta reçi.
Jer videh kako iz tvojih oãiju
dva luda, mlada drveta mi ma‰u.
Od lahora, od srebra i zlata.
Ne htedoh.
Ne htedoh ti ni‰ta reçi.


BALKON
 
Lolita
pevu‰i seate.
Toreadori
u horu uzdi‰u
dok berberi
po taktu uzdi‰u
dok berberi
po taktu glavom nji‰u.
Izme©¢u metvica
i bosioka
Lolita crnooka pevu‰i seate.
(Ona Lolita
koja netremice
u cisterni ogleda
belo lice)
------------------------------------------------------------------------

MALA PESMA O PRVOM POLJUPCU

U jutro zeleno
hteo bih da sam srce.
Srce.
U kasno popodne
hteo bih da sam slavuj.
Slavuj.
(Du‰o,
odeni se u boju narandÏe.
Du‰o,
odeni se u boju ljubavi.)
U jutro zivo
hteo bih da sam ja.
Srce.
A s' veãeri
hteo bih da sam tvoj glas.
Slavuj.
(Du‰o,
odeni se u boju narandÏe.
Du‰o,
odeni se u boju ljubavi.)
------------------------------------------------------------------------

AMPARO

Amparo,
sama u pustome domu,
sva u belom!
(Polutar izme©¢u jasmina
i granata)
Îubor fontana slu‰a‰
iz dvori‰ta
i meki, Ïuti cvrkut
kanarinca.
S veãeri gleda‰ u ptice
kako drhte
na kiparisu,
dok veze‰ lagano
slova od svile
na pokrovu belom.
Amparo,
sama u pustome domu,
sva u belom!
Amparo,
kako mi je te‰ko reçi:
Ja te volim!

STABLJIKO, STABLJIKO!
 
Stabljiko, stabljiko,
suva i zelena.
Lanokosa cura mala
masline je brala
a udvaraã kula, vetar,
struk joj obgrlio.
Tu ãetiri kabalera
minu‰e na konju,
U ruhu od te‰ke svile,
plave i zelene,
i u dugom, tamnom plastu.
''Po©¢i s' nama u Granadu,
curo lanokosa!''
A cura ih i ne slu‰a.
Tri torera vita struka
minu‰e na konju,
svi u ruhu narandÏastom
i s' maãem od srebra.
''Po©¢i s' nama u Sevilju,
curo lanokosna!''
A cura ih i ne slu‰a.
Najzad, kad je veãe palo,
ljubiãasto, mutno,
minu mladiç sa luninim
ruÏama i mirtom.
''Po©¢i sa mnom u Granadu,
curo lanokosna!''
A cura ga i ne slu‰a,
veç masline bere,
dok sve jaãe struk joj steÏe
siva ruka vetra.
Stabljiko, stabljiko,
suva i zelena.
------------------------------------------------------------------------
SVETILJKA
 
Oh, kako je utonuo u misli
plamen svetiljke!
Kao indijski fakir zuri nemo
u svoju sjajnu nutrinu od zlata
i zamuti se samo kada sneva
podneblja neka daleka,
bez vetra.
Îdral belo usijani
kljuãa semenka tmaste
u svome gnezdu
i cepteçi,
kradom,
zaviruje u ra‰irene oãi
umrlog Ciganãeta.
------------------------------------------------------------------------

PREDEO
 
Dolina
pod bremenom maslinjaka
kao lepeza
‰iri se i sklapa.
Nad maslinama
razdrta nebesa
i sive ki‰e
prvih hladnih zvezda.
Crn tr‰çak drhçe
kraj usnule reke.
Zrak mrk i nakovrdÏan.
Maslinjak polegao,
pritisnut lelekom.
U mraku
zarobljena jata crnih ptica
dugaãkim repovima ma‰u.
------------------------------------------------------------------------

ZAGONETNA MOå GITARE
 
Na raskr‰çu
okruglom
‰est je devojaka
zaigralo.
Tri su od mesa
a tri su od srebra.
San jo‰ od juãe uzalud ih traÏi,
jer ih ne pu‰ta iz svog zagrljaja
Polifem jedan od zlata.
Gitara!
------------------------------------------------------------------------

VEâE
 
Tri vitka jablana
i jedna zvezda.
Ti‰ina izujedana od Ïaba
liãi na tanak veo
sav i‰aran
lunama nekim mladim i zelenim.
U reci
suvo drvo procvetalo
nizom krugova
koncetnriãnih.
Stoji nad vodom samotno i sneva.
Sneva crnojku jednu iz Granade.
------------------------------------------------------------------------

DRVETA
 
Drveta!
Jeste li zvezde
odapete s' neba?
Koji vas straãni ratnici posla‰e?
Ili ste nekad moÏda bili zvezde?
Muziku va‰u toãi du‰a ptica,
ptica nebeske radosti
i tuge.
Drveta!
Da vam kvrgavo korenje po zemljom
ne druguje sluãajno
s mojim srcem?

