Ljudi...ja se ovom coveku divim! :: Knjizevnost ~ Umetnost ~ Kultura

Биографија

Родио се 12. марта 1880. године у селу Заблацу код Чачка. Дисов отац, Димитрије, са Ружом Вукомановић је имао тринаесторо деце од којих је Дис био међу последњима. Отац му умире 1893.године када је имао 13 година. Иако сама и сиромашна, мајка наставља да школује децу. Првих шест разреда Гимназије Дис је завршио у Чачку а потом, идући за школом, прелази у Зајечар где је завршио 7 и 8 разред, без матуре. Покушавао је два пута да положи матуру, али није успео.
Године 1902.године одлази у селу Прлити где се запошљава као привремени учитељ. Већ следеће године напушта службу учитеља и одлази за Београд.

То би отприлике била хронологија Дисовог живота до изгнанства из Србије због Првог Светског Рата.

Још једино место у које Дис одлази је Ваљево где се запослио као практикант у суду. У Ваљево је отишао са Симом Пандуровићем, који је тамо био постављен за суплеанта у Гимназији.
Дис и Пандуровић (са Миланом Симићем) уређују лист "Књижевна недеља" 1905.године.
У Београду је водио прави боемски живот окружен својим малобројним пријатељима.

1911.године обављује своју прву књигу песама "Утопљене душе" и жени се са Христином-Тинком Павловић. Христина је умрла 1968.године Била је изузетно љубазна, предусретљива, поседовала је духовну свежину али од ње нико није узео елементарне податке о Дисовом животу. Дисов живот је више поезија неголи што су то његове песме. Био је велики мученик у животу али и у свом поетском стварању.

Када Велибор Глигорић говори о личном доживљају света код Диса, каже да та ”својства” нису била филозофско интелектуална него чисто песничка, какав је био и његов лични живот, наиван, непосредан и страдалнички.

Слици о Дису као великом, неодговорном детету доприноси и понека анегдота. Најчешће је то она са прстеном и венчањем. На свом венчању је користио прстен сачињен од жице извучене из кишобрана јер је прави прстен заборавио да понесе. Тачно је да је кум уместо прстена понудио да употреби гуму која стеже кишобран, међутим свештеник на то није пристао.
Пошто се Дис венчавао радним даном и то пре почетка радног времена у шест сати ујутро, није било времена да се иде по заборављени прстен па су замолили случајну пролазницу да им посуди прстен. Она је уједно била и једини посматрач венчања.

Једна од укорењених заблуда о Дису је такође и та да је имао само три велике песме: "Тамница", "Нирвана" и "Можда спава”.

1912.године учествује у српско-турском рату као ратни извештач при врховној команди. Следеће године објављује књигу "Ми чекамо цара".

1915.године повлачи се са војском и преко Албаније одлази на Крф затим доспева у Француску 1917.године тачније у Париз. Породица је далеко од њега и он хоће ближе Србији па планира да се пребаци у Солун јер се нада да ће лакше живети и он и његова породица. Пре него што је отпутовао у Француску, једног од својих пријатеља на Крфу је замолио и опуномочио да сваког месеца у његово име прима плату и одмах је шаље његовој породици у Србију. Но, пријатељ га је изневерио и та проневера је Диса заправо натерала да из Париза крене на Крф - и не слутећи по своју смрт. И несвесно се наслов "Утопљене душе" доживљава као предказивање сопствене смрти.

Речи код Диса попримају извесно магијско дејство. Он се поезијом пребацивао у неку другу стварност. Његово осећање света било је другачије, био је опседнут ништавилом, смрћу, болом и очајем, Живот је видео као тамницу. Све што је постојало и што је икада имао припада сећању.

Кретао се између сна и јаве, без обзира колико то банално звучало. Када је Борислав Михајловић- Михиз правио своју Антологију међуратне поезије, није желео да у њу узме песме, већ је бирао песнике. За поједине "лепе" песме Михиз каже: "И кад сам их налазио као усамљени, често случајни производ једног тренутка, кад иза њих нисам могао да нађем изграђену, снажну, самосталну песничку личност, остављао сам их случајности њихове судбине. Тражио сам песнике".
Дакле, Михиз је тражио аутентичне личности, неепигонску новину и оне који су имали снагу.

Ако би се са истом мером приступило Дису, да ли би се уврстио у неку имагинарну антологију или би се оне чувене Дисове три песме ("Можда спава", "Тамница" и "Нирвана") оставиле случајности тренутка?

Ако постоји изграђена, самостална песничка личност у српској поезији, онда је то Дис пре свих. Његов песнички свет је изграђен, његово унутрашње око види више него иједно друго - он је пред нама отворио свој космос. И тај космос чита се готово из сваке песме, макар у детаљу, макар у стиху... Дис се мора тумачити и читати и у свом времену, али и, као ретко који од српских песника, и ван конкретног времена. Јер, ако се за неког српског песника може рећи да је елементарни, исконски песник, да пева као да први пут види свет, са оном аутентичном песничком зачудношћу и наивношћу, онда је то, нема никакве сумње, Владислав Петковић-
-Дис.