HERBARIJUM
 
Cveçem zaãaran, putnik beloprsti
vuãe nekakav herbarijum stari
s mirisom venenja i svetom krstari.
Noçu se vraçaju na svoje grane
besumnim letom du‰e starih ptica
i pevaju u presovanoj ‰umi,
gde nemo plaãu vrela na sve strane.
Kao nosiçi deãji, prilepljeni
uz okno, i cvet mimoze i krina,
zarobljen u tim koracima ãami
pod neprozirnim kristalom godina.
Cveçem zaãaran, putnik beloprsti
sav uplakan otvara knjigu svoju,
a mrtve boje na list herbarija
be‰umno sve padaju u roju.
------------------------------------------------------------------------
SAN
 
Jezdim ja tako
na nekakvom jarcu.
Jedan me starac srete
pa çe reçi: ''Je li to tvoj put?''
''Jeste!'', viknu moja senka,
preru‰ena u prosjaka.
''Zlatan je!'', reãe
moje ruho.
Jedna mi labudica
namignu:''Po©¢ite sa mnom!''
I jedna zmija zari svoje zube
u moju prasinu putnu pelerinu.
Zagledan u nebesa, rekoh:
''Pa ja nemam puta!
RuÏe poãetka
i kraja su iste.
U maglu ode
i meso i stena.''
Moj neobiãni konj me nosi sada
stazom niz neko ruÏiãasto polje.
''Okani me se!'', kroz plaã dovikujem
svom setnom, zami‰ljenom srcu.
I ostavih ga da leÏi na zemlji,
puno tuge.
Pala je noç
borama izbrazdana
i senkama.
Preda mnom put
osvetljen blistavim i modrim oãima
mog jarca.
------------------------------------------------------------------------
PROLEåNA PESMA
 
Izlaze deca veselo
iz ‰kole
i pesmom plave
mlaki zrak aprila.
Od zvonke vreve istoga se trena
u parãad razbi ti‰ina sokaka,
srebrnim
deãijim smehom razorena.
------------------------------------------------------------------------

DEVOJâICA I MESEC

(mojoj sestri Izebeli)
 
Veãe pevu‰i
snivaljku narandÏama.
Sestrica peva:
zemlja je narandÏa!
Proplaka luna:
Htela bih i ja
da budem narandÏa!
Zalud si samo rumenila lice!
Od tebe ne bi moglo biti,
draga moja,
ãak ni limunãe!
Jako mi je Ïao!
------------------------------------------------------------------------
SEVILJSKA USPAVANKA
 
Aj, kornjaãa mala
bez mora ostala,
ostala bez mora,
baãena kraj sora.
a Ciganka, mati,
neçe da se vrati.
Nema majke, nema,
siroãe bez mora,
baãeno kraj sora.
Ovo dete malo
ni kolevke nema;
otac mu je tesar
pa neka je sprema!
------------------------------------------------------------------------

LUCKASTA PESMA
 
Mama,
hteo bih da postanem srebro!
Sine,
bojim se, hladno bi ti bilo!
Mama,
hteo bih da postanem voda!
Sine,
bojim se, hladno bi ti bilo!
Mama,
utkaj me u uzglavlje svoje!
To moÏe!
Evo, odmah, dete moje!
------------------------------------------------------------------------
NEMO DETE
 
Dete je trazilo svoj glas.
(Kralj cvrãaka ga je ugrabio.)
U kapi vode
dete je traÏilo svoj glas.
''Ne treba za govor:
Napraviçu od njega prsten
i çutanje svoje poneçu
na malom prstu.''
U kapi vode
dete je traÏilo svoj glas.
(A glas, zarobljen negde u daljini,
odenuo je sivo ruho cvrãka.)
------------------------------------------------------------------------

POLUMESEC
 
Mesec koraãa vodom.
(Kako su spokojna nebesa!)
Koraãa i Ïnje
zamahom neãujnim
povr‰inu namre‰kanu,
a mlada oliva
s obale nadnela zeleno lice,
misleçi da je na dno reke palo
ogledalce malo.

zeleno, volim te zeleno..
zeleno, ne mogu da te nadjem..
..zeleno





pls, ako neko ima neka mi postuje ovu pesmu..

finally


Romansa Mesecarka

Zeleno, volim te, zeleno.
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.
Opasana senkom
ona sanja na verandi,
zelene puti, kose zelene,
sa ochima od hladnog srebra.
Zeleno, volim te, zeleno!
Pod lunom Cigankom
stvari pilje u nju
a ona ih ne vidi.

Zeleno, volim te, zeleno!
Velike zvezde od inja
dolaze sa ribom senke
shto otvara put zori.
Smokva trlja vetar
korom svojih grana,
a breg, machak lupezh,
jezhi svoje ljute agave.
Ali ko ce doci? I odakle?
Ona cheka na balkonu,
zelene puti, kose zelene,
sanjajuci gorko more.

-Kume, dacu ti
konja za kucu,
sedlo za njeno ogledalo,
nozh za njen ogrtach.
Kume, dolazim krvareci
iz Kabrinih klanaca.
-Kad bih mogao, mladicu,
lako bi se nagodili.
Ali ja vishe nisam ja
niti je moj dom vishe moj.

Kume, hocu da umrem
pristojno u svojoj postelji
od chelika i, ako je moguce,

sa holandskim charshavima...
Zar ne vidish moju ranu
od grudi do grla?

-Trista crnih ruzha
pokrivaju tvoj beli grudnjak.
Krv ti vri i mirishe
oko pojasa.
Ali ja vishe nisam ja
niti je moj dom vishe moj.

-Pusti me bar
na visoke verande,
pusti me da se popnem! Pusti me
na zelene verande.
Verandice mesecheve,
gde kaplje voda.

Vec se penju dva kuma
na visoke verande.
Ostavljajuci trag krvi.
Ostavljajuci trag suza.
Drhtali su krovovi,
fenjerchici od lima.
Hiljadu staklenih defova
ranjavalo je zoru.

Zeleno, volim te, zeleno!
Zelen vetar, zelene grane.
Dva kuma su se popela.
Shirok vetar ostavljao je
u ustima chudan ukus
zhuchi, mentola i bosiljka.

-Kume, gde je, reci mi,
gde je tvoje gorko devojche?
-Koliko puta te je chekala
svezha lica, crne kose,
na toj zelenoj verandi.
Nad ogledalom bunara
Ciganka se njiha.
Zelene puti, kose zelene,

sa ochima od hladnog srebra.
Mesechev stalaktit od leda
drzhi je nad vodom.
Noc je postala intimna
kao mali trg.

Pijani su zhandari
lupali na vrata.
Zeleno, volim te, zeleno!
Zelene vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.

Sleepwalking Ballad




Green, I love you, green,
green wind, green branches.
The ship on the sea,
and the horse in the mountain.
A shadow round her waist,
she dreams on her balcony,
green flesh, green hair,
eyes of cold silver.
Green, I love you, green.
Beneath the gypsy moon,
things are looking at her,
and she can't look at them.


Green, I love you, green.
Green frosted stars,
a fish made of shadow
opens the way for dawn.
A fig tree rubs the wind
with its sandpaper branches,
and the bill, a thieving cat,
bristles sour blades of agave.
But, who'll come? And from where?...
She remains on her balcony,
green flesh, green hair,
dreaming of the bitter sea.
    "Compadre, I want to trade
my horse for your house,
my saddle for your mirror,
my knife for your blanket.
Compadre, I've come bleeding
from the passes of Cabra."
    "I'd settle this matter,
if only I could, young man,
but I am not who I once was
and my house is not my house anymore."
    "Compadre, I want to die
decently in my bed,
an iron one, if you could,
with sheets from Holland.
Don't you see this wound
from my chest to my throat?"
    "Three hundred dark roses
cover your shirtfront.
Your blood oozes and smells
around your belt,
but I am not who I once was,
and my house is not my house anymore"
    "Let me at least climb
to the high handrails.
Let me go up, let me,
up to the green handrails,
the railings of the moon,
where the water crashes down."


Now the two compadres climb
toward the high handrails,
leaving traces of blood,
leaving traces of tears.
Tin Chinese lanterns
tremble on the roof tiles,
a thousand glass tambourines
lacerate the dawn.


Green, I love you, green,
green wind, green branches.
The two compadres climb.
The long wind leaves
an unusual taste in the mouth:
honey, mint, basil.
    "Compadre, where is she? Tell me.
Where is your bitter daughter?"
    "How many times she waited for you,
how many times she would have waited for you,
fresh face, black hair,
on this green balcony?"


The gypsy woman sways
on the face of the cistern,
green flesh, green hair,
eyes of cold silver.
An icicle of moonlight
holds her on the water.
The night grows intimate,
like a tiny plaza.
Drunken state police
hang on the door.
Green, I love you, green,
green wind, green branches.
The ship on the sea,
and the horse in the mountain.



Federico Garcia Lorca
translation by Renato Resaldo

Verde que te quiero verde.
Verde viento. Verdes ramas.
El barco sobre la mar
y el caballo en la montana.
Con la sombra en la cintura
ella suena en su baranda,
verde carne, pelo verde,
con ojos de fria plata.
Verde que te quiero verde.
Bajo la lunia gitana,
las cosas la estan mirando
y ella no puede mirarlas.

Verde que te quiero verde.
Grandes estrellas de escarcha,
vienen con el pez de sombra
que abre el camino del alba.
La higuera frota su viento
con la lija de sus ramas,
y el monte, gato garduno,
eriza sus pitas agrias.
Pero quien vendra? Y por donde...?
Ella sigue en su baranda,
verde carne, pelo verde,
sonando en la mar amarga.

Compadre, quiero cambiar
mi caballo por su casa,
mi montura por su espejo,
mi cuchillo por su manta.
Compandre, vengo sangrando,
desde los puertos de Cabra.
Si yo pudiera, mocito,
este trato se cerraba.
Pero yo ya no soy yo.
Ni mi casa es ya mi casa.
Compadre, quiero morir
decentemente en mi cama.
De acero, si puede ser,
con las sabanas de holanda.
No veis la herida que tengo
desde el pecho a la garganta?
Trescientas rosas morenas
lleva tu pechera blanca.
Tu sangre rezume y huele
alrededor de tu faja.
Pero yo ya no soy yo.
Ni mi cas es ya mi casa.
Dejadme subir al menos
hasta las altas barandas.
Barandales de la luna
por donde retumba el agua.
Ya suben los dos compadres
hacia las altas barandas.
Dejando un rastro de sangre.
Dejando un rastro de lagrimas.
Temblaban en los tejados
farolillos de hojalata.
Mil panderos de cristal,
herian le madrugada.

Verde que te quiero verde,
verde viento, verdes ramas.
Los dos compadres subieron.
El largo viento, dejaba
en la boca un raro gusto
de hiel, de menta y de albahaca.
Compadre! Donde esta, dime?
Donde esta tu nina amarga?
Cuantas veces te espero!
Cuantas veces te esperara,
cara fresca, negro pelo,
en esta verde baranda!

Sorbre el rostro del aljibe,
se mecia la gitana.
Verde carne, pelo verde,
con ojos de fria plata.
Un carambano de luna
la sostiene sobre el agua.
La noche se puso intima
como una pequena plaza.
Guardias civiles borrachos
en la puerta golpeaban.
Verde que te quiero verde.
Verde viento. Verdes ramas.
El barco sobre la mar.
Y el caballo en la montana.

NOĆAS BIH MOGAO NAPISATI STIHOVE



Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primer:
"Noć je posuta zvezdama,
Trepere modre zvezde u daljini.
Noćni vetar kruži nebom i peva."



Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Voleo sam je,
a ponekad je ona i mene volela.



U nočima kao ova bila je u mom naručju.
Ljubih je, koliko puta,
ispod beskrajnog neba.



Volela me, a ponekad i ja sam je voleo.
Kako da ne volim njene
Velike nepomične oči.



Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Misliti da je nemam,
osečati da sam je izgubio.



Slušati noć beskrajnu,
još mnogo dužu bez nje.
I stih pada na dušu kao rosa na pašnjak.



Nije važno što je moja ljubav ne sačuva.
Noć je posuta zvezdama i ona nije uza me.



To je sve. U daljini neko peva. U daljini.
Duša je moja nesrećna što ju je izgubila



Kao da je želi približiti moj pogled je traži.
Srce je moje traži, a ona nije uza me.



Ista noć u belo odeva ista stabla.

Ni mi, od nekada, nismo više isti.



Više je ne volim, sigurno,
ali koliko sam voleo!
Moj glas je tražio vetar da takne njeno uvo.



Drugome. Pripašće drugome.
Ko pre mojih poljubaca.
Njen glas i jasno telo. Njene beskrajne oči.



Više je ne volim, zaista,
no možda je ipak volim?
Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug!



I jer sam je u noćima poput ove
držao u naručju,
duša je moja nesrećna što ju je izgubila.



Iako je to poslednja bol koju mi zadaje
i poslednji stihovi koje za nju pišem.

Cancion del naranjo seco


Lenador.
Cortame la sombra.
Libra me del suplicio
de verme sin toronjas.
Por que naci entre espejos?
El dia me da vueltas.
Y la noche me copia
en todas sus estrellas.

Quiero vivir sin verme.
Y hormigas y vilanos,
sonare que son mis
hojas y mis pajaros.
Lenador.
Corta me la sombra.
Librame del suplicio
de verme sin toronjas.

PAPIRNATA PTICA

O, papirnata ptico!
Orlu dečiji
s perom od sloga
štamparskog,
bez gnezda
i bez druga!
Ruke tajanstvom okriljene,
ovilenjačene,
sazdale su te u sobnom miru
jesenje noći jedne
kad umiru
ptice,
i dugi lelek kiša s ulice
čini da zavolimo lampe svetlost meku,
srce i knjigu neku
beloputu..
Stvorena
tek da tren poživiš koji
u dvorcu od karata tu što stoji,
beo i krinu lelujavom sličan,
razmisljaš sama,
slepa
i bez krila,
o tome da si možda mogla biti
groteskni pajac što visi o niti,
barka, lišena cilja svog i puta,
što bez vesala i bez jedra luta,
ili magare tuzno
kog su deca mala
Pegazom svojim s podsmehom nazvala.
U tim mislima
i humora ima.
A ti, koju ćud slučaja načini
od kore znanja,
smeješ se sudbini
i vičeš: ''Beli cvet neće umreti,
neće umreti mali Luicito!
Jutro je večni,
večni izvor rose!''
No kako ne veruješ u ono što kažeš,
ni deca zato neće razumeti,
otkuda mrak što iza zvezda pada
i otkud mrak što u tvom dvorcu vlada.
Sa kulom od karata dokle pada
stanište tvoje plavo,
iznenada
jastreba vidiš gde se obrušava.
(O, tek rođena
peno, koja kola
nad uzburkanom vodom
živog bola!)
I nestaješ u tom plamenom kljunu
uz kikot dečji što sobom odzvanja,
dok tata ćuti, da se ne probudi
bol vetrom ljuskan u crnilu granja.
Klovnovska ptica iščezla je tako,
na drugom mestu opet da se javi,
noseći u svom kljunu tvoju dušu
feniksa večnog s nimbusom na glavi.

CRTICE

Taj put
bez prolaznika..
Taj put.
Taj cvrcak
bez ognjista svog..
Taj cvrcak.
I klepka ta..
Snom obrvana
klepka.

KOLONADA

Voda
lupka u daire
od srebra.
Krosnje
vezu zelen vetar,
a ruze
vezu miris tamni.
Pauk jedan
ogroman
veze zvezdu
Luni.

TRI PRICICE O VETRU

Vetar je stigao crven
od zapaljivog brega
i postao zelen, zelen
od reke.
Zatim je postao ljubicast,
zut i -
vec se izvio nad poljima zitnim
kao napeti sedmobijni luk.
Vetar malakse.
Gore sunce,
dole drhtave alge
jablanova.
I srce moje
ustreptalo.
Vetar malakse
oko pet po podne.
Bez ptica.
Lahor
talasav
kao raspletene vlasi
u devojke.
Kao valovi
sa starinskih slika.
Lahor
nabuja kao voda
i preplavi
- poput balsama belog -
sve tesnace
i vec se razmrskava
u sudaru sa prsima
planina.